Zaposlenje u fabrici „Garson i Majer”
U fabrici sam radila i ranije, u Petrogradu. U zimu 1882, kada sam sa majkom i dva mlađa brata napustila Kenigzberg[1] kako bismo se pridružili ocu u ruskoj prestonici, saznali smo da je ostao bez posla. Radio je kao poslovođa u prodavnici trikotaže svog rođaka; međutim, malo pre našeg dolaska, posao je propao. Bila je to tragedija za našu porodicu, pošto otac ništa nije uspeo da uštedi. U porodici je jedino Helena privređivala. Majka je bila prinuđena da zatraži pozajmicu od svoje braće. Tri stotine rubalja koje su joj dali uložili su u bakalnicu. Posao je spočetka donosio male prihode, pa mi nije bilo druge do da potražim zaposlenje.
U to vreme u modi su bili štrikani šalovi, pa je jedan komšija rekao mojoj majci gde mogu da nađem posao koji mogu da obavljam i od kuće. Radeći satima po danu, a nekad i do kasno u noć, dovijala sam se da napibirčim dvanaest rubalja mesečno.
Šalovi od kojih sam se izdržavala svakako nisu predstavljali remek-delo, ali nekako su imali prođu. Mrzela sam da radim, a vid mi je popustio usled stalnog naprezanja na poslu. Očev rođak kome je propao posao sa trikotažom sada je otvorio fabriku rukavica. Ponudio se da me nauči ovom zanatu i zaposli me.
Fabrika je bila daleko od nas. Čovek je morao da ustane u pet ujutru da bi na posao stigao u sedam. Prostorije su bile zagušljive, neprovetrene, mračne. Svetlost smo dobijali od uljanih lampi, jer se sunčevi zraci nikada nisu probijali do radionice.
Bilo nas je šest stotina, svih starosnih dobi, a radili smo na skupim i divnim rukavicama po ceo božji dan, za bednu platu. Kako god, imali smo dovoljno vremena za podnevni ručak i dve pauze za čaj. Mogli smo da razgovaramo i pevamo dok radimo; nisu nas uznemiravali ili maltretirali. Bilo je to u Petrogradu, 1882.
Sada me evo u Americi, u „Gradu cveća“ i državi Njujork, u modelarnici, kako mi je rečeno. Svakako, Garsonova tekstilna proizvodnja predstavljala je ogroman pomak u odnosu na fabriku rukavica na Vasiljevskom ostrvu. Radionice su bile prostrane, osvetljene i dobro provetrene. Imale smo i naslon za lakat. Uopšte nije bilo onih ogavnih vonjeva od kojih bi mi pripala muka u firmi našeg rođaka. Opet, posao je bio teži, a dan, sa svega polučasovnom pauzom za ručak, činio se beskrajnim. Čelična disciplina je branila slobodno kretanje (ni u toalet se nije smelo bez dozvole), a stalno prisustvo nadzornika osećala sam kao kamen na srcu. Kraj svakog dana dočekivala sam iscrpljena, sa tek toliko snage da se odvučem do sestrine kuće i uvučem u krevet.Ta se ubistvena monotonija otezala iz nedelje u nedelju.
Ono što me je čudilo jeste što nikome drugom kao da nije bilo toliko teško kao meni, izuzev moje komšinice, krhke male Tanje. Bila je nežna i svetlog tena, često se žalila na glavobolju, a povremeno je znala i da zaruca, ako joj ne bi polazilo za rukom da se izbori sa glomaznim ogrtačima. Jednog jutra, dok sam odmarala pogled od svog posla, zatekla sam je kako se zgrčila u klupko. Pala je u nesvest. Dozivala sam nadzornika da mi pomogne da je odnesemo do garderobera, ali mi se u zaglušujućoj buci mašina gubio glas. Nekoliko obližnjih devojaka me je čulo, pa su počele da viču. Ostavile su posao i pojurile ka Tanji. Iznenadno zaustavljanje mašina privuklo je pažnju nadzornika, i on je došao kod nas. Ne pitavši čak ni za razlog ovakve gungule, povikao je:
- Nazad za mašine! Otkud vam ideja da sad prestanete da radite? Želite li da dobijete otkaz? Odmah da ste se vratile!
Kada je ispitao Tanjino sklupčano telo, zagrmeo je:
- Šta joj je, dođavola?
- Onesvestila se – odgovorih, pokušavajući da kontrolišem svoj glas.
- Onesvestila se malo sutra – podrugljivo će on – samo glumata.
- More, ti si jedna lažovčina i sirovina – povikah, ne uspevši više da kontrolišem svoje ogorčenje.
Nagnula sam se nad Tanjom, raskopčala joj prsluk i u poluotvorena usta joj iscedila sok pomorandže koju sam nosila u svojoj korpi za užinu. Lice joj je bilo belo, a čelo joj je prelio hladan znoj. Toliko je izgledala loše da je čak i nadzornik shvatio da se ne pretvara. Dao joj je slobodan dan.
- Idem sa Tanjom – rekoh – možeš mi skinuti od plate to vreme.
- Idi dođavola, divljakušo! – dobacio je.
Otišle smo u jedan kafe. Osećala sam se iznureno i slabo. Imale smo svega sedamdeset i pet centi. Odlučile smo da četrdeset potrošimo na hranu, a ostatak na vožnju tramvajem do parka. Tamo, na svežem vazduhu, među cvećem i drvećem, zaboravile smo na na svoj tegobni posao. Dan koji je počeo teško završio se mirno i spokojno.
Sutradan ujutru, iscrpljujuća rutina kreće Jovo nanovo, nastavljajući se nedeljama i mesecima, prekinuta jedino rođenjem novog člana naše porodice, devojčice. To je dete postalo jedina svetla tačka u mom dosadnom životu. Često puta, kada bi atmosfera u Garsonovoj fabrici pretila da me svlada, oraspoložila bi me pomisao na predivno malo stvorenje koje me čeka kod kuće. Večeri više nisu bile turobne i besmislene. Međutim, kako je mala Stela donela radost u naš dom, tako je otežala materijalnu situaciju moje sestre i mog zeta.
Lena nikada nije niti jednom rečju ili potezom nagoveštavala da dolar i pedeset centi koje sam joj plaćala za stan (putni troškovi su porasli na šezdeset centi nedeljno, a preostalih četrdeset centi bili su mi džeparac) ne pokrivaju troškove mog boravka. Ipak, slučajno sam čula kako se zet žali na sve veće kućne izdatke. Smatrala sam da je u pravu. Nisam želela da sekiram sestru dok doji svoje dete. Odlučila sam da pitam za povišicu. Znala sam da ne vredi razgovarati sa nadzornikom, te sam zatražila prijem kod g. Garsona.
Uveli su me u raskošnu kancelariju. Na stolu su bile „američke lepotice“. Često puta sam im se divila u cvećari, a jednom sam, ne mogavši da odolim iskušenju, ušla unutra da pitam za cenu. Dolar i po za jednu – više od pola moje nedeljne plate. U prelepoj vazi u kancelariji g. Garsona bilo ih je pregršt.
Niko me nije ponudio da sednem. Na tren sam zaboravila zašto sam došla. Prelepa prostorija, ruže, miris plavičastog dima iz tompusa g. Garsona fascinirali su me. Na zemlju me je spustilo pitanje mog poslodavca:
- Dakle, šta mogu da učinim za vas?
Rekla sam mu da sam došla da tražim povišicu. Sa platom od dva i po dolara ne mogu ni stan da priuštim, a kamoli išta drugo, na primer poneku knjigu ili pozorišnu kartu od dvadeset i pet centi. G. Garson je odgovorio kako za jednu radnicu imam prilično istančan ukus, da su sve njegove „ruke“ sasvim zadovoljne, da se čini kako im je to sasvim dovoljno – te da ću i ja morati da ili prihvatim ili potražim drugi posao.
- Ako tebi povećam platu, moraću da je povećam i drugima, a to ne mogu sebi da dozvolim – rekao je.
Rešila sam da dam otkaz.
Jakov Keršner/ Emina veridba i venčanje
Nekoliko dana potom našla sam posao u Rubinstajnovoj fabrici za platu od četiri dolara nedeljno. Bila je to mala radionica, nedaleko od mesta gde sam živela. Kuća je bila okružena baštom, sa svega desetak zaposlenih. Bili smo pošteđeni i Garsonove discipline i požurivanja.
Pored mene je za mašinom radio zgodan mladić po imenu Jakov Keršner. Pošto je živeo nedaleko od Lenine kuće, često smo sa posla dolazili zajedno. Ubrzo je počeo i da me zove ujutru. Imali smo običaj da pričamo na ruskom, jer sam engleski još uvek slabo govorila. Njegov ruski je za mene zvučao kao muzika; bio je to prvi pravi ruski, izuzev Heleninog, koji sam imala priliku da čujem u Ročesteru od svog dolaska.
Keršner je u Ameriku došao 1881. godine iz Odese, gde je završio gimnaziju. S obzirom da nije znao nijedan zanat, postao je „majstor“ za ogrtače. Kako mi je rekao, veći deo svog slobodnog vremena provodio je u društvu knjige ili u izlascima na ples. Nije imao nijednog prijatelja, jer je ispalo da sve njegove kolege iz Ročestera isključivo zanima kako da zarade novac, ne bi li i sami pokrenuli proizvodnju. Čuo je za moj i Helenih dolazak – čak me je u par navrata i video na ulici – ali nije znao kako da priđe. Sada više neće biti usamljen, kako je radosno rekao; mogli bismo zajedno da izlazimo, a može mi i posuditi knjige na čitanje. Ni moja usamljenost više nije bila toliko nesnosna.
Pohvalila sam se sestrama da imam novog prijatelja, a Lena mi je predložila da ga pozovem u goste sledeće nedelje. Kada je Keršner došao, bila je prijatno iznenađena; Helena ga je, pak, odmah silno zamrzela. Iako dugo vremena nije ništa govorila na tu temu, mogla sam da osetim da je tako.
Jednog dana, Keršner me je pozvao na ples – po prvi put od mog dolaska u Ameriku. Još u iščekivanju ovog izlaska bila sam uzbuđena i preplavljena uspomenama na svoj prvi bal u Petrogradu.
Imala sam tada petnaest godina. Helena je dobila poziv za izlazak u popularni Nemački klub od strane svog gazde, koji joj je dao dve karte, pa je mogla i mene da povede. Nešto pre toga, od sestre sam dobila parče prelepog plavog somota za svoju prvu dugu haljinu; no, pre nego što sam je mogla dati na šivenje, naš sluga seljanin utekao je sa materijalom. Od žalosti za ovim gubitkom danima mi je bilo jako loše. Da samo imam haljinu, mislila sam, otac bi mi možda dozvolio da odem na bal.
- Ja ću ti naći materijal za haljinu – tešila me je Helena – ali bojim se da otac neće dati pristanak.
- Onda ga neću ni pitati – svečano izjavih.
Kupila mi je drugi komad plave tkanine, ne toliko lepe kao što je to bio moj somot, ali više mi i nije smetalo. Bila sam oduševljena zbog prilike za odlazak na moj prvi bal i blaženstvo igranja u javnosti. Iako je Heleni nekako pošlo za rukom da odobrovolji oca, u poslednjem trenutku on se predomislio. Nešto sam bila zgrešila tokom dana, te je on kategorički izjavio kako moram da ostanem kod kuće. Onda je Helena rekla kako ni ona neće poći. No, ja sam bila odlučna u nameri da se suprotstavim ocu po svaku cenu.
Suspregnuta daha, čekala sam da moji roditelji odu na spavanje. Zatim sam se obukla i probudila Helenu, rekavši joj kako mora da pođe sa mnom ili ću pobeći od kuće.
- Vratićemo se pre nego što se otac probudi – nagovarala sam je.
Jadna Helena – uvek je bila tako plašljiva! Posedovala je neviđen kapacitet za žrtvu, izdržljivost, ali nije bila kadra za borbu. U ovom slučaju, ponela ju je moja beznadežna odluka. Obukla se, a onda smo se tiho iskrale iz kuće.
U Nemačkom klubu je sve blještalo od svetla i radosti. Pronašle smo Heleninog gazdu Kadisona i neke njegove mlade prijatelje. Dobijala sam pozive za svaki ples, a igrala sam ludački uzbuđeno i razuzdano. Bilo je sve kasnije i mnogi ljudi su već odlazili kada me je Kadison zamolio za još jedan ples. Helena je navaljivala kako sam previše isrpljena, ali nisam se dala. „Ima da plešem!“, kazala sam. „Plesaću do smrti!“ Telo mi je bilo usijano, a srce tuklo kao ludo dok me je partner vitlao po celom podijumu, čvrsto me držeći. Igrati do smrti – postoji li slavniji kraj?
Kazaljka se već približavala petom podeoku kada smo pristigle kući. Naši su još uvek spavali. Probudila sam se kasno tog dana, pretvarajući se da imam glavobolju, a u sebi sam pobedonosno likovala zbog toga što sam nadmudrila našeg starca.
Sa još uvek živom uspomenom na to iskustvo, pošla sam kao pratilja Jakova Keršnera na zabavu, puna nade. Usledilo je gorko razočaranje: ništa od raskošne balske dvorane, ljupkih žena, žustrih mladića i veselja. Muzika je bila piskava, a plesači trapavi. Jakov nije igrao loše, ali mu je nedostajalo duha i vatre.
- Četiri godine rintanja za mašinom iscrpelo je iz mene snagu – kazao je. – Brzo se umorim.
Poznavala sam Jakova Keršnera nekih četiri meseca kada me je zaprosio. Priznala sam da mi se dopada, ali nisam želela da se udajem tako mlada. I dalje smo se tek ovlaš poznavali. Rekao je da će me čekati koliko god bude trebalo, mada se već uveliko pričalo da smo zajedno. „Zašto se ne verimo?“, pitao me je. Najzad sam pristala. Helenino neprijateljstvo prema Jakovu već se pretvorilo u opsesiju; mrzela ga je iz dna duše. Opet, bila sam usamljena – bilo mi je potrebno društvo. Na kraju sam uspela da pridobijem svoju sestru. Njena velika ljubav prema meni ne bi mogla ništa da mi uskrati ili se usprotivi mojim željama.
S krajem jeseni 1886, u Ročester pristiže i ostatak moje porodice – otac, majka, te moja braća Herman i Jegor. Situacija u Petrogradu postala je neizdrživa za Jevreje, a prihodi od bakalnice nisu mogli da se izbore sa sve većim mitom koji je otac morao da daje kako bi ga pustili da radi. Amerika je ostala jedino rešenje.
Helena i ja smo našle i sredile kuću za naše roditelje, a po njihovom dolasku smo i prešle kod njih. Međutim, ubrzo se ispostavilo da su nam prihodi i suviše skromni da pokriju kućne izdatke. Jakov Keršner se ponudio da se useli kod nas, što je doneklo moglo ublažiti situaciju, pa je ubrzo prešao.
Kuća je bila mala, a sastojala se od dnevne sobe, kuhinje i dve spavaće sobe. Jedna od njih je bila namenjena našim roditeljima, druga je bila za Helenu, našeg mlađeg brata i mene, dok su Herman i Jakov spavali u dnevnoj sobi. Jakovova neposredna blizina prisustva i nedostatak privatnosti konstantno su me izluđivail. Patila sam od nesanice, noćnih buđenja i velike iscrpljenosti na poslu. Život je postajao neizdrživ, pa je Jakov izrazio potrebu da nađemo svoju kuću.
Kada smo se malo bolje upoznali, shvatila sam da smo previše različiti. Njegovo zanimanje za knjige, zbog čega me je ponajpre i privukao, iščezlo je. Počeo je da živi životom svojih kolega, da se karta i posećuje dosadne igranke. Ja sam, s druge strane, bila puna težnji i planova. Duhom sam još uvek bila u Rusiji, u mom voljenom Petrogradu, živeći u svetu pročitanih knjiga, poslušanih opera i upoznatih studentskih kružoka. Ročester sam čak mrzela više nego ranije. Ipak, Kešner je bio jedini čovek koga sam upoznala od svog dolaska. Ispunio je prazninu u mom životu i izuzetno me privlačio. Februara 1887. godine, u Ročesteru nas je venčao rabin, prema jevrejskim običajima, što je prema zakonu države tada bilo dovoljno.
Moje grozničavo uzbuđenje na taj dan, neizvesnost i žarko iščekivanje zamenjeni su osećanjem potpunog zaprepašćenja iste noći. Jakov je drhteći legao kraj mene; bio je impotentan.
Prva erotska iskustva (digresija)
Prva erotska iskustva koja pamtim javljaju se otprilike u mojoj šestoj godini. Roditelji su mi tada živeli u Popelanu, gde mi deca nismo imali dom u pravom smislu te reči. Otac je držao krčmu, koja je redovno bila puna pijanih i svadljivih seljana, kao i državnih činovnika. Majka je bila zaokupljena nadgledanjem posluge u našoj ogromnoj, raspasanoj kući. Moje sestra Lena i Helena, koje su imale četrnaest, odnosno dvanaest godina, bile su do guše u poslu. Veći deo dana bila sam prepuštena sama sebi. Među radnicima koji su pomagali u staji bio je mladi seljanin Petruška, koji se kao pastir starao o našim kravama i ovcama. Često me je vodio sa sobom u polje, gde sam slušala milozvučne tonove njegove frule. Uveče bi me vraćao kući posadivši me na svoja ramena. Igrali smo se jahanja – trčao je koliko ga noge nose, a zatim bi me iznenada bacio u vazduh, uhvatio me i pritisnuo uza se. To je činilo da se osećam nekako neobično i ispunjavalo me ushićenjem, nakon čega je sledio osećaj blaženog olakšanja.
Jako sam se vezala za Petrušku. Toliko sam ga zavolela da sam počela da kradem kolače i voće iz maminog špajza i da mu ih nosim. Provoditi vreme sa njim u polju, slušati njegovu muziku ili jahati na njegovim ramenima postalo je moja opsesija, bilo da spavam ili da sam budna. Jednog dana, otac je imao prepirku sa Petruškom i najurio ga je. Ovaj gubitak je predstavljao jednu od najvećih tragedija mog detinjstva. Nedeljama nakon toga ja sam i dalje sanjala Petrušku, livade, muziku, te iznova proživljavala radost i ushićenje našeg igranja. Jednog jutra, osetila sam kako me neko drmusa iz sna. Nada mnom je bila majka, čvrsto držeći moju desnu ruku. Ljutitim glasom, povikala je: „Zateknem li ti još jednom ruku na tom mestu, išibaću te, bezobraznice!“
Sa dolaskom puberteta javljaju se prvi znakovi svesti o utisku koji muškarci ostavljaju na mene. Bilo mi je jedanaest godina. Jednog letnjeg dana rano ujutru, probudila sam se u velikoj agoniji. Glava, kičma i noge bolele su kao da me neko čereči. Dozvala sam svoju majku. Ona je svukla pokrivač, a ja sam najednom osetila bol koji me žeže po licu. Udarila me je. Ispustila sam krik, uperivši u majku svoj prestravljeni pogled.
- To je nužnost – kazala je – kada devojka postane žena, kao zaštita od sramote.
Pokušala je da me uzme u naručje, ali sam je odgurnula. Grčila sam se od bola, previše besna na nju da bih joj dozvolila da me dodirne.
- Umreću – urlala sam – zovite felčera.
Poslali su po njega. Bio je mladić, novopridošlica u našem selu. Pregledao me je, a onda dao nešto za uspavljivanje. Otad sam počela da snevam felčera.
Sa petnaest godina sam se zaposlila u fabrici steznika u petrogradskoj arkadi Ermitaž. Nakon posla, prilikom izlaska iz fabrike sa drugim devojkama, saletali su nas mladi ruski oficiri i civili. Većina devojaka je imala momke, jedino smo jedna moja drugarica Jevrejka i ja odbijale da pođemo u poslastičarnicu ili park.
Uz Ermitaž je bio jedan hotel pored kojeg smo morale da prođemo. Jedan od službenika u njemu, zgodan dvadesetogodišnjak, bacio je oko na mene. Isprva sam ga prezirala, ali vremenom je počeo da me fascinira. Njegovo spokojstvo postepeno je potkopavalo moj ponos i prihvatila sam njegovo udvaranje. Nalazili smo se u nekom tihom kutku ili u nekoj zabačenoj poslastičarnici. Bila sam prinuđena da zbog oca izmišljam raznorazne priče ne bih li mu objasnila zašto kasnim sa posla ili ostajem van posle devet. Jednog dana me je uhodio u Letnjoj bašti, gde sam bila sa drugim devojkama i par studenata. Kada sam došla kući, jako me je gurnuo u police naše bakalnice, pa su se tegle predivnog majčinog kompota razletele po podu. Udarao me je pesnicama, vičući kako neće trpeti raspuštenu kćer. Ovaj je događaj načinio moj dom nepodnošljivijim, a potrebu za bekstvom jačom.
Nekoliko meseci, moj obožavalac i ja sastajali smo se tajno. Jednog dana me je upitao da li želim da prošetam hotelom i vidim luksuzne sobe. Nikada pre nisam bila u takvom objektu – radost i veselje koje sam zamišljala iza veličanstvenih stakala fascinirali su me dok sam prolazila pored hotela na putu do posla.
Dečko me je uveo na sporedni ulaz, duž hodnika pokrivenog gustim tepihom, sve do jedne velike odaje. Bila je jako osvetljena i prekrasno nameštena. Na stolu kraj kauča stalaje su ruže i poslužavnik za čaj. Seli smo. Mladić je sipao neko piće zlatne boje i predložio da se kucnemo čašama u čast našeg poznanstva. Gucnula sam vino. Odjednom sam se našla u njegovom naručju, poderanog prsluka – njegovi strastveni poljupci padali su po mom licu, vratu i grudima. Tek nakon bolnog kontakta između naših tela i strašnog bola koje mi je naneo došla sam k sebi. Vrištala sam, divljački ga udarajući u prsa svojim pesnicama. Iznenada sam čula Helenin glas u hodniku. „Mora da je ovde – mora da je ovde!“ Ućutala sam. I momak je bio prestravljen. Stisak mu je popustio, pa smo slušali ćutke i bez daha. Nakon nekog vremena, koje se za mene merilo u satima, Helenin glas se izgubio. Momak je ustao. Ja sam odmah ustala, zakopčala prsluk i namestila kosu.
Začudo, nije me bio stid – jedino sam bila šokirana saznanjem da dodir između muškarca i žene može biti tako brutalan i bolan; izašla sam ošamućena, a svaki delić tela mi je trnuo.
Kada sam došla kući, zatekla sam Helenu svu uzrujanu i uplašenu. Brinula se za mene, svesna da se viđam sa momkom. Sebi je dala za obavezu da se raspita gde radi, a kada je videla da me nema s posla, otišla je u hotel da me potraži. Sramota koju nisam osećala u naručju svog čoveka sada me je preplavila. Nisam mogla da skupim hrabrost da sa Helenom podelim svoje iskustvo.
Nakon toga, u društvu muškaraca stalno sam bila između dve vatre. Iako su me i dalje izuzetno privlačili, uvek se tu javljao i osećaj jakog gađenja. Bilo mi je mrsko da ih pustim da me dodiruju.
Ove su mi se slike živo vrtele po glavi dok sam ležala kraj svog supruga naše prve bračne noći. Brzo je zaspao.
Razvod od Keršnera i „izopštenje” iz Ročestera
Prolazila je sednica za sedmicom. Nije bilo boljitka. Terala sam Jakova da ode kod lekara. Isprva je to odbijao, snebivajući se, ali naposletku je otišao. Rekli su mu da će biti potrebno dosta vremena dok „popravi svoju muškost“. Moja vlastita strast je splasnula. Materijalna strepnja da spojimo kraj s krajem isključivala je sve ostalo. Prestala sam da radim: sramota je da udate žene idu na posao. Jakov je zarađivao petnaest dolara nedeljno; počeo je strasno da se karta, što je gutalo značajan deo naših prihoda. Postao je ljubomoran, sumnjičav prema svakom muškarcu. Život je postao nepodnošljiv. Od potpunog očajanja spaslo me je zanimanje za dešavanja oko Hejmarketa.
Nakon pogubljenja čikaških anarhista, navaljivala sam da se raziđemo. Keršner se dugo opirao, no najzad je pristao na razvod. Za tu smo formalnost angažovali istog onog rabina koji je vodio našu svadbenu ceremoniju. Nakon toga, otišla sam u Nju Hejven, država Konektikat, gde sam našla posao u fabrici steznika.
Jedina osoba koja me je podržavala tokom mojih pokušaja da se oslobodim Keršnera bila je moja sestra Helena. Kao izraziti protivnik braka još od prvog dana, sada nije imala nijednu zamerku. Štaviše, pružila mi je pomoć i utehu. Branila je ovu moju odluku pred roditeljima i Lenom. Kao i uvek, njena posvećenost nije poznavala granice.
U Nju Hejvenu sam upoznala grupu mladih Rusa, mahom studenata, koji su se sada bavili raznim zanatima. Većinom su bili socijalisti i anarhisti. Često su organizovali sastanke, na kojima su gostujući predavači bili uglavnom ljudi iz Njujorka, a među njima i A. Solotarov. Život je bio zanimljiv i živopisan, ali dirinčenje na poslu je vremenom postalo previše za moju narušenu vitalnost. Najzad, morala sam da se vratim u Ročester.
Otišla sam kod Helene, koja je sa suprugom i detetom živela iznad malog slikarskog ateljea, koji im je služio i kao kancelarija agencije za putovanja parobrodom. Međutim, ni uz oba ova posla nisu mogli da obezbede dovoljno prihoda i iščupaju se iz pukog siromaštva. Helena se bila udala za Jakova Hohstajna, čoveka deset godina starijeg od nje. Bio je vrstan jevrejski intelektualac, autoritet za engleske i ruske klasike, i jako retka sorta. Njegov integritet i nezavisna ličnost učinili su ga slabašnom konkurencijom u brutalnom svetu biznisa. Kada bi mu neko doneo narudžbinu vrednu dva dolara, Jakov Hohstajn joj je posvećivao taman toliko vremena kao da vredi pedeset. Ako bi mušterija pokušala da se cenka, odmah bi je najurio. Nije podnosio insinuacije da naplaćuje preskupo. Njegovi prihodi bili su nedovoljni da podmire troškove izdržavanja porodice, ali ona koja se zbog toga najviše sekirala i brinula bila je moja sirota Helena. Nosila je drugo dete, a opet je morala da rmbači od jutra do mraka kako bi spojili kraj s krajem, nikada se ne požalivši. A opet, ona je tako provela ceo život, u tihoj patnji i mirenju sa sudbinom.
Helenin brak nije bio plod strastvene ljubavi. Bila je to zajednica dvoje odraslih ljudi koji su čeznuli za društvom i mirnim životom. I ono što je ostalo od strasti u mojoj sestri ugašeno je kada joj je bilo dvadeset četiri godine. Sa šesnaest godina, dok smo još živeli u Popelanu, ona se zaljubila u jednog izuzetno finog mladog Litvanca. No, on je bio goja (tj. hrišćanin), i Helena je znala da je brak između njih nemoguć. Nakon velike borbe i mnogo prolivenih suza, Helena je raskinula sa mladim Sašom. Godinama kasnije, na putu za Ameriku, zaustavile smo se u našem rodnom Kovnu. Helena se sa Sašom dogovorila da se vide. Nije mogla da izdrži da pođe tako daleko, a da se ne oprosti od njega. Našli su se i rastali kao dobri prijatelji – od vatre njihove mladosti ostao je samo pepeo.
Po povratku iz Nju Hejvena ona me je, kao i uvek, primila srdačno, uz uverenje da je njena kuća i moja. Prijalo mi je što sam ponovo kraj svoje drage sestre, sa malom Stelom i mojim mlađim bratom Jegorom. Međutim, nije mi bilo potrebno puno vremena da se upoznam sa teškom finansijskom situacijom u Heleninoj kući. Vratila sam se u fabriku.
Kada živite u jevrejskoj četvrti, nemoguće je da izbegnete one koje ne želite da vidite. Tako sam gotovo odmah po dolasku nabasala na Keršnera. Progonio me je iz dana u dan. Počeo je da me moli da mu se vratim – sve će biti drugačije. Jednog dana, zapretio je da će se ubiti – štaviše, izvukao je bocu otrova. Uporno me je gnjavio da mu dam konačan odgovor.
Nisam bila toliko naivna da poverujem kako će ponovni život sa Keršnerom biti bolji i dugovečniji nego onomad. Osim toga, odlučila sam da pređem u Njujork, da se spremim za posao na koji sam se zaklela nakon smrti mojih saboraca iz Čikaga. Ipak, Keršnerove pretnje su me plašile: ne smem da budem odgovorna za njegovu smrt. Ponovo sam se udala za njega. Moji roditelji su bili presrećni, baš kao i Lena i njen suprug, ali Helena je bila ophrvana tugom.
Bez Keršnerovog znanja, upisala sam krojači kurs, ne bih li naučila zanat koji će me poštedeti fabrike. Tri duga meseca vodila sam borbu sa svojim mužem da me pusti da krenem svojim putem. Pokušala sam da ga nateram da shvati uzaludnost života izmirenih supružnika, no on je ostao uporan. Jedne kasne noći, nakon žučne rasprave, ostavila sam Jakova Keršnera i svoj dom, ovaj put zauvek.
Gotovo istog časa bila sam izopštena od strane cele jevrejske zajednice u Ročesteru. Nisam mogla proći ulicom, a da ne budem predmet prezira. Roditelji su mi uskratili posete njihovoj kući, pa je opet Helena bila moja jedina podrška. Čak mi je od svojih skromnih prihoda kupila kartu do Njujorka.
Tako sam otišla iz Ročestera, u kojem sam spoznala toliko bola, rintanja i samoće, no radost povodom mog odlaska kvarilo je to što ostavljam Helenu, Stelu i mog mlađeg brata, kojeg sam obožavala.
Svitanje novog dana u stanu Minkinovih zateklo me je još uvek budnom. Vrata starog sveta bila su trajno zatvorena. Zvao je novi, a ja sam rado pružala ruke prema njemu. Zaspala sam čvrstim, mirnim snom.
Probudio me je glas Ane Minkin, koja me je obavestila da je došao Aleksandar Berkman. Već je bilo suton.
[1] Današnji Kalinjingrad u Rusiji. (prim.prev.)