Poglavlje 22

Pismo Karla Stouna neočekivano je promenilo moje planove u vezi studija medicine. „Računao sam da se podrazumeva da kada odeš put Evrope“, pisao je, „nameravaš da ideš u Švajcarsku da studiraš medicinu. Herman i ja smo ti ponudili finansijsku pomoć isključivo u te svrhe. Kako sada čujem, opet si se vratila propagandi, a našla si i novog ljubavnika. Nemoj uopšte da očekuješ da sponzorišemo ni jedno ni drugo. Mene jedino zanima Ema Goldman kao žena, dok za njene ideje ne dajem ni pet para. Molim te da se odlučiš.“ Odmah sam mu odgovorila: „Ema Goldman kao žena i njene ideje su nedeljive. Ona ne postoji da bi razonodila skorejeviće, niti će ikome dozvoliti da joj diktira. Zadrži svoj novac.“

Nisam mogla da verujem da Herman Miler ima ikakve veze sa ovim bednim pismom. Bila sam ubeđena da će se javiti u dogledno vreme. Od svote koju mi je dao još uvek sam imala dovoljno za nekoliko meseci. Dvesta dolara od Stouna sam prosledila Eriku za potrebe radova na tunelu. Osetila sam olakšanje što je ova priča završena. Kada je novac prestao da stiže, a Herman mi se i dalje nije javljao, zaključila sam da se i on predomislio. Iako prilično razočaravajuće, bilo mi je drago što više neću zavisiti od bogataša. Čajkovski je ipak u pravu; čovek se ne može istovremeno posvetiti i idealu i zanimanju. Vratiću se u Ameriku i nastaviti svoj posao.

Jedno veče sam sa Hipolitom taman kretala na jedan važan sastanak komiteta, kada mi je hotelska spremačica uručila vizitkartu. Bila sam presrećna što na njoj vidim ime Oskara Panice, autora izvanrednih članaka u „Armer tofelu“, koji su me godinama oduševljavali. Ubrzo je ušao visok, crn čovek koji se predstavio kao Panica. Preko dr Judžina Šmita je saznao da sam u Parizu, pa je jedva čekao da „upozna Kasandru, prijateljicu našeg dragog Roberta“. Pozvao me je da izađem sa njim i dr Šmitom.

• Najpre idemo da se vidimo sa Oskar Vajldom – reče on – i želimo da nam se pridružiš. Posle ćemo na večeru.

Kako čudesna stvar – iste večeri upoznati Panicu i Vajlda! Sva uzbuđena, pokucah na Hipolitova vrata kako bih mu prenela ovu vest. Zatekla sam ga kako šparta po sobi, izuzetno ljut zbog mog kašnjenja.

• Nećeš valjda da mi kažeš da ne ideš na sastanak? – povika besno. – Obećala si, ljudi te očekuju, preuzela si posao koji moraš da obaviš! Oskara Vajlda možeš da upoznaš neki dugi put, baš kao i Panicu. Zašto baš večeras?

Od uzbuđenja sam potpuno zaboravila na sastanak. Naravno, ne mogu da pogazim datu reč. Teška srca sam sišla da obavestim Panicu kako ne mogu da pođem. Možemo li da se nađemo sutra ili prekosutra? Dogovorili smo ručak sledeće subote. Ponovo će pozvati dr Šmita, ali za Oskara Vajlda ne može da garantuje. Bolestan je i nije uvek kadar za skitanje; ipak, daće sve od sebe da ugovori susret.

U petak mi je dr Šmit javio da je Panica iznenada otišao, ali da se brzo vraća u Pariz, pa ćemo se tad videti. Doktor je očigledno pročitao razočarenje na mom licu.

• Napolju je prelepo – reče. – ‘Ajmo u šetnju.

Bila sam mu zahvalna, ne mogavši da prežalim što sam propustila retku priliku da upoznam Oskara Vajlda i provedem veče sa Panicom.

Tokom šetnje Luksemburškim vrtom ispričala sam doktoru za ogorčenje koje sam osetila povodom napada na Vajlda. Branila sam ga pred bednim licemerima koji su ga napadali.

• Ti! – povika zapanjeni doktor. – Pa ti tada mora da si bila obična klinka. Otkud ti hrabrost da javno zastupaš Oskara Vajlda u puritanskoj Americi?
• Koješta! – odgovorih. – Nije potrebna nikakva hrabrost da čovek ustane protiv velike nepravde.

Doktor se zagonetno nasmeja.

• Nepravde? – ponovi on. – Ne bi se baš reklo, s pravne tačke gledišta, mada možda i bi, sa psihološkog stanovišta.

Ostatak popodneva smo proveli u žestokoj raspravi na temu homoseksualizma, perverzije i neustaljenih vidova seksualnog ponašanja. Bio je jako posvećen ovoj tematici, premda ograničen u svom poimanju, pa sam posumnjala da je malo šokiran što ja, kao devojka, bez ustručavanja govorim o tim zabranjenim temama.

Po dolasku u hotel, sačekao me je nadureni i utučeni Hipolit. Iz nekog razloga, to me je iznerviralo više nego u ranijim slučajevima, pa sam bez reči otišla u svoju sobu. Na stolu je ležala hrpa pisama, među njima i jedno od kojeg je srce počelo jače da mi bije. Bilo je od Maksa. On i Pak su Parizu, pisao je. Stigli su prethodno veče i jedva čekaju da me vide. Otrčala sam do Hipolita, mašući pismom i vičući:

• Maks je u gradu! Zamisli samo – Maks!

Zurio je u mene kao da sam pomerila pameću.

• Maks – koji Maks? – upita mrzovoljno.
• Maks Baginski! Koji bi mi drugi Maks toliko značio?

Nisam čestito ni stigla da završim rečenicu, kada sam uvidela svoju nepromišljenost. Međutim, na moje iznenađenje, Hipolit povika:

• Maks Baginski! Pa, ja znam sve o njemu i odavno želim da ga upoznam. Drago mi je što je ovde.

Nikada pre toga nisam čula svog „ljutog Pucija“, kako sam mu tepala, da sa takvim zanimanjem govori o pripadniku istog pola. Obesivši mu se oko vrata, viknuh:

• Hajdemo smesta kod Maksa!

Pritisnuo me je uza se, pažljivo me gledajući u oči.

• Šta je bilo? – upitah.
• Ma samo hoću da se ponovo uverim u tvoju ljubav – odgovori. – Kada bih samo mogao da budem siguran u nju, ništa mi drugo ne bi trebalo na svetu.
• Budalice – kazah – naravno da možeš da budeš siguran u nju.

Nije hteo da pođe sa mnom kod Maksa i Pak; želi da se najpre ja vidim sa njima. Kasnije će nam se i sâm pridružiti.

U putu sam se prisećala dragocenih trenutaka koje sam proživela sa Maksom. Delovalo je neverovatno da je otad prošlo godinu dana. Čak se ponovo javio i stari bolni šok od njegovog odlaska u Evropu bez mene. Mnogo se toga zbilo tokom te godine što mi je pomoglo da prebolim ovaj udarac, no sada je on opet tu, ponovo osnažen. Zašto bih se videla sa Maksom – zašto bih sve ponovo počinjala, ljutito sam se pitala. Nije mu bilo stalo, čim je mogao da me se tako lako odrekne. Neću da opet prolazim kroz istu agoniju. Napisaću mu poruku kako bi nam najbolje bilo da se više ne viđamo. Ušla sam u jedan kafe, uzela papir i olovku, i sela da pišem. Počinjala sam u nekoliko navrata, ali nikako da formulišem svoje misli. Upala sam u teskobu sve većeg uzbuđenja. Na kraju sam platila konobaru i gotovo odjurila u pravcu Maksovog hotela.

Jedan pogled na njegovo milo lice i zvuk njegovog veselog pozdrava „Pa, mala moja, evo nas stvarno u Parizu!“ bio je dovoljan da istog trena doživim promenu. Umilnost njegovog glasa odagnala je uvređenost i umirila oluju koja je besnela u meni. Pak me je takođe toplo pozdravila. Izgledala je bolje i živahnije nego u Čikagu. Ubrzo je nas troje bilo na putu ka mom hotelu i Hipolitu. Zajedničko veče, koje je potrajalo do tri ujutru, bilo je veseli praznik, dostojan duha Pariza. Pogotovo mi je bilo drago zbog utiska koji je Maks ostavio na Hipolita. Više nije bio ćudljiv, već je postao druželjubiviji i prijatniji prema drugim muškarcima.

Jedan deo materijala koji sam dobila za čitanje na kongresu isticao je značaj rasprave o seksualnim problemima u anarhističkoj štampi i nastupima. Naročito je bio upečatljiv prilog Kejt Osten, u kojem je iznela istoriju američkog pokreta za slobodnu ljubav. Kejt nije bila od onih što okolišaju; otvoreno i direktno, iznela je svoje viđenje seksa kao vitalnog činioca u životu. Viktor me je uveravao da pojedini prijatelji neće dopustiti da Kejtin esej bude pročitan na kongresu, niti da se o njemu raspravlja. Nisam mogla da verujem. Francuzi, ljudi! Viktor mi je objasnio da to što niste puritanac, ne znači nužno i da ste slobodni.

• Francuzi nemaju one ozbiljne stavove o seksu kao američki idealisti – reče on. – Oni su cinični na tu temu i vide samo fizičku stranu. Naši stariji prijatelji iz Francuske su uvek prezirali takav stav, u protestu protiv njega nadmašili su i puritance. Sada se boje da će rasprava o seksu samo povećati zablude o anarhizmu.

Nisam bila ubeđena, ali nakon nedelju dana Viktor me je obavestio kako je jedna grupa definitivno odlučila da ne dozvoli čitanje američkih izveštaja na temu seksa na kongresu. Možda se njima pozabave na privatnim okupljanjima, ali svakako ne i na javnim mitinzima, pred novinarima.

Protestovala sam, izjavivši kako ću momentalno kontaktirati prijatelje u SAD i zamoliti ih da opozovu preporuke i smernice koje su mi dali. Iako sam shvatala da je ovo samo jedno u moru problema koje anarhizam podrazumeva, nije mi se dalo učestvovati na kongresu koji pokušava da ućutka mišljenja i suzbije stavove koji ne nailaze na odobrenje pojedinaca.

Jednog dana, dok sam sa Maksom i Viktorom sedela u jednom kafeu, u nekom dnevnom listu sam pročitala kako je kralja Umberta ubio anarhista. Ime atentatora bilo je Gaetano Breši.

Setila sam se da se ovako zove jedan aktivan saborac iz patersonske anarhističke grupe, u Nju Džersiju. Čudi me da se odlučio na takav čin, pomislih; na mene je ostavio potpuno drugačiji utisak od većine drugih Italijana koje sam poznavala. Uopšte nije bio od onih nadražive prirode koji se lako daju uzbuditi. Šta ga je moglo naterati da liši života kralja Italije, pitala sam se. Viktor je kao mogući uzrok Brešijevog čina naveo dugotrajne štrajkove glađu u Milanu 1898. Tom prilikom su pali životi mnogih radnika, usled napada vojnika na izgladneli i goloruki narod. Ljudi su krenuli u marš ka dvorcu koji je bio okružen snažnim vojnim snagama pod komandom generala Bave Bekarisa. Okupljeni su se oglušili o naredbu da se raziđu, da bi onda general dao znak koji je doveo do masakra nad demonstrantima. Kralj Umberto je pohvalio Bekarisa zbog njegove „junačke odbrane kraljevskog dvora“, odlikujući ga za njegovo krvavo delo.

Maks i Viktor su se složili da su upravo ti tragični događaji nesumnjivo podstakli Brešija da potegne čak iz Amerike kako bi izveo svoj čin. Maks je smatrao da imam sreću što nisam u SAD, jer bi me sigurno nekako optužili za Umbertovu smrt, kao što je u prošlosti redovno bio slučaj kad god bi se negde u svetu desio politički atentat. Takva mogućnost me je manje brinula od sudbine koja preti Brešiju. Znala sam kakva ga muka čeka u zatvoru i setila sam se gnusnog postupanja sa Lućenijem, sličnom žrtvom surove društvene borbe.

Zadržali smo se još malo u kafeu, u razgovoru o neverovatnom gubitku ljudskih života koje za sobom povlači užasni klasni rat u svakoj zemlji. Poverila sam se svojim prijateljima u pogledu sumnji koje su me saletale nakon Sašinog čina, iako sam u potpunosti razumela neophodnost takvih postupaka do kojih dovodi postojeće stanje.

Ubrzo nakon toga, od Viktora sam čula da se u Parizu uskoro planira održavanje kongresa neomaltuzijanaca[1]. Njihovi sastanci će morati da budu tajni zato što je francuska vlada zabranila svaki organizovani pokušaj ograničavanja potomstva. Dr Drajzdejl, pionir kontrole rađanja, sa sestrom je već bio u Parizu, dok su iz različitih zemalja pristizali ostali delegati. U Francuskoj se podrška neomaltuzijancima uglavnom svodi na Pola Robena i Madlen Verne, objasnio je Viktor.

Za Madlen Verne sam čula, ali ko je Pol Roben? Prijatelj me je obavestio da je reč o jednom od najvećih slobodara na polju obrazovanja. Od sopstvenih sredstava je kupio poveće parče zemlje, gde je osnovao školu za zapuštenu decu. Dao joj je ime Sempjui (Cempuis). Roben je sakupio siročad sa ulice ili iz skloništa za decu bez roditelja, najsiromašniju i takozvanu problematičnu decu.

• Da ih vidiš sada! – reče Viktor. – Robenova škola je živi dokaz koliko u obrazovanju može da se postigne uz razumevanje i ljubav prema deci.

Dao je reč da će mi priuštiti priliku da posetim neomaltuzijanski kongres, kao i Sempjui.

Neomaltuzijanska konferencija, koja je morala da se održi u tajnosti i da svako zasedanje bude na drugom mestu, imala je jako slabu posetu, sa najviše desetak delegata. Međutim, manjak u broju je nadoknađen živim zanimanjem. Dr Drajzdejl, uvaženi zagovornik ograničavanja porodice, bio je pun entuzijazma za ovu temu. Gđica Drajzdejl, njegova sestra, Pol Roben i njihovi saradnici mamili su divljenje jednostavnošću i ozbiljnošću kojom su predstavili ovu temu, a bili su i krajnje smeli u demonstraciji metoda zaštite. Čudila sam se njihovom umeću da o tako osetljivoj materiji raspravljaju na tako otvoren i nenapadan način. Setila sam se svojih nekadašnjih pacijentkinja sa Ist Sajda i koji bi to za njih bio spas da su mogle da dođu do kontraceptivih sredstava koja su pominjali na ovim zasedanjima. Delegatima je bilo zabavno da slušaju moje priče o uzaludnim pokušajima da kao babica iznađem način da pomognem siromašnim ženama u SAD. Smatrali su da će, dokle god Entoni Komstok bude u ulozi nadzornika američkog morala, proći godine i godine pre nego što će se o metodama za sprečavanje začeća moći otvoreno govoriti u toj zemlji. Ipak, skrenula sam im pažnju da čak i u Francuskoj moraju tajno da se sastaju i uverila ih da poznajem mnoge ljudi u Americi koji si kadri da se bave dobrim, pa makar i zabranjenim stvarima. U svakom slučaju, odlučila sam da se po povratku u Njujork pozabavim ovim pitanjem. Za takav stav sam dobila pohvale od strane delegata, te literaturu i kontraceptivna sredstva za moj budući rad.

Novčane zalihe su se brzo topile, ali svejedno se nismo mogli odreći zadovoljstva odlaska u pozorišta, muzeje i na koncerte. Naročito su bili zanimljivi koncerti u Trokaderu, između ostalih i nastup finskog orkestra, koji je izvodio narodne pesme vrhunskih umetnika, sa gđom Ajno Akte, primadonom Pariske opere, kao solistkinjom. Ruski orkestar sa balalajkama, izvođenja Vagnerovih dela i recitali Isija, čarobnjaka na violini, bili su retke poslastice. Najradije smo išli u pozorište Libre, kojim je rukovodio Antoan; bio je to jedini dramski poduhvat vredan gledanja u Parizu. Izuzmemo li Saru Bernhart, Kokelinijeve i gđu Režan, pariska scena je na mene ostavila utisak deklamatorske. U poređenju sa Eleonorom Duze, čak se i „Boginja Sara“ činila teatralnom. Jedini komad u kojem je briljirala bio je Sirano de Beržerak, sa Kokelinom u ulozi Sirana njegove Roksane. Trupa pod Antoanovim vođstvom je ukinula sistem zvezda; njihova gluma je bila vrhunska.

Tokom boravka u Evropi, nisam mogla da se direktno dopisujem sa Sašom. Naša pisma su išla preko prijatelja, što je podrazumevalo duge zastoje. Saši je bilo dozvoljeno da napiše samo jedno pismo mesečno; u retkim prilikama, zahvaljujući poznanstvu sa zatvorskim kapelanom, imao je pravo na još jedno pismo. Da bi ostao u kontaktu sa što je više prijatelja moguće, Saša je razradio šemu po kojoj je papir delio na četiri, pet ili čak šest delova, od kojih je svaki bio ispunjen sićušnim rečima koje su se videle jasno kao gravura. Primalac njegovog pisma iz spoljašnjeg sveta bi isekao list duž naznačenih linija, a onda poslao različite delove na date adrese. Njegova najnovija poruka je bila vesele, čak i šaljive prirode. Tražio je suvenire sa Velike izložbe i podroban izveštaj o aktuelnim dešavanjima u Parizu. Međutim, to je bilo pre dva meseca, a otad mi nije stiglo ništa. I Erik je pisao retko kad, svega redak ili dva o „izumu“, koji očigledno slabo napreduje. Počela je da me hvata nervoza. Maks i Hipolit su se trudili da mi odagnaju strahove i slutnje, ali bilo je jasno da ni njima nije svejedno.

Jednog jutra rano, probudilo me je Hipolitovo glasno kucanje na vratima. Ušao je užurbano, držeći neki francuski list u rukama. Hteo je nešto da kaže: usne su mu se pomerale, ali nije mogao da izgovori ni reč.

• Šta je bilo? – povikah, uz instinktivni predosećaj. – Govori već jednom!
• Tunel, tunel! – prošapta promuklim glasom. – Otkriven je! Stoji u novinama!

Obamrla srca, pomislih na Sašu, na njegovo strašno razočarenje i katastrofalne posledice ovog propalog projekta, te na njegov beznadežni položaj. Saša se ponovo survao u crni pesimizam još jedanaest godina boravka u paklu. Šta sad? Šta sad? Hitno moram natrag u Ameriku. Nikada nije trebalo ni da odem! Smatrala sam da sam izdala Sašu; ostavila sam ga kada sam mu bila najpotrebnija. Da, moram da se vratim u Ameriku što pre.

Međutim, istog popodneva mi je stigao telegraf od Erika B. Mortona, koji me je sprečio u nameri da svoj plan odmah sprovedem u delo. „Iznenadna bolest. Posao odložen. Plovi se za Francusku“, stajalo je u poruci. Nije mi bilo druge nego da sačekam njegov dolazak.

Nervna napetost u danima koji su usledili bila bi i previše za mene da me nije čekalo mnogo posla. Za manje od dve nedelje pojavio se i Erik. Jedva sam ga prepoznala; promena koji je doživeo od onog dana kada smo se videli u Pitsburgu bila je jeziva. Krupni, snažni viking je izmršavio, lice mu je bilo bledo i prekriveno plikovima punim gnoja.

Kada se Toni napokon javio, pripovedao je Erik, otišao je u Pitsburg na pripremni dogovor. Prvi utisci o Toniji nisu bili naročito pohvalni. Činilo se da je preterano nadmen zbog uloge koju ima u Sašinim planovima. Saša je razradio poseban sistem šifriranja za potrebe tajne komunikacije, a Toni je, kao jedina osoba koja ga zna, situaciju koristio da se ponaša i naređuje kako mu se prohte. S obzirom da se ne razume u mehaniku, Toni nije imao predstavu kakve probleme podrazumeva konstruisanje tunela i koliko je opasno njegovo izvođenje. Kuća koju su iznajmili u ulici Sterling nalazila se gotovo tačno preko puta glavne zatvorske kapije, na rastojanju od oko dvesta stopa. Tunel je valjalo započeti iz podruma kuće, u blago povijenom luku pravcem ka južnom ulazu, onda ispod njega ući u zatvorsko dvorište ka šupi koju je Saša označio na svojoj skici. Saša je trebalo da se nekako izvuče iz bloka, neopaženo se ušunja u šupu, rasturi drveni pod i, otvorivši tunel, dopuza kroz podrum do kuće. Tamo bi ga čekala civilna odeća, novac i šifrovano uputstvo gde da se nađe sa prijateljima. Međutim, rad na tunelu je iziskivao više vremena i novca nego što se očekivalo. Erik i ostali prijatelji koji su radili na tunelu naišli su na neočekivane poteškoće u vidu kamenja u zemlji nedaleko od zatvorskog zida. Morali su da prokopaju put ispod temelja zida, a onda su se Erik i njegovi saradnici umalo ugušili od otrovnih gasova koji su u tunel procureli iz nekog nepoznatog izvora. Ova nepredviđena nevolja dovela je do velikog zastoja i potrebe za postavljenjem mašine koja će dovoditi vazduh ljudima koji rintaju ispruženi u uskom prolazu duboko u zemljinoj utrobi. Buka od kopanja je mogla da privuče pažnju opreznih čuvara na zatvorskom zidu, pa je Eriku palo na pamet da iznajmi klavir i pozove svoju prijateljicu Kinselu, vrsnu muzičarku, da mu priskoči u pomoć. Njeno pevanje i sviranje su prikrili buku koja je dolazila odozdo, a čuvari sa zida su još uživali u sjajnom Kinselinom nastupu.

„Izum“ je bio genijalan, ali i opasan poduhvat koji je iziskivao veliko inženjersko umeće i krajnji oprez u pogledu izazivanja makar i najmanje sumnje zatvorskih čuvara i prolaznika na ulici. Na prvi znak opasnosti, pijanistkinja bi pritisla električno zvono koje joj je bilo pri ruci kako bi upozorila kopače ispod zemlje da smesta prekinu rad. Onda bi sve utihnulo, dok ona opet ne raspali po dirkama. Stakato zvuci sa klavira bili su znak da je sve u najboljem redu.

• Kopanje u takvim uslovima nije nimalo naivan posao – nastavi Erik. – Da bismo uštedeli vreme i novac, odlučili smo da tunel suzimo i načinimo ga tek toliko širokim da čovek može da puzi njime, što je imalo da znači da posao nismo mogli da obavljamo čak ni klečeći. Morali smo da ležimo ispruženi na stomaku i da kopamo jednom rukom. To je bilo toliko naporno da se u tom položaju nije moglo izdržati više od pola sata u jednom cugu. Normalno, slabo smo napredovali. Ipak, još napornije je bilo to što se Toni stalno predomišljao. Želeli smo da se strogo držimo Sašinih planova. On je sve vreme insistirao na tome, a mi smo ga, s obzirom da se nalazi u zatvoru, smatrali najpozvanijim za to. No, Toni je naginjao ka tome da se radi po njegovom. Saša je očigledno smatrao previše opasnim da nam daje uputstva čak i u svojim tajnim pismima; to je činio jedino u šiframa, koje je samo Toni znao da odgonetne. Stoga smo bili prinuđeni da slušamo Tonija. Bilo kako bilo, tunel je završen.
• I onda? – drala sam se, ne mogavši više da se suzdržavam.
• Pa zar ti niko nije javio? – upita Erik začuđeno. – Kada je Saša pokušao da pobegne kroz rupu u zatvorskom dvorištu na mestu gde smo, prema Tonijevim uputstvima, završili tunel, video je da tu stoji gomila cigala i kamenja. Zidao se novi zatvorski objekat, pa su istovarili cela kola kamenja baš na mestu koje je Toni izabrao za izlaz iz tunela. Možeš da zamisliš kako se Saša tada osećao i kolikoj se opasnosti bio izložio time što je pobegao iz zatvorske zgrade, samo da bi u nju morao opet da se vrati. Najgore je bilo što je, kako smo kasnije saznali, Saša stalno upozoravao Tonija da izlaz iz tunela ne planira u sredini dvorišta, kako je Toni predlagao. Saša je bio izričito protiv toga, svestan da je takav potez osuđen na neuspeh. Prema njegovom prvobitnom planu, tunel je trebalo da se završava u napuštenoj šupi, na oko dvadeset stopa od te rupe. Ubeđeni da smo iskopali tunel do mesta koje je Saša priželjkivao i da je time naš posao završen, otišli smo u Njujork, a jedino je Toni ostao u Pitsburgu. Saša je bio u očaju zbog Tonijevog proizvoljnog menjanja njegovih uputstava. Insistirao je da se kopanje nastavi dok tunel ne stigne do šupe, kao prema njegovoj skici. Na kraju je Toni shvatio kobne posledice svoje sulude tvrdoglavosti. Javio je Saši da će njegove želje biti ispoštovane i hitno otišao u Njujork, da se vidimo povodom prikupljanja dodatnih sredstava za završetak tunela. Naša kuća preko puta zatvora ostala je prazna. Za vreme Tonijevog odsustva, deca koja su se igrala na ulici nekako su dospela u podrum i otkrila tajni prolaz, obavestivši svoje roditelje, među kojima je bio i gazda kuće. Za divno čudo, ispostavilo se da istovremeno radi i kao čuvar u Zapadnom zatvoru.

Sela sam ćutke, ophrvana mislima o agoniji kroz koju je Saša svakako prošao tokom nedelja i meseci neizvesnosti i napetog čekanja na završetak tunela, da bi mu se onda sve nade raspršile maltene na korak od slobode.

• Najfascinantnije je – nastavi Erik – što uprava zatvora do dana-danjeg nije otkrila kome je tunel bio namenjen. Policijske uprave Pitsburga i Alegenija, kao i državne vlasti, složile su se da tunel predstavlja jedan od najmudrijih inženjerskih poduhvata koji su ikada videli. Upravnik zatvora i Odbor zatvorskih inspektora sumnjaju na Sašu, ali nemaju dokaze za svoje optužbe, dok policija tvrdi da je tunel pravljen za izvesnog Bojda, čuvenog falsifikatora na odsluženju dugogodišnje kazne. Nijedan trag nije otkriven, ali su Sašu svejedno bacili u samicu.
• U samicu! – zaurlah. – Nije ni čudo što ga nisam čula toliko dugo!
• Da, pod strogom je kaznom – priznade Erik.

Purgatorijum koji je Saša već preživeo i godine užasa koje mu tek predstoje prostrujaše mi kroz glavu.

• Oni će njega ubiti! – zaurlah.

Znala sam da ga mrcvare malo po malo, dok sam ja u dalekom Parizu, nemoćna da mu pomognem i išta učinim!

• Bilo bi mi hiljadu puta bolje da sam u zatvoru umesto što sedim ovde i bespomoćno ih gledam kako ubijaju Sašu! – povikah.
• Ne bi to njemu mnogo pomoglo – uzvrati Erik. – Štaviše, bilo bi mu samo teže, teže da se izbori sa svojom sudbinom. Ti to svakako znaš; zašto da onda izjedaš svoje srce?

Zašto, zašto? Da li sam mogla da objasnim šta su te godine predstavljale za mene, još od onog crnog dana u julu 1892? Život je neumoljiv; nigde vam ne daje da zastanete. Moj lični život bio je pretrpan događajima, koji su sledili jedan za drugim u brzom nizu. Nisam imala puno vremena da se upuštam u retrospektivu prošlosti, no ona mi se nekako ušunjala u svest i ništa nije moglo da je zaustavi dok me tu glođe. Terala je po svome, bez prestanka.

Erik jedva da je mogao da stoji na nogama. Bio je potpuno iznuren od onoga što je doživeo radeći u tunelu; otrovni gasovi su mu zarazili krv i izazvali ozbiljno oboljenje kože. Stanje mu se toliko pogoršalo da su morali da ga smeste u krevet i staraju se o njemu nekoliko nedelja. No, ovaj dragi čovek, kao istinski viking, i dalje se smejao i šalio, ne izustivši ni reč žaljenja ili kajanja zbog opasnih nedaća koje je preživeo u zlosrećnom pokušaju da pomogne u Sašinom bekstvu.

Planirani kongres se nije održao. Vlasti su u poslednjem trenutku zabranile okupljanja stranih anarhista. Kako god, održali smo nekoliko zasedanja po privatnim kućama u pariskim predgrađima. S obzirom na datu situaciju i nužnu tajnost naših delatnosti, imali smo tek toliko vremena da razgovaramo samo o onim najhitnijim problemima.

Erikovo prisustvo je podrazumevalo i dodatni trošak, pa sam shvatila da moram da zaradim nešto novca. Izdržavao se sâm i nije mu bio ostao ni jedan cent. Kako je sa mnom u hotelu živeo i izvestan broj prijatelja, rodila mi se ideja da im spremam doručak i ručak. Bilo je izuzetno naporno spremati hranu za desetak i više osoba koristeći samo jedan gorionik na alkohol. Hipolit je bio od velike pomoći, s obzirom da se u marketingu snalazi mnogo bolje od mene, a uz to je i vrhunski kuvar. Naši „podstanari“ bili su gotovo redom prijatelji iz inostranstva, čije je apetite bilo lako zadovoljiti obrocima koje smo služili. To nam je donelo malo novca, iako svota daleko od toga da je bila dovoljna. Hipolit i ja smo se dovijali tako što smo vodili male grupe turista na Izložbu. Išlo mi je prilično dobro, iako je bilo dosadno šetkati se sa tupavim Amerikancima. Jedan mladić je, ugledavši Volterov kip, želeo da zna ko je „taj tip“ i čime se bavi. Nekoliko učitelja koje mi je preporučio jedan prijatelj bezmalo je palo u nesvest kada su ugledali obnažene statue u Luksemburškom vrtu. Kući bih se vraćala potpuno zgrožena ulogom vodiča.

Jedno popodne sam se vratila u hotel rešena da nikad više ne radim kao vodič za turiste, osim ukoliko ne iskrsne neka krajnje izuzetna prilika. U sobi sam zatekla ogroman buket cveća sa porukom. Rukopis mi je bio nepoznat, a reči zagonetne: „Dugogodišnji obožavalac bi želeo da mu se pridružite na jedno prijatno veče. Da li biste se našli sa njim večeras u kafeu Šatle? Možete povesti prijatelja.“ Pitala sam se ko bi to mogao biti.

Ispostavilo se da je „dugogodišnji obožavalac“ ni manje ni više nego Erik. U njegovom društvu su bila još trojica saborca iz Amerike.

• Šta se dogodilo? – upitasmo istovremeno Hipolit i ja. – Otkrio si rudnik zlata?
• Ne baš – odgovori Erik. – Moja baka, koja je umrla pre neki mesec, ostavila mi je u nasledstvo sedamsto franaka, koje sam dobio danas. Večeras ćemo da ih spiskamo do poslednje pare.
• Zar ne želiš da se vratiš u Ameriku? – zanimalo me je.
• Naravno da želim.
• Daj mi onda polovinu tog nasledstva da ti sačuvam za kartu – predložih. – Ostatak ću ti sa velikim zadovoljstvom pomoći da spiskaš.

Smejući se, dao mi je trista pedeset franaka na čuvanje.

Večerali smo, pili vino i veselili se. Svi su bili lepo raspoloženi i još uvek sa obe noge na zemlji kad smo u dva ujutru aterirali u čuveni monmartrovski kabare „Ra mor“, gde je Erik naručio šampanjac. Preko puta nas je sedela jedna jako zgodna Francuskinja, pa je Erik upitao da li može da je pozove za naš sto.

• Naravno – rekoh. – Kao jedina žena u društvu petorice muškaraca, mogu sebi priuštiti da budem široke ruke.

Devojka nam se pridružila, plešući sa momcima. Naš viking, izuzetno okretan s obzirom na svojih sto kila, igrao je kao nimfa. Nakon uzbudljivog dana, podigli smo čaše u zdravlje E. G., a ja sam svoju popila naiskap. Iznenada, na oči mi pade mrak.

Probudila sam se u svojoj sobi, uz strašnu glavobolju i u užasnom stanju. Francuskinja iz kabarea je sedela kraj moje postelje.

• Šta se desilo? – htela sam da znam.
• Rien de tout, chérie; sinoć ti se malo slošalo – odgovori ona.

Zamolila sam je da pozove moje prijatelje, pa su se ubrzo pojavili Erik i Hipolit.

• Osećam se kao da sam otrovana – rekoh im.
• Ne baš – uzvrati Erik. – Ali jedan od momaka ti je u šampanjac sipao čašu konjaka.
• I onda?
• Onda smo morali da te spustimo dole. Pozvali smo taksi, ali nismo mogli da te nateramo da uđeš u njega. Sela si na trotoar i počela da se dereš kako si ti Ema Goldman, anarhistkinja, protestujući kako te niko neće moći silom na nešto naterati. Morali smo nas petorica da se angažujemo da te ubacimo u taksi.

Bila sam zapanjena što ne pamtim ništa od toga.

• Niko od nas nije bio mnogo siguran na svojim nogama – nastavi Erik. – Ipak, brzo smo se otreznili kada smo videli u kakvom si ti stanju.
• A devojka – otkud ona ovde? – upitah.
• Jednostavno nije htela da nas pusti da te vodimo bez nje. Sigurno je mislila da smo banditi koji hoće da te opljačkaju. Insistirala je da pođe s nama.
• Ali sirotica je ostala bez plate za to veče – pobunih se.

Hipolit stavi dvadeset franaka u kovertu i posla devojku kući taksijem. Predveče je ponovo došla kod mene.

• Šta treba da znači ova uvreda? – vikala je, gotovo u suzama. – Zar mislite da devojka koja živi od ulice nema osećanja? Da bi uzela novac zato što je pomogla prijatelju u nevolji? Nipošto, ja nisam medicinska sestra i neću primiti novac za to.

Ispružila sam svoju ruku ka njoj i privukla je k sebi. Gotovo do suza me je ganula lepota ovog deteta i njena plemenita i nežna duša.

Inspirativna atmosfera našeg pokreta i druga divna iskustva u Parizu terali su me da produžim svoj boravak u tom gradu. Ipak, bilo je vreme za polazak. Gotovo da smo u potpunosti bili iscrpeli svoja finansijska sredstva. Osim toga, po hotelu se već muvala policija koje se raspitivala za gđu Brejdi. Pravo je čudo što me policija i ranije nije najurila iz zemlje. Viktor Dav je kazao da je razlog tome Velika izložba; vlasti su želele da izbegnu negativan publicitet u vezi stranaca. Jednog ranog jutra, po tmini i kiši koja je rominjala, Erik, Hipolit i ja odvezli smo se do železničke stanice. Nekoliko ljudi iz tajne službe nas je pratilo u taksiju, i jedan na biciklu. Dok je voz polazio oni su nam mahali, ali jednog od njih smo zatekli u kabini tik pored našeg kupea. Pratio nas je do Bulonja, a izašao je tek kada smo se ukrcali na brod.

Isključivo zahvaljujući poklonu koji mi je poslala moja draga prijateljica Ana Stirling, bili smo u mogućnosti da izmirimo hotelske račune i platimo karte, a ostalo nam je petnaestak dolara. Biće dovoljno za napojnice i ostale troškove putovanja. Znala sam da mogu da pozajmim novac u Njujorku, dok je Erik kazao kako će telegrafom od Čikaga zatražiti pomoć onda kada to bude bilo potrebno.

Nakon par sati vožnje parobrodom, Hipolitu je pripala muka, a bilo mu je sve gore kako smo ubrzavali. Trećeg dana mu je bilo toliko loše da su doktori naredili da uzme ohlađeni šampanjac. Toliko je bio požuteo i izmršavio da sam strahovala da neće dočekati kraj puta. U međuvremenu, Eriku se javio zverski apetit. Triput dnevno on bi kretao sa vrha menija i završavao na njegovom dnu.

• Nemoj toliko da forsiraš konobare! – molila sam ga. – Nemam dovoljno novca za napojnice!

No, on je i dalje jeo. Bio je rođeni mornar, voleo je more, i svakim danom je bio sve razdraganiji i gladniji. Nakon prelaska preko okeana, izbrojala sam svega dva dolara i pedeset centi, koje sam razdelila konobarima i konobaricama koji su služili Hipolita i mene. Naš viking je trebalo da se suoči sa muzikom. Junačina koje je mesecima živela u stalnoj opasnosti u tunelskoj jami sada je ustuknula pred brodskim osobljem. Štaviše, krio se. Konobar iz trpezarije je bio neumoljiv, pa je ganjao Erika. No, kada je ovaj stao pred njega postiđen kao kakvo đače, za izvrnutim džepovima, surovi konobar sa sažalio i pustio ga.

Moj dragi „mlađi“ brat , visok i zgodan, čekao me je u pristaništu. Bio je prilično iznenađen što me vidi kako se vraćam sa dva telohranitelja. Odmah smo otišli u zalagaonicu i ostavili im moj sat sa poklopcem, za koji sam dobila deset dolara, dovoljno da platim nedeljnu kiriju za sobu u ulici Klinton i da društvo častim večerom.

[1] Maltuzijanac – pristalica učenja engleskog demografa i ekonomiste Roberta Maltusa, koji je u svom delu „Esej o načelima stanovništva“ izneo pesimističnu, ali vrlo uticajnu teoriju o neminovnom raskoraku između rasta stanovništa, koji se odvija po geometrijskoj progresiji, i raspoloživih sredstava za život, koja se umnožavaju po aritmetičkoj progresiji. (prim.prev.)