Nova turneja
Most me je obavestio da planira kraću predavačku turneju po zemljama Nove Engleske. Sada mi je javio da uskoro polazi, pa me je pozvao da mu se pridružim. Rekao je da sam iscrpljena i mršava, te da će mi promena sredine dobro doći. Obećala sam mu da ću razmisliti o ovom predlogu.
Momci su navaljivali da pođem; Feđa je naglasio potrebu da se oslobodim kućnih poslova, dok je Saša rekao kako će mi to pomoćim da sklopim nova prijateljstva i prokrčim put za dalje aktivnosti.
Nakon dve nedelje otišla sam sa Mostom linijom Fal River do Bostona. Nikada pre nisam videla tako prostran i luksuzan brod, sa tako raskošnim kabinama; moja odaja, koja je bila nedaleko od Mostove, izgledala je vedro zbog buketa jorgovana koji mi je poslao. Stajali smo na palubi dok je parobrod jezdio, kada se pred nama ukaza prelepo zeleno ostrvo, sa ogromnim veličanstvenim drvećem u čijoj senci su bile sive kamene zgrade. Bio je to prijatan prizor nakon beskonačnog niza stambenih zgrada. Okrenuh se ka Mostu. Lice mu postade pepeljasto, a šake mu se stegoše u pesnicu.
- Šta je to? – povikah uplašeno.
- To je Blekvelski zatvor, Španska inkvizicija prebačena na teritoriju Sjedinjenih Država – odgovori on. – Uskoro će me vratiti među svoje zidove.
Nežno sam položila svoju ruku preko njegovih zgrčenih prstiju. Postepeno su se opustili i šaka mu se opruži u mojoj. Dugo smo vremena stajali, svako zaokupljen svojim mislima. Noć je bila topla, opora od majskog vazduha. Most me je zagrlio i ispripovedao mi priču o svom boravku na ostrvu Blekvel, kao i o svom detinjstvu i razvoju.
Mostova ispovest
Bio je, kako se ispostavilo, dete iz tajne veze. Otac mu je isprav bio avanturista, no kasnije se zaposlio kao prepisivač kod nekog advokata. Majka mu je bila guvernanta u nekog bogataškoj porodici. Rođen je bez ikakve pravne, moralne ili religijske sankcije, brak je legalizovan kasnije.
Upravo je njegova majka imala najveći uticaj na njega kada je bio mali. Naučila ga je njegovim prvim lekcijama i, što je najvažnije, postarala se da mu um bude nesputan dominantnim religijskim dogmama. Prvih sedam godina svog života bio su bezbrižan i srećan. Onda ga je zadesila velika tragedija: inficiranje rane na obrazu i potonje unakaženje lica, kao posledica operacije. Možda bi mu, da mu je mati ostala živa, njena ljubav pomogla da preboli poruge koje mu je njegov ubogi izgled donosio, ali umrla je kada je imao svega devet godina. Nešto kasnije, otac mu se ponovo oženio. Maćeha je od nekadašnjeg radosnog doma napravila pakao za dete. Život mu je postao nesnosan. U petnaestoj su ga ispisali iz škole i dali za zanat kod jednog knjigovesca. To je samo jedan pakao zamenilo drugim. Deformitet ga je proganjao kao kletva i naneo mu neviđenu patnju.
Bio je lud za pozorištem, pa je svaki ušteđeni fening ulagao u ulaznice. Postao je opsednut željom da se popne na pozornicu. Šilerovi komadi, pre svih „Viljem Tel“, „Razbojnici“ i „Fijesko“ bili su njegova inspiracija, a on je goreo od želje da ih igra. Jednom prilikom, obratio se upravniku pozorišta, koji mu je ljubazno rekao da njegovo lice više pristaje klovnu nego glumcu. Ovo razočarenje ga je skrhalo i načinilo ga još osetljivijim na svoju nevolju, koja mu je postala životni užas. Postao je patološki obuzet sobom, pogotovo u prisustvu žena. Strasno ih je želeo, ali mučilačka pomisao na deformitet stalno ga je odbijala od njih. Dugo godina, sve dok nije mogao da pusti bradu, nije mogao da prevaziđe svoju morbidnu stidljivost. To ga je gotovo navelo da sebi oduzme život, kada ga je spasilo duhovno buđenje. Nove društvene ideje sa kojima je došao u dodir udahnule su veliku svrhu njegovom životu i ubedile ga da živi. Blekvelovo ostrvo je u njemu oživelo stari strah od sopstvenog izgleda. Tamo su mu obrijali bradu, a prizor odvratnog lika koji ga je posmatrao iz ogledala koje je nekako uspeo da prokrijumčari u ćeliju bio je jeziviji od zatvora. Bio je ubeđen da veliki deo njegove oštre mržnje prema našem društvenom sistemu, životnim okrutnostima i nepravdama za uzrok ima njegov lični deformitet, te poniženja i zlostavljanja koje mu je doneo.
Govorio je žučno. Dvaput se ženio, nastavio je; oba braka su propala. Otad je, terao je dalje, izgubio nadu u veliku ljubav – sve dok nije upoznao mene, kada mu se vratila stara čežnja. No, zajedno sa njom, vratilo se i čudovište razdiruće sramežljivosti. Mesecima je u njemu besneo veliki sukob. Proganjao ga je strah da mi je odbojan. Postao je opsednut jednom mišlju – da me osvoji, veže me za sebe i načini se neophodnim. Kada je shvatio da imam talenat i štof za moćnog govornika, uhvatio se za to kao sredstvo da dopre do mog srca. U taksiju na putu do 42. ulice, njegova ljlubav pobedila je njegove strahove. Nadao se da i ja volim njega, uprkos njegovoj nesreći. Međutim, čim sam se vratila s puta, video je promenu: počela sam da mislim svojom glavom. Iskliznula sam mu iz ruku. To ga je razjarilo, vratilo mu gorke uspomene i nateralo ga da napadne onu koju je toliko voleo i želeo. Sada je, zaključio je, želeo samo prijateljstvo i ništa više od toga.
Bila sam duboko ganuta ovim jednostavnim i iskrenim priznanjem jedne napaćene duše. U suviše me je svladalo da bih nešto rekla. Ćutke sam uzela Mostovu šaku. Godine potisnute siline skrhale su mi telo i vrištale u ekstazi, raspadajući se u meni. Njegovi poljupci pomešani sa mojim suzama padali su po tom sirotom unakaženom licu. Sada je ono bilo prelepo.
Za dve nedelje naše turneje, sa Mostom sam se nasamo viđala sam povremeno: na sat-dva u toku dana ili putovanja iz jednog grada u drugi. Ostatak vremene je provodio sa svojim saborcima. Čudila sam se kako može da priča i pije do pred sam nastup, a onda drži tako strastvene i divlje govore. Kao da je zaboravljao na publiku, pa ipak, bila sam ubeđena da je bio svestan svega što se odigravalo oko njega. Most je znao da da na vrhuncu svog govora isturi sat da proveri nije li previše odužio govor. „Jesu li mu govori pripremljeni“, pitala sam se, „a ne spontani?“ To me je pitanje silno mučilo. Grozila sam se pomisli da svoje reči ne oseća strasno, te da je njegova rečitost i naglašena gestikulacija pre svesna teatralnost negoli nadahnuće. Samu sam sebe izjedala takvim mislima, ali Mostu nisam mogla reći za njih. Osim toga, ono malo vremena koje smo mogli da provedemo zajedno bilo je i suviše dragoceno: žudela sam čujem priču o društvenim borbama u raznim zemljama u kojima je on igrao zapaženu ulogu. Nemačka, Austrija, Švajcarska, a docnije i Engleska redom su bile Mostovo borilište. Njegovi neprijatelji su brzo uvideli opasnost od mladog, vatrenog buntovnika. Nastojali su da ga slome. Usledilo je hapšenje za hapšenjem, godine zatvora i izgnanstva; čak mi je uskraćen i imunitet koji mu je sledovao kao poslaniku nemačkog parlamenta.
Most je u Rajhstag izabran velikom većinom glasova socijalista, no, za razliku od svojih kolega, brzo je uvideo šta se događa iza kulisa „Kuće marioneta“, kako je nazivao to zakonodavno telo. Shvatio je da mase neće izvući nikakvu korist iz tog izvora. Izgubio je veru u politički mehanizam. Preko Augusta Rajnzdorfa, izuzetnog mladog Nemca koji je kasnije pogubljen zbog planiranja atentata na kajzera,Most se upoznaje sa anarhističkim idejama. Kasnije je u Engleskoj konačno raskrstio sa socijaldemokratama i postao zagovornik anarhizma.
Dve nedelje, to jest ono malo vremena koje smo tada proveli nasamo, naučile su me više o političko-ekonomskoj borbi u evropskim zemljama nego što su to mogle godine i godine čitanja. Most je revolucionarnom istoriju imao u malom prstu: uspon socijalizma pod Lasalom, Marksom i Engelsom; osnivanje Socijademokratske partije, koja je prvobitno bila prožeta revolucionarnom vatrom, ali je vremenom razvila političke ambicije; razlika između raznih socijalnih škola; ogorčena borba između socijalne demokratije i anarhizma, oličenih s jedne strane u Marksu i Engelsu, a sa druge u Mihajlu Bakunjinu i Latinskoj sekciji – zavada koja je najzad i rasturila Prvu internacionalu.
Most je o svojoj prošlosti govorio živopisno, pa je stoga želeo da čuje nešto i o mom detinjstvu i mladosti. Sve što je prethodilo dolasku u Njujork meni se činilo beznačajnim, ali Most se nije slagao sa tim. Uporno je tvrdio kako su rano okruženje i uslovi odrastanja jak činilac u oblikovanju čovekovog života. Pitao se da li je moja svest o društvenim problemima isključivo posledica šoka koji mi je nanela čikaška tragedija ili je reč o izdanku čiji su koreni bili u meni, u prošlosti i mom detnjstvu.
Mala služavka
Ispričala sam mu nekoliko nesrećnih slučajeva koje pamtim – neke doživljaje iz škole, koji su ga posebno zanimali.
Kada mi je bilo osam godina, otac me je poslao kod bake u Kenigzberg, da tamo živim i učim školu. Baka je držala frizerski salon kojim su upravljale njene tri kćeri, dok je ona i dalje bavila švercom. Otac me je odveo čak do Kovna, gde nas je sačekala baka. U putu mi je jasno stavio do znanja koliko se žrtvuje time što izdvaja četrdeset rubalja mesečno za moj smeštaj i školovanje. Iću ću u privatnu školu, pošto on nije hteo da dozvoli da mu dete pohađa običnu javnu školu. Bio je voljan da za mene učini sve ukoliko budem dobra devojčica, naporno učim, slušam svoje nastavnike, baku, tetke i teče. Nikada me neće vratiti opet ukoliko bude bilo nekih pritužbi na mene, već će sam doći u Kenigzberg da me izlema. Srce mi je bilo teško kao tuč od straha koji sam osećala prema ocu. Bila sam toliko utučena da me nije bilo briga ni za bakin divan doček. Imala sam samo jednu želju, da pobegnem od oca.
Bakina kuća u Kenigzbergu je bila skučena, a činile su je svega tri sobe i kuhinja. Najbolja soba je dodeljena tetki i teči, dok sam ja morala da spavam sa svojom najmlađom tetkom. Oduvek sam mrzela da sa bilo kim delim krevet. Štaviše, sa sestrom Helenom sam se stalno svađala oko toga. Svake večeri javljao se isti problem: ko će spavati do zida, a ko prema spoljašnjoj strani? Ja sam uvek navaljivala da spavam prema spoljašnjem delu kreveta; to mi je pružalo osećaj veće slobode. I sada me je morilo to što ću po svoj prilici spavati sa tetkom. Opet, nije imalo gde drugde.
Od samog početka jako sam zamrzela svog teču. Nedostajalo mi je moje ogromno dvorište, poljane i brda. Gušila sam se i osećala da sam sama na svetu. Ubrzo su me poslali u školu. Tamo sam se združila sa decom i osećala malo manje usamljeno. Sve je funkcionisalo dobro mesec dana, a onda je baka morala da ode negde na neodređeno. Gotovo istog trena, za mene počinje pakao. Teča je uporno tvrdio kak nema svrhe trošiti novac na moje školovanje, te kako četrdeset rubalja jedva da pokriva troškove mog čuvanja. Moje tetke su protestovale, ali uzalud. Plašile su se čoveka koji ih je sve maltretirao. Ispisali su me iz škole i zaposlili me u kući.
Od ranog jutra, kada sam morala da donesem zemičke, mleko i čokoladu za doručak, pa sve do kasno u noć iznalazio mi je posao – bilo da nameštam krevete, glancam čizme, ribam podove ili perem odeću. Nakon izvesnog vremena, čak sam morala i da spremam jelo, no moj teča nikako da bude zadovoljan. Od njegovog promuklog glasa koji po ceo dan nešto naređuje osećala sam hladne trnce niz kičmu. Skapavala sam od posla. Noću bih plakala sve dok je zaspim.
Izmršavela sam i iscibrila: cipele su mi se poderale na petama, odeća pocepala, a nisam imala kome da se požalim. Jedine moje prijateljice bile su dve stare dadilje koje su bile vlasnice našeg stana i živele u prizemlju, i jedna mamina sestra, plemenita duša. Veći deo vremena je bila bolesna, pa sam je retko viđala, no dve drage dame su me što uvodile kod sebe, služile kafom i pečenim bademom, mojom omiljenom poslasticom. Imala sam običaj da spazim takve slatkiše u izlogu poslastičarnica i onda ih čežnjivo gledam, ali nikada nisam imala deset feninga da ih sebi i priuštim. Moje dve prijateljice su mi davale koliko sam ih god htela, kao i cveće iz njihove prekrasne bašte.
Nisam se usuđivala da privirim kod njih dok teča ne ode negde, ali njihov prijateljski pozdrav bio je melem za moje bolno srce. Uvek je glasi isto: „Emice, još uvek si u gumenjacima?“ To je bilo zato što sam nosila ogromne kaljače, s obzirom da sam načisto bila poderala cipele.
U retkim prilikama mogla sam da se izvučem i skoknem do svoje tetke Jete. Ona je uporno tražila da se mojima mora pisati, kako bi došli i odveli me. Nisam htela ni da čujem za to. Nisam zaboravila očeve oproštajne reči; osim toga, očekivala sam da se baka pojavi svakog dana, a ja sam znala da će me ona spasiti od strašnog teče.
Jednog popodneva, nakon naročito napornog dana i beskonačnog niza zadataka, teča je ušao u kuhinju i rekao mi kako mora da odnesem još jedan paket. Po adresi sam znala da odredište jako daleko. Da li od umora ili jake mržnje prema ovom čoveku, tek smogla sam hrabrosti da kažem kako ne mogu da idem: noge su me jako bolele. Ošamario me je posred lica, uzvikujući:
- Ne radiš dovoljno da pokriješ troškove svog izdržavanja! Lenja kučko!
Kada je napustio sobu, izašla sam u hodnik, sela na stepenište i počela da plačem na sav glas. Iznenada, osetih šut u leđa. Pokušala sam da se uhvatim za ogradu dok sam se kotrljala ka dnu, gde sam završila na gomili. Buka je privukla pažnju sestra, koje su pohitale da vide šta se desilo.
- Dete je mrtvo! – vrištale su. – Onaj skot ju je ubio!
Odnele su me u svoju sobu, a ja sam se privila uz njih, preklinjajući ih da me ne teraju da se vratim kod teče. Pozvale su lekara, koji je konstatovao da nema slomljenih kostiju, mada mi je članak bio iščašen. Smestili su me u krevet, gde su me mazili i pazili kao nikad pre, ako ne računamo moju Helenu.
Starija sestra, Vilhelmina, popela se na sprat sa prutom u ruci. Ne znam šta je tačno rekla teči, ali više mi se nikad nije približio. Ostala sam sa svojim dobročiniteljkama, uživajući u njihovoj bašti i ljubavi i sladeći se pečenim bademom do mile volje.
Ubrzo su stigli i moj otac i baka. Teta Jeta ih je telegrafom pozvala da dođu. Otac je bio šokiran mojim izgledom; čak me je uzeo u naručje i poljubio. Tako nešto se nije desilo od kad sam imala četiri godine. Nastala je užasna scena između bake i njenog zeta, a on se posle toga iselio iz kuće sa svojom ženom. Otac me je uskoro vratio u Popelan. Tada sam saznala da je svakog meseca uredno slao četrdeset rubalja, a teča ga jednako uredno izveštavao kako blistam u školi.
Mosta je moja priča duboko ganula. Gladio me je po glavi i ljubio mi ruke.
- Armes Aschenprödelchen – stalno je ponavljao – tvoje detinjstvo je isto kao moje nakon što nam se u kuću uvukla ona zver od maćehe.
Sada je bio ubeđeniji nego ikad, rekao mi je, da me je upravo ovo iskustvo iz detinjstva načinilo onakvom kakva sam sada.
U Njujork sam se vratila znatno samopouzdanija, ponosna što mogu da računam na poverenje i ljubav Johana Mosta. Želela sam da ga i moji mladi prijatelji vide mojim očima. Blistavim sam bojama dočarala sve što se desilo u te dve nedelje na turneji – sve osim epizode na brodu. Smatrala sam da bi u suprotnom rasporila Mostovo srce. Nisam mogla da podnesem ni najmanju opasku na bilo koju njegovu reč ili čin.
Preselili smo se u 13. ulicu. Helen Minkin se vratila da živi kod sestre, s obzirom da im je otac preminuo. Saša, Feđa i ja smo delili novi stan, koji je postao Mostova oaza odmora od ludnice koja je vladala u „Frajhajtovim“ odajama. Često smo tamo imali verbalne sukobe između njega i Saše: po svoj prilici, ništa lično, ali štošta o revolucionarnoj doslednosti, propagandnim metodama, različitom temperamentu nemačkih i ruskih revolucionara i tome slično. Kako god, nisam se mogla otresti osećaja da negde ispod površine možda postoji i nešto drugo, nešto što se tiče mene. Njihove su svađe činile da se osećam nelagodno, no nekako sam uvek uspevala da njihove konkretne svađe prenesem na teren opštih pitanja, pa su se rasprave završavale prijateljski.
Čežnja za Rusijom i zadružni pokušaj
U zimu te 1890, redovi radikala uskomešali su se reportažom koju je iz Sibira doneo američki novinar Džordž Kenan. Njegov izveštaj o jezivim u kojima žive ruski politički zatvorenici i izgnanici naterao je čak i američku štampu na poduže komentare. Mi sa Istočne obale smo sve vreme bili upoznati sa ovim užasima putem ilegalne prepiske. Godina dana pre toga, dogodilo se nešto strašno u Jakutsku. Politički zatvorenici koji su protestvovali protiv maltretiranja svojih drugova su isterani u dvorište, gde ih je straža zasula vatrom; nekoliko zatvorenika je stradalo, uključujući i jednu ženu, dok je jedan broj njih kasnije pogubljen u zatvoru zbog „podsticanja na pobunu“. Znali smo i za druge, podjednako stravične slučajeve, no američka štampa je prećutava zverstva počinjena od strane cara.
Sada je, pak, jedan Amerikanac doneo kući autentične informacije i fotografije, a njega nisu mogli ignorisati. Njegova je pričala alarmirala brojne humane muškarce i žene, kao što su Džulija Vord Hau, Vilijam Lojd Garison, Edmund Nobl, Lusi Stoun Blekvel, Džejms Rasel Louel, Lajman Abot i drugi, koji su pokrenuli prvo društvo Prijatelji ruske slobode. Njihov mesečnik Slobodna Rusija pokrenuo je kampanju protiv predloženog ugovora o izručenju sa Rusijom, a njihova aktivnost i agitacija dala je izvanredne rezultate. Između ostalog, uspeli su da spreče izručivanje čuvenog revolucionara Hartmana u kandže carističkih pristalica.
Kada smo prvi put čuli za jakutsku pobunu, Saša i ja smo počeli da razmatramo mogućnost povratka u Rusiju. Šta smo mogli da očekujemo da uspe na jalovom američkom tlu? Potrebne su godine da se jezik lepo savlada, a Saša nije imao želju da postane javni govornik. U Rusiji bismo se mogli angažovati u zavereničkom radu. Pripadali smo Rusiji. Mesecima smo nastavili da hranimo tu ideju, no nedostatak neophodnih sredstava primorao nas je da odustanemo. Kako god, sada, nakon što je Džordž Kenan obelodanio užase koji se dešavaju po Rusiji, naši planovi su oživeli. Odlučili smo da o tome popričamo sa Mostom. On se zagrejao za ovu ideju.
- Ema se brzo razvija u dobrog govornika – rekao je. – Kada savlada jezik, postaće uticajna ličnost ovde. Ti, međutim, više možeš učiniti u Rusiji – složio se sa Sašom.
Poslaće tajni poziv za prikupljanje pomoći nekim svojim prijateljima od poverenja kako bi Saši obezbedili novac za put i njegov potonji rad. Štaviše, sam Saša bi mogao da pomogne u sastavljanju ovog dokumenta. Most je takođe savetovao da je poželjno da Saša nauči štamparski zanat, kako bi u Rusiji mogao da pokrene tajnu štampariju anarhističkog štiva.
Bilo mi je drago da vidim kako se Most podmlađuje ovim njegovim entuzijazmom u vezi naših planova. Volela sam ga zato što je verovao u mog momka, no srce mi se grčilo od pomisli da nije želeo da i ja pođem. Očigledno nije razumeo šta bi za mene značilo da Sašu pustim samog u Rusiju. „Ne, to nikad ne može biti“, odlučila sam u sebi.
Dogovoreno je da Saša ode u Nju Hejven; u štampariji jednog tamošnjeg prijatelja upoznaće se sa svakim aspektom ovog posla. I sama ću poći u Nju Hejven, kako bih bila uz Sašu. Pozvaću Helen i anu Minkin da nam se pridruže, kao i Feđu. Možemo da zakupimo kuću i konačno ostvarimo moj prvobitni cilj: osnujemo krojačku zadrugu. Mogli bismo raditi i za Cilj: organizovati predavanja i gostovanja Mosta i drugih govornika, koncerte i predstave i skupljati sredstva za propagandu. Naši prijatelji su pozdravili ovu ideju, dok je Most rekao kako će mu biti drago što ima dom i prijatelje kod kojih može da dođe, pravo mesto za odmor. Saša je odmah otišao za Nju Hejven. Uz Feđinu pomoć, rešila sam se stvari koje nismo mogli poneti, a ostatak smo, zajedno sa mojom vernom šivaćom mašinom, poneli u Nju Hejven. Kada smo napokon bili tamo, okačili smo jednu daščicu sa natpisom: „Goldman i Minkin, krojačice“, no ubrzo smo morale da priznamo da se mušterije nešto baš i ne tiskaju iza ugla, te da ćemo u prvo vreme morati da dođemo do novca na neki drugi način. Vratila sam se u fabriku steznika u kojoj sam radila nakon što sam prvi put ostavila Keršnera. Samo je tri godine prošlo otad, ali kao da su u pitanju bili vekovi; moj svet se potpuno promenio, a sa njim i ja.
Helen mi se pridružila u fabrici, a Ana je ostala kod kuće. Bila je dobra švalja, no nije umela da reže i sklapa haljine. Uveče bih joj pripremila posao, kako bi po danu mogla da ga završi.
Bilo je jako fizički iscrpljujuće po ceo dan raditi za mašinom u fabrici, doći kući i spremiti večeru (niko drugi u našoj maloj komuni nije umeo da kuva), a onda rezati i sklapati haljine za sutradan. Ipak, već neko vreme zdravlje me je služilo, a i imali smo veliki cilj. Povrh toga, tu su bili i naši društvena zanimanja. Pokrenuli smo obrazovnu grupu, organizovali predavanja, druženja i plesne večeri. Jedva da smo nalazili vreme da mislimo na sebe; bili smo prezauzeti, ali ispunjeni.
Most je došao da održi niz predavanja, pa je odseo kod nas. Solotarov takođe, kada smo taj događaj i proslavili u spomen na moju prvu posetu njegovim predavanjima u Nju Hejvenu. Naša grupa je postala stecište progresivnih Rusa, Jevreja i Nemaca. S obzirom da smo svoj posao obavljali na stranim jezicima, nismo privlačili pažnju ni štampe ni policije.
Vremenom smo se izborile za solidnu klijentelu, što je otvaralo mogućnost da uskoro odem iz fabrike. Saša je krupnim koracima napredovao u štamparskom poslu. Feđa se vratio u Njujork jer nije mogao da nađe posao u Nju Hejvenu. Naše propagandne aktivnosti davale su rezultate. Predavanje su privlačila brojnu publiku, literatura se dobro prodavala, a „Frajhajt“ je stekao mnoge nove pretplatnike. Vodili smo aktivan i zanimljiv život, no uskoro su nas stigli problemi. Anino stanje, koja je još u Njujorku pokazivala znake slabosti, sada se pogoršalo, uz pojavu naznake tuberkuloze; jednog nedeljnog popodneva, pri kraju Mostovog predavanja, Helen je postala histerična. Naizgled nije bilo konkretnih razloga za njen napad, no sutradan ujutru mi se poverila da voli Mosta, izjavivši kako će morati da ode u Njujork, s obzirom da nije mogla da podnese da bude daleko od njega.
Ni sama nisam provela mnogo vremena nasamo sa Mostom u skorije vreme. Svratio bi do nas nakon predavanja, no uvek je tu bilo nekih gostiju, a on bi uveče seo na voz za Njujork. Povremeno sam odlazila u Njujork na njegov zahtev, ali naši tamošnji susreti obično su se završavali svađom. On bi tražio da se zbližimo, a ja to nisam mogla da mu pružim. Jednom prilikom se razbesneo, rekavši kako ne mora da me moli; mogao bi da „ima Helenu kad god mu se ćefne“. Mislila sam da se šali, sve do Heleninog priznanja. Sada sam se zapitala da li Most stvarno voli to dete.
Iduće nedelje smo ručali kod nas kući, a onda izašli u šetnju. Zamolila sam ga da mi objasni svoja osećanja prema Heleni.
- Gluposti! – odgovorio je. – Curi je jednostavno potreban muškarac. Misli da me voli, ali sam siguran da će poslužiti i bilo ko drugi.
Zamerila sam mu na ovoj insinuaciji, s obzirom da sam poznavala Helen. Znala sam da se ne bi mogla dati na način na koji je on sugerisao.
- One čezne za ljubavlju – odgovorih.
Most se cinično nasmeja:
- Ljubav, pa ljubav – sve su to sentimentalne besmislice – urlao je. – Postoji samo seks!
„Dakle, Saša je ipak bio u pravu“, pomislih. „Mostu je do žena bilo stalo jedino zbog pola. Verovatno je i mene želeo samo iz tog razloga.“
Još mnogo pre toga, shvatila sam da privlačnost koju osećam prema Mostu nije fizičke prirode. Mene su fascinirali njegov intelekt, sjajne sposobnosti, njegov osobena i kontradiktorna narav; patnja i progoni koje je preživeo topili su mi srce, iako mnoge njegove osobine nisam mogla da smislim. Optuživao me je da sam hladna i da ga ne volim. Jednom, dok smo se šetali Nju Hejvenom, postao je naročito uporan. Moj nepristanak ga je rasrdio, pa je počeo da iznosi optužbe na Sašin račun. Znao je odavno, kako je rekao, da preferiram „tog arogantnog ruskog Jevrejina“ koji se usuđivao da njega, Johana Mosta, poziva na odgovornost i uči ga ponašanju u skladu sa revolucionarnom etikom. Nije se obazirao na tu kritiku „mlade budale koja nije imala pojma o životu“. Kako god, bio je umoran od cele te priče i zato mu je pomagao da ode put Rusije, daleko od mene. Moraću da izaberem između njega i Saše.
Bila sam svesna tihog neprijateljstva između njih dvojice, ali Most nikada nije ovako govorio o Saši. Pogodio me je u živac. Zaboravila sam na veličinu Mostovog dela i lika; jedino što sam znala bilo je da se drznuo da napadne ono što mi je najdraže, mog Sašu, mog neukrotivog entuzijastu. Želela sam da Most, a i sama brda čuju za moju ljubav prema ovom „arogantnom ruskom Jevrejinu“. Viknula sam to impulsivno, strastveno. I ja sam ruska Jevrejka. Je li on, anarhista Most, antisemita? I kako se samo usuđuje sa kaže kako me želi celu za sebe? Jesam li ja neki predmet koji treba uzeti i posedovati? Kakav je to anarhizam? Saša je imao pravo kada je rekao da Most više nije anarhista.
Most je ćutao. Ubrzo se začulo zavijanje, kao da je u pitanju ranjena zver. U svom izlivu besa, najednom stadoh. Ležao je ispružen na zemlji, licem okrenutim nadole, stisnutih šaka. U meni su se rvala različita osećanja – ljubav prema Saši, osećaj sramote što sam bila tako oštra, ljutnja prema Mostu, jako saosećanje prema njemu, a sve to dok je on uplakan ležao ispred mene kao dete. Nežno sam mu uspravila glavu. Gorela sam od želje da mu kažem koliko mi je žao, ali reči su se činile banalnim. Podigao je pogled i pogledao me u lice, prošaptavši:
- Mein Kind, mein Kind, Saša je jedna srećna psina što ima takvu ljubav. Pitam se da li to zna da ceni.
Zario je glavu u moje krilo, pa smo sedeli ćutke.
Odjednom se začuše glasovi:
- Ustajte, vas dvoje! Kako vas nije sramota da vodite ljubav u javnosti? Uhapšeni ste zbog narušavanja javnog reda.
Most je hteo da ustane. Obuzeo me je hladan užas, ne toliko zbog mene, koliko zbog njega. Znala sam da će ga, u slučaju da ga prepoznaju, odvesti u policiju, da bi sutradan novine ponovo širile besramne priče o njemu. Kao kakva munja, sinulo mi je da izmislim nešto neverovatno, bilo šta što će sprečiti skandal.
- Dobro da ste došli – rekoh. – Moj otac je imao nagli napad vrtoglavice. Nadala sam se da će neko proći ovuda ne bi li pozvali doktora. Zar da niejdan od vas dvojice džentlmena nešto ne preduzme?
Ova dvojica počeše grohotom da se smeju.
- Otac, ha, rospijo! Ako nam tatica tutne pet dolara u džep, pustićemo vas ovaj put.
Nervozno sam preturala po tašni i napipala jedinu novčanicu od pet dolara koju sam imala. Ovi odoše, parajući mi uši svojim sugestivnim smehom.
Most ispravi leđa, pokušavajući da potisne smijuljenje.
- Pametna si – reče – ali sad mi je jasno da ti nikad neću biti nešto više od oca.
To veče, nakon predavanja, nisam ispratila Mosta na stanicu.
Sutradan rano ujutru, iz sna me je trgnuo Saša. Ana je imala unutrašnje krvarenje pluća. Lekar, po koga su odmah poslali, kazao je da je situacija ozbiljna i naredio da Ana bude smeštena u bolnicu. Nakon nekoliko dana, Saša je odveo u Njujork. Ja sam ostala u Nju Hejvenu da pozavršavam naše poslove. Moj veliki san o zadružnom poduhvatu razbio se u paramparčad.
U Njujorku smo iznajmili stan u ulici Forsajt. Feđa je i dalje pravio uvećane replike ugljenim bojama, onda kada bi mu se posrećilo da zagodi posao. Ja sam se ponovo prihvatila posla na akord, to jest onog koji se plaćao po komadu. Saša je radio kao slagač u „Frajhajtu“, i dalje se uzdajući da će ga Most poslati u Rusiju. Poziv za prikupljanje sredstava koji su sastavili Most i Saša je poslat, pa smo nervozno iščekivali rezultate.
“Autonomi” protiv “Frajhajta”
Dosta sam vremena provodila u kancelariji „Frajhajta“, gde si stolovi bili prenatrpani evropskim časopisima koji su stizali u zamenu za „Frajhajt“. Jedan od njih mi je posebno zapao za oko. Bio je to „Autonomi“ (Die Autonomie), nemački anarhistički nedeljnik koji izlazi u Londonu. Iako se nije mogao porediti sa „Frajhajtom“ po silini i živopisnosti jezika, ipak sam imala utisak da su o anarhizmu govorili na jasniji i uverljiviji način. Kada sam jednom prilikom pomenula ovaj časopis Mostu, ovaj se rasrdio. Učtivo mi je rekao da iza tog imena stoje mutni likovi koji su šurovali sa „špijunom Pojkertom, koji je izdao Johana Niva, jednog od naših ponajboljih nemačkih drugova, i predao ga u ruke policiji“. U to vreme mi nije padalo na pamet da sumnjam u Mosta i ja sam prestala da pratim „Autonomi“.
Ipak, bliže upoznavanje pokreta i moja druga iskustva ukazali su mi na Mostovu pristrasnost. Ponovo sam počela da čitam „Autonomi“. Ubrzo sam zaključila da su, koliko god možda Most bio u pravu u pogledu osoblja ovog lista, njegova načela mnogo bliža mom viđenju anarhizma nego što su to principi „Frajhajta“. „Autonomi“ je veći naglasak stavljao na slobodu pojedinca i samostalnost grupa. Čitav njegov ton ostavio je jak uticaj na mene. I moja dva prijatelja su se složila s tim. Saša je predložio da stupimo u kontakt sa prijateljima iz Londona.
Nije prošlo mnogo, a saznali smo da u Njujorku postoji Grupa Autonomi. Sastajali su se svake subote, pa smo odlučili da posetimo njihov štab u 5. ulici. Na ulazu je stajao natpis Zum Großen Michel[1], što je sasvim pristajalo neotesanoj spoljašnosti i osornom ponašanju njegovog ogromnog vlasnika. Idejni vođa grupe bio je Džozef Pojkert.
Pod Mostovim uticajem, dugo smo se rvali sa njegovom verzijom priče po kojoj je Pojkert bio odgovoran za Nivovo hapšenje i zatvaranje. No, nakon nekoliko meseci družbe sa Pojkertom, uverili smo se da, ma koliki da je bio njegov udeo u tome, on nikako nije mogao biti namerni učesnik u toj izdaji.
Džozef Pojkert je jedno vreme igrao jako važnu ulogu u austrijskom socijalističkom pokretu. Ipak, nikako se nije mogao porediti sa Johanom Mostom. Nedostajalo mu je njegovog živog karaktera, njegove genijalnosti i fascinantne spontanosti. Pojkert je bio ozbiljan, pedantan, beznadežno neduhovit. Isprva sam smatrala da je ta sumornost posledica proganjanja kojima je bio izložen i optužbi da je izdajnik, što ga je metnulo na rđav glas. Kako god, ubrzo mi je postal jasno da se koren njegove inferiornosti krije u njemu samom, te da je on čak i dominantna ličnost u mržnji prema Mostu. No, mi smo svejedno bili naklonjeniji Pojkertu. Smatrali smo da razdor između dva anarhistička tabora – Mostovih i Pojkertovih pristalica – u velikoj meri predstavlja rezultat lične taštine. Smatrali smo da bi bilo pošteno da Pojkertu bude pružena prilika da se objasni pred grupom nepristrasnih prijatelja. U tome su nas podržali pojedini članovi Pionira slobode, kojima su i Saša i Feđa pripadali.
Na nacionalnoj konferenciji jevrejskih anarhističkih organizacija u decembru 1890, Saša je izneo predlog da se optužbe na liniji Most-Pojkert temeljno ispitaju, te da se od obojice zatraži da iznesu dokaze kojima raspolažu. Kada je Most čuo za to, njegovo lično neprijateljstvo i ogorčenost koju je osećao prema Saši eskaliralo je u nekontrolisan bes.
- Taj arogantni Jevrejčić – drao se – taj Grünschnabel [2], kako se samo usuđuje da sumnja u Mosta i ostale drugove, koji su odavno dokazali da je Pojkert špijun?
Ja sam ponovo imala osećaj da je Saša dobro procenio Mosta. Nije li već duže vreme tvrdio kako je Most tiranin koji smera da pod maskom anarhiste vlada gvozdenom rukom? Nije li mi stalno pričao kako Most više nije revolucionar?
- Ti kako hoćeš – reče mi – ali ja sam raskrstio s Mostom i „Frajhajtom“.
Iz momenta će dati otkaz.
Ja sam bila i suviše prisna sa Mostom, i suviše se duboko zagledala u njegovu dušu, i suviše jako osećala njegov šarm i fascinaciju, njegove vrhove i ponore, da bih ga se tek tako odrekla. Posetiću ga i pokušati da umirim njegovu uznemirenu dušu, kao što sam toliko puta i dosad činila. Bila sam sigurna da Most voli naš divni ideal. Zar se zbog njega nije svega odrekao? Sigurno se može naterati da uvidi veliku štetu koju je njegova zavada sa Pojkertov već nanela pokretu. Otići ću kod njega.
Saša me je nazvao slepim obožavateljem. Sve vreme je znao, kazao je, da mi je Most više značio kao muškarac nego kao revolucionar. Ipak, nisam mogla da se složim sa Sašinim strogim razlikama. Kada sam ga prvi put čula da podvlači kako je Cilj važniji od života i lepote, u meni se nešto pobunilo. Kako god, nikad nisam bila ubeđena da greši. Nijedan čovek sa takvom nesebičnom posvećenošću isključivo jednom cilju ne može biti u krivu. Mora da ima nešto u meni, mislila sam, što me je prikovalo za zemlju, za ljudsku stranu onih koji su mi ušli u život. Često sam smatrala da sam sigurno slaba i da nikad neću dostići Sašine revolucionarne, idealističke visine. No, barem sam onda mogla da ga volim zbog njegovog žara. Jednom ću mu pokazati koliko umem da budem posvećena.
Otišla sam u „Frajhajt“ da se nađem sa Mostom. Kako se samo drugačije ophodio prema mani, kakva suprotnost u odnosu na nezaboravnu prvu posetu! Osetila sam to i pre nego što je bilo šta izustio.
- Šta sad ‘očeš od mene kad si sa tom odvratnom grupom? – pozdravi me. – Za prijatelje si izabrala da uzmeš moje protivnike.
Prišla sam mu, rekavši kako ne mogu da se raspravljam u kancelariji. Zašto to veče ne bi izašao sa mnom, tek u ime starog prijateljstva?
- Starog prijateljstva? Lepe beše dok trajaše. A gde je sad? Našla si za shodno da pođeš sa mojim neprijateljima i radije budeš sa običnim klincem nego sa mnom! Ko nije uz mene, protiv mene je!
Međutim, dok je on i dalje besneo, učinilo mi se da sam primetila promenu u njegovom glasu. Više nije bio hrapav, već onaj koji se prvobitno duboko zario u meni; naučila sam da ga volim, razumem njegovu plašljivu kolebljivost – od čelične postojanosti do blage umilosti. Oduvek sam znala da raspozanjem visine i dubine njegovih osećanja po boji glasa. Po tome sam znala da više nije ljut.
Uzela sam ga za ruku.
- Molim te, Hanes, hajde pođi.
Prislonio me je uz srce.
- Ti si jedna Hexe[3], užasna žena. Upropastićeš svakog muškarca. Ali ja te volim. Poći ću.
Otišli smo u jedan kafe na uglu Šeste avenije i 42. ulice. Bilo je to čuveno stecište ljudi iz sveta pozorišta, kockara i prostitutki. Za njega se odlučio zato što saborci nikad nisu zalazili tuda.
Puno je vremena prošlo otkad smo imali zajednički izlazak, otkad sam bila svedok divne transformacije koju je Most redovno doživljavao nakon par čaša vina. Njegovo novo raspoloženje vodilo me je u neki drugi svet, svet bez svađe i trzavica, bez Cilja koji je čoveka vezivao ili stavova saboraca o kojima treba voditi računa. Sve razlike bile su zaboravljene. Rastali smo se, ali ja mu nisam pominjala Pojkertov slučaj.
Sutradan sam primila pismo od Mosta, sa priloženim informacijama o Pojkertonovoj aferi. Najpre sam pročitala pismo. Ponovo je bio otvorio svoje srce, kao što je to uradio na putu za Boston. Tema njegove jadikovke bila je ljubav, to jest njen neizbežan kraj; nije više bila stvar u tome što me i dalje nije mogao deliti sa nekim, već to što više nije mogao da podnese sve veću razliku između nas. Bio je uveren da ću se ja rek razvijati i da ću postati sve uticajnija ličnost u pokretu. Kako god, upravo ga je ta uverenost ubedila da je našem odnosu suđeno da traje kratko. Dom, deca, briga i pažnja koju može da pruži obična žena, koju u životu jedino zanima muž i deca koju će mu izroditi – to je ono što mu je bilo potrebno, a što smatra da je našao u Helen. Nije ga privlačila onom burnom strašću što sam je u njemu ja probudila. Naš poslednji zagrljaj je bio samo još jedan dokaz kontrole koju imam nad njim. Bio je ekstatičan, no on ga je načinio nemirnim, rastrgnutim, nesrećnim. Prepiranja u redovima revolucionara, kritično stanje u kojem se nalazio „Frajhajt“, te njegov predstojeći povratak na ostrvo Blekvel – sve se to urotilo da ga liši spokoja i omete ga u poslu koji je, na kraju krajeva, bio njegov veliki životni poziv. Izrazio je nadu da ću imati razumevanja, te da ću mu čak pomoći da pronađe traženi mir.
Čitala sam pismo iznova i iznova, zaključana u svojoj sobi. Želela sam da budem sama sa svime onim što mi je Most značio i što mi je dao. A šta sam ja dala njemu? Čak ni onoliko koliko obična žena daje čoveku koga voli. Mrzela sam da priznam, čak i sebi samoj, da nisam imala ono što je on toliko želeo. Znala sam da bih mogla da mu rodim decu ako se podvrgnem operaciji. Kako bi bilo divno imati dete od ovakve jedinstvene ličnosti! Sela sam izgubljena u mislima. No, brzo mi se u glavi javi nešto još upornije – Saša, naš zajednički život i rad. Hoću li se svega toga odreći? Ne, to ne može biti, nikad! No, zašto Saša, a ne Most? Svakako, Saša je imao mladost i neugasiv žar. Ah, da, njegov žar – nije li me upravo to tako čvrsto vezalo za njega? Opet, zamislimo da i Saša zaželi da ima suprugu, dom i decu. Šta onda? Hoću li biti u stanju da mu pružim to? Ipak, Saša se tome nikad ne bi nadao – on je živeo samo za Cilj i želeo je da i ja živim samo za njega.
Usledila je burna noć tog dana. Nisam mogla da pronađem ni odgovor ni mir.
[1] Veliki Mihael (prim.prev.)
[2] Žutokljunac (prim.prev.)
[3] Veštica (prim.prev.)