Pripovetka

I

 

Noćni ekspresni voz prelete poslednje stotine vrsta do mesta S. – jednog gubernijskog grada pokraj Volge. Vatre u selima su davno ugašene, a beskonačna poljana obalskog pojasa Volge preobražena je u pravo more tame. Utonula su u njega polja i livade, utonule su crne prostrane šume, utonula su sela. Tu i tamo rasipale su se u hrpama omanje kolibe sa visokim krovovima od slame – siromašni domovi seljaka na obali Volge. U pozadini, dalje od koliba, stajale su druge, mnogo pravilnije hrpe tek požnjevenog žita, koje je u tami moguće bilo zameniti sa selom, a selo sa plastovima. Mesec još ne beše izašao. Noćni povetarac koji je dolazio sa moćne reke tromo je ganjao masivne crne oblake koji su ograničavali vidljivost, ne dozvoljavajući da im zvezdani zrak probije gusto tkivo. Rominjala je sitna kiša. Trgovac koji je, vraćajući se iz grada, okasnio, jedva je nazirao vijugavu stazu, pa je bacio dizgine i iznalaženje puta prepustio konju. Mudri je konj išao odsečnim korakom, nailazeći s vremena na vreme na železnički nasip koji je bio toliko nizak da ga je jedva primećivao nad površinom zemlje, a koji je prolazio tom zelenom pustinjom.

Tanke, blistave šine, prave poput strele na širokim železničkim pragovima, koje su se krajevima zarivale u neprobojni mrak, već su drhtale sasvim tiho, za ljudsko uho nečujno, nagoveštavajući približavanje voza. Negde u beskrajnoj daljini čuo se slab i otegnut zvižduk lokomotive. Konj zavrte ušima, frknu, onjuši vazduh. Domaćin se prihvati dizgina i malo skrenu u stranu. Posle nekoliko minuta na horizontu se pojaviše dva vatrena oka. Približavala su se. Šine zadrhtaše i uskoro gromki voz, sa elegancijom klizača na ledu, prolete po glatkom putu kao oluja u kolutovima dima, na trenutak osvetlivši poljanu i bacivši purpuran odblesak na niske oblake, koji su s visine posmatrali njegovu plamenu utrobu. Bilo je nečeg prazničnog, trijumfalnog u tom dugom nizu jarko osvetljenih pokretnih palata, koje su bez napora, za tren oka projurile kroz usnulo selo, crna polja i šume, podsmevajući se prostranstvu, mraku i nevremenu. Tako spolja izgleda balska dvorana koja blješti od sjaja i pozlate, dok orkestar grmi a nakinđureni parovi promiču iza ogledala-prozora. I posmatrač koji stoji u mraku i na hladnoći tada nehotično misli o sreći, veselju, zadovoljstvu. Ali, na balovima se često liju nevidljive suze i upravo se u tom letećem dvorcu tog trenutka odigravala velika drama.

U zasebnom kupeu jednog od prvih vagona bilo je tri putnika. Dvojica su bila vojna lica – po njihovim plavim mundirima sa belim epoletama lako je bilo zaključiti da su iz redova žandarmerije. Treći je bio civil. Bio je to mlad čovek, ako je suditi po vitkoj, stasitoj figuri, svetlosmeđoj, kuštravoj bradici i brkovima što su virili ispod šešira nataknutog preko čela.

Jedan od žandarma je, opružen na klupi, spavao. Drugi je sedeo u uglu i, usiljeno se ispravivši, očajnički pokušavao da pobedi san. Ipak, povremeno bi zadremao sedeći, da bi se zatim naglo trgnuo i strogo pogledao mladog čoveka. Bilo je očigledno da je u pitanju politički zatvorenik pod pratnjom.

Mladić je, činilo se, čvrsto spavao u uglu, ukoso isteglivši noge. Grudi su mu se nadimale lagano i ravnomerno, a tiho sanjivo disanje čulo se među treskom voza.

No, ako bi se neko iznenada zagledao ispod širokog ruba njegovog nadenutog šešira, susreo bi se sa dva sura oka, ispunjena jakom, napregnutom pažnjom, koja su jasno pokazivala da mladom čoveku i nije do sna.  U njegovoj glavi sazreo je plan bekstva – drzak, očajnički plan – i sada mu je sudba zavisila od toga hoće li taj trapavi, nakazni žandarm zaspati. Pod šeširom nataknutim na obrve, pomno je posmatrao žandarma.

Žandarm se njihao lagano, poput dugačkog klatna koje tek što se nije zaustavilo. A onda odjednom klimnu napred i umalo mlatnu svog druga po glavi i strese se, pažljivo osmotrivši uhapšenog. Ovaj je ležao u istom položaju. Tada se žandarm umiri i, razgoračenih očiju, zagleda u zavesu, trudeći se da ne trene.

Prošlo je nekoliko minuta. Voz je grabio napred. Mašina je grmela ravnomerno, kao u taktu. Slabašno, nekako žalosno, zveketali su prozori. Lagani, neprekidni udarci koji su se prenosili kroz meke naslone sa oprugama delovali su kao nesavladivo uspavljujuće sredstvo na trom mozak, nenaviknut na bilo kakav rad. Sve češće je žandarmu padala glava, a zatvorenik je, goreći od uzbuđenja, brojao minute, čekajući da se njegov čuvar sruši i zahrče.

No, ovaj odjednom živnu: priseti se da je bolje sredstvo za pobeđivanje sna – lula. Uzeo je kesu za duvan, temeljno napunio kratku drvenu nosogrejku i, udobno se smestivši u uglu, metnuo lulu u zube i kresnuo šibicom. Zatvorenik s očajanjem sklopi oči.

„Prokletnik!’’, promrmlja u sebi: gasila se njegova zadnja nada.

Ali, u tom trenutku nešto tresnu o pod. On brzo baci pogled u pravcu zvuka i pod naspramnom klupom spazi lulu koja je ispala iz žandarmove ruke. Žandarm je spavao čvrsto i sa blaženstvom na licu, kakvo beše načinio još maločas, dok se spremao da uživa u duvanu.

Radost, gotovo jednako bolna kao i pređašnje očajanje, obuze dušu zatvorenika. Sloboda kao da je već bila na korak od njega. Kao da između njega i nje više nije stajala ogromna prepreka koju je samo uz očajničku smelost i ludu sreću bilo moguće savladati.

Sačekavši par minuta, on oprezno ustade, namesti šešir i načini par koraka po uskom prolazu. Pod svetlom fenjera bilo je moguće podrobnije ga osmotriti. Po izgledu, imao je dvadeset četiri, dvadeset pet godina. Bio je višeg rasta, prilično proporcionalne, mada ne jake građe. Sitne, izuzetno pokretljive crte omanjeg lica sa visokim, pomalo stešnjenim čelom na slepoočnicama, kakve bivaju kod muzičara; gladak, pravi ženski vrat i tanke, bele ruke sa dugim, pravilnim prstima – sve je razotkrivalo živahnu, napetu, strasnu prirodu, koja više odgovara portretu umetnika nego borca. Takve fizionomije često se sreću među takozvanim ruskim „nihilistima“, a opet, izuzetno retko među ljudima umerenih opredeljenja – čak naprotiv. Opšti utisak napetosti i neke ženstvenosti dopunjavao je par lepih, surih očiju koje bi se čas gasile pod dugim trepavicama, čas plamtele nekim vrelim bleskom. Te oči nisu jemčile istrajnost i postojanost volje, one su ispoljavale trenutnu spremnost ogromne energije kojom se odlikuju živahni ljudi.

Mladić lupi potpeticom o pod ne bi li premerio dubinu sna svog čuvara i uperi u njega svoje plamteće sive oči. Pod uticajem tog upornog pogleda, žandarm se malo mrdnu. Mladi zatvorenik brzo skloni svoj pogled sa žandarma i, ostavivši ga na miru, krenu k svom prozorčiću.

Nije bilo vremena za gubljenje. Još čas putovanja i pred njim će se ukazati crna čeljust tamnice, odakle on, možda do kraja života, neće izaći na svetlost dana. Uhapšen je pod tuđim imenom. Policija nije sumnjala u njegov identitet. No, u tamnici, kuda su njega vodili, nalazio se i izdajnik Harin, njegov nekadašnji prijatelj, koji će ga u isti mah prepoznati , a tada će mu odzvoniti. Njegov plan bio je koliko jednostavan, toliko i očajnički: baciti se iz voza u punoj brzini i, ukoliko ne pogine na mestu ili ne polomi obe noge, dovući se do grada, sakriti, sačekati da hajka prođe i vratiti se u Petrograd. Srećom, uspeo je da sakrije sav svoj novac od glupe sreske policije, ušivši ga u odelo.

Oba vratanca su bila zaključana, to je znao. Ali, prozor je bio sasvim dovoljno širok. Spustio je staklo. Šum i grohot voza ispuniše vagon, zajedno sa talasom svežeg vazduha.

Nijedan od žandarma nije se pomakao. Mladić naviri kroz prozor i poče da osmatra tamu. Vrhovi grmova proletali su mu pred očima. Voz je išao kroz mladu orahovu šumu, ponegde presečenu tamnim grmovima korova ispod kojih se naziralo beličasto peskovito zemljište.

„Taman stižemo“, pomisli on.

Ali, kada je spustio glavu i pogledao pravo pod voz, u njemu zavlada užas. Tlo, koje je promicalo velikom brzinom, ovde je jurilo munjevito. Kamen, železnički pragovi, sve se slivalo u jedan neprekidan, neobuzdan, smrtonosan potok. U njegovom mozgu, rastrojenom od dugih, besanih noći, sinula je živa slika u kojoj je sebe jasno video povređenog, iskidanog na komade tim granama, trupcima i kamenjem.

Uzdah koji je podsećao na jecaj ote mu se iz grudi: slabašno telo se odupiralo i malodušno molilo za milost.

Ali, to potraja samo trenutak.

• Sad il’ nikad! – progovori i, popevši se na sedište, kliznu kroz prozor, ispruživši obe noge van.
• Ta, hvataj ga… drži! – začu se za njegovim leđima.

Mladić se sa užasom osvrnu – to je govorio bunovni žandarm pod uticajem nekog maglovitog osećaja realnosti.

Ne gubivši ni trena više, mladi čovek skliznu kroz prozor i ostade da visi pod pravim uglom nad crnim, dubokim bezdanom. Zavrte mu se u glavi od strašnog grohota, vrtloga dima koji je udisao i vrućih žeravica koje su ga udarale po licu. Voz je u tom trenutku skretao nadesno. Mladić se odvoji od prozorčeta.

Još časak i ostaće bez svesti. No, u njegovoj glavi postojale su čvrste instrukcije koje je sebi zadao, skrojivši ovaj očajnički plan. Napipavši desnom nogom oslonac i držeći do iznemoglosti pravac kretanja voza, on se odjednom odbaci rukom i nogom i polete u vazduh.

Činilo mu se da leti dugo, bez kraja. Vrtlog je prestao, a on je i dalje leteo. Mislio je da nikad neće sleteti. Ma, da li je stvarno skočio? Ili je to samo san?

Odjednom oseti nešto pod nogama, peščani sprud odnese mu udove, a strašni udarac u leđa opruži ga ničice. Prebrojao je sve zvezde, a zatim izgubio svest.

 

II

 

Voz je davno minuo, a poljem je zagospodarila mrtva tišina. Kiša beše stala. Uski srp meseca pomaljao se na horizontu bacajući slabu svetlost na vlažnu zemlju, sela, grmlje i nepokretno telo koje ležaše pored puta. Pirnu svež vetrić.

Na istoku se zabeleše oblaci koji su nagoveštavali zoru. Tamna masa je i dalje nepomično ležala, i sada, pri bledoj svetlosti zore, na beličastom pesku, bilo je moguće uočiti krvavu mrlju.

Na horizontu se rastegnu beli dim i pod njim se pojavi crna traka. Bio je to drugi, rani teretni voz. Ukaza se dugi niz sivih vagona. Bio je sve bliže i bliže, i uz jaku zaglušujuću grmljavinu, od koje zadrhta zemlja, on prolete pored. Mašinovođa pusti paru, a prodoran zvižduk raspori vlažni, jutarnji vazduh.

Nepomična ljudska masa se uskomeša, promeškolji i, pri poslednjem reskom zvuku, dotada ležeći kao mrtav, čovek skoči na noge i, gonjen nekim paničnim strahom, dade se u beg kroz žbunje, posrćući. Voz se brzo udaljavao. Šum je zamirao i begunac se malo pribra i zastade.

„Zašto bežati?“, pomisli on. „Ta niko me ne juri.“

Isprva je bio uveren da je voz koji ga je naterao da se prosvesti bio upravo onaj iz kojeg je tako srećno iskočio. Podigavši pogled prema nebu i videvši da je već svanulo, zaključio je da to ne može biti i da je on sigurno dugo ležao bez svesti.

Izvadi časovnik iz bočnog džepa. Ali on se razbio u paramparčad, udarivši pri padu o kamen.

Sudeći po boji horizonta, moralo je biti oko pet časova izjutra.

Nešto toplo slivalo mu se niz slepoočnicu. Opipao je rukom: krv. Lice mu beše lepljivo od zgrušane krvi.

„Gde bi s tom njuškom?“, pomisli.

Ali kako zaustaviti krv? Rana je bila bezopasna, ali, u ovim okolnostima, prilično neugodna. Pronašao je mali smotuljak koji mu je visio preko ramena, a kojeg je zaboravio da se ratosilja, ali u njemu osim džepne maramice i pisaćeg pribora nije bilo ničeg više.

Srećom, naokolo su rasle mlečike. Otkinuvši nekoliko stabiljka, iscedi iz njih na ranu opor, lepljiv, beli sok. Krv je stala.

„Dobro je“, pomisli radosno.

Nekako uspe da umije lice mokrom travom, a onda se obrisa čistom maramicom. Sada je došlo vreme da se skloni sa opasnog mesta. Nije bilo pametno zaputiti se u grad: neće stići pre podneva, a tad će policija već biti na nogama i ugrabiće ga kao jerebicu.

Odlučio je da krene nasumice u dubinu, do prvog naselja.

Videćemo.

Brzo pređe preko železničkog nasipa i krenu na jug. Presekao je kolski put koji se pružao paralelno sa prugom i s nasladom ušao u gusto grmlje koje ga tako nežno ušuška u svoja nedra.

Hodao je jedno pola sata, gledajući s vremena na vreme zabeljeni istok kako ne bi skrenuo s pravca. Iza šumarka se prostiralo čisto, otvoreno polje. Tu je bilo moguće spaziti čoveka na daljini od pet vrsta. Po izlasku iz šume, korak mu postade nelagodan. Uopšte nije imao izgled ovdašnjeg čoveka. Tome je doprinosila i njegova putna torba. Zažalio je što je nije bacio u šumu: ostaviti je na otvorenom bilo je opasno.

Ispred njega se nazirao nedavno sadenut plast sena. Begunac se zaputi tuda. Nameravao je da u njega metne svoju torbu, kad odjednom, okrenuvši se, na rastojanju od stotinu koraka primeti dva čoveka, čija lica u polumraku jutra nije mogao dobro osmotriti. Jedan je bio crnomanjast, mlađi čovek; drugi prosed starac. Nosili su umašćene opaklije i stajali nepomično, prekrštenih ruku. Gledali su pravo u njega, ali ravnodušnim, apatičnim pogledom, pa je bio uveren da nisu ništa primetili.

Prišao im je.

• Dobar dan – reče.
• Zdrav da si – odgovori čovek.
• Znate li gde mogu uzeti konja sa taljigama?

Ljudi se pogledaše.

• Pa u selu sigurno možeš da uzmeš konja – reče stariji. – A otkuda dolaziš?
• Putnik sam – odgovori mladić. Krenuo sam u S., ali sam se na zadnjoj stanici zagubio. Nisam hteo da čekam do jutra, žuri mi se. Zbog toga sam krenuo pešice i izgubio sam se. Celu noć sam lutao.
• Da, da. Jasno, zašto čekati. Grad je na tri sata odavde – složi se

čovek. – Pa kako si uspeo da se zagubiš? Stari put ide uz prugu…

„Sluti nešto, lupež“, pomisli mladić.

• Ma hteo sam da uhvatim prečicu – glasno reče mladić. – Objasnio mi je jedan čovek na stanici. Eto tako sam se izgubio – zaključi mladić, ne bi li se nekako izvukao.

Na prostodušnom muškarčevom licu ne zaigra nijedan mišić.

• Da, da – dobrodušno se složi. – Naravno, u nepoznatom mestu po prečicama čovek se lako izgubi. Ti, očigledno, nisi odavde?
• I, kako da stignem do sela? – nestrpljivo zapita mladić, ne bi li što pre prekinuo ovo saslušanje.
• Čim prođeš polje, popni se na brdašce, eno tamo – s velikom ljubaznošću je objašnjavao čovek, pokazujući rukama – videćeš grmlje na levoj strani i kroz nj put, kao kolski, smatraj ga neprohodnim. Tamo ne idi; a s desne strane ćeš videti vetrenjaču gospode Panjutin, oni su ranije vladali našim selom. Ni tamo ne idi. Ta vetrenjača je pusta. Naši je na cepanice rasturaju. A ti se zaputi pravo i naći ćeš stazu. Pođi uz nju, pa ćeš naići na brežuljak. Baš tamo, u dolini, nalazi se naše selo. Suhomlja mu je ime. Tako ga od pamtiveka zovu. Tamo ćeš se raspitati.
• Hvala – reče mladić i brzo se udalji.
• Srećan put! – doviknu mu čovek.

Mladić se, bez zastajanja, okrenu i klimnu glavom.

– Hvala – reče u hodu.

• Probisvet – odlučno zaključi seljak kada mladić dovoljno odmaknu. – Očigledno je na stanici ukrao torbu, pa je hteo da je sakrije.

U međuvremenu, mladić je stigao do brežuljka i video sve onako kako mu je objasnio seljak. Vetrenjaču i kolski put. Ali, nije krenuo dalje u selo po savetovanom pravcu. Pod uticajem instiktivne navike begunca da zameće tragove, on promeni svoj plan i skrenu nalevo. Mamio ga je šumarak i činilo mu se da je put utaban. Odluči da njime stigne do naselja.

Hodao je dugo, oko dva sata.

Šumarak zameniše polja. Zatim opet šuma. Otarasio se svog sakoa bacivši ga u šumski čestar. Sada bi neki ne bogzna koliko revnosni posmatrač lako mogao pomisliti da je on samo ubogi sluga koji je nekuda pešice krenuo u potragu za srećom. Izgled mu je bio potpuno turoban. Silno je ogladneo i umor, potpomognut nesanicom, poče da uzima maha.

No, to ga nije zabrinjavalo. Kudikamo više ga je brinulo to što su mu s vremena na vreme, iznebuha, klecala kolena kao da ga neko udara u potkolenicu. Očevidno, njegov očajnički skok mu nije doneo dobro.

Pa ipak, hodao je dalje. Šuma je bila sve gušća i polako se menjala. Sve češće nailazio je na četinare i, malo-pomalo, šuma je prerasla u mračni borik. Prastaro drveće nadnosilo se svojim granama nad putem. U dubini, gde pogled nije dosezao, nazirala se duga kolonada stasitih stubova. Meka, rastresita zemlja bez trave bila je pokrivena gustim, neprekidnim slojem bledožutih, starih iglica koje su, činilo se, svetlele nežnim, laganim sjajem, dajući neku tajanstvenost hrama ovim dubokim, tamnim svodovima.

Teško koračajući malaksalim nogama, mladi begunac se jedva vukao napred, ne obraćajući pažnju na okolinu, kad se odjednom horizont ozari, šuma se razmaknu i on pred sobom ugleda ogromnu vodenu površinu, okupanu kosim zracima, tihu kao jezero po danu bez daška vetra.

Bila je to majka Volga, velika ruska reka koju je toliko voleo i na kojoj je proveo detinjstvo.

Put je naglo skretao nadesno duž reke.

Mladić se ohrabri i krenu duž obale; sada je zasigurno znao da je blizu naselja, ljudi, a sa njima, nadao se, i pomoći.

„Skinuti se, svezati odelo u trup na glavi i preplivati na suprotnu stranu”, sinu mu.

Bolji način da zametne trag nije mogao naći. Bio je dobar plivač i nadao se da će uspešno savladati opasnu prepreku. Ali, osećao je takvu slabost u udovima da se nije rešavao da kuša sudbinu.

„Moram negde da nađem čamac”, pomisli.

Sva priobalna naselja su ribolovačka. Sigurno će naleteti na čamac i kupiti ga, oteti – ukrasti, bude li bilo neophodno.

 

III

 

Nije hodao ni pola sata kada je reka načinila oštar zavoj koji je obilazio mali šumovit rt. Izašavši na njega ugledao je čamac pred sobom. Ali, on nije bio prazan. Oteti ga ili iznajmiti nije bilo moguće jer je u njemu bila devojka koja je na prvi pogled izgledala kao gospođica.

Očigledno, samo što se okupala. Mokra svetlosmeđa kosa bila je vezana u čvrst zavežljaj pod belom slamenom mornarskom kapom sa uskim obodom, ispod kojeg se naziralo mlado, mršavo lice sa pravilnim i jakim crtama. Nosila je cicanu svetlosivu bluzu stegnutu širokim kožnim kaišem oko struka, a u krepkim rukama, obnaženim do lakata, držala je veslo kojim je tiho grebala ka obali. Već je bila doterala čamac do peščanog spruda i, zaljuljavši čamac nogama, ustala, spremajući se da skoči na zemlju, kad se mladić spusti do vode i, izašavši iz grmlja, nakašlja se ne bi li skrenuo pažnju na sebe.

• Izvinite, gospođo… – reče.

Devojka uplašeno iskolači krupne, plave oči i brzim pokretom vesla odgurnu čamac unazad.

• Ne bojte se. Ništa vam neću učiniti… Stanite… – govorio je mladić.

No, divljakuša ga nije slušala. Stojeći na krmi broda, ona skrenu veslajući.

• Sačekajte. Moram Vam nešto reći… Tako vam boga… – vikao je mladić.

Devojka zastade.

• Šta hoćete od mene, tako vam boga? – reče, držeći se i dalje na priličnom odstojanju.

Glas joj je bio dubok, nizak. Ovlaš je račlala.

• Moram da pređem na suprotnu stranu, baš u ono selo… Posudite mi čamac. Poslaću vam ga nazad. Sami me prevezite. Šta vas to košta?

Predlog putovanja udvoje sa ovim čovekom zastrašujućeg izgleda krajnje ju je uplašio.

• Nisam vam ja čamdžija! – reče ona i odlučno usmeri čamac u dubinu,

uporno veslajući. Lagani čamac je vrhom parao mirnu površinu vode.

Otplovivši na oko dve stotine koraka i osetivši se potpuno sigurnom, ona se okrenu. Mladić je stajao pored drveta grčevito se držeći za grane da se ne bi srušio. Izdavala ga je snaga. Gubio je svest.

Srce mlade divljakuše se sažali. Ne razmišljajući predugo, ona okrenu čamac, potera ga nazad i pramac se zari u pesak. Iskočila je na zemlju.

• Šta vam je? Da niste bolesni? – pitala je saosećajno, približavajući mu se. – Lice vam je krvavo. Jesu li vas opljačkali? Ranjeni ste?

On se zagleda u njene plemenite plave oči. Nada ga je oživela. Sada nije bilo sumnje da će mu devojka, koju je sama sudbina poslala, pomoći. No, nešto ga je sprečavalo da se pretvara i iskoristi pretpostavku koju je sama iznela.

• Ne – – Nisu me opljačkali. Bežao sam. Iskočio sam iz voza i povredio se.
• Iz voza? Ah, moj bože! Kako je to užasno! Pa zašto…

Htela je da upita iz kog razloga je počinio tako očajnički potez.

• Ja sam politički aktivista. Znate li šta je to?

Da li zna? Njen Vanja, njen dragi Vanja za kojim pati već gotovo godinu dana i kog je oplakivala kao pokojnog, nije li i on bio politički aktivista?

• Vi ste politički aktivista? Zašto odmah tako ne rekoste? – uzviknu.

Mladić se osmehnu.

• Niste mi dopustili – izusti.

Ona se takođe nasmeja, uviđajući bezrazložnost svog straha.

Taj smeh ih je istog trena zbližio.

• Recite mi, nismo li se mi već negde sreli? – odjednom upita mladić, posmatrajući svoju novu poznanicu. – Kao da sam vas već negde video?
• Ne, nikada se nismo sreli. Nisam izlazila iz sela već tri godine. Ali, svejedno, ja ću za vas učiniti sve, kao da se poznajemo odavno. Zbog Vanje … – dodade ona, kao za sebe. – Recite, šta vam treba?
• Moram na drugu obalu – ponovi mladić.
• U redu. Sedite.

Ona uskoči u čamac. On za njom.

• Pružite mi veslo – reče on. – Umem da veslam. Vama predstoji i put natrag. Umorićete se.
• A, ne. Nisam jednom preplivala

Neko vreme su plovili ćutke.

• Lice vam je krvavo – reče devojka. – U korpi na pramcu čamca je peškir.

Uzeo je peškir, umočio ga u vodu i obrisao se.

• Sedite niže, na dno. Biće vam prijatnije – savetovala je devojka.

On se povinova, kao dete.

• Koga imate tamo, u tom selu? – upita devojka. – Poznanike? Rođake, može biti?
• Nemam nikoga tamo – odgovori.
• Kako nikog? Zašto onda idete tuda?

Plovili su sredinom ogromne reke, potpuno sami, između neba i zemlje. Obale su se nazirale nad površinom vode. Drveće i kolibice izgledale su sićušno, kao na slici. Njihov čamac je sa obale sigurno podsećao na orahovu ljusku koju vetar njiše po vodi.

Ta gluva samoća ih je zbližila, bacajući u drugi plan čudnovatost njihovog susreta i poznanstva.

Kao odgovor na prostodušno pitanje svoje saputnice, mladić upita, osmehujući se:

• Znate li vi šta znači „zametnuti trag”?
• Ne, ne znam.
• Pa, želim vam da nikad i ne saznate.

Nije hteo da podrobnije objašnjava. Osećao je takav umor da mu je teško bilo i govoriti.

• A, razumem – doseti se devojka. – To znači načiniti stvari tako da vas teže stignu.

Klimnuo je glavom.

• Ali kako ćete ići dalje kad za vas čak i sedenje predstavlja napor? – upita devojka.
• Ne mari, odmoriću. Na onoj obali ću se vratiti u život.

Pogledala ga je s nevericom i odmahnula glavom.

• Ne verujete? Videćete.
• Ipak ste teško bolesni – reče ona.
• Nije to ništa. Sitnica – mirno uzvrati.

Devojka ništa ne odgovori i o nečemu se zamisli, ovlaš namrgodivši obrve, a lice joj dobi plemenit, smeo izraz.

• Zašto ne terate čamac u tom smeru? – reče mladić, primetivši da je okrenula čamac i pustila ga nizvodno.
• Vozim vas kod sebe – glasio je prost odgovor.

Mladić nije verovao svojim ušima.

• Šta? Zašto? Jeste li svesni šta činite? Ipak vam za to preti …
• Pa šta? – odgovori devojka.

Oborila je glavu, kao da je nešto buni i da nešto izbegava. No, oči su joj plamtele pod spuštenim trepavicama. Prsa su joj se ubrzano dizala, a na njenim obrazima poče da izbija prozračno rumenilo. U tom trenutku, postala je još lepša.

• Čujte, pa vi ste … naša! – šapatom izusti mladić.
• Ne – odgovori devojka, podižući prema njemu časne, poverljive oči. – Zar bez toga ne može? Ja to zbog Vanje. Znam da i njega može zadesiti slična nevolja. Možda će mu zbog mene bog poslati nekoga – reče ona uvereno.

„Draga, prostodušna devojka”, nije mogao da ne pomisli njen saputnik. Beše mu neopisivo prijatno što se zadesio pod njenom zaštitom. No, vodio je borbu sa samim sobom.

• Sačekajte – reče, naginjući se prema njoj i zaustavljajući rukom veslo. – Vi sigurno ne živite sami. Jeste li svesni čemu izlažete celu svoju porodicu time što prikrivate mene?

Devojka se na tren prestraši i zamisli.

• Ništa – reče, oslobađajući veslo. – Ipak ću vas uzeti k sebi. Moji ne moraju ništa da znaju. Kako vam je ime?

Mladić nije odmah odgovorio.

• Zašto hoćete da znate moje ime? Vaša krivica će se udesetostručiti budete li znali ko sam – reče on.
• Izvinite, niste me razumeli – rekla je. – Znam preko Vanje da vi svoja imena tajite. Meni vaše ime ne treba. Recite mi kako da vas predstavim? Ne možete živeti bez imena!

Ona se veselo zasmeja, poput deteta.

• Pa, dobro. Zovite me Volgin, radi uspomene na naš susret – reče sanjalački. – Ime mi je Vladimir, po ocu Petrovič. To je već moje pravo ime – dodade ozbiljnim glasom.
• Znači, Vladimir Petrovič Volgin? Zapamtiću. Vi ste moj poznanik iz S.-a. Srela sam vas u čestaru i pozvala u goste. Je l’ to u redu? Ne – ispravi se, dosetivši se nečeg. – Ne u čestaru, već u selu Jermilovka – na drugoj strani reke. Tako je bolje. Valja zametnuti trag.

Opet se zasmeja.

• Vi ste pravi zaverenik! – reče on, uzvrativši joj osmehom.

No, ona je njegove reči uzela za ozbiljno.

• Nisam, niti ću ikada biti! – uzvrati ona, zaveslavši iz sve snage.

Mladić je posmatrao upornim i pronicljivim pogledom.

„Nikad ne reci nikad!”, pomisli u sebi, sa momačkom samouverenošću.

Ono što je rekao bila je istina – bio mu je potreban kratak predah da se vrati u život. Uspeo je da se oporavi od puta, a zajedno sa fizičkom snagom vratili su mu se i nagoni vrbovatelja.

• Pa, stigli smo! –prekinu devojka muk.

Počela je da usmerava čamac ka desnoj strani reke.

Na strmoj obali se nazirala beličasta kućica, do pola prekrivena zelenim rastinjem, sa visokim daščanim krovom, kakva se da sresti kod prosečno bogatih spahija. Na desnoj strani dvorišta nalazila se kućica, s leve strane bila je staja, a u dnu, na padini, prostirao se voćnjak.

Pristavši uz obalu, Vladimir izvuče čamac na sprud, nakon čega su krenuli uskom stazom ka kućici.

Ispred njih se stvorila starica sa crnom kičkom«, koja je sa oduševljenjem posmatrala tuđinca.

• Nano, je li mama već ustala? – upita je devojka.
• Naravno, ustali smo. Piju kafu. Čekaju vas.
• Sad ću ja. A ti uvedi Vladimira Petroviča unutra. Dolazim odmah – dodade naposletku.

Vladimir pođe za staricom koja ga je, mrmljajući sebi nešto u bradu, povela kud joj bi rečeno. Prestupivši sa gostom prag kućice, starica prestade gunđati.

• Jeste li vi, prijatelju, ovde poslom, ili ste poznanik Katarine Vasiljevne? – upita, ne bi li zapodenula razgovor.
• Poznanik – kratko odgovori Vladimir i okrenu se prema prozorčiću kako bi izbegao dalja zapitkivanja.

Starica načini dubok naklon iza njegovih leđa i izađe, pažljivo zatvorivši vrata za sobom.

Vladimir se osvrnu oko sebe. Krilo kuće su činile dve prostorije. U prednjoj je bio umivaonik, par ručno pravljenih drvenih stolica i kaljeva peć. U drugoj se nazirao širok divan, koji očigledno služi za spavanje, i mali stočić od hrastovine. Na zidu je visilo nekoliko litografija i omalena etažerka sa knjigama.

Devojke, uprkos datom obećanju, ne beše dosta dugo. Razgovor sa majkom se očigledno odužio. Vladimir je, koliko je to bilo moguće, doveo sebe u red i umio se hladnom vodom. Rana je uspela da zaraste i krv se više nije pojavljivala. Od devojke i dalje ni traga. Ne bi li nečim zaokupio pažnju u trenucima dok se rešava njegova sudbina, prišao je etažerci i uzeo prvu knjigu koja mu je pala pod ruku, nasumice je otvorivši. U pitanju je bila neka pripovetka za decu. Otvorio je prvu stranicu da bi video naslov i spazio reči ispisane lepim, čitkim rukopisom: Učenici Ekatarini Prozorovoj, za uspeh u učenju i primerno vladanje.

• Prozorovoj! Ta ona je Prozorova! – viknu Vladimir. I Vanju je spominjala. Da, da. Sad mi je jasno zašto mi se njeno lice učinilo poznatim. Ma ne, to ne može biti. A opet, čini se da i ona …

Začuo je brze korake. Devojka je prilazila vratima.

• Zove vas mama. Haj’te! – reče ona. Ja sam s njom porazgovarala.

Pokazao joj je knjgu.

• Vaša je? Vi ste – Prozorova? Imate brata Ivana?
• Da, da. Zašto?
• Pa mi drugujemo! – saopšti Vladimir.

Kaća pljesnu rukama.

• Kako? Vanja! Pa gde je on, šta je s njim? Je li živ i zdrav? Ima evo već godinu dana kako nemamo vesti o njemu. Kako će se majka obradovati! Kako mi, glupači, ranije ne pade na pamet da vas pitam? No, šta je s njim, govorite!
• Ja sam iz Petrograda otišao pre tri meseca – reče Vladimir. – Videli smo se pred polazak. Bio je živ i zdrav.
• Zašto nije pisao? – čudila se Kaća.
• To mu je davno već postalo neugodno – uvijao je Vladimir.
• Ma, hajdemo do mame – prekinu ga Kaća. – Tamo ćemo sve raspraviti.

Brzo je otvorila vrata i gotovo trkom krenula ka kući. Vladimir je s mukom uspevao da drži korak.

 

 

IV

 

U trpezariji je zatekao majku, ženu od pedesetak godina sa viticama kakve su se nosile nekad, koja je umnogome podsećala na kćer, premda je bila mlitavija i punija. Delovala je jako uznemireno i uputila mu je strog, pažljiv pogled, od kojeg se Vladimir naježi, pa odluči da u toj kući više ne provede ni časak.

• Mama – vikala je Kaća, ne dozvolivši joj da izusti ni reč – Vladimir Petrovič je drug našeg Vanje. Donosi nam vesti o njemu.

Prozorova odmah promeni izraz lica. Srdačno mu pruži ruku, posadi ga pored sebe i poče da ga obasipa pitanjima na koja je jedva uspevao da odgovori. Pozvali su nanu koja je očuvala i brata i sestru. Pozvali su poslugu. Svima bi saopštena radosna vest da mladi gospodin koga su svi već smatrali pokojnim srećno živi u Petrogradu i da je evo njegov prijatelj usput namerno svratio u selo da bi ih o tome obavestio.

Porozova je i sama verovala toj verziji Vladimirovog iznenadnog dolaska u njihovu kuću. Priča njene kćerke, koja zaista nije mogla da izdrži zavereničku atmosferu, pa joj je kazala sve otvoreno, kao da je sama od sebe isparila. Zar je moguće da je Vanjin drug, tako pristojan i lepo vaspitan mladić, odjednom skočio iz voza i bežao od nekih tamo policajaca, kao kakav drumski razbojnik? Kćer se, po svoj prilici, našalila sa njom, staricom. A možda se gost šalio sa Kaćom, a ona mu naivno poverovala.

Vladimir je postao njen dragi gost, koga nije znala gde da smesti, čime da ugosti. Posle doručka, on spomenu da mora ići, te upita gde može da uzme taljige. Prozorova zamahnu rukama.

• Šta, prijatelju, hoćete da nas uvredite? – reče ona. – Gotovo ništa nam niste ispričali, a vi već put pod noge! Bez žurbe. Kada će nam ponovo takav gost svratiti?
• Zbilja, Vladimire Petroviču, čemu žurba? – uzdržano joj se pridruži Kaća.

Taj poluzahtev je bio upravo ono što ga je momentalno nateralo da odloži odlazak. Zašto, zbilja, da ne provede još par dana sa ovom milom devojkom i ne pokuša da je pridobije? Tako je bar pokušavao sebi da objasni zadovoljstvo s kojim je prihvatio poziv.

Odseo je u krilu zgrade i prva tri dana je bio savršeno srećan. Za stolom je sa majkom razgovarao o sinu, prisećajući se svih pojedinosti njegovog boravka u Petrogradu. Nakon toga bi se sklanjao u svoj kutak i čitao sve što mu padne pod ruku, više osluškujući ne bi li čuo poznati bat laganih koraka po peščanoj stazi. Kaća je prvog dana mnogo brinula za njega. U par navrata je utrčavala kod njega na trenutak, tobože da se uveri da je čitav i da ga nisu sredili žandarmi. Potom se umirila i dolazila mu bez ustručavanja; ponekad bi sa sobom nosila vez i ostajala duže. Ona se privikla na seosku jednostavnost i, nakon saznanja o Vladimirovom drugovanju s njenim bratom prestala je da se usteže pred njim i držala ga je za običnog, dobrog poznanika. Dosta su razgovarali o bratu, i Vladimir nije morao da se napreže da bi ćaskao sa njom na tu temu. Njoj je mogao da govori o drugoj strani života njenog brata koja je njima bila zajednička i koju je on jedino dobro i poznavao: o njegovim stavovima, ubeđenjima i aktivnostima, što je bilo nužno tajiti pred majkom. Zatim se razgovor neprimetno okretao ka njoj.

• Ivan i ja smo bili bliski – rekao joj je jednom posle ručka – pa se pitam, kako to da mi on o vama nikad nije govorio.
• Šta bi imao o meni reći? – kazala je, ne podigavši pogled sa veza. – Znao je da od mene neće biti ništa.
• U stvari, on je to mislio – ispravi je Vladimir. – Viđao sam da članovi iste porodice potcenjuju jedan drugog.

Kaća se osmehnu.

• Mislite? – reče, podižući nasmejane oči. – A ja, ipak, mislim da je Vanja mene odlično poznavao. Gotovo da sam mu odrasla na rukama. Kad je otac umro bila sam sasvim mala. Jasno je da me je dobro poznavao, i to što je o meni mislio – istina je.
• Kad već tako govorite, znači da vi sebe ne poznajete – reče Vladimir prosto i iskreno. – Prosudite sami – šta ste vi za mene uradili, šta ste zarad mene rizikovali, zarad tuđeg i nepoznatog čoveka!? A tu oko vas pati i strada narod koji vi znate i koji, uveren sam, volite. Kako onda mogu poverovati da ne biste hteli da mu pomognete?
• Da, ja stalno izlazim u selo i volim ovdašnji narod. To je istina – reče ona. – I nemojte misliti da majka i ja brinemo samo o sebi, mi pomažemo, koliko možemo – dodade, oborivši pogled.
• Ah, ne govorite mi, tako vam boga, o filantropiji! – uzviknu Vladimir. – Zar je to pomoć? To su suvišne mrvice sa bogate trpeze.
• Pa šta treba uraditi? Razdeliti imućstvo ubogim, kao što je Hrist zapovedao? – upita devojka, bez imalo ironije.
• Može se i razdeliti, ako za tim ima potrebe! – reče Vladimir. – To nije tako teško. Samo, malo je i to, i nije u tome poenta.
• A u čemu je onda? – upita Kaća, podigavši začuđen pogled ka njemu.

Vladimir je pogleda, a sure mu oči zaplamteše.

• U odricanju od sebe – reče. – Nemati ni danju ni noću druge misli osim dobrobiti te vaše niže braće. Svesrdno se založiti za njih.

To je ljubav, to se zove pomoć!

Počeo je da govori o narodu, o njegovim potrebama i stradanjima, o njegovim pravima i mogućoj budućnosti. Govorio je lepo, sa oduševljenjem. Umeo je da očara. Takve reči mlada devojka nikada da sada nije čula. Brat joj je kazivao iste te misli. No, kod njega je to bilo suvoparno, mentorski, možda zato što je navikla da u njemu vidi učitelja. Ovaj tajanstveni gost joj je iznebuha otvorio vrata u neki novi, nepoznat, čaroban svet. Njegove reči su je uzbuđivale, ali je nisu zadovoljavale, u njima je bilo neke praznine, ostajala je nedorečenost i, mada se trudila da nadvlada svoju uznemirenost, ipak nije u tome uspevala. Vez joj je ispao iz ruke. Zarumenela se. Pritajivši disanje, slušala je.

• Ko ne bi dao život zarad sreće svih ljudi! – progovori Kaća zamišljeno, više za sebe, kad je Vladimir zaćutao.
• Pa – smireno reče Vladimir – put je jasan. Mi nećemo ugledati obećanu zemlju. Mi hrlimo ka njoj. Spremite se za put, kako je rečeno u jevanđelju, ostavite dom i porodicu i hodite k nama, hodite k bratu.

Klimnula je glavom.

• Ne, neću k vama. Ne želim krv – rekla je nakon kratkotrajnog ćutanja.
• Mi ne pozivamo ljude na krv, već na žrtvu – odgovorio je Vladimir. – Nije naša krivica što se u svetu ništa ne rešava bez stradanja.
• Ne želim to, ne, ne želim to i nikada neću poći vama – ponovila je devojka. – Evo, pomenuli ste jevanđelje. Po meni, u njemu je cela istina. Potrebno je da ljudi postanu onakvi kao što je Hrist učio, pa će tada svima na svetu biti dobro i svi će živeti kao braća i zarad toga nije potrebno boriti se i ubijati… Eto, vidite, mi se nikada nećemo složiti – zaključi ona, naginjući se nad svojim radom.

Pozvali su ih na večeru. Razgovor se na tome završio. Vladimir je narednih dana u više navrata pokušao da ga nastavi, ali je nailazio na odlučan otpor koji nije očekivao. Kaća se više nije uzrujavala zbog njegovih reči, kao da su one izgubile svoju pređašnju draž. Prigovori su joj postali nepokolebljivi. Nije bila posebno nadarena od prirode i misli su joj radile sporo i teško. No, ona je savesno i ozbiljno analizirala stvari i čvrsto se toga držala. Očigledno je pažljivo razmotrila to što joj je gost govorio, čak je usvojila i njegovu terminologiju i time još upornije terala po svom.

• Razilaze nam se putevi – glasio je njen zaključak.

Nije dodala: „I nikada se nećemo složiti.”

Ali to je i samom Vladimiru sada bilo izlišno. Takva upornost, tamo gde se spremao da slavi laku pobedu, u početku je ljutila mladog revolucionara i razočaravala ga u devojku koja ga je od prvog susreta tako iznenađivala.  Potom ga je primorala da se pokori i to je samo pojačavalo privlačnost koju je osećao prema njoj. I sam nervozan i plahovit, nalazio je u toj devojci čvrstu, strpljivu snagu koje u njemu ne beše, i njegov lako zapaljivi entuzijazam se probudi i dobi novu formu. Njihov međusobni odnos sada je bio znatno promenjen.

Kada bi sedela sa svojim zanimljivim gostom, više nije bio on taj koji započinje razgovore o politici. On ih je izbegavao. Čemu rasprava? Izgubio je nadu da će je razuveriti. Njegova samouverenost je iščezla. Postao je sumoran. Ponekad bi dugo ćutali.

• Šta je s vama? – upita jednom Kaća, primetivši promenu. – Bolesni ste?
• Ne, ja sam potpuno zdrav. Zašto? – uzvrati Vladimir.
• Pa zašto ste tako…
• Šta? Kiseo?
• Baš tako, kiseo! – složi se Kaća.
• Ponekad me snađe takvo raspoloženje – odgovori.

Njihovi dugi razgovori i užarena atmosfera u kojoj su provodili dane zbližili su ih.

Nekoliko trenutaka prođoše u tišini. Kaća približi sebi lampu da bolje sagleda složenu šaru.

• Šta to vezete? – upita Vladimir.
• A to! Za nanu – ubrzano odgovori. – A ja sam mislila – reče drugačijim tonom, očigledno nastavljajući svoju misao – da ljudi kao vi ne smeju da poznaju nešto takvo kao, kako da kažem… snuždenost. Jezik joj se sveza. – Da uvek morate biti čili i veseli.
• Je l’ da?
• To vam je posao – produži Kaća. – Vi ste tako smeli, hrabri.
• Ja hrabar? – skromno reče Vladimir. – Pa vi ste hrabri! Hodite k nama u Petrograd i videćete mnoge hrabre ljude. Ja sam hrabar samo kada me prati Sveti duh. A sad me je i on napustio.

Kaća ga je posmatrala sa oduševljenjem. Cela njegova psiha za nju je bila potpuna nepoznanica. A ono što nije razumela na nju nije uticalo. Zaključila je da je njenom gostu zlo i da mu je najbolje da što pre odspava. Ustade, spremajući se da ode. No, na Vladimirovom licu se javi izraz iskrene, dečje tuge i ona ponovo sede. Poče da priča besmislice ne bi li ga oraspoložila. Podigavši nos, on je slušao.

Od njih dvoje sada je ona više podsećala na čvrstog, stabilnog muškarca, a on – na nervoznu, osetljivu ženu.

Sutradan, bilo je to krajem nedelje, Kaća je trebalo da ode do sela posle ručka, pa je pozvala gosta da je prati. Nakon prvobitnog preuveličanog straha za njegovu bezbednost u njoj nastupi period preterane sigurnosti.

Vladimir, koji je bio svesniji opasnosti, to odbi. No, kad ona ode, njemu pade tako tužno, tako žalosno što nije krenuo sa njom, tako strašno zažele da je sustigne da se zapanji i uznemiri.

„Nije li to?..” sinu mu. Nije se rešavao da sam sebi otkrije iznenadnu pretpostavku. „Ma da, sigurno!”, pomisli, odmahnuvši glavom. „Prosto sam se saživio, navikao je. Predugo sam ovde!”

Odlučio je da sutradan ode.

Naveče, protivno svojoj navici, uputi se domaćici da sa njom provede veče i oprosti se.

No, otišao je, bez reči. Kaća beše tako mila, a domaćica tako srdačna da odluči da odloži put za jedan dan.

„Tako je sigurnije”, pravdao se pred samim sobom. „Prekosutra je nedelja, a praznicima je slabija pratnja.”

No, te noći mu san dugo nije dolazio na oči, i ustao je kasno.

 

V

 

Domaćice zateče u trpezariji i po njihovim izrazima lica razabra da su o nečemu živo raspravljale. Na stolu je ležalo otvoreno pismo napisano krupnim i čitkim, muškim rukopisom.

• Stiglo je pismo od Pavela Aleksandroviča – poče gospođa. – Dolazi na ručak. On kod nas provodi svaki praznik – pojasni.

Vladimira zainteresova ko je taj Pavel Aleksandrovič koga nije imao časti upoznati.

• Krutikov, savetnik ministarstva – odgovori starica. – On je činovnik sa posebnim nalozima od gubernatora. Izvrstan mladić i na izgled. Bolju priliku za Kaću ja i ne želim…

Vladimir načini začuđen izraz lica.

• On je moj verenik – progovori Kaća, oborivši pogled.

Vladimira nešto štrecnu. Lice mu se izduži. Kaća ima verenika i to – činovnika!

To nikako nije očekivao.

Prozorova nastavi da ređa vrline verenika i to omogući Vladimiru da se povrati. „Šta mi je?” reče sam sebi, slegnuvši ramenima.

• Vama će zasigurno ustrebati krilo zgrade – progovori mrzovoljno kad Prozorova napravi pauzu. – Ja sam još sinoć nameravao da vam kažem da planiram otići. Dozvolite da vam se zahvalim na gostoprimstvu.
• Nemate nikakvog razloga da odlazite! – prekinu ga Kaća, shvatajući njegovu odluku na svoj način. – Vi se u potpunosti možete pouzdati u Pavela Aleksandroviča, bez obzira što je činovnik. Htela bih da se upoznate. On je dobar…
• Ne sumnjam, budući da vam je verenik – reče Vladimir gledajući je u lice. – No, istina, moram otići i molim vas veliko…
• Gluposti! Ostaćete. Ja vas molim – nagovarala ga je Kaća. – Naljutiću se ako odete.
• Naravno, ostanite, Vladimire Petroviču – reče Prozorova. – Kako to – iz čista mira otići? Pa ni konji nisu potkovani. A Pavel Aleksandrovič nam dođe kao familija. Voleo je Vanju, mada, naravno, ne odobrava njegova sanjarenja…
• Nipošto ne odobrava – planu Kaća. – Bolje ga poznajem. Ja ću s njim govoriti. To prepustite meni.

Ona se silno uznemiri, premda se trudila da izgleda staloženo. Iz nekog razloga je osećala krivicu što nije ranije upozorila Vladimira na Pavela Aleksandroviča, iako je to učinila bez ikakvog predumišljaja.

Nekako se nije ni setila toga. A i šta Vladimir ima s tim udaje li se ona i za koga.

Dok ga je provodila po krilu zgrade, bila je naročito umiljata i uporno se trudila da nadoknadi izgubljeno i predoči mu predivne stavove i osobine Pavela Aleksandroviča. No, to joj se nije dalo.

„Pompadur po poslednjoj modi!”, presudio je. „I za takvog čoveka ide ovakva devojka!”

Slušao je staloženo, takoreći nezainteresovano, kao što učtivost nalaže. Nešto mu je govorilo da susret sa tim uglađenim birokratom, kakvim ga je sebi predstavljao u mislima, neće izaći na dobro. No, bilo bi kukavički izbeći taj susret sada.

Tačno u dvanaest časova kočija pristiže do natkrivenog spoljnjeg stepeništa. Vladimir začu zvuk točkova iz krila zgrade. Ali, Krutikova je video tek kad su ga pozvali za sto. Bio je to mlad čovek, od tridesetak godina, brinet, odeven lepo, no ne pretenciozno, i nimalo nalickan. Gusta kosa, crna poput uglja, bila je potkresana sa bočne strane. Težak podbradak mu je bio glatko izbrijan i prelivao se. Krupne crte lica bejahu pravilne i upečatljive, ali kada se smejao nos bi mu se nekako spljoštio, što je njegovom licu davalo prostački, vulgaran izraz. Međutim, bio je svestan tog nedostatka i retko se smejao. Kaća ih upozna.

Pre nego što je verenik stigao, Kaća je htela da ga obavesti koga imaju u gostima. No, ostavši nasamo s njim nije mu rekla ništa i Vladimira predstavi jednostavno, kao Vanjinog druga.

Krutikov baci brz pogled na njega. Vladimir je izgledao prilično pristojno: još drugog dana svog gostovanja on preko upravljača imanja beše naručio nešto rublja i druge neophodne stvari. No, uopšte uzev, njegov izgled bio je nešto što je nateralo Krutikova da ga svrsta u onu kategoriju ljudi koju je osobito mrzeo, a kojoj je pripadao i njegov budući šurak.

„Jedne gore list!”, zaključi u sebi. „Kako li je samo dospeo ovde?”

• U Petrogradu izvolite boraviti? – učtivo se informisao.
• Kako kad – zaobilazio je Vladimir. – Najviše u Petrogradu, a obitavam, međutim, i po drugim gradovima.
• Da, da. Dakle, izvolite putovati službom?
• Razume se, službom. Zašto se inače potucati? – odgovori Vladimir sa jedva primetnom ironijom. – Ne može čovek bez službe u današnje vreme.

Krutikov htede da upita gosta gde služi, ali se uzdrža. Vladimiru se toliko videlo da nije u službi da Krutikovu postade jasno da on ili laže ili se podsmeva.

• Davno ste izvoleli posetiti ovu našu pustahiju? – ljubazno upita ne bi li promenio temu.
• Od nedelje sam tu – odgovarao je Vladimir.
• Prekrasno ste vreme izvoleli izabrati. Sada je kod nas na Volgi pravi raj. Vi ste parobrodom izvoleli doći, osmeliću se da upitam?
• Ne, izvoleo sam putovati železnicom – sa osmehom odgovori Vladimir.

Dražilo ga je ovo neformalno saslušavanje, ali ujedno mu je bilo zanimljivo da zamišlja izraz lica ovog samozadovoljnog pompadura kad bi saznao na koji način je „izvoleo“ proputovati. Bilo je očigledno da još uvek ništa ne zna i Vladimir je zbog toga bio zahvalan Kaći.

Krutikova je iritirao šaljiv ton gosta i smatrao ga je drskim. On uperi u Vladimira pronicljiv, detektivski pogled.

Već neko vreme mu se po glavi motala pretpostavka, koja se polagano pretvarala u uverenje, da ovaj slabašni mladić nije niko drugi do odbegli revolucionar o kome su tako revnosno raspredali po gradu. Vreme njegovog pojavljivanja i znaci, sve se uklapa. Ali kako je dospeo ovde? Kako to da mu Kaća ništa nije rekla? Nije li ona sa ovim delijom u zaveri protiv njega? Ili i sama ništa ne zna?

Odluči da nastavi svoje oprezno ispitivanje. Ali, Kaća ih pozva za sto. Sve vreme ona je bila kao na žeravicama, pa je iskoristila prvi izgovor da prekine razgovor koji je pretio da postane opasan.

Krutikov povede svoju nevestu ka stolu i sede pored nje. Vladimir se smesti nasuprot njima, sa majkom. Za stolom je gotovo samo Krutikov govorio, pripovedao o službi i gubernatoru, otvoreno se hvališući svojom prisnošću sa njim. Starica Prozorova je ćutke slušala ove priče.

No, odjednom je Krutikov najnevinijim izgledom upita:

• A, jeste čuli vi, majko, novost: kod nas je revolucionar koji je skokom iz voza umakao žandarmima?
• Kako ne, čula sam. Kaća mi je nešto kazivala – reče starica krajnje jednostavno.

Krutikov je prekardašio. Tako je olako zadao svoje pitanje da je samo uspavao Prozorovu, bez da je uznemiri.

• Kako, i vi ste čuli? – obrati se Kaći naivno.
• Da, čula sam – tmurno odgovori Kaća, dižući se s mesta. – Hajdemo da pijemo kafu u salon. Ovde je sparno. Ne podnosim kada se za stolom… prepire – dodade, mada se tada niko nije raspravljao.

Krutikov je pogleda sa strane. „Ona sve zna i kuje zaveru protiv mene“, u to je postao uveren.

Zaprepasti se i zaćuta. U salonu je bio mrzovoljan. Prišao je svojoj nevesti i odveo je u stranu. Počeli su žučnu raspravu o nečemu.

„Mire se“, zaključi Vladimir u sebi.

Iskapivši šolju, on ode u svoju sobu.

Dalji boravak u ovom domu bio mu je neizdrživ, odvratan. Treba otići, odmah pobeći, još ovoga trenutka. Bilo mu je neprijatno otići krišom od Kaće. No, ona će razumeti. Ostaviće joj pismo.

Tog trena poče da piše. Pismo mu se ne dopade. Spalio ga je. Potom napisa drugo, ali i njega spali. Na kraju ispisa tri kratka reda:

„Veliko hvala na svemu što ste za mene učinili i molim oprost što sam prinuđen da napustim vaše utočište ne oprostivši se sa vama“.

Potpisa: „Vaš Vladimir Volgin“, te stavi ceduljicu baš u onu knjigu koja ih je zbližila, a potom vrati knjigu na policu.

„Ako misli na mene, dosetiće se gde da traži“, pomisli.

Zatim šmugnu u vrt i otuda, kroz kapiju, izađe na stazicu koja vodi do reke. Niko ga nije primetio. Spustivši se poznatom putanjom, uvideo je pristanište i onaj čamac kojim je okončao svoje, spomena vredno, putešestvije.

Kako je sve to nedavno bilo, a koliko je toga promislio i iskusio!

Pošao je zamišljeno putem, nizvodno. Sve što se te nedelje zbilo činilo mu se prošlim, davno prošlim vremenom, i bojilo se nežnim bojama sve bleđih uspomena.

Na skretanju zastade i vrati se da po poslednji put baci pogled na kućicu u kojoj je živela devojka koja je – sad je u to bio uveren – zauvek prirasla za njegovo srce i misli. Praštao se zauvek sa njom u mislima, kad ga odjednom dozove poznati muški glas.

Pred njim stajaše Krutikov, držeći se sa Kaćom pod ruku. Išli su šetati pored Volge i sada se vraćaju kući.

• I vi ste izašli u šetnju – progovori Krutikov, osmehujući se svojim prostačkim osmehom. Sada je bio kudikamo ljubazniji nego za ručkom, za ljubav Kaći, koja mu je, očigledno, pružila zadovoljavajuće objašnjenje.
• Da, i ja sam izašao prošetati… – bio je prinuđan da izusti Vladimir.

Pogledao je Kaću.

• Ko može sedeti u kući po ovakvom prekrasnom vremenu? – reče ona.

Diskretan osmeh zaigra na njenim usnama. No, njene oči i celo milo, živo lice, činilo se, krivili su se i podrhtavali od unutrašnjeg smeha.

Ona je odmah pogodila cilj Vladimirove šetnje i ovo slučajno hvatanje begunca ju je užasno zasmejavalo.

• Pa, hoćete li sami nastaviti šetnju, a nas prepustiti sudbini? – reče Kaća šaljivim, samo njemu jasnim tonom.
• Ne, zahvaljujem, već sam šetao u drugom pravcu – odgovori Vladimir, uzvrativši joj osmeh. – A sada ću ja provesti vas.

 

VI

 

Pođoše nazad. Na priličnom rastojanju od njih išao je kurir sa crnom kožnom torbom. Tek što beše pristigao iz grada sa vanrednim dokumentima od gubernatora.

• Evo, moj dragoviću – veselo reče Krutikov, klimnuvši glavom ka svom satelitu. – Nije laka naša rabota. I u ovom mirnom utočištu, posvećenom muzama i Kupidonu – neumešno se šalio – prate nas poslovi u liku ovog Hermesa.

 

Uđoše u salon. Starice tamo ne beše, jer još ne beše sišla iz spavaće sobe, gde je bila otišla da odrema posle ručka.

Krutikov se takođe pope gore, u svoju sobu, da dovede u red dokumenta. Kaća i Vladimir ostadoše sami.

• Pa, jeste li ogorčeni na nas što smo vam osujetili bekstvo? – sa osmehom ga upita.
• Ogorčen sam, ali ne naročito – odgovori Vladimir. – Svejedno ću otići noćas ili sutra zorom; sada čak imam mogućnost da se sa vama oprostim, Katarina Vasiljevna.
• Nije vam nikakva nužda žuriti odavde. Ovde ste sigurniji nego igde. Ja sam sve ispričala Pavelu Aleksandroviču, i možete biti uvereni da je vaša tajna u sigurnim rukama.
• U potpunosti verujem i zahvaljujem mu se na širokogrudosti – ravnodušno će Vladimir. – No, ipak, dozvolite da se sa vama oprostim.

Kaća sleže ramenima i naljuti se.

• Znate šta ću vam reći? – progovori posle kraće pauze. – To je rđavo.
• Šta je rđavo? Što neću celoga života biti vaš parazit?
• Ne, ne to… – prekide ga Kaća. – Rđavo je to što ste tako nestrpljivi. Ta ja znam…

Prekide je Krutikov, koji u tom trenutku ušeta u salon. Na njegovom, uglavnom hladnokrvnom i samozadovoljnom licu ocrtavala se tuga i nekakva turobna nedoumica.

U rukama mu je bilo otvoreno pismo.

• Šta je bilo? Šta se dogodilo? – viknu Kaća.
• Stigla je vest o Vanji – teška srca izusti Krutikov.
• Šta je, govorite brzo! Ne mučite me! – umoljavala ga je Kaća.
• Dogodila se nesreća – reče Krutikov – mada je, naravno, to bilo mogućno pre ili kasnije predvideti, jer sve to… zanošenje, dobra ne donosi – iskosa pogleda na Vladimira. – Rečju, Vanja je uhapšen.

Te su reči bile poput udara groma.

Kaća ciknu i baci se, ne na verenika, već na Vladimira. Instinkt joj je govorio da joj je Vladimir bliži u ovoj nevolji. Sela je na stolicu pored njega i, priljubivši se uz naslon, histerično zaridala.

Vladimir se sagnu nad njom.

• Umirite se – govorio je. Možda je sve to tričarija. Ne znači svako hapšenje i smrt. Moramo da saznamo detalje… – Budite ljubazni, dozvolite mi da bacim pogled na pismo – obrati se službenim tonom Krutikovu, koji namrštena lica posmatraše ovu scenu.

Ne, bolje da ga sam pročitam – reče. – Svega je par redaka.

• Stigla je vest – poče – da je jedan od plemića iz naše gubernije, Ivan Prozorov, brat Vaše verenice, uhapšen u Petrogradu. Ta okolnost, imajući u vidu Vaš odnos prema porodici, ne može da Vas ne ražalosti. No, niko ne može biti odgovoran… – Krutikov preskoči nekoliko redova. – Ovo nije vezano za to – promrmlja.
• Vinovnikom hapšenja i stradanja mladog Prozorova i mnogih drugih imenuje se izvesni Murinov, nečasni sin poznatog senatora, bivšeg načelnika naše gubernije. Ko bi mogao pomisliti…
• Nadalje nije interesantno – reče Krutikov, strpavši pismo u džep.
• I šta? – upita Kaća, gledajući Vladimira pogledom punim sete i očekivanja, kakvim osuđenik na smrt gleda doktora.

Vladimir je bio bled kao krpa.

Murinov – to je on.

• Nema nade? Vanja će nastradati? Nikad ga više nećemo videti? – vikala je Kaća, hvatajući ga za ruku.

U to vreme se iz druge sobe začu šum i nešto teško se stropošta na pod. Starica Prozorova je, naspavavši se, išla gostima i kroz otvorena vrata čula kćerkine reči.

Staricu smestiše u postelju. Kaća i dadilja su se vrzmale oko nje.

Krutikov je morao da ode tog dana. Bio je potreban gubernatoru oko ovih vanrednih stvari. Kaća je na kratko ostavila bolesnicu i brzo joj se vratila tako da Vladimiru ostade da otprati verenika.

Na rastanku mu Krutikov snažno steže ruku, osmehujući se svojim prostačkim osmehom, te sa osobitom toplinom izusti:

• Doviđenja! Nadam se da ćemo se sresti pod mnogo povoljnijim okolnostima.

No, kad se Vladimir sledećeg trenutka okrenu ka njemu, susrete se sa pogledom punim takve omraze koji mu je sve rekla. Vladimir je već sebi postavljao manje-više interesantno pitanje: hoće li ga ovaj nakinđureni pompadur prijaviti ili ne. „Prijaviće me”, zaključi u trenutku. Prijatan susret o kojem govori je susret u tamnici, za istražnim stolom! Zadovoljstvo takvog susreta ne bi bilo obostrano i Vladimir odluči da ga osujeti. Otići će još te noći. Ali pre toga, po svaku cenu, mora da se sretne sa Kaćom.

Dužan je da joj kaže ko je i predoči joj istinu.

Više se nikada neće sresti. Ali, ona nekako može saznati ko je on. A, svejedno, i ako ne sazna, on neće dopustiti da Vladimira Murinova smatra krivcem za pogibiju brata joj ili, može biti, za izdajnika…

Celog puta do stanice Krutikov je bio mračan i ljut. Gonio je kočijaša, korio ga, čak ga je jedanput pesnicom munuo u leđa. Njegova „ljubav prema narodu” odnosila se samo na mase. Pred pojedinačnim predstavnicima naroda nije se trebalo ustručavati. Bilo mu je teško na duši. Postavljao je sebi isto pitanje kao i Vladimir, samo sa suprotne strane.

„Prijaviti ili ne prijaviti?”

Njemu, kao pristojnom mladom čoveku, bilo je odvratno istupiti u ulozi potkazivača, i to upravo gosta u kući koju je napola smatrao svojom. No, radilo se o Kaći, o sreći u njegovom životu. Zar je dužnost slomiti i unesrećiti tako velikodušnu, egzaltiranu devojku kao što je ona? Malo li ima takvih primera?

 

Između nje i tog odrpanca već je postojala tesna veza koja ga je morila i zastrašivala. Ona je s njim kovala zaveru protiv njega, svog verenika. Istina, sama mu je to naknadno priznala, ali, sećao se da je to bilo posle, kada je shvatila da on sve već zna i bez nje. I, najzad, ona poslednja scena… sve je u njemu ključalo pri pomisli na nju… Kako ovo može da se okonča? Pretpostavimo da će taj Vladimir, ili ko već, uskoro otići.

A ako ne ode sam, ništa ga ne košta da ga otera. Ali, šta njega sprečava da se ponovo vrati kroz mesec–dva? Nije li bolje odstraniti ga? Zar nije u obavezi da savlada svoju skrupuloznost u ime duga prema službi, u ime ljubavi prema Kaći?

A šta će na to reći sama Kaća? Kako će na njega gledati nakon tog čina? Ništa nije mogao da odluči i to ga je još više srdilo i dražilo. Tako je doputovao do grada. Tako je proveo celo veče i tako, ništa ne rešivši, ode sledećeg dana u gubernatorov kabinet.

U kućici na Volgi su, međutim, carovali žalost i utučenost. Prozorova nije napuštala postelju, a Kaća je sve vreme provodila sa majkom. Celo subotnje veče Vladimir presede dole u salonu, u nadi da će je videti makar na časak. No, nje nije bilo. Možda ga je namerno izbegavala.

Pošao je u svoju odaju. Ostaviti joj pismo i otići, bez viđenja? Ne, takve stvari se ne rešavaju pismenim putem. Odlučio je da ostane. Njegova pređašnja bojazan sada mu se učini neopravdanom. „Neće me prijaviti“, zaključi „jer zna da, prohte li mu se da me ocinkari, Kaću više neće videti.”

Celi nedeljni dan proveo je u mučnom iščekivanju. Kaće nije bilo. Posle ručka je letimice video kada se na čas spustila u kuhinju da izda neke naredbe. Izdaleka mu je klimnula glavom i ponovo se popela gore. Ni reč nisu razmenili.

Vreme je, međutim, prolazilo i njegova uznemirenost je rasla. Pređašnje mučenje nadogradilo se novim. Njegov odgovor na dilemu „prijaviće me” ili „neće me prijaviti” dobi treći i konačni oblik: „Prijaviće me, i to će učiniti tako da Kaća ništa ne posumnja”.

Sedeo je kao na žeravici. Čekao je do u gluvo doba, osluškujući i najmanji šušanj. Naposletku odluči da joj napiše ceduljicu i zaište susret.

Dadilja se spusti spiralnim stepeništem noseći bokal za vodu.

• Kako je gospođa? – upita Vladimir.
• Slava Gospodu, čini se bolje. Sad je zaspala.
• Dobro, kad pođete nazad, predajte ovo gospođici.

Predade joj malecnu cedulju, četvorostruko presavijenu. Starica ga pogleda i klimnu glavom bez odobravanja, ali uze ceduljicu.

Vladimir je napisao: „Moram vam nešto reći. Tako vam boga, spustite se ka meni. Neću vas zadržavati. Reč je o mom životu koji ste vi spasli”.

Promenivši vodu, starica se pope gore i kroz trenutak Vladimir začu Kaćine korake po stepeništu.

 

VII

 

Došla je raspoložena, umiljata i prijateljski mu stegla ruku.

• Zdravo – reče. – Mi se odavno nismo videli. Pa, šta hoćete da mi kažete? Recite. I zašto mi pre niste nagovestili da se moramo videti? Ja bih došla ranije.
• Mislio sam, bojao sam se da će vam biti neugodno – reče Vladimir. – Činilo mi se da me izbegavate…
• Ja vas izbegavam? – začudi se Kaća. – A zašto bih? Ništa mi nažao niste učinili.
• Nisam učinio, kunem vam se, niti ću učiniti – strastveno progovori Vladimir – ali mene optužuju pred vama, kao da već jesam učinio…
• Vas? Ne razumem. Ko vas za šta optužuje? – upita.
• Vi se sećate pisma koje se juče čitalo?
• Šta s njim?
• Sećate se imena Murinov?

Na Kaćinom licu se javi neprijatna grimasa.

• Onaj koji je Vanju zaveo i izdao, šta li? – pitala je.
• Onaj koga tako podlo optužuju pred vama za to! – viknu Vladimir. – Murinov – to sam ja.
• Vi? – jeknu Kaća, mereći ga nevoljno od glave do pete.
• Da, ja – ponovi Vladimir. – I bilo mi je isuviše teško da odem, a da ne sperem klevetu sa sebe, budući da sam ja uzrok nevolje koja vas je zadesila. Ja sam uvukao vašeg brata u naše redove, to je istina i time se dičim. Ali, u njegovoj pogibiji nema moje krivice, ni svesne ni nesvesne.

Otvoreno i sa poverenjem je gledao u njeno lice očekujući odgovor. No, ona je oklevala. Ćutala je, obrva skupljenih od napregnutih misli.

• Zar ga niste, time što ste ga privukli vama, osudili na smrt? – reče, gledajući ga nepokolebljivim pogledom.

Njen pogled ga ne zbuni i oganj sevnu u dubini njegovih surih očiju.

• Svi mi hrlimo u smrt, Kaća… Katarina Vasiljevna – ispravi se – i idemo otvorenih očiju. On, ja, svi. U tome jeste naša snaga. U tome je draž i veličina naše misije, u tome je jemstvo našeg trijumfa – nastavljao je sa rastućim zanosom.

Kaća je slušala. Nešto vatreno, poznato oseti od tih reči. Sećala se svojih hrišćanskih patnji.

• Razumem vas – prošapta – i ne ljutim se. Ali zar od toga ima boljitka? Ipak, mi više nemamo Vanju. Razmišljala sam o onome što ste rekli da je vaskrsnuo zarad nas. A umesto toga…

Beznadežno je spustila glavu. U očima su joj blistale suze.

• Prestanite! – reče Vladimir, približavajući joj se. – Zašto gubiti nadu? Ta, ja sam vas rastrojio. Oprostite. Ja sam to govorio uopšte, ne samo o vašem bratu. Hapšenje još uvek ne znači smrt. Odlično poznajem prošlost vašeg brata. On nema ništa, apsolutno ništa da bi mu pretilo nešto krupnije od Sibira. A iz Sibira – ah, kako mi nije palo na pamet to ranije da vam kažem! – iz Sibira ljudi beže! Da, beže! Uzbuđeno je koračao po sobi.
• Poslušajte, Kaća, šta ću vam reći – progovori zastavši pred njom. – Ja imam drugove. I sâm nešto mogu. Evo, kunem vam se da me ništa neće zaustaviti i da je od sada cilj mog života da vam vratim brata. Verujete li mi?
• Verujem, verujem! – ponavljala je Kaća, sijajući od iznenadno probuđene nade. – Kakva bi to sreća bila! O kako sam vam bezgranično zahvalna!
• Ne zahvaljujte mi se, ne! – govorio je Vladimir glasom koji je podrhtavao od uzbuđenja. – Vi ne znate šta ste postali za mene! Šta ja ne bih uradio da vas utešim, dozovem jedan osmeh na vaše usne! Da vam služim… Bože! To je takva sreća…

Odjednom zastade. Priznanje mu se otelo i on dođe k sebi kad je već bilo kasno.

Neko vreme oboje ćutaše. Vladimir se drhtavom rukom uhvati za čelo.

• Oprostite – izusti – što sam ovo rekao vama, verenici drugoga. Ma, svejedno. Mi se verovatno više nećemo ni videti. Ali, znajte da iskrenije i uzvišenije osećaje niste ni u jednom čoveku probudili. A sad, zbogom!

Čvrsto steže pruženu mu ruku i izađe.

Kaća ostade sama. Bila je uzbuđena, poražena.

Ništa slično nije očekivala. U srcu joj je vladala tišina. Ali, na duši joj je bilo vedro, kao da je praznik. Kad je ustala, hod joj je bio lagan, kao da ne korača po zemlji već lebdi u vazduhu, a lice joj je sijalo dok je ulazila u majčinu sobu. Ima nečeg dražesnog, čarobnog u razotkrivanju sveže, mlade duše i, ne odgovarajući na priznanje, Kaćino je srce klicalo i bilo uzbuđeno.

Bolesnica je čvrsto spavala. Za uzglavljem je sedela dadilja sa čarapom u rukama. Ona devojci uputi znatiželjan, starački pogled u kojem je bilo i pitanja i zabrinutosti.

Kaća, ništa ne govoreći, priđe i poljubi je ravno u njena stara usta.

• Oh, ti ptičice moja draga – reče starica, gladeći smežuranom rukom svetlosmeđu glavicu. – Da, da, vidim ja, moja ptičica navikla da leti po tom krilu zgrade. Šta možemo? Sve je to božja volja. Od sudbe se, očevidno, ne može pobeći.
• Ne, ne, nano – reče Kaća, stavljajući joj glavu na rame. – Ne, nije tako. Nije on meni suđen, nano.

Tutnjava kočije koja se zaustavlja ispred ulaza natera je da odskoči i dotrči do prozorčeta. Šta bi to moglo biti? Pored natkrivenog spoljnog stepeništa stajale su dve taljige. U njima su bili ljudi sa fenjerima koji su brzo koračali po zemlji i opkolili dom. Bože! To su žandarmi!

• Nano! – vrištala je Kaća, bleda kao krpa, bacajući se na staricu. – Dolaze po njegovu dušu. Trči njemu, sakrij ga, spasi ga! Brzo, brzo, mila! Zadržaću ih.

Starica, smetnuvši s uma svoje godine, strmoglavce strča naniže. Kaća je jedva sustizala.

U predsoblju se začu rezak, zapovednički zvuk zvona. Kaća potrča prema vratima i užurbano otključa, ne bi li prekratila larmu. Uđe mladi, žandarmski oficir u pratnji državnog javnog tužioca u civilnom odelu.

• Tiho, imamo bolesnicu u kući – dočeka ih Kaća.
• Izvinite, gospođice, što vas uznemiravamo – reče državni javni tužilac, učtivo se klanjajući. – Dužnost nam je.

On se znao sa Krutikovim i zato je dobio specijalne instrukcije od gubernatora da koliko god je to moguće poštede buduću familiju njegovog miljenika.

• Šta je po volji? – upita ih Kaća.
• Prema informacijama kojima raspolažemo, u vašem domu se skriva odbegli državni zločinac.
• Vi govorite o našem gostu Vladimiru Petroviču Volginom? – Ništa mi nije poznato o njegovim prekršajima – reče Kaća.
• U to ne sumnjam, gospođice – požuri tužilac, mada je u duši bio uveren u potpuno suprotno. – Mi apsolutno ništa nemamo protiv vaše porodice. No, imamo naređenje da uhapsimo gospodina koji sebe zove Volginim.
• Ali, on nije u ovom domu – ravnodušno će Kaća.
• Ne? Pa kuda se mogao denuti? – upita tužilac sa osmehom.
• Iznenada je otišao – reče Kaća.
• Kada, dozvolićete da izrazim ljubopitstvo?
• Juče, posle ručka – odgovori Kaća, sećajući se Vladimirovog pokušaja bekstva iz njihovog doma. „Zašto smo ga tada sreli?”, sustiže je zakasnelo kajanje.
• Tek tako otišao, bez reči? – ironično upita tužilac.
• Tek tako, bez reči – potvrdi Kaća.
• Čudno se danas ljudi ponašaju u gostima! – ne suzdrža se tužilac od zajedljive primedbe. – Meni je stvarno žao – dodade, dobijajući iznova ozbiljan ton – no, ja moram da izvršim pretres.
• Imate li nalog? – upita Kaća.
• To je potpuno izlišno – strogo će tužilac. Htede da doda nešto oštrije i upečatljivije, ali odustade. – Ipak – progovori, obraćajući se svom kolegi – Ivane Ivanoviču, niste li poneli sa sobom hartiju?

Žandarmski oficir iščupa iz bočnog džepa veliki list četvorostruko presavijene hartije i predade ga Kaći.

Ona ga otvori i stade čitati ili, tačnije, držati pred očima, jer od uzbuđenja nije mogla razabrati ni reči.

Tužiocu dojadi čekanje.

• Izvinite – primeti on pakosno – rukopis našeg pisara, očigledno, nije baš razgovetan, a mi nemamo kad da čekamo. Pa, dozvolite mi da na kratko prođem po sobama.

Kaća ga povede po kući.

U krilu zgrade se u to vreme odigravala neka druga scena.

Čuvši kočiju, Vladimir takođe polete prozoru i pod svetlima fenjera razabra žandarme.

• Prijavio me, hulja! – opsova.

Prva misao bila mu je da pojuri u vrt i odatle se prebaci u šumu, gde će se skutati. No, kroz prozor je video kako dva žandarma trčećim korakom obilaze oko kuće. Povlačenje je onemogućeno. Bio je opkoljen poput iznurene zveri.

• Probiću se! – odluči i pohita vratima ne bi li se u dvorištu dokopao sekire, ćuskije, toljage, bilo kakvog oružja. No, na pragu se sudari i umalo ne obori dadilju, koja je, gubeći dah, trčala k njemu.
• Prijatelju, gospođica te pozdravila i zapovedila da ti prenesem da su po tvoju dušu, gospodine, došli.
• Znam, znam. I?
• Gospođica je zapovedila da sakrijem negde tvoju blagost. Haj’mo, ako izvoliš, sakriću te u ostavu.
• Hvala, bakice – reče Vladimir – posegnuće za mnom i u ostavu.
• Pa, onda u špajz.
• Zavući će se i u špajz.
• Pa onda u senarnik. U seno.
• Zavući će se i tamo i sve će seno pretresti i palošima izbosti.

Starica beznadežno raširi ruke.

• Gospode, vladiko! Kakvi neljudi! Palošima! Otkriće te. Pa, gde veliš da te skrijemo, prijatelju? Nisi naprstak, u džep stati ne možeš.
• Predloži još nešto, bakice – reče Vladimir. – Uzgred, šta vam je ono gore? – upita, pokazujući rukom.

Na daščatoj tavanici u uglu nad posteljom videla se poprečna pukotina od trapa, sa malom okruglom alkom koja služi kao ručica.

• To je, dragoviću, tavan, tamo držimo bačvice sa sušenim jabukama.
• Pa, tu ću se sakriti.

On postavi sto na divan, na sto stavi stolicu i, otvorivši trap, brzo skliznu u njegovu mračnu čeljust.

Promolivši glavu, reče starici da sto i stolicu vrati na pređašnje mesto i da dovede u red postelju kako se ne bi primetilo da je na njoj neko stajao. Potom pogledom zahvati čitavu prostoriju i u uglu spazi svoj šešir.

• Deder, dajte ga, bakice – reče. – Dobro je da sam ga spazio.

Starica nadenu šešir na ručku četke za pod i podiže ga. Vladimir šmugnu i pažljivo za sobom spusti trap. Sve je predvideo, ali je ispustio ono najvažnije: nije odvrnuo alkicu koja služi kao ručica za trap, što bi trap učinilo neprimetnim.

Dadilja je ispratila sva uputstva mladog gospodina. Odnela je stolicu u prednju sobu i postavila je na mesto. Kad se vratila da sredi postelju, sinu joj izvanredna ideja.

• Dabome, leći ću sama, kao da ovde živim. Možda zlikovci neće krenuti da iskaju mladog sokola kod drte babe.

Ona se hitro izu, skinu haljine, ugasi sveću i leže pod jorgan, čekajući nezvane goste.

Čekala je prilično dugo. Tužilac je pažljivo osmatrao sve ćoškove i budžake po kući. Kaća je pokušala da spreči ulazak u majčinu spavaću sobu, ali je on insistirao, zapretivši da će biti prinuđen da uđe na silu. Obećao je, takođe, da neće uznemiravati bolesnicu, pa je u sobu ušao sam, ostavivši žandarma ispred vrata.

• Kaća, jesi to ti? – upita majka kroz san.
• Da, mama, ja sam. Spavajte! – reče devojka.
• Kanda mi se čini da sam čula zvono? – produži bolesnica.
• Ništa. To su lek doneli. Spavajte, mama – ubeđivala je Kaća.

Tužilac osmotri sobu. U njoj nije bilo ničeg sumnjivog. Pogledao je u orman, ali ništa, osim ženskih haljina i suknji, tamo nije video. Pažljivo osmotri krevet na kojim je, pod tananim jorganom ležala bolesnica. Nagnuvši se, on razmaknu muslin i pogleda pod krevet, no i onde prestupnika nije bilo. U uglu je stajao veliki starinski sanduk. Dade znak da se otvori. No, i tamo prestupnika ne beše.

Ćutke izađe i spusti se dole. Kaća je išla za njim.

• Hajdemo sada u drugo krilo zgrade – reče žandarmski oficir. Zapovediše da se donese fenjer.

Pojavi se podoficir sa fenjerom i sve troje se uputiše kroz mračno dvorište.

Kaća pođe za njima.

Znala je da je Vladimir tamo jer je negde morao da se sakrije. Sve je bilo tako temeljno pretraženo. Slutila je nešto užasno. Ali da ne ode, nije mogla: ostati i čekati bilo joj je neizdrživo.

Žandarm prodrma dadilju koja se pretvarala da spava, mada može biti da je i istinski zadremala.

• Šta je bilo, šta vam treba? – mrmljala je.
• Ustanite, obucite se.

Starica posluša.

Pregledano je krilo zgrade. Od prestupnika ni traga ni glasa.

Tužioca poče da izdaje strpljenje. Razmenio je par reči sa svojim kolegom.

• Moramo da saslušamo ovu matoru vešticu – rekao je.
• Slušaj – obrati se starici – gledaj me pravo u oči.
• Šta ima da gledam, ja i ovako vidim – brecnu se dadilja.
• Tišina – viknu tužilac. – Govori: gde je mladi gospodin koji je ovde stigao prošlog ponedeljka?
• Zašto bih ja znala te gospodske stvari? Ja sam sluga. Došao i otišao, belćim, čim ga nema.
• Slušaj, iako si baba… – preteći poče tužilac.

Žandarmski oficir ga u tom trenu uhvati za rame i pogledom pokaza na alku koja je visila sa tavanice. Kaća takođe pogleda tuda. Čelo joj obli hladan znoj.

„Tamo je, naravno”, pomisli.

• Ah, da, istina! – veselo reče tužilac.

Zatim, obraćajući se Kaći, dodade: – Molim vas, mogu li dobiti lestve? Video sam ih u špajzu.

• Samo izvolite – odgovori Kaća, više mrtva nego živa.

Oficir i vojnik izađoše, da bi se za par trenutaka vratili sa malim sobnim merdevinama koje nasloniše na zid.

Žandarmski oficir, kome je pripala čast otvaranja trapa, krenu po njima sa fenjerom u rukama. Lestvice bejahu malkice kraće, a on nizak rastom. U želji da se podigne još više, on stade nogom na najvišu policu etažera, koji je bila na zidu sa leve strane. No, ekseri ne izdržaše i etažer, knjige, žandarm i lestvice – sve polete ka podu.

Žandarm umalo ne pade tužiocu na leđa, koji se beše sagnuo da sa poda pokupi list poštanskog papira presavijen na pola koji je pri padu ispao iz jedne od knjiga.

Bilo je to oproštajno pismo koje je Vladimir prethodnog dana ostavio Kaći, kad se spremao da ode i onda zaboravio da ga se otarasi.

Tužilac ga pročita i od besa opsova.

Plen mu je izmakao pred nosem.

• Šta je to? – upita njegov ugledni kolega.
• Nâ, čitaj.

Žandarm uze ceduljicu.

Nije bilo mesta sumnji. U dnu je stajao datum i potpis: Vladimir Volgin. U zaglavlju: Za Ekatarinu Vasiljevnu Prozorovu. Poreklo ceduljice bilo je jasno i u potpunosti je potvrdilo Kaćin iskaz koji joj se slučajno oteo.

• Vama će verovatno biti prijatno – tužilac se zlobno podsmehivao Kaći – da saznate za osećaje zahvalnosti koje vaš štićenik gaji prema vama.

Predao joj je ceduljicu.

Kaća pročita, ne razumevši ni reči. Jedino oseti da je kriza oslabila i da se Vladimirov položaj nekim čudom popravlja.

• Vi ćete mi predati taj dokument natrag – reče tužilac. – Mi moramo da ga priložimo predmetu. Mislim – obrati se žandarmu – da je zaludno nastavljati pretres i saslušavati ostatak posluge.

Ovaj se složi.

Vladimir je spašen.

Sačinjen je kratak zapisnik da je, prema svedočenju domaćice i dadilje, neke seljanke, te nakon pronalaženja ceduljice, izvesni građanin, koji se izdaje za Vladimira Volgina, nestao u nepoznatom pravcu dan pre vršenja pretresa.

Kaća potpisa, ne čitajući. Još uvek nije mogla da dođe k sebi.

Nakon nekoliko trenutaka taljige opet zalupaše pred ulazom. Žandarmi su otišli.

 

 

VIII

 

Kada se zvuk njihovih točkova izgubi u daljini, dadilja podiže trap i viknu Vladimiru:

• Izađite, gospodine, odoše!

Na otvoru se ukaza nasmejano lice mladog čoveka. Sve je čuo. Obesivši se o alke, skočio je dole.

• Pa, imate sreće, gospodine – reče dadilja. – Očigledno ste se rodili u košulji!«
• U košulji, bakice! – složi se Vladimir i dalje se smešeći. – A gde vam je gospodarica?

Kaće ne beše u sobi.

• Otišla je u svoju sobu – odgovori dadilja. – Naredila je da je sačekate.

Kroz četvrt časa uđe Kaća. Bila je odevena u skupu odeću, nosila je šešir, modru suknenu haljinu i kraću majicu bez rukava. U rukama je držala lagano muško odelo, muški putni kačket i mali ručni kofer.

• Vi ovde ne smeti ostati ni časka više – reče. – No, mislim da je bolje da malo promenite izgled kako vas ne bi mogli prepoznati po odelu. Donela sam vam bratovljeve stvari i kačket. Gotovo ste isti rastom. Uzmite koferče, daće vam izgled putnika.
• To je dobro, hvala. Otići ću još ovog trenutka.
• Ne, ne smete ići peške. Parobrod iz grada polazi ranom zorom, a sada je jedan sat po ponoći. – Pogledala je na srebrni sat koji joj je visio za pojasom. – Nećete stići na vreme. Haj’te za mnom.
• Zbogom, nano – obratila se starici. – Pripazi mamu. Bude li pitala za mene, reci da sam otišla doktoru.
• Zbogom, ptičice moja. Budi spokojna. Pripaziću. Zbogom i vama, gospodine.
• Zbogom, bakice. Hvala vam! – reče Vladimir.

Izađoše. Kaća povede Vladimira ka stražarnici u kojoj su se noću zaključavali čamci. Uzela je par vesala.

• Moramo da ga teramo najbrže što možemo da bismo stigli na vreme – rekla je.

Usmeriše čamac ka sredini reke i pustiše ga vrhom nizvodno. Noć je bila vedra, bez mesečine. Hiljade zvezda ih je posmatralo sa zagasito plave visine. Daleki bregovi sa selima, crkvama i šumarcima gubili su se, utapajući se u nejasnu maglu. Plovili su, veslajući ravnomerno, kao u taktu.

Kad su dospeli do gradića u kojem je pristajao parobrod, već je bilo pet sati. Parobrod je kretao u četvrt do šest. Kaća zakuca poznatom ribaru i predade mu čamac koji će on vratiti nazad. Krenuše pustim ulicama ka pristaništu, gotovo ne prozborivši ni reč usput. Kaća je bila umorna i malaksala od napornog veslanja i sinoćnjeg uzbuđenja. Vladimir beše staložen i ćutljiv. Na njegovoj duši ležao je teret koji čak ni sreća zbog ponovne slobode nije mogla odagnati. Nije ni sumnjao da ga je Krutikov prijavio. I Kaća će biti njegova žena!

Kaća prekide ćutnju.

• Čujte – reče – kad stignete u Petrograd, možete li mi nekako dati znak da ste uspešno doputovali?
• Dobro, zahvaljujem vam – reče Vladimir. – Samo, da li je to neophodno? Ako me uhvate i uhapse na pristaništu, to ćete videti i sami. A ako ne, možete biti uvereni da sam van opasnosti. Parobrodom ću do Nižnjeg, a odatle je lako do Petrograda.
• No, svejedno, javite – nastavi Kaća.
• U redu – reče Vladimir. – Naravno, pisati vam ne mogu, nemoguće je. Ali, evo kako ćemo. Kažite, koliko vam je godina?
• Dvadeset dve – odgovori Kaća, pomalo zbunjena ovakvim uvodom.
• Dobro, dakle, dvadeset drugog – broj vaših godina, objaviću u vašim novinama neki oglas, recimo o časovima španskog i portugaskog jezika i daću lažnu adresu u kojoj će opet biti broj 22, broj vaših godina. Tako ćete znati da sam u Petrogradu.

Kaća se začudi lakoći i jednostavnosti njegovog plana i reče da će čekati dvadeset drugi.

• Ja takođe moram nešto da vas zamolim, Katarina Vasiljevna – reče Vladimir nakon kraćeg razmišljanja.
• Da, recite.
• Sećate se našeg jučerašnjeg razgovora koji se tiče vašeg brata?
• Kako da ne! Naravno da se sećam – reče Kaća.
• Možete biti uvereni da ga ni ja neću zaboraviti. Ali, samo mi dajte reč da nikome živome nećete govoriti o mojim namerama. Vi razumete da to nije moja ćud: u ovakvim stvarima sve zavisi od čuvanja tajni. Nisam samo ja u pitanju.
• Izvolite, dajem – reče Kaća. – Nikome živome, osim, razume se, majci.
• Ne, ni njoj, neću nikome da govorite.
• Kako? Ne reći majci? – začuđeno će Kaća. – Kakva je opasnost od toga da majka zna? A to bi joj pružilo tračak nade.
• Da – složi se Vladimir. – Ali ona može reći još nekome o tome, štaviše, zasigurno bi rekla još nekome…

Vladimir ne htede da završi misao. Teško mu je padalo da pred Kaćom raskrinkava njenog verenika. No, osetljivo uho devojke odmah ulovi naročitu notu u njegovom glasu.

• Šta time hoćete reći? Na koga mislite? – upita planuvši.

Vladimir je ćutao.

• Zašto ćutite? Vi imate nekoga u vidu? Govorite otvoreno. Takve stvari se ne govore bez razloga, čujete li? – nastavi Kaća, uzrujavajući se sve više.
• Šta imam ja da vam govorim? Sami ćete pogoditi – reče Vladimir, gledajući u stranu.
• Pavel Aleksanrdovič, zar ne? – s negodovanjem viknu Kaća. – Kako vas nije sramota! Zato što vam se stavovi kose, zato što je činovnik, vi ste spremni da ga osumnjičite…
• Ne, nije zato – smireno odgovori Vladimir.
• Zbog čega onda? Govorite. Zahtevam.
• Šta mislite – reče Vladimir, gledajući je u lice – kome možemo zahvaliti za jučerašnju posetu? Ko bi mogao znati?
• Neistina, to je neistina; to ne može biti! Zabranjujem vam, čujete li, zabranjujem vam da ponavljate tu klevetu – progovori Kaća, gušeći se od besa.
• Voleo bih da grešim – reče Vladimir. – Bio bih srećan da stvarno grešim. No…
• Ne, ne! Ne govorite! – Kaća je gotovo vrištala. – Ućutite!

Vladimir sleže ramenima i zaćuta. Nisu razmenili ni reči do samog trenutka rastanka.

Na pristaništu nije bilo nikog osim dva stara hodočasnika koji putuju do Makarija. Vladimir uspešno uzme kartu i s koferom u rukama čekaše spust mosta.

• Ne spominjite me po zlu, Katarina Vasiljevna – reče šapatom – i oprostite mi sve greške, nenamerne – pojasni Vladimir – jer namernih ja protiv vas ne mogu ni imati.

Kaća ljutito odmahnu rukom.

Stajala je na pristaništu kao vojnik na straži sve dok parobrod nije otplovio, a zatim je, ne osvrćući se, pošla u grad. Ne žureći, iznajmila je taljige i izgubljena krenula kući. Dušu joj je kopkala strašna sumnja. Tak kad je ostala sama, njeno čvrsto uverenje u nevinost verenika se pokoleba. Dokazi su bili protiv njega. Prisećala se njegovih reči i izraza koje je do ovog trenutka propuštala mimo ušiju. Nije se rešavao da pred njom kori Vanju, ali je redom mrzeo takve kao što je on i smatrao ih ličnim neprijateljima sa kojima se ne treba šaliti i koje ne treba maziti. On nikad nije bio blag pred neprijateljima, to je znala. Stigavši kući, ugleda konjušara kako sprovodi poznatog joj jahaćeg konja koji je sav bio u znoju i peni.

U predsoblju je dočeka Krutikov, koji tek što beše dojahao iz grada.

• Napokon! – uzviknu. – Već sam pomislio da te više nikad neću videti.

Govorio je šaljivim tonom, no neočekivani zajednički nestanak nje i Vladimira – o svemu je saznao od nane – svojski ga je nasekirao.

Kaća mu hladno steže ruku. Uđoše u salon.

• Išla si da sprovedeš ovog viteza-lutalicu do parobroda? – upita Krutikov, smešeći se.

Kaća se strese.

• Dabome, išla sam da ga sprovedem – odgovori resko. – Možda do parobroda, možda do železnice. Zašto želite da znate?

Uputila mu je tako leden pogled, pun mržnje, da se ovaj prenerazi.

Krutikov se spremao da sa njom ozbiljno i prekorno porazgovara i predoči joj nesmotrenost, da ne kažemo nešto više, jatakovanja raskrinkanog državnog zločinca. No, reči mu zamreše na usnama.

• Kaća, šta je s tobom? Čemu takav ton? Zašto si ljuta? – upita kolebljivim glasom.
• Odlazite od mene, ostavite me! Ne želim više da vas vidim! – ponavljala je Kaća, dok joj je lice gorelo od stida i nemira.
• Ali šta ovo znači!? Objasni mi već! Šta sam ti učinio? – zbunjeno je govorio.

On je zavoleo ovu devojku kao što ljudi slomljeni od života i ne sasvim čestiti obožavaju stvari uzvišene i idealne, koje im, kada im se predaju, zauzvrat daju najbolji deo njih samih.

Ali Kaća je uznemirenost svog verenika uzela za nov i poslednji dokaz.

• Još pitate? Hoćete da vaš postupak nazovem imenom? Ali mene je sram, sram me je! Sramota je i za vas i za mene…

Nije mogla da nastavi. Gušile su je gorke suze uvrede. Lica prekrivenog rukama, naslonila se na sto, trudeći se da uguši jecaj.

Krutikov shvati.

• Vi mislite da sam ja… prijavio tog… Vladimira – reče. – Ali, vi ste u zabludi…

Kaća ga brzo pogleda.

• Kako? – progovori, još uvek ne verujući.
• Ja sam danas saznao za pretres vašeg doma – produži Krutikov. – Boravište vašeg gosta policija je otkrila sasvim slučajno. Mašinovođa teretnog voza opazio je čoveka kako leži pored same pruge, a koji se dao u beg kada je voz prolazio pored njega. O tome je obaveštena policija koja je izašla na lice mesta da izvrši uviđaj. Ispalo je da su dva čobana videla prolaznika koji je tražio taljige. U šumi, uz samu vašu kuću, našli su njegovu torbu. To je bilo dovoljno. Vašu porodicu već drže na oku zbog brata… Sve sam to saznao jutros. Gubernator je izričito naredio da se to od mene sakrije, štedeći moja osećanja. Ali, rečeno mi je da je gubernator zapovedao da se policija prilikom pretresa vlada što je moguće pažljivije kako bi vaša porodica bila pošteđena svake neprijatnosti. Nadam se da su njegova naređenja ispoštovana?

Na poslednje pitanje Kaća ne odgovori ništa. Bila je ponižena. Krutikov je slavio pobedu. Mogao bi da u potpunosti iskoristi svoj trijumf i počne da joj prebacuje kako je uopšte mogla da ga osumnjiči za verolomstvo. No, s njom je bio pošten. Sa unutrašnjom zebnjom seti se kako je bio na korak od toga.

Prišao joj je. Njegovo surovo, upečatljivo lice ožive uzbuđenjem iskrenog osećanja.

• Kaća – reče – prestani da se uzrujavaš. Nemoj tako… Neka bude kao pre. Ja znam da te nisam dostojan. Mnogo sam prošao u životu i duša mi nije bez ijedne mrlje. Daj mi ruku. Voli me. S tobom ću biti dobar, postaću bolji čovek…
• Oprosti mi, oprosti mi. Kriva sam pred tobom – reče Kaća, pruživši mu ruku.

On je prinese svojim usnama. Pomirili su se.

 

IX

 

Krutikov je venčanje planirao za Božić. Do tada će njegova familija doputovati u S. Gubernator je dao reč da će biti stari svat. Svadba je trebalo da bude raskošan događaj o kojem će pričati cela gubernija.

Ali, nakon kratkotrajnog zatišja, izazvanog Vladimirovom pojavom, Kaća odjednom poče da ubrzava svadbu.

Krutikov je bio ponosan.

• Pa, venčajmo se u oktobru. Požuriću svoje.
• Ne, previše je daleko – reče Kaća.
• Ta, kada onda? – upita, smešeći se. – Pa to je kroz dva meseca.
• Neka bude za dve nedelje – oštro odgovori Kaća.

Krutikov poče da protestvuje. U tako kratkom roku ne samo da se ne mogu svi okupiti, nego neće uspeti ni da ih obavesti kako dolikuje.

• Ja i ne želim nekoga da obaveštavam – reče Kaća. – Zašto bih?

Čak nije želela ni da se venča u gradu već, svakako, u selu, u susednoj seoskoj crkvi, u potpunosti po domaćim običajima. Da budu samo najbliži.

• To je kao da se krišom venčavamo.
• Šta se to koga tiče?

Krutikovu to nije bilo po volji, no morao je da popusti. Kaća je tvrdoglavo terala po svome. Njoj samoj nije bilo sasvim jasno zašto toliko žuri sa svadbom. U njoj se nije razbuktala strast prema Krutikovu, čak joj je sa njim postalo dosadno. No, bilo joj je neizdrživo otezati i čekati. Htela je da se to što pre okonča. Morila su je neka pitanja i sumnje, pa je mislila da će tome doći kraj čim se stvar svrši i venčaju se. Žurila je sa pripremama i strašno se ljutila čim bi naišla na nekakve prepreke.

• Što ti, Kaća, tako… Za tebe kao da je il’ u brak, il’ u vodu – govorila joj je majka. – Toliko poznanstvo sa Pavelom Aleksandrovičem i ništa, a sad odjednom…
• Ah, mama, i sada je sve isto – ljutito je odgovarala Kaća. – Otkud ti to?
• Kako otkud? Pa zar sam slepa?
• Nije to to, majko, uopšte nije to – reče Kaća i uzdahnu.

Ona sada oseti, jasnije nego ikad u životu, da bi cela mogla da se preda osećanju koje se zove „to“…

Krutikov je, imajući u vidu skorašnju svadbu, uzeo odmor i gotovo sve vreme provodio u njihovom domu, odlazeći u grad jedino da bi navratio do preduzimača i u budući bračni stan koji su radnici užurbano sređivali.

Odseo je u krilu zgrade u kojem je boravio Vladimir. Kaća bi uveče odlazila k njemu, ali je gotovo uvek sa sobom vodila majku. Nekako nasamo nisu nalazili temu za razgovor, a sa majkom se svagda zapodevao živ razgovor o budućem poretku njihovog života, nameštaju, zidnim tapetama. Krutikov je pitao dame za mišljenje, ponekad se sporio sa staricom i tada bi se oboje obraćali Kaći u potrazi za rešenjem. Kaća je uvek držala stranu vereniku, mada joj je, u suštini, bilo svejedno. Pokatkad je Krutikov zapodevao uzvišene razgovore, iskazivao svoje poglede na narod i neophodnost njegovog vođenja sigurnom, starateljskom rukom ka njegovoj sopstvenoj dobrobiti. No, te su reči Kaću vređale. Sećala se drugih reči, koje odišu ljubavlju i predanošću: „Odreći se sebe. Nemati drugih misli do sreće samog naroda. Svesrdno se založiti za njega…“ Od reči verenika ju je obuzimala studen.

Takvi razgovori su se obično završavali u mučnoj tišini, koju su obe strane strahovale da naruše, kao da je reč o nekoj šumi odakle je bilo nemoguće spasti se, a ne nabasati na neku zver.

Pogađalo ju je odsustvo unutrašnje povezanosti između nje i verenika, što ranije nije primećivala. Mislila je o Vladimiru, sa kojim je mogla voditi razgovore bez kraja i sa kojim je i ćutati bilo lako.

• Zar ovako doveka? – sa užasom se pitala kad bi ostala sama. I istog je trena odgovarala da tako ne može biti: to je samo zasad. Kad se uzmu, sve će biti normalno.

Žurila je sa pripremama i uzrujavala se, a kudila je i majku i dadilju i sve ostale ukoliko se nešto ne bi obavilo onako brzo kako bi to ona htela.

Nana je nije prekoravala i opominjala. Ona je bila pametna žena i dobro je poznavala svoju gospođicu. Samo ju je posmatrala svojim mudrim, staračkim pogledom i, ostavši sama sa sobom, uzdisala i odmahivala svojom sedom glavom.

Jednom – bilo je to u sredu, desetak dana nakon Vladimirovog odlaska – ona je bila u Kaćinoj sobi i raščešljavala njenu svetlosmeđu kosu pred spavanje. Kaća je bila tužna i zamišljena: sutradan je trebalo da stignu novine sa onim brojem u kojima je Vladimir, ako je uspešno stigao do Petrograda, obećao da će dati oglas.

Da li je živ? Hoće li ona videti taj oglas sutra? To bi za nju bila takva sreća da nije mogla da poveruje da je ona uopšte moguća.

• Zašto si se ražalostila, mila? – reče dadilja. – O njemu si mislila?
• O njemu – zasmeja se Kaća. – A kako znaš?

One su se razumele i nije bilo potrebe imenovati „njega“.

• Pa kako da ne znam? Ne gazim zabadava sedmu deceniju – reče.

Poče da češlja gustu, jaku kosu svoje gospođice velikim češljem. Jedno vreme obe su ćutale.

• Pa šta? – produži starica razmišljanje, sa izrazom staračke pokornosti sudbi na smežurenom licu. – Ljubav dolazi s vremenom. On je dobar čovek i jako te voli. A kako i da te ne voli, takvu pametnicu i lepoticu…

„On“ je sada već bio neko drugi i Kaća poče da protestuje.

• Šta si ti, nano, izmislila? – reče kroz smeh. – Niko meni, osim Pavela Aleksandroviča, ne treba.
• Da, bogu hvala, dete moje – reče dadilja i, prekrstivši je pred počinak, krenu u svoj sobičak.

Pošta nije stizala u dom Prozorovih. Svu svoju retku prepisku porodica je dobijala na obližnjoj železničkoj stanici, gde su je slali najviše dva puta nedeljno ili po potrebi.

Četvrtak je bio dan za poštu i na stanicu se išlo posle ručka. Kaća odluči da ode sama odmah nakon doručka i naredi da se upregnu čeze. No, jedva je uspela da se odene kad kroz prozorčić ugleda Krutikova koji je dolazio. Noćio je u gradu i došao ranom zorom.

„Zašto nije došao posle ručka!”, ljutito pomisli Kaća. „Samo smeta“.

Ona se spusti u prizemlje i prilično hladno pozdravi verenika.

• Doneo sam vam poštu sa stanice – reče Krutikov. – Međutim, ničega nije bilo. Samo ove novine.

Pruži joj paket koji mu ona nestrpljivo istrže iz ruku i pocepa omot poštanske pošiljke. Pronađe broj i s neopisivim uzbuđenjem otvori list. Na prvoj stranici, na vidnom mestu stajao je oglas.

Ona vrisnu od radosti, zasmeja se i zapljeska.

• Šta je s tobom? – Da nisi dobila nasledstvo? Postala si dvorska dama? – upita Krutikov, gledajući verenicu sa osmehom.
• Ne, ništa. Nešto sam zamislila – buncala je Kaća, ne shvatajući šta govori od radosti. – Zamislila sam da ću, ako danas u novinama bude oglas sa mojim brojem godina, imati sreće u životu, ako ne – neću. I odjednom, moj broj godina – i to cela tri puta.

U oglasu za časove španskog jezika data je adresa: Vasiljevsko ostrvo, 22. ulica, zgrada 22. stan 22. Kaća je pokazivala ovaj oglas mami, nani i vereniku, grohotom se smejući. Bilo joj je potrebno da nekako podeli svoju radost.

No, odjednom preblede i, uhvativši se za grudi, sede na stolicu. Srce joj iznenada zadrhta, skameni se. Imala je napad. Otac joj je umro od srčanog udara i ona je tu manu nasledila u njenom blažem obliku. Doktor joj je naredio da se pazi, no njoj u poslednje dve nedelje nije bilo do toga. Položili su je na divan i doneli vodu. Majka i Krutikov su bili prestravljeni. No, napad je ubrzo prošao. Kaća ustade kao da se ništa nije dogodilo; ceo dan je bila vesela kao ptičica i naročito nežna prema svom vereniku. Krutikov je otišao u svoje odaje očaran: do svadbe je ostalo još samo četiri dana.

Kaća je za to vreme bila kao u groznici. Uprkos njenoj želji da venčanje bude skromno, bez razglašavanja, vest o tome se pročula do grada i obližnjih naselja. Pljuštala su pisma od poznanika, a susedi su nadirali u kuću. Trebalo je primati goste, odgovarati na pisma i ujedno spremati miraz: majka bi bila potpuno očajna da uda kćerku, a da joj ni rublje ne obeleži. Kaća nije imala ni minut slobodnog vremena da se sabere. Mada to nije ni želela.

X

 

Sudbonosnog dana ustala je teške glave, i prva misao beše joj: „Danas će svemu doći kraj“. Osećala je strah i setu, želeći da zaplače. No, znala je da sa nevestama uvek tako biva i bodrila se. Samo joj je srce zamiralo i iznebuha počinjalo lupati, kao kladivo, te jadikovalo nad slutnjom nečeg lošeg.

Beše tmuran dan. Od jutra je lila česta, sitna kiša, koja je staricu Prozorovu i dadilju terala u bolesnu utučenost: bio je to rđav predznak. Ko se venča po kiši – ceo život plače. Prozorova čak i suzu pusti. U šest časova dopremiše kočiju. Pod stalnim dobovanjem kiše o staklo dovezoše se do crkve. Na stepeništu pred glavnim crkvenim vratima stajalo je par prosjaka koji su nekako čuli za predstojeće slavlje. Kaća svima udeli.

• Molite se za moju dušu – prošapta, kao da se sprema da legne u grob.

Uđoše unutra. Siromašna seoska crkva bila je jedva osvetljena, sa četiri ikonostasne sveće i osrednjim crkvenim lusterom. Sa crne kupole koja je zjapila dolazila je studen, vlaga. U crkvi beše pusto i tiho.

„Kao u grobu“, sinu Kaći.

Verenik je već čekao. Oba devera su bila tu. Crkvenjak položi nalonj« pred carske dveri i na njega položi trebnik, a pored njega postavi voštanu sveću sa visokim svećnjakom. Pred nalonjem rasprostreše svilenu maramu. Izađe sveštenik. Mladenci se uzeše za ruke i zauzeše svoja mesta na svilenoj marami.

Dadilja, stojeći iza nevelike skupine posmatrača, nagnu se nad uhom svoje gospođe.

• Prva, prva je stala na maramu, naša golubica! – radosno je šaputala.

To je bio predznak: ko od mladenaca prvi stane na maramu, taj će biti glava kuće.

Mladenci su stajali držeći se za ruke. Kaća nije gledala u svog verenika, slušala je šta se čita sa amvona«.

Sveštenik je bio mlad, ali nije lomio jezik pri uobičajenom crkvenom obredu. Svaku reč je čitao razgovetno i izražajno, a reči su bile tako uzvišene, prekrasne. Razjašnjavale su smisao i značenje svetotajstva. Čovek sve ostavlja: oca, majku i porodicu – zarad jednog čoveka, voljenog, i postaje s njim jedno, i dušom i telom. Tajna je to velika.

Da, da, tako je… to je upravo „ono“ o čemu je maštala. Ona to razume, to može. „Nemati ništa svoje, deliti sve, biti jedna duša i služiti jedno drugom. Odreći se sebe. Nemati druge misli…svesrdno se založiti…“ Odakle ona to govori? – zapita se. Čini se, pop to nije čitao? To su Vladimirove reči! Njegova slika, kao živa, sa prekorom u očima, najednom niče pred njom… Srce joj zalupa kao u uhvaćene ptičice, zatim odjednom zastade i obuze je studen. U grudima je nešto probode. Mislila je da će se svakog trena sručiti na tlo.

Njeno iznenadno bledilo primetiše svi. U crkvi nastade komešanje. Dever je uhvati za rame.

No, došla je sebi.

Donesoše posuđe sa vencima iz riznice. Sveštenik ih prihvati, prekrsti i postavi na glavu, najpre mladoženji, potom mladi.

Horski pevači zapojaše svečanu himnu.

Sveštenik poče da čita i Kaća stade slušati. Reči su joj se prikazivale boljim, dirljivijim od pređašnjih. Moraju voleti jedan drugog, kao što je Hrist ljubio crkvu. Kako je to lepo rečeno! Zašto ove reči nije ranije čula nego su joj trućali o boljem zaposlenju, o boljoj prilici, o prihodima… Da, baš tako, kao što je Hrist voleo crkvu. Voleti celim srcem, starati se, umreti za drugoga… ona to može. Ona razume… Bože moj, pa ona o Vladimiru razmišlja, ona njega tako voli, a ne ovog tuđinca, neznanca koji stoji tu, kraj nje. Ona obmanjuje i boga i narod… Gospode, šta je ovo?

Zapoja hor, a potom sveštenik uze nešto da čita. No, Kaća više nije slušala; strašno otkriće, kao odblesak iznenadnog požara, osvetli sve što je čamilo u tmini njene sopstvene duše.

Misli su, otimajući se, bežale iz njenog mozga koji se od užasa ledio, jurile su, sudarale se i preticale jedna drugu. Ona odavno voli Vladimira. Žurila je sa venčanjem da bi pobegla od tog osećanja, da ga slomi jednim udarcem.

No, ono je gonilo i sustiglo je… ovde… u samoj crkvi. Bože, šta će biti s njom? Ona voli Vladimira.

Odreći se tog osećaja isto je što i odreći se sebe.

Obmanula je i sebe i druge, i ceo će život provesti u obmani. I zašto se sve to zbilo? Zašto se srela sa njim? A bila je tako spokojna!

U grudima joj je srce mahnito tuklo. O, kako bi želela da prepukne i da je smrt spasi ovog trenutka! No, nervi bejahu čvrsti.

U tom trenutku joj se učini da su je priveli i zarad ogromne krivice osudili na pogubljenje. I kao što osuđenik na smrt ne spušta pogled sa oštrice sečiva koje će mu odrubiti glavu, tako je i ona mučnom, ledenom znatiželjom pratila sveštenika koji je svakim svojim pokretom sve čvršće nitovao njene večne okove.

Bližio se odlučni trenutak posle kojeg, po kanonskom zakonu, brak postaje neraskidiv.

U tupom očaju Kaća ponovo stade slušati. Šta je ovo? Ispitivanje?

A možda za nju još uvek ima spasa! Došapnuće tri reči mladoženji da je se odrekne. Okrenu mu se licem po prvi put za vreme službe. No, njene usne su se micale ne dajući zvuka.

• Rabe božji, Pavele – razgovetno reče sveštenik – uzimate li za ženu ovde prisutnu rabu božju Ekatarinu?
• Da – razleže se odgovor mladoženje, koji poput udara čekića odjeknu u Kaćinim ušima.

„Bože, bože! Šta će biti sa mnom?“, minu joj kroz glavu.

• Raba Božija, Ekatarina – ponovi sveštenik, prebacivši pogled na nju – uzimate li za muža ovde prisutnog raba božjeg Pavela?

Kaća prošaputa nešto dugačko što niko ne uspe da razabere. Sveštenik pripisa ovaj njen nelogični odgovor običnom snebivanju. Sačeka trenutak i, ne želeći da je još više zbuni ponovljenim pitanjem, koje obično predstavlja čistu formalnost, uze venčani prsten u nameri da joj ga stavi na prst.

Usne joj povratiše snagu.

• Ne – razleže se pod svodovima zvučni šapat, u kojem je bilo toliko patnje da se činilo da je duša isplivala iz tela da bi po poslednji put pokrenula usne. Kaća pade u nesvest.

Napravi se strašna pometnja.

Prozorova dobi napad histerije. Sveštenik zbunjeno gledaše čas u nevestu, koja je ležala na rukama devera i dadilje, čas u mladoženju koji je stajao bled, slomljen, ne uspevajući da objasni sebi kako je do ovoga došlo.

Kaću unesoše u kočije. Brak nije sklopljen.

Kroz dve nedelje ona otputova u Petrograd.

 

 

«««

 

Navrši se par godina od tada. Krutikov se nakon celogodišnjeg tugovanja za Kaćom malo uteši, te na kraju završi ženidbom sa nećakom gubernatora, što je konačno okrepilo mišljenje načelnika o njemu. Brzo je napredovao u službi, ugojio se i sad smera da postane podgubernator. Prisećajući se, u trenucima svog službeničkog trijumfa, zanosa iz mladosti, raduje se što svoju sudbu nije vezao za neuravnoteženu balavicu koja ni njemu, po svoj prilici, ne bi donela dobro.

Kućica na Volgi i dalje stoji na istom mestu. No, u njoj više niko ne živi.

Prozori su zatarabljeni jer je novi domaćin, neki malograđanin, našao da je neunosno zagrevati tako veliku kuću, pa se stiskao sa ženom i sinom u jednom krilu. Dadilja je umrla, a stara Prozorova je, ne izdržavši samoću, rasprodala sve i preselila se kod neudate sestre u jednu od podmoskovskih gubernija.

Mirno gnezdo je razrušeno. No, u redove boraca za mir i sreću miliona drugih gnezda prišla je još jedna duša, a uskoro i dve. U jednom od podzemnih publikacija sitnim slovima osvanulo je obaveštenje da je jedan od bivših robijaša, Ivan Prozorov, uspešno pobegao iz Sibira.

Vladimir je ženi ispunio obećenje, jednom dato voljenoj devojci.

1889.

« Nekadašnja starinska kapa udatih žena u Rusiji. (prim. prev.)

« Pod srećnom zvezdom. (prim. prev.)

« Specijalni stalak u duborezu. (prim.prev.)

« Uzdignuti podijum u pravoslavnim hramovima. (prim. prev.)