Poglavlje 3 – KKUSIUSK izdavaštvo

„Frajhajt“

Helen Minkin je bila na poslu. Ana samo što je dobila otkaz. Skuvala je čaj, pa smo seli da porazgovaramo. Berkmana su zanimali moji planovi za posao i za angažman u pokretu. Da li bih želela da posetim kancelariju „Frajhajta“? Može li mi ikako pomoći? Ima je vremena da me izvede; dao je otkaz nakon sukoba sa nadzornikom.

Gonič robova – komentarisao je. – Nikada nije smeo mene da maltretira, ali smatrao sam svojom dužnošću da ustanem u odbranu drugih radnika.

U duvanskoj industriji ne cvetaju ruže, kako mi je rekao, ali kao anarhista ne može da stane i razmišlja samo o svom poslu. Nikakva lična pitanja nisu važna. Važan je samo Cilj. Važna je borba protiv nepravde i iskorišćavanja.

Kako je samo jak, pomislih; kako lep u svom revolucionarnom žaru! Baš kao naši mučenici iz Čikaga.

Morala sam da odem u Zapadnu 42. ulicu ne bih li pokupila svoju šivaći mašinu iz prtljažnika na stanici. Berkman se ponudio da mi pravi društvo. Predložio je da u povratku siđemo do Bruklinskog mosta visećom železnicom, a onda da prošetamo do Vilijamove ulice u kojoj su se nalazile prostorije „Frajhajta“.

Pitala sam ga da li imam šanse da u Njujorku započnem posao kao krojačica. Silno sam želela da se ratosiljam užasnog dirinčenja i robovanja po fabrikama. Želela sam da imam vremena za čitanje, a kasnije sam se nadala da ću moći ostvariti svoj san o zadružnoj proizvodnji.

Nešto poput Verinog poduhvata u knjizi „Šta da se radi?“ – objašnjavala sam.
Čitala si Černiševskog? – upita iznenađeni Berkman. – Svakako, ne u Ročesteru?
Naravno da ne – odgovorih i nasmejah se. – Osim moje sestre Helene, tamo nisam našla nikog koga bi zanimale takve knjige. Ne, ne u tom dosadnom mestu. U Petrogradu.

Pogledao me je sumnjičavo.

Černiševski je bio nihilista – primetio je – a njegova dela su zabranjena u Rusiji. Jesi li bila povezana sa nihilistima? Samo su ti oni mogli dati tu knjigu.

Bila sam ogorčena. Kako se samo usuđuje da sumnja u moju reč? Besno sam ponavljala kako sam pročitala i tu, ali i druge knjige – Turgenjevljevu „Očevi i deca“ ili recimo Gončarovljevu „Bezdan“. Moja sestra ih je uzimala od studenata, pa mi ih je posuđivala na čitanje.

Izvini ako sam te povredio – reče Berkman umilnim glasom. – Ja zapravo nisam sumnjao u tvoju reč, već sam pre bio zatečen činjenicom da je jedna tako mlada devojka pročitala te knjige.

Ruski nihilisti (digresija)

Koliko sam sam daleko odlutala od svojih mladalačkih dana, pomislih. Sećam se kada sam jednog jutra u Kenigzbergu naletela na ogroman plakat sa obaveštenjem o smrt cara, „ubijenog od strane krvožednih nihilista“. Pomisao na ovaj plakat u sećanje mi je vratila jedan nesrećan slučaj iz ranog detinjstva koji je jedno vreme naš dom pretvorio u kuću ožalošćenih. Majka je dobila pismo od svog brata Martina; u njemu joj ovaj javlja užasne vesti o hapšenju njihovog brata Jegora. Pomešali su ga sa nihilistima, kako je stajalo u pismu, i bacili u Petropavlovsku tvrđavu, gde čeka da bude proteran u Sibir. Ove vesti su nas prestravile. Majka je odlučila da ode u Petrograd. Nedeljama smo živeli u neizvesnosti koja je kidala živce. Kada se napokon vratila, lice joj je sijalo od sreće. Po dolasku u prestonicu, saznala je da je Jegor već na putu za Sibir. Nakon ogromnih poteškoća i uz pomoć velike svote novca uspela je da zakaže prijem kod petrogradskog general-gubernatora Trepova. Saznala je da je njegov sin bio Jegorov kolega sa fakulteta, što je uporno isticala kao dokaz da njen brat ne može biti povezan sa užasnim nihilistima. Osoba koja je tako bliska sa guvernerovim rođenim sinom svakako ne želi da ima ikakve veze sa neprijateljima Rusije. Govorila je kako je Jegor izuzetno mlad, padala na kolena, preklinjala i plakala. Najzad, Trepov je obećao da će narediti da Jegora vrate sa prve stanice. Podrazumeva se, biće stavljen pod strogi nadzor. Jegor će morati čvrsto da obeća da nikad neće ni primirisati ovoj opasnoj družini.

Majka je uvek jako živopisno prenosila priče iz knjiga koje bi pročitala. Kao deca, imali smo običaj da upijamo svaki njenu reč. I ovog puta, njena priča nas je ostavila bez daha. Videla sam majku kako stoji pred strogim general-gubernatorom, i njeno prekrasno lice uokvireno gustom kosom kojim se slivaju potoci suza. Videla sam i nihiliste – zlokobna crna stvorenja koja su ujaka uvukla u svoje zavere za ubistvo cara. Dobri, milostivi car – govorila je mati – prvi koji je Jevrejima dao više slobode; zaustavio je pogrome i nameravao da oslobodi seljake. Njega nihilisti smeraju da ubiju!

Hladnokrvne ubice – vikala je majka – treba ih istrebiti, sve do jednog!

Majčina agresivnost me je plašila. Njeni predlozi za istrebljenje ledili su mi krv. Razumela sam da su nihilisti svakako zveri, ali nisam mogla da podnesem takvu svirepost od rođene majke. Često bih nakon toga zatekla sebe kako razmišljam o nihilistima, pitajući se ko su oni i šta ih je nagnalo da budu tako svirepi. Kada su do Kenigzberga stigle vesti o vešanju nihilista koji su ubili cara, već me je bila prošla ogorčenost koju sam osećala prema njima. Nešto tajanstveno u meni probudilo je saosećanje. Gorke sam suze ronila nad njihovom sudbinom.

Godinama kasnije, naišla sam na pojam „nihilista“ u romanu „Očevi i deca“. Kada sam još pročitala „Šta da se radi?“, shvatila sam svoje instinktivno saosećanje sa pogubljenima. Znala sam da nisu mogli da ćutke gledaju kako narod pati, te da su zarad njega žrtvovali svoje živote. U to sam još više počela da verujem kada sam čula priču o Veri Zasulič, koja je pucala na Trepova 1879. Ispričao mi ju je moj mladi učitelj ruskog. Iako je majka govorila kako je Trepov dobrodušan i human, učitelj ga je opisao kao velikog tiranina, pravo čudovište koje je kozacima naređivalo da udare na studente, da ih šibaju nagajkama[1] i rasturaju njihova okupljanja, a da se zatvorenici gone u Sibir.

Državni službenici kao što je Trepov su divlje zveri – vatreno je govorio moj učitelj. – Prvo opljačkaju seljaka, a onda ga bičuju. Iživljavaju se nad idealistima u zatvoru.

Znala sam da učitelj govori istinu. Ceo Popelan je brujao o šibanju seljaka. Jednom prilikom sam naletela na polugolo ljudsko telo koje šibaju kamdžijom. Od ove scene sam pala u histeriju, a ta užasna slika me je progonila danima. Priče mog učitelja oživljavale su ovaj jeziv prizor: raskrvavljeno telo, krici koji paraju uši, izopačena žandarmska lica, bičevi koji pore vazduh i padaju oštrim šištanjem po polugolom čoveku. Ako sam i imala neke sumnje u vezi nihilista iz uspomena iz detinjstva, sada ih više nije bilo. Za mene su oni postali junaci i mučenici, dakle – moje zvezde vodilje.

Moje sanjarenje je prekinuo Berkman, upitavši me zašto tako ćutim. Ispričala sam mu za svoje uspomene. Onda je on sa mnom podelio neke od svojih ranih uticaja, posebno se zadržavši na svom voljenom ujaku Maksimu, koji je bio nihilista, te o šoku koji je doživeo kada je saznao da su ga osudili na smrt.

Imamo puno toga zajedničkog, zar ne? – primetio je. – Čak potičemo iz istog mesta. Znaš li da je Kovno dalo mnogo svojih hrabrih sinova revolucionarnom pokretu? A sada možda i jednu neustrašivu kćer – dodade.

Osećala sam kako se crvenim. Duša mi je bila ponosna.

Nadam se onda da neću izneveriti kada bude došao pravi čas – odgovorih.

Voz se provlačio kroz uske uličice, pored turobnih stanova koji su bili toliko blizu da sam mogla zaviriti u sobe. Požarne stepenice bile su zatrpane prljavim jastucima i ćebadima, a sa ograde je visela rasprostrta umrljana posteljina. Berkman me je dodirnuo po ruci i kazao da je sledeća stanica Bruklinski most. Sišli smo i peške krenuli ka Vilijamovoj.

Johan Most

U jednoj oronuloj zgradi, uz dva mračna i škripava stepenišna niza, nalazile su se prostorije „Frajhajta“. Nekoliko muškaraca je bilo u prvoj sobi i slagalo materijal za štampu. U sledećoj smo zatekli Johana Mosta, koji je stajao za visokim stolom i pisao. Pogledavši nas načas s boka, ponudio nam je da sednemo.

Moji prokleti krvnici iz susedne sobe cede poslednju kap krvi iz mene – reče ljutito. – Prepisuj, prepisuj, prepisuj! Samo to znaju! Zatraži im da napišu jedan jedini redak – jok! Odveć su glupi i lenji!

Provala dobronamernog smeha iz slagaonice dočeka Mostov izliv besa. Njegov promukli glas, iskrivljena vilica, koja mi je bila tako odbojna prilikom prvog susreta sa njim, podsetili su me na Mostove karikature po ročesterskim novinama. Nikako nisam mogla da povežem goropadnika ispred sebe sa nadahnutim govornikom od prethodne večeri čiji me je nastup tako oduševio.

Berkman je spazio moj zbunjen i prestrašen pogled. Šapnuo mi je na ruskom da ne zamerim Mostu, jer je on uvek takav kada radi. Ustala sam da bacim pogled na knjige koje su punile police od poda do plafona, red za redom. Koliko sam samo malo njih pročitala, mislila sam se. Godine koje sam provela u školi pružile su mi tako malo. Hoću li ikad stići da nadoknadim propušteno? Gde da nađem vreme za čitanje? I novac za kupovinu knjiga? Pitala sam se da li bi mi Most posudio neku knjigu, da li imam hrabrosti da mu zatražim neku preporuku za čitanje i proučavanje? Istog trena još jedan izliv besa zapara mi uši.

Evo vam funta moga mesa, Šajloci jedni! – zagrme Most. – To će biti i više nego dovoljno da se popune novine. Berkmane, nosi ovo onim crnim vragovima tamo!

Most mi priđe. Njegove modroplave oči znatiželjno su se zagledale u moje oči.

Dakle, mlada damo – izusti – jeste li našli neko zanimljivo štivo? Ili ne čitate na nemačkom i engleskom?

Njegov grubi glas postao je blag i umilan.

Na engleskom ne – rekoh, umirena i ohrabrena njegovim tonom. – Na nemačkom da.

Rekao mi je da mogu da uzmem bilo koju knjigu. Zatim me je zasuo pitanjima – odakle sam i šta smeram dalje. Kazala sam mu da dolazim iz Ročestera.

Da, poznat mi je taj grad. Ima dobro pivo. Međutim, tamošnji Nemci su gomila ćafira[2]. Zašto baš Njujork? – zanimalo ga je. – Težak je to grad. Posao se slabo plaća, a retko nalazi. Imaš li dovoljno novca da preživiš?

Duboko me je ganulo zanimanje ovog čoveka, potpunog stranca, za mene. Objasnila sam da me je Njujork privukao zato što je središte anarhističkog pokreta, i zato što sam čitala da upravo on slovi za jednu od vodećih figura u njemu. Zapravo sam došla kod njega po savet i pomoć. Imam veliku želju da razgovaram s njim.

Naravno, ne sada – rekoh. – I negde daleko od vaših crnih vragova.
Imaš smisao za humor – ozari se on u licu. – Biće ti potreban ako priđeš našem pokretu.

Predložio je da dođem sledeće nedelje i pomognem u slanju „Frajhajta“, da adresiram pisma i preklapam novine, a da „posle toga možda možemo popričati.“

Sa nekoliko knjiga pod miškom i uz srdačno rukovanje, Most me isprati. Berkman je izašao sa mnom.

Otišli smo u „Saks“. Nisam stavila ništa u usta još od čaja kojim nas je poslužila Ana. I moj pratilac je bio gladan, ali očigledno ne toliko kao prethodno veče; nije poručio esktraveliki biftek, niti još jednu šolju kafe. Ili je bio švorc? Rekla sam kako sam još uvek bogata i predložila da poruči još. Odlučno je to odbio, kazavši kako to ne bi mogao da prihvati od nezaposlenog lica koje tek što je stiglo u nepoznat grad. To me je istovremeno i razgnevilo i razonodilo. Objasnila sam kako nisam imala nameru da ga povredim; računala sam da saborci uvek dele sve što imaju. Izvinio se za svoju osornost, ali me je uveravao da nije gladan. Otišli smo iz kafea.

Avgustovske žege bile su zagušljive. Berkman je predložio da uhvatimo prevoz do parka Bateri, gde bismo se rashladili. Nisam videla luku još od svog dolaska u Ameriku. Njena me je lepota ponovo uzela pod svoje kao tog nezaboravnog dana. No, Kip slobode je izgubio svoj draž kao simbol. Kako sam samo bila detinjasto naivna, koliko sam samo odmakla od tog dana!

Vratili smo se na naše popodnevne teme. Moj prijatelj je izrazio sumnju da ću naći posao kao krojačica, s obzirom da nemam veza po gradu. Odgovorila sam da ću pokušati u nekoj fabrici koja proizvodi steznike, rukavice ili muška odela. On je obećao da će se raspitati kod svojih prijatelja Jevreja koji se bave trikotažom. Oni će mi svakako pomoći da nađem posao.

Bilo je kasno uveče kada smo se rastali. Berkman mi je malo toga rekao o sebi, osim da su ga isterali iz gimnazije zbog nekakvog sastava protiv religije, te da je zauvek otišao od kuće. U Ameriku je došao uveren da je to slobodna zemlja u kojoj svako ima jednake šanse u životu. Sad zna da to nema veze s istinom. Shvatio je da je eksploatacija još veća, a nakon vešanja čikaških anarhista uverio se da je Amerika podjednako despotska zemlja kao i Rusija.

Ling je imao pravo kada je rekao: „Pođite na nas topom, mi ćemo odgovoriti dinamitom.“ Jednom ću osvetiti naše mrtve – dodade krajnje ozbiljno.
I ja! I ja! – vikala sam. – Njihova je smrt meni udahnula život. On sada pripada uspomeni na njih – njihovom idealu.

Zgrabio me je za ruku dok nije počelo da me boli.

Mi smo saborci. Hajde da postanemo i prijatelji – hajde da udružimo snage.

Od njegove siline tresla sam se cela dok sam se pela stepeništem do stana Minkinih.

Feđa, „lаžni anarhista”

Sledećeg petka, Berkman me je pozvao na predavanje koje je u ulici Orčard 54 na Ist Sajdu držao Jevrejin Solotarov. Solotarov je u Nju Hejvenu na mene ostavio utisak vrhunskog govornika, ali sada, nakon što sam čula Mosta, njegov govor mi se činio dosadnim, a njegov rđavo podešen glas mi je parao uši. Kako god, dobar deo toga je nadomestio svojom strastvenošću. Bila sam mu i suviše zahvalna na toplom prijemu koji mi je priredio prilikom prvog dolaska u grad da sebi dozvolim bilo kakvu kritiku njegovog predavanja. Osim toga, ne može svako biti Johan Most, pomislih. Za mene je on bio nešto posebno, najizuzetnija osoba na celom svetu.

Nakon okupljanja, Berkman me je upoznao sa nekolicinom ljudi, „finim drugovima, angažovanim sve od reda“, kako reče.

Ovo je moj drugar Feđa – kaza, pokazujući na mladića pored sebe. – I on je, razume se, anarhista, mada ni izdaleka toliko dobar koliko bi trebalo da bude.

Mladić je verovatno bio istih godina kao Berkman, mada ne tako jako građen, niti tako napadan u nastupu. Imao je prilično nežne crte lica, tanane usne , a oči su mu, premda malčice buljave, bile snene. Delovao je kao da mu ni najmanje ne smeta šegačenje njegovog prijatelja. Dobroćudno se nasmejao i predložio da odemo u „Saks“, „da Saši pružimo priliku da objasni šta je to dobar anarhista.“

Berkman nije ni čekao da stignemo do kafea.

Dobar anarhista je – poče on, duboko ubeđen – čovek koji jedino živi za Cilj i njemu sve daje. Ovaj moj prijatelj – pokaza na Feđu – još uvek je prevelika buržujčina da to shvati. To ti je mamin sin koji čak prima novac od kuće.

Nastavio je da objašnjava zašto jednom revolucionaru ne priliči da ima veze sa buržujskim roditeljima ili rodbinom. Jedini razlog zbog kojeg toleriše takvu nedoslednost svoga prijatelja Feđe, dodao je, jeste što je veći deo onoga što su mu slali od kuće ostavljao pokretu.

Da ga pustim, sav bi novac spiskao na beskorisne stvari koje on naziva „lepim“. Je li tako, Feđa?

Okrenuo se prema svom prijatelju, prijateljski ga potapšavši po leđima.

Kafe je, kao i uvek, bio pun kao oko, ali ne samo ljudi, već i dima i priče. Moja dva pratioca su neko vreme bila jako zauzeta, dok sam se ja pozdravila sa par ljudi koje sam upoznala u toku nedelje. Napokon smo uspeli da se dokopamo jednog stočića, pa smo naručili kafu i kolače. Primetila sam da me Feđa posmatra i proučava mi lice. Kako bih prikrila svoju posramljenost, okrenula sam se Berkmanu:

Pa šta ako čovek voli lepe stvari – upitah. – Recimo, cveće, muziku, pozorište?
Nisam rekao da to ne treba da radi – odgovori Berkman. – Kazao sam da je pogrešno bacati pare na takve stvari kada su one pokretu tako prekopotrebne. Za anarhistu je nedopustivo da uživa u luksuzu dok ljudi žive u siromaštvu.
Ali lepe stvari nisu luksuz – nisam odustajala. – One su nam neophodne. Život bi bez njih bio nepodnošljiv.

Pa ipak, u duši sam znala da je Berkman u pravu. Revolucionari su se čak odricali svojih života – zašto se ne bi odrekli i lepote? Ipak, mladi umetnik je u meni našao potvrdan odjek. I ja sam volela lepotu. Ubogi život u Kenigzbergu podnošljivim su mi činili jedino povremeni izleti sa učiteljima. Šuma, mesec koji baca svoj srebrnasti zrak po polju, venci u kosi, ubrano cveće – činili su da makar na tren zaboravim gnusno okruženje kod kuće. Kada bi me majka grdila ili kada sam imala poteškoća u školi, buket jorgovana iz susedovog vrta ili prizor raznobojnih materijala od svile ili somota iz izloga u prodavnici pomagali su mi da odagnam svoje jade, a svet činili lepšim i vedrijim mestom. Isto je važilo i za muziku koja se tek u retkim prilikama mogla čuti u Kenigzbergu, i kasnije u Petrogradu. „Treba li svega da se odreknem da bih postala dobar revolucionar?“, pitala sam se. „Hoću li imati snage?“

Pre nego što smo se to veče razišli, Feđa je kazao kako je od prijatelja načuo da bih volela da malo razgledam grad. Pošto je sutradan slobodan, kazao je da bi mu bilo drago da mi pokaže neke od znamenitosti.

Jesi li i ti ostao bez posla, čim imaš toliko vremena? – upitah ga.
Kao što reče prijatelj, ja sam umetnička duša – odgovori smejući se. – Uostalom, gde si čula da umetnici rade?

Pocrvenela sam, prinuđena da priznam kako nikada ranije nisam upoznala nijednog umetnika.

Umetnici su nadahnuti ljudi – rekoh – njima je sve lako.
Naravno – uzvrati Berkman – kad ih izdržava narod.

Njegov ton mi je bio i suviše oštar, pa sam svoju naklonost dala mladom umetniku. Okrenula sam se ka njemu i zamolila ga da me pokupi sutradan. No, kada sam ostala sama u sobi, upravo me je beskompromisni zanos „arogantnog momčića“, kako sam u sebi nazivala Berkmana, ispunjavao osećajem divljenja.

Sutradan, Feđa me je odveo u Central park. Dok smo šetali Petom avenijom, pokazivao mi je različite kuće, imenujući njihove vlasnike. Čitala sam o tim bogatim ljudima koji život provode u rasipništvu, dok narod tavori u bedi. Izrazila sam svoje ogorčenje kontrastom između tih veličanstvenih palata i bednih zgrada na Ist Sajdu.

Da, zločin je da nekolicina njih ima sve, a većina ništa – reče umetnik. – Glavna moja zamerka – nastavi – jeste što imaju tako rđav ukus – te zgradeterine predstavljaju ruglo.

Na pamet mi pade Berkmanom stav o lepoti.

Ne podržavaš stav svog prijatelja o neophodnosti i značaju lepote u životu čoveka, zar ne? – upitah.
Nipošto. Međutim, moj prijatelj je pre svega revolucionar. Voleo bih da sam i ja takav, ali nisam.

Dopala mi se njegova iskrenost i prostodušnost. Nisam bila uzbuđena kao kada bi Berkman govorio o revolucionarnoj etici; Feđa je u meni probudio tajanstvenu čežnju koju sam redovno osećala u detinjstvu, pred prizorom zalaska sunca koje popelanskim poljima daje zlatnu boju svojim umornim zrakom, baš kao što su to činile i slatke note Petruškine frule.

Izlazak sa Johanom Mostom

Sledeće nedelje sam svratila do „Frajhajta“. Tamo je već bilo nekoliko ljudi, zaokupljenih adresiranjem koverti i presavijanjem novina. Svi su pričali. Johan Most je bio za svojim radnim stolom. Rekli su mi gde da sednem i dali mi posao. Divila sam se Mostovoj sposobnosti da može i dalje da piše u takvoj gunguli. U par navrata sam htela da prisutne upozorim da mu smetaju, no uzdržala sam se. Na kraju krajeva, oni sami najbolje znaju ako mu smeta njihovo torokanje.

Uveče je Most batalio pisanje, oštro prebacujući brbljivcima da su „krezube babetine“, „gaktave guske“ i ko zna šta sve još, služeći se rečima koje teško da sam ikad pre toga čula na nemačkom. Zgrabio je svoj ogromni cilindar sa čiviluka, pozvao me da krenem i izašao. Ja sam pošla za njim, pa smo se popeli do visećeg.

Vodim te u Teras Garden – kazao je. – Možemo tamo u pozorište ako želiš. Večeras igraju „Barona ciganina“. A možemo i da nađemo neki kutak da nešto prezalogajimo, popijemo i malo popričamo.

Odgovorila sam da mi nije mnogo stalo do opereta i da sam zapravo želela da razgovaram sa njim, to jest da on bude taj koji će pričati.

Ali da ne vičete kao u kancelariji – dodadoh.

Izabrao je hranu i vino. Njihova imena su za mene bila čudna. Na etiketi na boci stajalo je Liebfrauenmilch.

Mleko ženske ljubavi – kako divno ime! – primetih.
Možda za vino – uzvrati on – ali ne i za žensku ljubav. Jedno je uvek poetično – a drugo će vazda biti samo odvratno prozaično. Ostavlja bljutav ukus.

Bilo mi je krivo, kao da sam iznela neku lošu opasku ili ga dirnula u bolno mesto. Rekla sam mu kako nikada ranije nisam probala vino, osim onog koje je majka pravila za Uskrs. Most se grohotom smejao, a ja sam bila na ivici suza. Primetio je moju posramljenost i suzdržao se. Naspeo je dve čaše, uz reči: „Živeli, mlada moja naivčice!“, i popio svoje vino naiskap. Još nisam bila stigla ni do pola svoje čaše, a on je već dovršavao bocu i tražio drugu.

Postao je nekako vrcav, dovitljiv, iskričav. Nije bilo ni traga od gorčine, mržnje i prkosa kojima su odisali njegovi nastupi. Umesto toga, kraj mene je sedelo preobraženo ljudsko biće, ne više odurna karikatura iz ročesterske štampe ili grubijan iz kancelarije. Bio je divan domaćin, pažljiv i saosećajan prijatelj. Naterao me je da mu kažem nešto o sebi i zamislio se kada je čuo koji su me to motivi nagnali da raskrstim sa starim načinom života. Upozorio me je da dobro razmislim pre nego što se upustim u ovu avanturu.

Put anarhizma je strm i težak – rekao je. – Mnogi su pokušali da se uspenju njime, pa su odustajali. Cena je visoka. Svega nekolicina muškaraca je spremno da je plati, većina žena ne. Luiz Mišel, Sofija Perovskaja – one su bile veliki izuzeci.

Jesam li upoznata sa Pariskom komunom i čudesnim ruskim revolucionarkama? Morala sam da priznam da nisam. Nikada pre nisam čula za Luiz Mišel, premda sam znala za slavne Ruskinje.

Čitaćeš o njihovim životima – inspirisaće te – reče Most.

Pitala sam se da li američki anarhistički pokret ima neku istaknutu žensku figuru.

Nijednu, sve same glupače – odgovori. – Većina cura dolazi na mitinge da napecaju muškarce, a onda oboje nestanu, kao kada Lorelaj zavede naivne ribare.

U očima mu se videlo zlobno svetlucanje. Nije mnogo verovao u revolucionarnu strast žena. No, ja bih, s obzirom da dolazim iz Rusije, mogla biti izuzetak, a on bi mi pomogao. Ako sam stvarno ozbiljna, mogu naći posla u izobilju.

U našim redovima postoji velika potreba za mladim ljudima koji imaju volju – za entuzijastima kakvom mi se ti činiš – a i meni samom je potrebna strastvena prijateljica – dodade jako nežno.
Vama? – upitah. – Imate ih na hiljade u Njujorku – po celom svetu. Vas vole i slave kao idola.
Tako je, devojko, slave me mnogi, ali me niko ne voli. Čovek može biti jako usamljen i među hiljadama ljudi – jesi li znala to?

Nešto me steže oko srca. Htela sam da ga uzmem za ruku, da mu kažem kako ću ja biti njegova prijateljica. No, nisam se usuđivala da progovorim. Šta bih ja mogla dati ovom čoveku – ja, neobrazovana radnica, njemu, čuvenom Johanu Mostu, predvodniku masa i čoveku otrovnog jezika i moćnog pera?

Obećao je da će mi sačiniti spisak literature za čitanje – revolucionarni pesnici, Frajligrat, Herveg, Šiler, Hajne, Berne, te naravno i naši književnici. Već je gotovo svitalo kada smo pošli iz Teras Gardena. Most je pozvao taksi, koji nas je dovezao do stana Minkinih. Pred vratima mi je lagano dodirnuo ruku.

Gde si našla ovakvu svilenkastu plavu kosu – primeti on – i plave oči? Reče da si Jevrejka?
Na stočnoj pijaci – uzvratih. – Tako bar otac kaže.
Brza si na jeziku, mein kind.

Sačekao je da otključam vrata, a onda me uhvatio za ruku, duboko se zagledao u moje oči i kazao:

Ovo mi je bilo prvo lepo veče nakon mnogo vremena.

Na ove njegove reči mene preplavi osećaj jakog zadovoljstva. Polako sam se penjala stepeništem dok se taksi udaljavao.

Sutradan je svratio Berkman, pa sam mu se pohvalila kako sam divno veče provela sa Mostom. Njemu se lice stušti.

Most nema nikakvo pravo da tako arči novac, da posećuje luksuzne restorane i ispija skupa vina – reče ozbiljno. – Razbacuje se novcem koji je namenjem pokretu. Trebalo bi ga pozvati na odgovornost. Lično ću mu to reći.
Ne, ne, nikako – povikah. – Ne bih mogla da podnesem da budem uzrok bilo kakvog napada na Mosta, koji toliko daje. Zar nema pravo na malo uživanja?

Berkman je uporno tvrdio kako sam i suviše kratko u revolucionarnom pokretu, da se uopšte ne razumem u revolucionarnu etiku, niti u značenje revolucionarne pravde i greške. Priznala sam svoje neznanje, uveravajući ga kako sam spremna da učim, da učinim sve samo da Most bude pošteđen. Otišao je, a da se nije ni pozdravio.

Bilo mi je jako teško. Mostov šarm me je uzeo pod svoje. Njegovi izuzetni darovi, njegova žudnja za životom i prijateljstvom jako me je dirnulo. I Berkman me je jako privlačio; njegova ozbiljnost, samopouzdanje, mladost – sve u vezi s njim vuklo me je nekom neodoljivom silom. Opet, smatrala sam da od njih dvojice Most više pripada našem svetu.

Kada je svratio Feđa, kazao mi je kako je već čuo priču od Berkmana. Nije iznenađen, rekao je. Zna koliko je naš prijatelj beskompromisan i koliko težak ume da bude, a ponajviše prema sebi.

To potiče od njegove jake ljubavi prema ljudima – dodade Feđa – ljubavi koja će ga tek inspirisati za velika dela.

„Vejat vetri, vejat bojni“

Berkman se nije pojavljivao cele nedelje. Kada je ponovo došao, bilo je to da bi me pozvao na izlazak u Prospekt park. Više mu se sviđa od Central parka, kazao mi je, jer nije toliko pitom, i prirodniji je. Šetali smo i šetali, diveći se njegovoj netaknutoj lepoti, sve dok nismo našli jedno divno mesto za užinu koju sam ponela sa sobom.

Razgovarali smo o mom životu u Petrogradu i Ročesteru. Rekla sam mu za propali brak sa Jakovom Keršnerom. Zanimalo ga je koje sam knjige pročitala o braku i jesam li pod njihovim uticajem odlučila da ostavim muža. Nikada nisam čitala takve knjige, ali sam se zato nagledala dovoljno užasa iz bračnog života u sopstvenom domu – očevo zlostavljanje majke, stalne prepirke i žestoke svađe koje su se završavale majčinim povremenim nesvesticama. Takođe sam bila svedok ponižavajuće bednog života – što svoje udate rodbine, što po kućama poznanika iz Ročestera. Uz sopstveno bračno iskustvo, to me je ubedilo da je doživotno vezivanje ljudi greška. Konstantna blizina u istoj kući, istoj sobi i istom krevetu išli su mi na živce.

Sve i da opet zavolim nekog muškarca, prepustiću mu se bez ikakvih ograničenja od strane rabina ili zakona – svečano izjavih – a ako ta ljubav zamre, otići ću bez ikakvih dozvola.

Moj prijatelj reče kako mu je drago što čuje da tako mislim. Svi pravi revolucionari odbacili su brak i živeli slobodno. To im je poslužilo da ojačaju svoju ljubav i pomoglo u zajedničkom zadatku. Ispričao mi je priču o Sofiji Perovskoj i Željabovu. Bili su ljubavni par, pripadali istoj grupi i zajedno razradili plan za atentat na Aleksandra II. Nakon bombaškog napada, Perovskoj se gubi trag. Krila se je. Imala je sve šanse da pobegne, a njeni saborci su je preklinjali da to učini. No, ona je to odbila. Bila je uporna u tvrdnji da mora da snosi odgovornost, te da će podeliti sudbinu svojih saboraca i umreti zajedno sa Željabovim.

Naravno, pogrešila je što je dopustila da je obuzmu lična osećanja – prokomentarisa Berkman. – Njena ljubav prema Cilju trebalo je da je nagna da živi zarad drugih aktivnosti.

Ni ovde se nisam slagala s njim. Smatrala sam da umreti kraj svog voljenog u zajedničkom činu ne može biti greška – to je prekrasno i plemenito. Odgovorio mi je kako sam previše romantična i sentimentalna za jednu revolucionarku – da je pred nama težak zadatak i da stoga moramo biti čvrsti.

Pitala sam se da li je ovaj momak stvarno tako čvrst ili samo pokušava da prikrije svoju nežnost, koju sam intuitivno osećala u njemu. Privlačio me je i žudela sam da mu se obesim oko vrata, ali bila sam i suviše sramežljiva.

Dan je okončan užarenim zalaskom sunca. Srce mi je bilo puno radosti. Sve vreme puta do kuće, pevušila sam nemačke i ruske pesme, između ostalog i „Vejat vetri, vejat bojni“.

Pa to je moja omiljena pesma, dorogaja Ema – reče. – Smem tako da te zovem, zar ne? Ti ćeš mene zvati Saša?

Usne nam se sretoše u spontanom susretu.

Počela sam da radim u fabrici steznika u kojoj je bila zaposlena Helen Minkin. Međutim, nakon par nedelja, napor je postao neizdrživ. S teškom sam mukom uspevala da izguram ceo dan; najviše su me morile jake glavobolje. Jedne večeri, srela sam jednu curu koja mi je ispričala za fabriku svilenih prslučića u kojoj je bilo posla koji ste mogli obavljati kod kuće. Obećala je da će probati da i za mene nađe nešto. Znala sam da bi bilo neizvodljivo raditi za mašinom u stanu Minkinih i da bi to svima smetalo. Osim toga, užasno me je nervirao otac ovih devojaka – odvratna jedna osoba, besposličar koji je večito živeo na grbači svoji kćeri. Meni je izgledalo kao da gaji erotska osećanja prema Ani, jer ju je bukvalno gutao svojim očima. Još više me je čudila jaka odbojnost prema Helen, što je dovodilo do čestih svađa. Najzad, odlučila sam da se iselim.

Našla sam jednu sobu u ulici Safok, nedaleko od „Saksa“. Bila je mala i slabo osvetljena, ali stanarina je iznosila svega tri dolara mesečno, pa sam je uzela. Tu sam počela da radim na svilenim prslučićima. Povremeno bih dobijala i porudžbine za haljine od nekih poznanica i njihovih prijateljica. Posao je bio iscrpljujuć, ali me je barem spasao fabrike i tamošnje nesnosne discipline. Prihodi od prsluka, kada sam se malo izveštila, nisu bili manji od plate u fabrici.

Most je otišao na predavačku turneju. S vremena na vreme, poslao bi mi koji redak, dosetljive i zajedljive komentare o ljudima koje je sretao, oštre optužbe na račun novinara koji bi ga najpre intervjuisali, a onda ga klevetali. Ponekad bi uz pismo poslao i neku svoju karikaturu, sa dopisanim komentarima, recimo: „Eno ženoubice!“ ili „Evo čoveka koji jede malu decu!“

Ove karikature su bile brutalnije i surovije od svega što sam ranije videla. Gađenje koje sam osećala prema ročesterskim novinama iz vremena čikaških dešavanja sada se pretvorilo u čistu mržnju prema celoj američkoj štampi. Na pamet mi je pala jedna divlja ideja, koju sam poverila Berkmanu. „Zar ne misliš da bi prostorije nekog od tih buđavih listova trebalo dići u vazduh – sa sve urednicima, izveštačima itd.? To bi štampi očitalo bukvicu.“ Međutim, Saša je odmahnuo glavom i kazao da bi to bilo beskorisno. Štampa je samo kapitalistički najamnik. „Moramo zaseći u koren.“

„Karmen“ i Mostovo proročanstvo

Kada se Most vratio sa turneje, svi smo pohitali da čujemo njegov izveštaj. Bio je veštiji, dovitljiviji i oštriji prema sistemu nego ikad pre. Bezmalo me je hipnotisao. Nisam mogla da se suzdržim, već sam odmah nakon predavanja pohitala da mu prenesem kako je održao sjajan govor.

Hoćeš li sa mnom u ponedeljak u Metropoliten operu, na „Karmen“? – prošaputa.

Dodao je da ponedeljkom ima prenatrpan raspored, zato što svojim vragovima sprema materijal za izdanje, no da će se potruditi da to odradi unapred, u nedelju, ukoliko pristanem da pođem.

Na kraj sveta ako treba! – odgovorih u zanosu.

Saznali smo da su karte za nastup rasprodate – nije se moglo naći slobodno mesto za sedenje ni po koju cenu. Moraćemo da stojimo. Znala sam da mi se sprema zlo. Od malena sam kuburila sa malim prstom levog stopala; nove cipele bi mi obično nedeljama zadavale muke, a upravo sam jedne takve nosila. Ipak, bilo me je sramota da se požalim Mostu, strahujući da ne pomisli kako sam sujetna. Pribila sam se uz njega, pritisnuta ogromnom masom. Stopala su mi gorela kao da su na vatri. No, nakon prvih tonova muzike i prekrasnog pevanja, agonija je prestala. Posle prvog čina, kada su upalili svetla, zatekla sam sebe kako se celim telom oslanjam na Mosta, licem iskrivljenim od bola.

Šta je bilo? – upita on.
Moram da se izujem – brecnuh se – inače ću početi da vrištim.

Držeći se za njega, sagla sam se da otkačim dugmiće. Ostatak opere sam ispratila oslonjena na Mosta, dok sam u ruci držala cipelu. Nisam znala da li je moje oduševljenje bilo posledica muzike iz opere „Karmen“ ili izuvene obuće!

Iz opere smo izašli ruku pod ruku, a ja sam šepala. Otišli smo u jedan kafe, gde je Most počeo da me zadirkuje kako patim od sujete. No, rekao je da mu je jako drago što se ispostavilo da sam tako ženstvena, iako je obući tesne cipele bio glup potez. Bio je sjajno raspoložen. Zanimalo ga je jesam li ikada ranije slušala operu, pa me je zamolio da mu kažem nešto o tome.

Muziku nisam slušala sve do svoje desete godine, ako izuzmemo setne note Petruškine frule. Cviljenje violine po jevrejskim svadbama i udaranje po klaviru na časovima pevanja oduvek su mi se gadili. Tek kada sam u Kenigzbergu čula operu „Trubadur“, postala sam svesna ekstaze koju muzika može da izazove u meni. Možda je moja učiteljica najviše odgovorna za uzbuđujući efekat tog iskustva: ona me je zadojila romansama svojih omiljenih nemačkih pisaca i nagnala me da se upustim u maštanje o nesrećnoj ljubavi između Trubadura i Leonore. Neizdrživa neizvesnost u danima koji su prethodili majčinom pristanku da sa učiteljicom pođem na nastup samo je otežala moje napeto iščekivanje. U operu smo stigle čitav sat ranije, a sama sam bila oblivena hladnim znojem iz straha da kasnimo. Učiteljica, vazda slabašnog zdravlja, nije mogla da prati korak mojih mlađanih nogu i ludačke jurnjave da zauzmemo svoja mesta. Preletela sam do najvišeg balkona, preskačući po tri stepenika odjednom. Zgrada je još uvek bila prazna i poluosvetljena, što je u prvi mah delovalo malo razočaravajuće. Ipak, ubrzo se, kao nekom čarolijom, sve preobrazilo. Za tren oka mesto je vrvelo od publike – žene u haljinama od svile i somota veličanstvenih boja, sa šljaštećim draguljima kojima su ukrašavale svoje ogoljene vratove i ruke; snopovi svetla sa lustera od kristala koji su bacali zelenu, žutu, te boju ametista. Bila je to zemlja iz snova, lepša od bilo koje druge koja se pojavljivala u pročitanim bajkama. Zaboravila sam na prisustvo svoje učiteljice, neprijateljsku atmosferu kod kuće; u polulebdećem položaju iznad balustrade, bila sam izgubljena u začaranom svetu ispod sebe. Orkestar je onda udario po živim tonovima, koji su se tajanstveno izdizali iz zatamnjene zgrade. Od toga su počeli da me podilaze žmarci, a njihovi sve raskošniji zvuci ostavljali su me bez daha. Leonora i Trubadur su oživeli moj lični romantični san o ljubavi. Živela sam sa njima, ushićena i opijena strastvenom pesmom. Njihovu tragediju primila sam vrlo lično, a njihovu radost i tugu osećala sam kao svoju. Scena između Trubadura i njegove majke, njena žalopojka „Ach, ich vergehe und sterbe hier” i njegov odgovor „О, teuere Mutter“ ispunili su me dubokim bolom i naterali mi srce da drhti od uzdaha saosećanja. Čaroliju je prekinuo glasan aplauz i novi talas svetla. I sama sam pljeskala kao mahnita, popevši se na klupu i dozivajući na sav glas Leonoru i Trubadura, junake mog sveta iz bajke.

Hajde, pokret! – čula sam svoju učiteljicu, koja me je vukla za skute.

Pošla sam ošamućena, telo mi se grčilo od jecaja, a u ušima mi je odzvanjala muzika. Kasnije sam čula i druge opere – što u Kenigzbergu, što u Petrogradu – ali utisak koji je Trubadur ostavio na mene dugo vremena je slovio za najčudesnije muzičko iskustvo moje mladosti.

Kada sam završila ovu priču Mostu, spazila sam da je zagledan negde u daljinu. Podigao je pogled kao da se trgnuo iz sna. Nikada nije čuo, tiho primeti, da neko tako dramatično prepričava uzbuđenja iz detinjstva. Posedujem veliki talenat, reče mi, i moram što pre da počnem sa javnim nastupima i govorima. Načiniće od mene sjajnog govornika – „nekoga ko će me zameniti kada me više ne bude bilo“, dodade.

Mislila sam da me samo zafrkava ili mi laska. Nemoguće da zaista veruje da bih ikada mogla da ga zamenim ili da nastupam sa njegovim žarom i čarobnim moćima. Nisam želela da se tako ophodi prema meni – želela sam da mi bude pravi drug, iskren i pošten, a ne da mi deli glupave nemačke komplimente. Most je nasmeja i naiskap trgnu svoju čašu, u čast mog „prvog javnog nastupa“.

Nakon toga, učestili smo izlaske. Otvorio mi je novi svet, upoznao me sa muzikom, književnošću, pozorištem. No, sama njegova bogata ličnost meni je značila puno više – njegovo izrazito ćudljivo raspoloženje, mržnja prema kapitalističkom sistemu, vizija novog društva u kojem će za svakoga biti radosti i lepote.

Most je postao moj idol. Obožavala sam ga.

[1] Kratak bič od prepletenih kaišića. (prim.prev.)

[2] Pogrdna reč arapskog porekla za neznabožca, onog koji ne priznaje boga. (prim.prev.)