Berkmanov atentat i razlaz sa „Frajhajtom“
Otkako smo se vratili u Njujork, nisam imala vremena da potražim posao. Napete nedelje nakon Sašinog odlaska, moje očajničko protivljenje ideji da pođe sam, ulična avantura i osećaj nelagodnosti jer sam prevarila Helen potpuno su me skrhali. Sada mi je stanje bilo dodatno pogoršano mučnim iščekivanjem subote, 23. jula, datuma koji je Saša odredio za svoj čin. Nije me držalo mesto, pa sam besciljno lutala po julskoj vrućini, provodeći večeri u kafeu „Veliki Mihael“, a noći u „Saksu“.
U subotu 23. jula ujutru, u sobu utrčava Feđa, sa novinama. Velikim crnim slovima pisalo je: MLADIĆ PO IMENU ALEKSANDAR BERKMAN UPUCAO FRIKA – ATENTATORA NAKON OČAJNIČKE BORBE SAVLADALI RADNICI.
Radnici, Sašu su savladali radnici? Novine lažu! On se na taj čin odlučio upravo zbog radnika; nikada ga ne bi napali.
Odmah smo pokupovali sva popodnevna izdanja. U svakom je stajao drugačiji opis, ali izdvajala se glavna činjenica – naš hrabri Saša je izveo atentat! Frik je još uvek bio živ, ali se računalo da je smrtno ranjen. Verovatno neće dočekati jutro. A Saša – njega će ubiti! Spremaju se da ga ubiju, u to sam sigurna! Hoću li dozvoliti da umre sam? Hoću li nastaviti da pričam dok njega kidaju na komade? Moram da platim istu cenu kao i on – moram da se suočim sa posledicama – moram da preuzmem svoj deo odgovornosti!
U „Frajhajtu“ sam pročitala da će Most to veče održati predavanje pred nemačkim Anarhističkim lokalom br. 1.
- Sigurno će govoriti o Sašinom činu – rekoh Feđi. – Moramo otići na taj skup.
Mosta nisam videla godinu dana. Izgledao je ostarelo; Blekvel Ajlend je ostavio svoj pečat. Govorio je uobičajeno, ali Sašin atentat je pomenuo tek pri kraju, usput.
- Štampa javlja da je mladić po imenu Bergman izveo atentat na Frika – rekao je. – Verovatno je u pitanju obična novinarska patka. Pretpostavljam da je reč o kakvom manijaku ili možda Frikovom ličnom čoveku, unajmljenom da mu donese naklonost javnosti. Frik zna da je javno mnjenje protiv njega. Potrebno mu je nešto da okrene vodu na svoju vodenicu.
Nisam mogla da verujem svojim ušima. Sela sam zabezeknuta, ne skidajući pogled sa Mosta. „Pijan je, naravno“, pomislih. Osvrnula sam se i videla mnoštvo zbunjenih lica. Nekolicina ljudi iz publike kao da je bilo impresionirano onim što je rekao. Primetila sam i nekoliko sumnjivaca blizu izlaza: policija, očigledno.
Čim je Most završio, zatražila sam da me puste na podijum. Oštro sam napala govornika koji se usuđuje da tako pijan izlazi pred publiku. Ili je Most trezan, navaljivala sam, ali jednostavno uplašen zbog policije? Zašto je izmislio smešnu priču o Frikovim „ličnom čoveku“? Zar ne zna ko je „Bergman“?
Počeli su prigovori i protivljenja, a gungula je brzo postala toliko velika da sam morala da prekinem. Most je sišao sa podijuma; nije želeo da me udostoji odgovora. Ranjena srca, otišla sam sa Feđom. Primetili smo da nas dvojica prate. Nakon što smo satima išli ulicama u cik-cak, uspeli smo da ih se otarasimo. Otišli smo do Park Roua, gde smo sačekali jutarnju nedeljnu štampu.
U grozničavom uzbuđenju čitali smo detaljnu priču o „atentatoru Aleksandru Berkmanu“. Uspelo mu je da se probije do Frikove privatne kancelarije tako što je u stopu ispratio portira crnca koji je uzeo njegovu karticu. Odmah je otvorio vatru, pa se Frik stropoštao na zemlju sa tri metka u telu. Prvi koji mu je pritekao u pomoć, prenosile su novine, bio je njegov pomoćnik Lajšman, koji se u to vreme zatekao u kancelariji. Onda su utrčali radnici koji su radili na zameni stolarije u zgradi, a jedan od njih je čekićem oborio Berkmana na tlo. Isprva su mislili da je Frik mrtav. Onda se začulo kako zapomaže. Berkman se puzeći dobližio Friku, taman toliko da mu zada udarac bodežom u butinu. Nakon toga su ga onesvestili. Doveden je u policijsku stanicu, ali je odbio da odgovara na pitanja. Jednom od detektiva zapalo je za oko sumnjivo Berkmanovo lice, pa mu je bezmalo slomio vilicu u pokušaju da mu otvori usta. Tamo su pronašli neku neobičnu skrivenu kapsulu. Kada su ga pitali šta je to, odgovorio im je prkosnim prezirom: „Bombona!“ Ispitivanja su pokazala da je reč o dinamitskoj patroni. Policija je bila sigurna da je po sredi zavera. Sada su tražili saučesnike, pre svega „izvesnog Bahmetova, koji je prijavljen u jednom od pitsburških hotela.“
U celini uzev, smatrala sam da su novinski izveštaji tačni. Saša jeste bio poneo otrovan bodež. „U slučaju da revolver i bomba omanu“, rekao je. Da, bodež je bio zatrovan – ništa ne može da spasi Frika. Bila sam ubeđena da novine lažu kada kažu da je Saša pucao na Lajšmana. Setila sam se koliko je bio odlučan u nameri da ne ispašta niko osim Frika, a nisam verovala ni da bi radnici priskočili u pomoć svom neprijatelju.
Svi u Grupi Autonomi oduševljeno su pozdravili Sašin potez. Pojkert mi je zamerio što mu nisam rekla za koga sam tražila novac i pištolj. Odmahnula sam rukom. Rekla sam mu da je slabašan revolucionar. Verovala sam da je bio previše obuzet sobom da bi odgovorio na moju molbu. Grupa je donela odluku da sledeći broj njihovog nedeljnika „Anarhist“ (Anarchist) u potpunosti bude posvećen našem hrabrom drugu Aleksandru Berkmanu i njegovom junačkom potezu. Zamolili su me da napišem članak o Saši. Ako izuzmemo mali prilog koji sam jednom prilikom napisala za „Frajhajt“, nikada ranije nisam pisala za neki časopis. Jako sam strepela, strahujući da neću moći da odgovorim na temu na pravi način. No, nakon celonoćne borbe i par zgužvanih tabaka papira, pošlo mi je za rukom da napišem strastvenu posvetu „Aleksandru Berkmanu, osvetniku pobijenih houmstedovaca“.
Hvaliteljski ton „Anarhista“ delovao je na Mosta kao crveni zastor na bika. Toliko je bio nakupio mržnje prema Saši i ogorčenosti prema nama zbog saradnje sa omraženom Pojkertovom grupom da je sada počeo da je prosipa po stranicama „Frajhajta“, ali ne otvoreno, već na jedan posredan i podmukao način. Sledeće nedelje, „Frajhajt“ je objavio oštar kritički tekst na Frikov račun. Kako god, umanjivali su značaj pokušaju atentata na njega, a Sašu su izvrgli ruglu. U svom članku, Most je napravio aluziju kako je Saša „pucao iz plastičnog pištolja“. U osudi hapšenja Nolda i Bauera u Pitsburgu Most nije birao reči, ističući kako oni ne mogu da imaju ništa sa atentatom na Frika, zato što su „od početka bili nepoverljivi prema Berkmanu“.
Naravno, tačno je da ova dva saborca nisu ništa znala o tom planiranom činu. Saša je pre nego da pođe rešio da im ne kaže ništa, ali znala sam da Most laže kada tvrdi da su bili nepoverljivi prema njemu. Svakako ne Karl Nold; Saša mi je pisao kako je Karl bio dobar prema njemu. Čista osvetoljubivost i želja da naškodi Saši naterala je Mosta da napiše tako nešto.
Saznanje da je čovek koga sam obožavala, volela i u koga sam verovala ispao tako neizrecivo sitnodušan bilo je brutalno razočaravajuće. Kakva god da je gajio osećanja prema Saši, koga je uvek smatrao svojim suparnikom, kako Johan Most, razuzdani vesnik nemira iz moje mašte, može da ga napada? Srce mi je preplavila ogorčenost prema njemu. Obuzela me je želja da mu odgovorim na napade, da svima glasno objasnim Sašinu čistotu i idealizam, da to tako strastveno viknem ne bi li ceo svet mogao da sazna za njih. Most je objavio rat – nek’ mu bude! Odgovoriću na njegove napade preko „Anarhista“.
Dnevna štampa je u međuvremenu vodila nemilosrdnu kampanju protiv anarhista. Pozivali su policiju da deluje i pohapsi „podstrekivače – Johana Mosta, Emu Goldman i njima slične“. Ime mi se pre toga retko kad povlačilo po novinama, ali sada se svakodnevno pominjalo u najšokantnijim pričama. Policija se bacila na posao: počeo je lov na Emu Goldman.
Moja cimerka Pepi je imala stan na uglu 5. ulice i Prve avenije, tek što iza ugla prođete policijsku stanicu. Često sam slobodno prolazila pored nje, pošto sam dobar deo vremena provodila u sedištu Grupe Autonomi. Opet, policija nikako da me nađe. Jedno veče, dok smo bile na nekom mitingu, policija, koje je napokon otkrila gde živim, upala je u stan preko požarnog stepeništa i pokupila sve čega je uspela da se dokopa. Odneli su solidnu zbirku revolucionarnih pamfleta i fotografija i sva moja pisma. Ipak, nisu našli ono što su tražili. Na prvi pomen mog imena u novinama rešila sam se materijala koji je pretekao od Sašinih eksperimenata. Pošto nisu iskopali ništa sumnjivo, okomili su se na Pepinu služavku, no ova se toliko prepala na pojavu policajaca da nije umela ništa da im kaže. Uporno je poricala da je u stanu ikad videla nekog ko liči na osobu sa fotografije koju su joj pokazali.
Dva dana nakon racije, gazda je naredio da se iselimo iz stana. Onda je usledio još strašniji udarac – Molok, Pepin muž koji je radio na Long Ajlendu, kidnapovan je i tajno prebačen u Pitsburg, pod optužbom za saučesništvo u Sašinom činu.
Nekoliko dana nakon atentata, u Houmsted su ušli milicijski odredi. Oni svesniji čeličari odbili su da se maknu odatle, ali su ih nadvladali konzervativni radnici, koji su u vojsci naivno videli zaštitu od novih napada pinkertonaca. Vojnici su brzo pokazali koga su došli da štite – Karnegijeve pogone, a ne radnički Houmsted.
Kako god, postojala je u redovima milicije jedna osoba dovoljno široke svesti da u Saši vidi osvetnika za zla počinjena nad radništvom. Ovaj hrabri momak je dao odušak svojim osećanjima kroz poziv saborcima da sa „triput ‘ura’ pozdrave čoveka koji je upucao Frika“. Izveden je pred vojni sud, gde su ga mučili vezivanjem za palčeve, ali nije poklekao. Ovaj incident bio je jedina svetla tačka u crnim i teškim danima koji su usledili nakon Sašinog odlaska.
Vesti od Saše i posledice atentata na Frika
Nakon dugog i mučnog čekanja, stiglo mi je pismo od Saše. Jako ga je oraspoložilo držanje milicionera V. L. Ijamsa, pisao je. Bio je to pokazatelj da se čak i američka vojska budi. Mogu li da stupim u kontakt sa tim momkom i pošaljem mu anarhističku literaturu? Bio bi to dragocen doprinos pokretu. Ne treba da brinem za njega; dobro se drži i već radi na svom govoru pred sudom – ne da bi se branio, naglašavao je, već da objasni svoj čin. Naravno da neće prihvatiti advokata – zastupaće sam sebe kao što su to činili pravi ruski i evropski revolucionari. Iako su mu istaknuti pitsburški advokati besplatno ponudili svoje usluge, odbio ih je. Anarhisti nikako ne priliči da unajmljuje advokate; na meni je da ovaj njegov stav jasno stavim do znanja drugovima. Šta je to bilo sa Hansom Vurstom (nadimak koji smo koristili za Mosta kako bismo ga zaštitili)? Neko mu je pisao da Most ne odobrava njegov potez. Da li je to moguće? Kako glupo što su uhapsili Nolda i Bauera! Oni nemaju nikakve veze sa njegovim činom. Štaviše, rekao im je da ide za Sent Luis i pozdravio se, da bi onda uzeo hotelsku sobu i prijavio se pod imenom Bahmetov.
Prislonila sam pismo uz srce, obasipajući ga poljupcima. Znala sam koliko su jaka osećanja mog Saše, iako niti jednom rečju nije pomenuo koliko me voli i misli na mene.
Njegova odluka da se brani sâm jako me je zabrinula. Obožavala sam njegovu prekrasnu doslednost, ali znala sam da mu je, kao i meni, engleski previše slab za odbranu pred sudom. Bojala sam se da neće imati nikakve šanse. Ipak, Sašina je želja sada više nego ikad za mene svetinja, pa sam se tešila nadom da će imati javno suđenje, da ću moći da obezbedim prevod njegovog govora i da ćemo sa njegovim slučajem upoznati celu zemlju. Pisala sam mu da se slažem sa njegovom odlukom i da pripremamo masovni miting na kojem će njegov čin biti u potpunosti objašnjen, a motivi valjano predstavljeni. Upoznala sam ga sa entuzijazmom u Grupi Autonomi i u redovima jevrejskih saboraca, sa pohvalnim stajalištem koji je zauzeo socijalistički „Folkscajtung“, te ohrabrujućim stavom italijanskih revolucionara. Dodala sam da smo svi oduševljeni hrabrošću mladog milicionera, ali da on nije jedini koji se divi Saši i veliča njegov čin. Trudila sam se da koliko je to moguće ublažim pogrdne napise koji su se pojavljivali u „Frajhajtu“. Nisam želela da ga sekiram. Ipak, bilo je strašno teško što sam morala da priznam da je Most potvrdio Sašino mišljenje o njemu.
Miting podrške za Berkmana/Ema bez krova nad glavom
Počeli smo pripreme za veliki miting u Sašinu čast. Džozef Barondes se među prvima ponudio da pomogne. Otkad sam ga videla pre godinu dana, osuđen je na zatvor u vezi sa novim štrajkom časovničara, no guverner države Njujork ga je pomilovao na zahtev sindikata i ličnu pisanu molbu. Dajer D. Lam, koji je bio blizak prijatelj Alberta Parsonsa, prijavio se dobrovoljno da govori; Saverio Merlino, sjajni italijanski anarhista koji je u to vreme boravio u Njujorku, takođe će se obratiti publici. Oraspoložila sam se: Saša i dalje ima prave i verne drugove.
Naši ogromni crveni plakati koji najavljuju masovno okupljanje razgnevili su štampu. Zar vlast neće ništa preduzeti? Policija je zapretila da će zabraniti skup, ali publika je na zakazano veče bila toliko brojna i na izgled odlučna da policija nije ništa preduzela.
Ja sam se našla na mestu predsedavajuće, što je za mene bilo novo iskustvo; ipak, nismo mogli da nađemo nikog drugog. Miting je bio jako živahan, a svaki od govornika je odao najvišu počast Saši i njegovom činu. Moja mržnja prema uslovima koji idealiste primoravaju na nasilje naterala me je da u naletu strasti govorim o Sašinoj plemenitosti, njegovoj nesebičnosti i posvećenosti narodu.
„Poludela od besa“, opisivale su novine moj nastup sutradan ujutru. „Dokle ćemo više trpeti ovu opasnu ženu?“ E, kada bi samo znali koliko čeznem da se odreknem svoje slobode i da na sav glas priznam svoj udeo u atentatu – kada bi samo znali!
Nova gazdarica je obavestila Pepi da će morati ili da me zamoli da se iselim, ili da i sama napusti stan. Sirota Pepi! Zbog mene je morala da pati. Kada sam te noći došla kući, nakon mitinga koji se otegao do kasno, shvatila sam da u torbi nema mog ključa za noćne ulaske u zgradu. Bila sam ubeđena da sam ga jutros tu stavila. Ne želeći da budim domara, sačekala sam na ulaznom stepeništu da neko dođe. Napokon se pojavio jedan stanar, pa smo ušli unutra. Kada sam pokušala da uđem u Pepin stan, vrata nikako da se otvore. Uporno sam kucala, ali nije bilo odgovora. Uspaničila sam se, misleći da se možda nešto dogodilo. Pokucala sam jako, pa se najzad pojavila služavka koja me je obavestila kako je gazdarica šalje da mi prenese poruku da se držim podalje od stana, jer više ne može da izdrži maltretiranje vlasnice stana i policije. Projurivši pored ove žene, spazila sam Pepi u kuhinji, a onda počela da je svom silinom tresem, grdeći je kako je kukavica. Pohitala sam u spavaću sobu da pokupim svoje stvari, a Pepi je briznula u plač. Zaključala je stan, jecala je, zbog dece, koja se plaše policije. Izašla sam ćutke.
Otišla sam kući svoje bake. Nije me dugo videla i bila je zapanjena mojim izgledom. Uporno je tvrdila da sam bolesna i da moram da ostanem kod nje. Baka je držala bakalnicu na uglu 10. ulice i Avenije B. Dve sobe koje ima delila je sa porodicom svoje udate ćerke. Za mene je bilo mesta jedino u kuhinji, u koju sam mogla da ulazim i izlazim ne ometajući druge. Baka se ponudila da mi nabavi krevet na rasklapanje, a sa ćerkom se odmah bacila na spremanje doručka, čineći sve da se osećam kao kod kuće.
Novine su počele da javljaju kako se Frik oporavlja od ranjavanja. Prijatelji koji bi mi dolazili u goste izrazili su mišljenje da je Saša „omanuo“. Pojedinci su čak bili toliko drski da sugerišu kako je Most možda bio u pravu kada je pomenuo „plastični pištolj“. To me je dirnulo u živac. Znala sam da Saša nikad nije mnogo vežbao pucanje. Povremeno bi na izletima sa Nemcima učestvovao u gađanju mete, ali da li je to bilo dovoljno? Bila sam uverena da Saša nije uspeo da ubije Frika zbog jeftinog revolvera – nije imao para da kupi neki dobar.
Možda se Frik oporavljao zbog pažnje koju je dobijao? Oko bolničke postelje su mu skupili najbolje američke hirurge. Da, mora da je to; na kraju krajeva, u telo su mu se zarila tri metka iz Sašinog revolvera. Bogatstvo je njemu omogućilo da se oporavi. Pokušala sam da to objasnim drugovima, ali većina njih je ostala nepoverljiva. Neki su čak insinuirali da je Saša na slobodi. Bila sam šokirana – kako se usuđuju da sumnjaju u Sašu? Pisaću mu! Tražiću da mi pošalje poruku koja će ućutkati užasne glasine koje kolaju o njemu.
Ubrzo je stiglo kratko pismo od Saše. Iznerviralo ga je što uopšte tražim objašnjenje. Zar ne znam da je najvažnija stvar motiv, a ne fizički uspeh ili neuspeh njegovog čina? Siroti moj mučenik! Mogla sam da pročitam između redova koliko ga je pogodila činjenica da je Frik preživeo. Ipak, bio je u pravu: važni su njegovi motivi, a u njih niko ne sme da sumnja.
Nedelje su prolazile, ali nije bilo ni naznake kada će početi Sašino suđenje. Još uvek su ga držali među „Gomilom ubica“ u pitsburškom zatvoru, ali činjenica da se Frik oporavljao u velikoj je meri promenila Sašin pravni status. Nije mogao biti osuđen na smrt. Preko drugova iz Pensilvanije saznala sam da zakon za njegov atentat propisuje sedam godina zatvora. Srce mi se ispuni nadom. Sedam godina jeste puno vremena, ali Saša je jak, čelično istrajan, može da izdrži. Uzdala sam se u ovu novu mogućnost svakim delićem svoga bića.
Lični život mi je bio potpuna mizerija. Bakin stan je vrveo od ljudi i nisam više mogla da produžavam svoj boravak kod nje. Počela sam da tražim sobu, ali moje ime kao da je plašilo gazde. Prijatelji su mi predložili da dam lažno ime, ali nisam htela da krijem svoj identitet.
Često bih dreždala u nekom kafeu na Drugoj aveniji do tri ujutru ili se tramvajem vozikala do Bronksa i nazad. Sirote stare rage su izgleda bile umorne kao ja, toliko su se sporo vukle. Nosila sam plavo-belu haljinu na pruge i dugačak sivi kaput, što je podsećalo na uniformu medicinskih sestara. Ubrzo sam shvatila da mi to donosi priličnu zaštitu. Kondukteri i policajci su me često saletali pitanjima jesam li upravo pošla s posla i izašla na vazduh. Jedan mladi policajac na trgu Tompkins bio je naročito brižljiv prema meni. Često bi me razonodio pričama koje je kazivao svojim sočnim irskim akcentom ili bi mi jednostavno rekao da odremam, pošto će on biti u blizini da me čuva.
- Izgledaš skroz izmrcvareno, mala – govorio bi – mnogo radiš, zar ne?
Rekla sam mu da sam danonoćno na poslu i da imam svega par sati odmora. Nisam mogla da se suzdržim, a da se u sebi ne smejem ironiji da me čuva policajac! Pitala sam se kako li bi moj pandur reagovao da zna ko je iznurena medicinska sestra.
U leglu prostitucije
U 4. ulici, nedaleko od Treće avenije, često sam prolazila pored kuće na kojoj je stajao natpis: „Izdajemo nameštene sobe“. Jednog dana sam ušla unutra. Niko me nije pitao za identitet. Soba je bila mala, a kirija visoka, četiri dolara nedeljno. Iako mi je okruženje delovalo krajnje čudno, prihvatila sam.
Uveče sam otkrila da je cela kuća nastanjena curama. Isprva nisam obraćala pažnju na to, jer sam se zanimala sređivanjem svojih stvari. Prošle su nedelje otkako sam raspakovala svoju odeću i knjige. Bilo je jako prijatno okupati se i leći u čistu postelju. Rano sam otišla na spavanje, ali me je usred noći probudilo kucanje na vratima.
- Ko je? – povikah, još uvek sanjiva.
- Hej, Vajola, zar nećeš da me pustiš unutra? Kucam ovde već dvajes’ minuta. Šta se k vragu dešava? Rekla si da mogu da navratim večeras.
- Na pogrešnom ste mestu, mister – odgovorih. – Nisam ja Vajola.
Neko vreme su se svakodnevno dešavale slične epizode. Ljudi su tražili Anet, Mildred, Klotild. Najzad, sinulo mi je da živim u bordelu.
U sobi pored moje je živela neka simpatična klinka, pa sam je jednog dana pozvala na kafu. Od nje sam saznala da to mesto nije „obična rupčaga sa gazdaricom“, već javna kuća gde je devojkama dozvoljeno da dovode svoje momke. Pitala me je da li mi dobro ide posao, s obzirom da sam tako mlada. Kada sam joj rekla da se ne bavim time i da sam obična krojačica, devojka se zacenila. Bilo mi je potrebno neko vreme da je ubedim kako ne tražim muške mušterije. Jesam li mogla naći bolje mesto od ove kuće pune devojaka kojima su neophodne haljine? Počela sam da se dvoumim da li da ostanem ili da se iselim. Od pomisli da živim u ovakvom okruženju bilo mi je muka. Moj dobroćudni stranac je bio u pravu – nemam ja šlifa za takve stvari. Takođe, postojao je i strah da novine eventualno saznaju u kakvoj to kući živim. O anarhistima je već postojala užasno loša slika; bilo bi to navođenje vode na kapitalističku vodenicu da mogu da obznane kako su Emu Goldman zatekli u leglu prostitucije. Shvatila sam da je neophodno da odem. Ipak, ostala sam. Nedaće iz nedelja nakon Sašinog odlaska i mogućnost da ću možda ponovo morati da se pridružim armiji beskućnika nadjačale su sva druga razmatranja.
Nije se navršilo ni nedelju dana, a već sam zavredila poverenje većine devojaka. Utrkivale su se u tome koja će biti ljubaznija prema meni, koja će mi dati šnajderaj da radim ili mi činiti sitne usluge. Prvi put od svog povratka iz Vorčestera bila sam u situaciji da zarađujem dovoljno za život. Imala sam svoj kutak i nove prijateljice. Kako god, nije mi bilo suđeno da mi život teče glatko.
Mostova „razmišljanja o atentatu“/Berkmanova presuda – 22 godine zatvora
Zavada između Mosta i naše grupe trajala je i dalje. Retko je kad moglo da prođe nedelju dana, a da se u „Frajhajtu“ ne pojavi neka kleveta na Sašin ili moj račun. Već je bilo dovoljno bolno što me pogrdnim imenima naziva čovek koji me je nekad voleo, ali to kako su Sašu ocrnjivali i blatili bilo je neizdrživo. Onda se u izdanju „Frajhajta“ od 27. avgusta pojavio Mostov članak „Razmišljanja o atentatu“, koji je predstavljao potpuno poricanje svega što je Most dotad uporno zagovarao. Most, koga sam bezbroj puta čula kako poziva na nasilje, koji je u Engleskoj završio iza rešetaka zbog slavljenja tiranicida – Most, oličenje prkosa i revolta, sada se svesno ograđivao od atentata! Pitala sam se da li stvarno veruje u ono što piše. Da li je njegov članak inspirisan mržnjom prema Saši ili ga je pak sročio kako bi se zaštitio od novinskih optužbi za saučesništvo? Čak se drznuo da iznosi nagađanja u pogledu Sašinih motiva. Svet koji mi je Most učinio bogatijim, život prepun boja i lepote – sve mi je u ruševinama ležalo pred nogama. Ostala je samo gola činjenica da je Most izdao svoj ideal, da je izdao nas.
Odlučila sam da ga javno izazovem da dokaže svoje insinuacije, da ga nateram da objasni ovakvu naglu promenu stava pred neposrednom opasnošću. Odgovorila sam na njegov članak tekstom u „Anarhisti“, zahtevajući objašnjenje i nazivajući ga izdajnikom i kukavicom. Dve nedelje sam čekala na odgovor u „Frajhajtu“, ali od njega ni traga ni glasa. Nije imao dokaze i znala sam da ne može da potkrepi svoje niske optužbe. Kupila sam korbač.
Na sledećem Mostovom predavanju sela sam u prvi red, nedaleko od niske pozornice. Ruku sam položila na bič pod svojim dugačkim, sivim ogrtačem. Kada je ustao i izašao na pozornicu, pridigla sam se i zagrmela:
- Došla sam da tražim dokaz tvojih insinuacija na račun Aleksandra Berkmana!
Najednom, sve preplavi tišina. Most je nešto promrmljao o „histeričnoj ženi“, ali nije kazao ništa više. Onda sam isukala svoj bič i skočila ka njemu. Neprestano sam ga šibala po licu i vratu, a zatim slomila korbač o koleno i njime ga gađala. Sve se to odigralo toliko brzo da niko nije imao vreme da interveniše.
Tada sam osetila kako me na silu odvlače.
- Izbacite je napolje! Prebijte je! – vikali su ljudi.
Bila sam okružena besnom i opasnom ruljom, i verovatno bih izvukla deblji kraj da mi Feđa, Klaus i ostali prijatelji nisu priskočili u pomoć. Podigli su me i prokrčili put do izlaza iz sale.
Promena Mostovog odnosa prema propagandi delom, njegov neprijateljski stav prema Sašinom činu, insinuacije u pogledu njegovog motiva i napadi na mene pokrenuli su opšti razdor u redovima anarhista. Nije to više bio nesporazum između Mosta i Pojkerta i njegovih pristalica. Ceo anarhistički pokret zahvatila je oluja koja ga je podelila na dva neprijateljska tabora. Neki su bili uz Mosta, dok su drugi branili Sašu i hvalili njegov čin. Razdor je bio toliko žestok da su čak odbili da me puste na jedan jevrejski miting na Ist Sajdu, uporištu Mostovih sledbenika. Moje javno kažnjavanje njihovog obožavanog učitelja izazvalo je silno neprijateljstvo prema meni i načinilo me je parijom[1].
U međuvremenu smo nestrpljivo čekali da zakažu datum Sašinog suđenja, ali nikakve informacije nisu pristizale. U drugoj nedelji septembra dobila sam poziv da nastupim u Baltimoru, a predavanje je zakazano za ponedeljak, 19. septembar. Taman sam se bila spremala da izađem na pozornicu kada su mi uručili telegram. Suđenje je održano upravo tog dana i Saša je osuđen na dvadeset i dve godine zatvora! Nasankan da živ umre! Sala i publika su počele da mi se ljuljaju pred očima. Neko mi je uzeo telegram iz ruku i smestio me na stolicu. Prineli su čašu vode mojim usnama. Miting mora biti otkazan, rekoše moji prijatelji.
Gledala sam unezvereno oko sebe, otpila gutljaj vode, zgrabila telegram i skočila na podijum. Žuti list papira u mojoj ruci bio je zažareni komad uglja čija mi je vatra pržila srce i plamenom me terala u strastven govor. Nastup je ostavio jak utisak na publiku i uskomešao je. Ljudi su skakali na noge, pozivajući na osvetu zbog surove kazne. Njihov vatreni zanos povodom Saše i njegovog čina grmeo je po ogromnoj sali.
Nagrnula je policija sa isukanim pendrecima i isterala publiku iz zgrade. Ja sam i dalje bila na pozornici, sa telegramom u ruci. Policajci su se popeli i uhapsili predsedavajućeg i mene. Napolju su nas ugurali u parkirana patrolna kola i odvezli nas u policijsku stanicu, u pratnji razjarene mase.
Bila sam u društvu ljudi od samog prijema strašnih vesti, primorana da potiskujem nemir u svojoj duši i teram vrele suze koje su mi se skupljale u grlu. Sada se, slobodna od ometanja, čudovišna kazna zlokobno izdizala preda mnom u svom užasu. Dvadeset dve godine! Saša je imao dvadeset i jednu, bio je u najosetljivijim i najživljim godinama. Pred sobom je imao život koji nije ni proživeo, sa svom draži i lepotom koje je njegov jak karakter mogao da izvuče odatle. A sada su ga posekli kao snažno mlado stablo, lišeno sunca i svetlosti, dok se preživeli Frik, gotovo u potpunosti zalečenih rana, oporavlja u svom raskošnom letnjikovcu. Nastaviće da proliva radničku krv. Frik je živ, dok je Saša osuđen na dvadesetdvogodišnji pakao u grobnici živih duša. Ironija, gorka ironija ove situacije zviznula me je ravno posred lica.
Da samo mogu da se ratosiljam ove jezive slike i dam ispust suzama, da pronađem zaborav u večnom snu! Ipak, nema ni suza, ni sna. Tu je samo Saša – Saša u robijaškom odelu, zatočen iza kamenih zidova – Saša ukočenog bledog lica pritisnutog uz gvozdene rešetke, kako uporno zuri u mene i zapoveda mi da istrajem.
Ne, ne, ne, ne smem očajavati. Živeću, boriću se za Sašu. Poderaću crne oblake koji su se nadvili nad njim, spasiću svog momčića, vratiću ga u život!
[1] Odbačen, prezren čovek (prim.prev)