Pojedinosti Sašinog suđenja
Kada sam se posle dva dana vratila iz Njujorka, nakon što me je baltimorski prekršajni sudija oslobodio, uz strogo upozorenje da se više ne pojavljujem u tom gradu, čekalo me je pismo od Saše. Bilo je napisano izuzetno sitnim, premda čitljivim rukopisom, a donosilo je neke pojedinosti suđenja od ponedeljka. Uporno je pokušavao da sazna datum suđenja, stajalo je u pismu, ali nije mogao da otkrije ništa. Devetnaestog ujutru, iznenada su mu naredili da se spremi. Jedva da je imao vremena da skupi beleške za svoj govor. U sudnici su ga čekala nepoznata i neprijateljska lica. Uzalud je bečio oči u pokušaju da pronađe svoje prijatelje. Shvatio je da su i od njih krili datum suđenja. Pa ipak, i pored svega nadao se čudu. Međutim, nigde prijateljskog lica. Na teret mu je stavljeno šest tačaka, svih šest izvučenih iz jednog čina, a među njima i jedna po kojoj je optužen za pokušaj ubistva Frikovog pomoćnika Džona Dž. A. Lajšmana. Saša je izjavio kako sa Lajšmanom nema veze; samo je Frika došao da ubije. Zahtevao je da mu se sudi samo po toj tački i da se sve ostale optužbe odbace, pošto su redom uključene u glavnu optužnicu. Međutim, prigovor je odbijen.
Porotnici su izabrani za par minuta, a Saša nije iskoristio pravo na žalbu povodom njihovog izbora. Čemu? Svi su isti, a njega će u svakom slučaju osuditi. Pred sudom je izjavio da nema nameru da se brani, već da samo želi da objasni svoj čin. Prevodilac koji mu je dodeljen je prevodio sporo i netačno, da bi nakon nekoliko pokušaja ispravki Saša na svoj užas shvatio da je čovek slep, slep kao pravda po američkim sudovima. Pokušao je da se poroti obrati na engleskom, u čemu ga je stalno prekidao sudija Maklang, izjavivši kako je „zatvorenik već rekao dovoljno“. Saša se bunio, ali uzalud. Okružni pravobranilac je ušao u porotničku ložu i nešto prošaputao sa zamenicima porotnika, nakon čega su doneli odluku da je kriv, a da se nisu ni makli s mesta. Sudija je bio osoran i osvetoljubiv. Donosio je presude za svaku tačku optužnice ponaosob, uključujući i tri za „ulazak u objekat sa zločinačkim namerama“, izrekavši maksimalnu kaznu po svakoj od njih. Ukupno dvadeset jedna godina u Zapadnom zatvoru u Pensilvaniji, a nakon toga još godinu dana u okružnom kazneno-popravnom zavodu Alegeni zbog „tajnog nošenja oružja“.
Dvadeset dve godine sporog mučenja i smrti! On je svoju dužnost ispunio, stajalo je na kraju pisma, i sada je došao kraj. Skončaće kao što je i planirao, svojom voljom i od svoje ruke. Ne želi nikakvu pomoć. Ionako bi bilo uzalud, a sebi ne može da dopusti da moli neprijatelja. Njemu nema potrebe više pomagati; kakva god kampanja da se povede, ona se mora odnositi na njegov čin, a ja moram da shvatim da je ubeđen kako niko drugi ne razume njegove motive tako dobro i kako niko drugi nije u stanju da razjasni značenje njegov čina tako uverljivo. Ima samo jednu veliku čežnju – prema meni. Kada bi makar još jednom mogao da me pogleda u oči i priljubi me uz srce – no, kako je ostao uskraćen za to, on će nastaviti da misli na mene, njegovu prijateljicu i saborkinju. Nema sile koja mu to može oduzeti.
Osetila sam kako se Sašin duh izdiže iznad svega ovozemaljskog. Poput kakve blistave zvezde, taj duh je osvetlio moje vlastite mračne misli i pomogao mi da shvatim kako postoji nešto važnije od ličnih veza, pa čak i od ljubavi: jedna potpuna posvećenost koja sve razume i sve daje, do poslednjeg daha.
Solidarnost američkih radikala
Sašina užasna kazna naterala je Mosta u žestok napad na pensilvanijske sudove i pravosudnog zločinca koji je čoveka mogao osuditi na dvadeset dve godine za delo za koje je propisana kazna od svega sedam godina. Njegov članak u „Frajhajtu“ još više je raspirio moju mržnju prema njemu; nije li i lično pomogao da se umanji efekat Sašinog čina? Bila sam uverena da se neprijatelj ne bi tako usudio da smesti Saši da je bilo jedinstvenog radikalnog protesta u njegovu odbranu. Držala sam da je Most mnogo odgovorniji za tu zversku kaznu od suda države Pensilvanije.
Naravno, daleko od toga da Saša nije imao prijatelje. Oni su od samog početka iskazali svoju vernost. Sada su istupile dve grupe koje su pokrenule kampanju za preinačenje njegove kazne. Grupu sa Ist Sajda činili su pripadnici raznih društvenih slojeva, radnici i vodeći jevrejski socijalisti – između ostalih M. Zametkin, stari ruski revolucionar, Luis Miler, energičan čovek od uticaja u getu, Ajzak Aurvič, od relativno skoro u Americi nakon izgnanstva u Sibir. Ovaj poslednji je bio posebno revnostan glasnogovornik Sašinog dela i lika. Bio je tu i Ševič, koji je od starta branio Sašu u nemačkom dnevnom listu „Folkscajtung“, čiji je bio glavni urednik. Naš prijatelj Solotarov, Eni Neter, mladi Majkl Kon i ostali bili su među najaktivnijima Istsajderima.
Pokretački duh američke grupe bio je Dajer D. Lam, čovek nesvakidašnjeg talenta, pesnik i pisac dela iz oblasti ekonomije i filozofije. Tu su još bili i Džon Edelman, nadareni arhitekta i publicista, Vilijam K. Oven, Englez sa talentom za pisanje, te Justus Švab, čuveni nemački anarhista.
Bilo je krajnje ohrabrujuće videti divnu solidarnost povodom Sašinog slučaja. Obaveštavala sam ga o pokušajima koje činimo da ga spasemo, slikajući ih malo prenaglašenim bojama ne bih li ga oraspoložila. Opet, kao da ništa nije vredelo: dvadesetdvogodišnja kazna ga je uzela pod svoje. „Nema ama baš nikakve koristi od toga što pokušavate da učinite nešto za mene“, pisao je. „Za preinačenje će biti potrebne godine, jer znam da Frik i Karnegi nikad neće pristati na to. Bez njihovog pristanka, pensilvanijsko Žalbeno veće neće ni zasedati. Osim toga, ne mogu još dugo da izdržim u ovom živom grobu.“ Pisma su mu bila obeshrabrujuća, ali ja i dalje nisam popuštala. Znala sam da ima nepokolebljivu volju i gvozdenu snagu karaktera. Uporno sam se nadala da će se izvući iz depresije i da neće dozvoliti da ga slome. Samo mi je ta nada i davala hrabrost da nastavim. Prišla sam novoorganizovanim kampanjama za njega. Noćima sam trčala sa jednog mitinga na drugi, govoreći o značenju i poruci Sašinog čina.
Početkom novembra stižu i prvi znaci Sašinog pobuđenog zanimanja za život. Pismom me je obavestio da će možda dobiti povlasticu posete. Zatvorenicima je dozvoljena jedna poseta mesečno, ali samo od strane bliže rodbine. Mogu li da sredim da njegova sestra iz Rusije dođe u posetu? Shvatila sam na šta misli i odmah mu poručila da nabavi propusnicu.
“Gospođa Niderman”
Dobila sam poziv anarhističkih grupa iz Čikaga i Sent Luisa da nastupam na predstojećem obeležavanju 11. novembra, pa sam odlučila da taj put spojim sa posetom Saši. Ići ću kao njegova udata sestra, pod imenom Niderman. Bila sam sigurna da zatvorske vlasti ne znaju ništa o Sašinoj sestri iz Rusije. Izdavaću se za nju, a oni nikad neće posumnjati u moj identitet. U to vreme, za mene se jedva i znalo. Na slikama koje su se pojavljivale po novinama u vezi Sašinog atentata toliko nisam ličila na sebe da me niko ne bi mogao prepoznati. Da ponovo vidim svog momčića, pritisnem ga uz srce i ulijem mu nadu i hrabrost – ni za šta drugo nisam živela u nedeljama i danima koji su prethodili poseti.
Pripreme sam obavila u groznici. Prva stanica je bio Sent Luis, zatim Čikago, i najzad Pitsburg. Par dana pre nego da pođem, stiglo je pismo od Saše. U njemu je bila propusnica izdata od glavnog inspektora Zapadnog zatvora na ime gđe E. Niderman, sestre zatvorenika A-7, za posetu na dan 26. novembar. Saša me je zamolio da njegovoj sestri prenesem da se u Pitsburgu zadrži dva dana. S obzirom na činjenicu da dolazi iz daleke Rusije kako bi ga videla, inspektor mu je obećao i drugu posetu. Bila sam opijena srećom, nestrpljiva zbog svakog časa koji me je delio od njega. Propusnica za posetu je postala moja amajlija. Neću se odvojiti od nje ni na tren.
U Pitsburg sam stigla rano ujutru na Dan zahvalnosti. Sačekali su me Karl Nold i Maks Meckov, nemački drug koji je verno podržavao Sašu. Nold i Bauer su položili kauciju i na slobodi su čekali suđenje „za saučesništvo u pokušaju atentata na Frika“. Već neko vreme sam se dopisivala sa Karlom, a bilo mi je drago i što imam priliku da upoznam mladog prijatelja koji je branio Sašu. Bio je sitan, slabašan, inteligentnih očiju i bujne crne kose. Pozdravili smo se kao stari prijatelji.
Popodne sam otišla u Alegeni, u društvu Meckova. Odlučili smo da Nold ostane; često ga je uhodila policija, pa smo strahovali da bi mogli otkriti moj pravi identitet pre nego što uopšte dobijem šansu da se uvučem u zatvor. Meckov se zadržao nedaleko od zatvora, čekajući da se vratim.
Siva zgrada od kamena, visoki preteći zidovi, naoružani čuvari, mučna tišina u hodniku u kojem su mi rekli da čekam i trenuci koji se rastežu u beskonačnost obuzeli su mi srce težinom noćne more. Uzalud sam pokušavala da stresem nelagodnost i oslobodim se. Najzad, začuo se oštar glas:
- Ovuda, gđo Niderman!
Sproveli su me kroz niz gvozdenih vrata i duž vijugavih hodnika do nekog sobička. Tamo je sedeo Saša, a pored njega i jedan visok čuvar.
Moj prvi nagon bio je da jurnem ka njemu i zaspem ga poljupcima, no prisustvo stražara me je zaustavilo u toj nameri. Saša je prišao i zagrlio me. Dok se nagnuo da me poljubi, osetila sam kako mi u usta stavlja neki sitan predmet.
Nedeljama sam željno i nestrpljivo očekivala ovu posetu. Hiljadu mi je puta prošlo kroz glavu šta ću mu sve reći o svojoj ljubavi i besmrtnoj posvećenosti, borbi koju vodim za njegovo oslobođenje, ali sve što sam mogla da učinim jeste da mu stisnem ruku i pogledam ga u oči.
Počeli smo da govorimo našim voljenim ruskim jezikom, ali odmah nas je zaustavila hladna naredba čuvara:
- Govorite engleski! Bez stranih jezika!
Njegove oprezne oči pratile su svaki naš pokret, posmatrale usne, ušunjavale se u same naše misli. Meni se svezao jezik, a svaki nerv mi je bio ukočen. I Saša je bio nem: prstima je neprestano prebirao po lančiću mog sata, za koji je izgledalo da se drži kao davljenik za slamku. Iako nijedno od nas nije moglo da izgovori niti jednu reč, govorili smo očima – o svojim strahovima, nadanjima, čežnjama.
Poseta je trajala dvadeset minuta. Još jedan zagrljaj, dodir usana i – „vreme je isteklo“. Šapnula sam mu da bude strpljiv, da izdrži, da bih se sledećeg trena našla na zatvorskom stepeništu. Gvozdena kapija iza mene tresnu i zatvori se.
Incident u juvelirnici
Poželela sam da vrisnem, da se celom težinom bacim na kapiju i počnem da udaram po njoj pesnicama. Međutim, ona mi je uzvraćala pogled i rugala mi se. Prešla sam dužinom prednje strane zatvora i izašla na ulicu. Tiho jecajući, hodala sam ka mestu na kojem sam ostavila Meckova. Njegova pojava me je vratila u stvarnost i podsetila me na predmet koji mi je Saša dao poljupcem. Izvadila sam ga iz usta – čvrsto uvezana rolnica. Otišli smo u stražnje prostorije jedne krčme, gde sam razmotala nekoliko slojeva papira. Najzad se pojavila poruka napisana Sašinim sitnim rukopisom, a svaka njena reč preda mnom je izlazila kao biser. „Moraš otići kod inspektora Rida“, pisalo je, „obećao mi je još jednu propusnicu. Otiđi u njegovu juvelirnicu sutra. Računam na tebe. Daću ti još jednu važnu poruku – na isti način.“
Sutradan sam otišla u Ridovu radnju. Izgledala sam otrcano u svom izanđalom kaputu među šljaštećim nakitom, srebrom i zlatom. Zatražila sam da se vidim sa g. Ridom. Bio je vižljasto stvorenje tankih usana i teškog i oštrog pogleda. Čim sam mu saopštila svoje ime, viknuo je:
- Dakle, to je Berkmanova sestra!
Jeste, obećao mu je još jednu propusnicu, iako ne zaslužuje ni najmanji znak ljubaznosti. Berkman je ubica, pokušao je da ubije dobrog hrišćanina. Jedva sam se suzdržavala; na kocki je bila prilika da ponovo vidim Sašu. Pozvaće zatvor, nastavi Rid, da vidi kada bi mogli da me prime. Treba da navratim za jedan sat.
Odjednom se obeshrabrih. Imala sam jak predosećaj da Saši više neće biti dozvoljene posete. Ipak, došla sam kako mi je rečeno. Čim me je g. Rid spazio, lice mu pomodre i bukvalno me zaskoči.
- Lažovčino! – drao se. – Već si bila u zatvoru! Ušunjala si se unutra pretvarajući se da si mu sestra. Ovde takve laži ne prolaze – prepoznao te je jedan čuvar! Ti si Ema Goldman, švalerka tog kriminalca. Nema više poseta. Mogla bi i da već jednom utuviš u glavu – Berkman nikad neće živ izaći odatle!
Otišao je iza staklenog pulta, koji je bio pun srebrnarije. Sva ogorčena i gnevna, zbrisala sam sve te đinđuve, džezve i krčage, nakit i satove. Zgrabila sam glomazan poslužavnik koji tek što nisam bila zafrljačila na njega kada me je povukao jedan od radnika, koji je nekome dovikivao da pozove policiju. Rid, prebledeo od straha i zapenjenih usta, dao je ovome znak.
- Bez policije – čula sam kako kaže. – Bez skandala. Samo je izbacite.
Radnik je pošao ka meni, a onda se zaustavio.
- Ubico, kukavice! – vikala sam. – Naudiš li Berkmanu, zadaviću te sopstvenim rukama!
Deca pakla/Karl Nold
Niko ni makac. Izašla sam van i uhvatila tramvaj. Najpre sam se uverila da me niko ne prati, a onda sam se vratila kod Meckova kući. Uveče, kada su se sa Noldom vratili s posla, ispričala sam im šta se desilo. Uznemirili su se. Bilo im je žao što sam izgubila kontrolu nad sobom, zato što će se to odraziti na Sašu. Složili su se da moram smesta da se izgubim iz Pitsburga. Inspektor će možda poslati detektive za mnom da me uhapse. Pensilvanijske vlasti pokušavale su da me se dočepaju još od Sašinog atentata.
Šokirala me je pomisao da će Saša možda stvarno ispaštati zbog mog izliva besa. Ipak, inspektorova pretnja da Saša neće izaći živ iz zatvora bila je previše za mene. Bila sam sigurna da bi Saša razumeo.
Noć je bila mračna, a ja sam sa Noldom išla do stanice da sednem na voz za Njujork. Čeličane su bljuvale ogromne plamenove koji su brda Alegenija osvetljavali krvavocrvenom bojom, a vazduh punili čađu i dimom. Probili smo se pored baraka u kojima su ljudska bića, poluljudi – poluzveri dirinčili kao robovi iz davne prošlosti. Njihova naga tela, pokrivena jedino kratkim pantalonama, sijala su kao bakar u odblesku užarenocrvenih komada gvožđa koje su grabili iz usta plamenih čudovišta. S vremena na vreme, para od vode kojom su polivali vreli metal u potpunosti bi prekrila ove ljude; onda bi se ponovo pojavili kao senke.
- Deca pakla – rekoh – osuđena na večiti inferno vrućine i buke.
Saša je dao svoj život da donese radost ovim robovima, no oni su ostali slepi i nastavili su da životare u paklu vlastitog zanata. „Duše su im mrtve, mrtve u užasu i srozavanju njihovih života.“
Karl mi je ispričao ono što je čuo o Berkmanu iz pitsburških dana. Istina je da je Henri Bauer bio nepoverljiv prema Saši. Henri je bio zagriženi Mostov sledbenik, koji ga je upozorio kako smo mi otpadnici i kako smo se udružili sa „onom špijunčinom Pojkertom“. Kada je Saša pristigao u jeku houmstedovske krize, Bauer je već imao predrasude prema njemu. Henri je u poverenju rekao Noldu kako će pregledati Sašinu torbu dok on spava i da će, pronađe li nešto sumnjivo, ubiti Sašu. Sa napunjenim pištoljem, Bauer je spavao u istoj sobi sa Sašom sa rukom na obaraču, pažljivo motreći na svaki sumnjiv pokret. Nold je bio toliko oduševljen Sašinim otvorenim držanjem i neposrednošću da nikako nije mogao da posumnja u njega. Složio se s Bauerom, pokušavajući da ga ubedi da je Most nepravičan i pun predrasuda prema svakome ko se ne slaže s njim. Karl više nije tako bespogovorno verovao u Hanesa.
Karlova priča me je prestravila. Šta bi bilo da je Saša u svojoj torbi imao nešto što bi Bauer mogao da uzme kao potvrdu svojih sumnji! Dovoljno za slepog obožavatelja Mosta da ga ubije! I Most, do kojih ga je dubina dovela mržnja prema Saši, do kakvih odvratnih metoda! Šta je to u ljudskom biću što ga tera da ide dotle? Recimo, u mom vlastitom karakteru, zbog čega sam išibala Mosta i sada ga mrzela kao što je on oduvek mrzeo Sašu, čoveka kojeg sam nekad volela, čoveka koji mi je bio idol? Sve je to bilo tako bolno i mučno, tako strašno. Nisam mogla da razumem.
O svom suđenju Karl je govorio na laku ruku. Par godina u zatvoru bi mu čak dobro došlo, jer bi bio kraj Saše i mogao bi da mu pomogne da izdrži svoje teško iskušenje. Verni Karl! Njegovo poverenje prema Saši i njegova vera zbližila su me s njim, učinivši da mi bude jako drag.
Daleko negde u daljini, dok je voz hitao, još uvek su se nazirali plamenovi ispaljeni u tamno nebo, osvetljavajući brda Alegenija. Alegenija koji će mi možda zauvek u zatočeništvu držati ono najdragocenije! Zajedno smo osmislili atentat; pustila sam ga da ode sam; podržala sam ga u odluci da ne uzima advokata. Upirala sam se da strgnem osećaj krivice, ali nije mi bilo odmora sve dok u snu ne bih našla zaborav.