ALEKSANDAR BERKMAN
„Bukvar anarhizma” je prvi put objavljen 1929. godine od strane izdavačke kuće „Vangard pres” iz Njujorka, pod naslovom „Šta je komunistički anarhizam?” (What is Communist Anarchism?). Sačinjavala su ga tri dela: „Sada”, „Anarhizam” i „Socijalna revolucija” (Now, Anarchism, Social revolution). Reizdat je 1936. od strane njujorške grupe „Fraj arbajter štime”, ovog puta pod novim naslovom: „Sada i posle: Bukvar komunističkog anarhizma” (Now and After: The ABC of Communist Anarchism). Premijerno izdanje u Britaniji objavio je „Fridom pres”, i to kao „Bukvar anarhizma” (The ABC of Anarchism), maja 1942, ali bez prvog dela. Sve u svemu, tadašnji izdavači su ovaj naslov štampali četiri puta. Ovo izdanje je istovetno sa prethodnim, uprkos očiglednom „zastarevanju” pojedinih reči i izraza. „Bukvar anarhizma” danas predstavlja istorijski dokument. Džordž Vudkok ga čak naziva gotovo klasikom slobodarske literature. Međutim, to nije glavni razlog za njegovo ponovno izdavanje. Razlog je taj što je „Bukvar” i dalje jedna od najboljih smernica ka idejama anarhizma, pisan sa tačke gledišta anarhokomuniste, na engleskom jeziku. Njegov autor Aleksandar Berkman nije bio puki teoretičar ili „intelektualac”. Veći deo svog života bio je borbeni akivista.
Aleksandar Berkman je rođen pre više od sto godina, novembra 1870[1]. u Vilnjusu, koji je u to vreme bio deo carske Rusije, pre toga prestonica Litvanskog vojvodstva, a sada je deo Litvanske Sovjetske „Socijalističke” Republike. U doba kada je Aleksandar Berkman rođen, Rusija je proživljavala jedan od najcrnjih perioda reakcije. I pored toga, došlo je do značajnog pomaka u revolucionarnom i anticarističkom pokretu. Nihilisti, omladina aristokratskog porekla koja je dobar deo vremena provodila šireći ideje među seljacima, sve više je gubila nadu. Aktivnosti su usredsređene na gradove. Takođe, 1870-ih se osetio rast terorizma usmeren protiv carizma i njegovih zvaničnika. Uključili su se radnici i zanatlije, od kojih su neki bili Jevreji. Do 1880. godine car je uživao neprikosnovenu vlast, i nekoliko hiljada revolucionara je vešano, utamničeno ili proterano u Sibir. Mladi Aleksandar je bio pod jakim uticajem idealizma i samopožrtvovanja junaka ovih revolucionarnih borbi, između ostalih i svog ujaka Maksima, koji je prognan u Sibir. Kada mu je bilo petnaest godina, Berkman je prišao kružoku koji se bavio revolucionarnim pisanijem, što je samo po sebi predstavljalo veleizdaju. Izbačen je iz škole, a „vučji pasoš”[2] koji je zaradio tom prilikom zatvorio mu je vrata gotovo svake buduće struke. Sa šesnaest, Berkman je morao da ode iz Rusije. U SAD stiže početkom 1888. Ispostavilo se, pak, da Amerika nije raj koji su toliki doseljenici i njihove buduće kolege očekivali.
Godine 1882. u Njujork stiže Johan Most, zagovornik revolucionarnog nasilja iz Nemačke. Iz istih stopa je krenuo da agituje po svim američkim gradovima u kojima su postojale anarhističke i revolucionarne socijalističke grupe. Najplodnije tlo za revolucionarnu propagandu u celoj zemlji bio je Čikago; godine 1883. u tom je gradu delovalo najmanje 3 000 anarhista, izlazio je jedan dnevni list i dva nedeljnika na nemačkom, jedan nedeljnik na bohemijskom i jedan dvonedeljnik na engleskom. Centralni radnički sindikat, koji je osnovan 1883, do 1886. već je uživao ogromnu podršku organizovanog čikaškog radništva. Zahtev za osmočasovno radno vreme istaknut je na proleće, a već do maja bezmalo 70 000 radnika bilo je ili u štrajku, ili izbačeno na ulicu, pošto su gazde proglasile „lokaut” i zabranile im prilaz fabrikama. U središtu te borbe nalazila se fabrika „Makormik Harvester”, iz koje su najpre najurili radnike, a onda unajmili štrajkbrehere – i 300 naoružanih pinkertonaca da ih čuvaju. Policija je svakodnevno razbijala skupove, a 3. maja su otvorili vatru na masu i ubili nekoliko ljudi. Sutradan je održan protest na trgu Hajmarket, no kako je počela da pada kiša, okupljeni su krenuli da se razilaze, da bi onda na trg uleteo odred od 200 policajaca. U tom trenutku je na policiju bačena bomba iz jedne bočne ulice. Policajci su otvorili vatru na narod – i jedni na druge! – a pojedinci iz redova okupljenih su uzvratili pucnjima na policiju. Sedam policajaca je stradalo na licu mesta ili umrlo kasnije, ali je poginulo i 20-30 radnika. Nakon ovog incidenta, brojni čikaški anarhisti završili su u zatvoru, a osam istaknutih revolucionara, između ostalih Parsons i Spis, optuženi su za ubistvo. Tužilaštvo, pak, nikada nije marilo da dokaže da je bilo ko od njih bacio bombu. Usredsredili su se isključivo na njihova anarhistička uverenja i zagovaranje nasilja od strane pojedinaca iz njihovih redova. Sedmorica su osuđeni na smrt, a 11. novembra 1887. godine četvorica njih su vešani. Ostali su zadržani iza rešetaka, da bi par godina docnije, nakon istrage ovog slučaja koja nije donela niti jedan dokaz umešanosti optuženih anarhista, bili pušteni na slobodu. Parsons, Spis i njihova dva saborca bili su žrtve pravosudnog ubistva u režiji države. Mladi Berkman stiže u Ameriku koji mesec nakon toga.
Pod uticajem Johana Mosta, Aleksandar Berkman se priključuje revolucionarnom anarhističkom pokretu, najpre kao član jevrejskog kružoka „Pioniri slobode”. Sprijateljio se sa energičnom anarhistkinjom Emom Goldman, koja je stigla u SAD tik nakon Čikaške tragedije. Vremenom su se zaljubili jedno u drugo. Ali ono što je stvarno podstaklo Berkmana na akciju jeste štrajk u fabrici „Homsted stil”. Ema Goldman ovako opisuje taj stravičan sled događaja:
„Godine 1892, za vreme štrajka u ‘Homsted stilu’ – odigrala se prva i odlučujuća borba radništva Pensilvanije protiv njihovog feudalnog gospodara, Endrua Karnegija. Štrajk je podigao na noge čitavu armiju porobljenih i potlačenih u industriji čelika. Ta velika bitka, živopisno dočarana od strane Berkmana u njegovim ‘Zatvorskim memoarima’, uključivala je i Pinkertonove siledžije (slavni detektivski i policijski zaštitnici američke plutokratije[3] već pedeset godina) koji su ubili jedanaest štrajkača, među njima i jednog desetogodišnjaka. Osoba odgovorna za ovaj zločin je Henri K. Frik, Karnegijev pravni zastupnik i poslovni partner. Frikov brutalni stav prema štrajkačima, njegova izjava da bi radije pobio sve štrajkače negoli ispunio i jedan zahtev, i konačno ubistvo jedanaest nenaoružanih radnika 6. jula 1892, pokrenuli su revolt u Americi. Čak se i konzervativna štampa oštro okomila na Frika. Radništvo cele Amerike kroz proteste je dalo oduška svojim osećanjima. No, samo je jedan čovek pretočio tu srdžbu radnika u herojsko delo. Taj čovek bio je Aleksandar Berkman. Dvadeset drugog jula 1892. ušao je u Frikovu kancelariju s namerom da ga ubije. Iako je u Frikovom telu završilo tri metaka, ovaj je preživeo. Berkman je osuđen na dvadeset dve godine zatvora, iako je po zakonima Pensilvanije trebalo da bude osuđen na sedam. Da bi našeg druga ovako okrutno osudili, skrojili su šest optužnica – zato što se usudio da puca u ‘samo srce američke industrijske plutokratije’.”
Ema Goldman ne pominje da je i sama učestvovala u pripremi atentata na Frika. Aleksandar Berkman je zapravo proveo četrnaest godina u zatvoru u Alegejniju, u državi Pensilvaniji, od čega preko godinu dana u samici. Ričard Drinon kaže da je Berkmanova sposobnost da se odupre pokušajima vlasti da mu skrše volju herojska. Nakon izlaska iz zatvora, Berkman je napisao čuvene „Zatvorske memoare jednog anarhiste”. Zatim se ponovo posvetio revolucionarnoj borbi. Krenuo je sa svojim predavačkim turnejama i uzeo učešće u pokretanju Fererove Slobodne škole u Njujorku. Tamo je bio jedan od prvih predavača.
Jedno vreme, Berkman je zajedno sa Emom Goldman uređivao anarhistički mesečnik „Majka Zemlja”. U Evropi je 1914. izbio takozvani Veliki rat. Berkman u SAD započinje antiratnu kampanju koja je ubrzo zahvatila čitav kontinent. Zajedno sa Emom Goldman, osnovao je Ligu za ukidanje regrutacije. Godine 1915. prelazi u San Francisko, gde pokreće anarhistički list „Prasak” (The Blast), koji je izlazio do jula 1916. Nedugo po izbijanju rata u Evropi, neki nazovi „socijalistički” i „anarhistički” odmetnici počeli su da krive Nemačku za početak rata, pa su se priklonili silama Antante. Ali velika većina anarhista, uključujući Goldmanovu, Malatestu, Forea, Rokera i Berkmana ostali su verni svojim internacionalističkim i antiratnim principima. Berkman je rat video kao borbu kapitalista za profit, trgovinske puteve i moć, dok su mase igrale ulogu topovskog mesa. I pored toga, Amerika ulazi u rat 1916; iste godine, za vreme Parade pripravnosti došlo je do eksplozije. Krivica je svaljena na borbene anarhiste Munija i Bilingsa. Sada već kao zagrižene patriote, „socijalisti” i laburisti nisu hteli da imaju ništa s tim, i prepustili su ih sudbini – ali ne i anarhisti. Berkman je organizovao skupove podrške širom Amerike, ali uzalud. Kako god, Berkmanova antiratna i antivojna kampanja je počela da zabrinjava vlasti: videli su je kao ozbiljnu pretnju. Berkmana i Goldmanovu je trebalo naučiti pameti! Do 1917. Liga protiv regrutacije je ugašena. Aleksandar Berkman, Ema Goldman i brojni drugi anarhisti iz Njujorka su uhapšeni. Aleksandar i Ema su dobili po dve godine zatvora, globu od 10 000 dolara i izgnanstvo po isteku kazne. Istovremeno, Berkman je u San Francisku optužen za navodno sudelovanje u napadu na Paradu pripravnosti. Njujorške vlasti su nastojale da ga izruče, mada su, poput federalne vlade u Vašingtonu, bili neodlučni. Sindikati su guverneru Njujorka slali silne delegate da protestuju protiv izručenja Berkmana u Kaliforniju; što je još važnije, anarhističko radništvo Petrograda i kronštatski mornari organizovali su masovne demonstracije i zapretili ubistvom tadašnjem američkom ambasadoru u Rusiji. Ovo je uplašilo američku vladu, i Berkman je odslužio dve godine kazne u zatvoru u glavnom gradu Džordžije, Atlanti, od čega sedam meseci u samici. I pored toga, Berkman je ozloglašenog Edgara Huvera izvestio da će uvek postupati po svojoj savesti, kakvi god zakoni bili. Nakon oslobođenja, Berkman i Ema su prognani, i krajem decembra 1919. dospevaju u Rusiju. Dočekali su ih kao heroje. No, ni na ruskom tlu nisu cvetale ruže.
Marta 1917. izbila je Ruska revolucija. Bila je to čuvena pobuna kada su vojnici, kojima je bilo naređeno da se suprotstave radnicima i seljacima, prešli na njihovu stranu. Na frontu su buktale pobune, a stotine hiljada vojnika je dezertiralo i vratilo se kućama. Tokom leta, radnici su preuzeli kontrolu nad svojim fabrikama, a seljaci nad svojim posedima. Liberalno-laburistička vlada, najpre pod vođstvom kneza Lavova, a potom i Aleksandra Kerenskog, pokušala je da nastavi rat. Do oktobra, Privremena vlada je izgubila svaki kredibilitet. Štaviše, boljševici, ili komunisti, kako su sebe zvali posle 1918, preuzeli su neke ključne sovjete, uključujući i onaj najvažniji, u Petrogradu. Petrogradski revolucionarni komitet pod kontrolom boljševika je 25. oktobra (7. novembra po novom kalendaru) izveo državni udar u prestonici. Za njim su usledili udari u Moskvi i drugde. Boljševici su osnovali Savet narodnih komesara. Osvojili su vlast! Anarhisti su podržali ovu prvu revoluciju, a tamo gde su mogli, uzeli su i učešće u njoj. Oni su takođe učestvovali u preuzimanju zemljišnih poseda i fabrika. Članovi Moskovske anarhističke federacije su sudelovali u Oktobarskom ustanku u tom gradu; ali anarhisti nisu podržali boljševike u formiranju vlade. Ubrzo su odnosi između anarhista i boljševika postali zategnuti. Narednih meseci, anarhistima i socijalrevolucionarima su deljene lisice, a ponekad i meci od strane Čeke – komunističke „tajne” policije. Nakon Brest-Litovskog sporazuma i potonjih intrevencija imperijalističkih snaga, pojedini anarhisti su iskazali uslovnu podršku boljševičkom režimu, a neki su se čak priključili Crvenoj armiji. Ali odnosi između boljševika sa jedne, i anarhista i socijalrevolucionara sa druge strane, bili su sve gori. Nestor Mahno i njegovi partizani su se u Ukrajini najpre sukobili sa Austrougarima, potom sa Denjikinovom Belom armijom, a nakon labavog sporazuma sa Crvenom armijom, i sa boljševicima. Proizvodnja, što industrijska, što poljoprivredna, bila je gotovo paralizovana, i milioni su umirali od gladi. Ovakvo su stanje Aleksandar Berkman i Ema Goldman zatekli po svom dolasku u Rusiju. Iako je bio protivnik vlade i države, Berkman – uglavnom zbog nepoznavanja situacije – radije je podržavao boljševike nego one anarhiste koji su učestvovali u revoluciji i bili u Rusiji tokom prve dve godine komunističke vlasti. Bio je, razume se, protiv intervencionista i belogardejaca. Spočetka su Ema i on pokušali da sarađuju sa boljševicima. Brzo su, pak, shvatili da je to nemoguće.
* * * *
Šikaniranje anarhista od strane boljševika je raslo nakon racije Čeke na Moskovsku anarhističku federaciju, aprila 1918. Do leta 1920. godine, hiljade anarhista, menjševika i socijalrevolucionara završilo je u zatvoru, koncentracionim logorima, ili je proterano u Sibir. Tokom leta, Ema i Berkman su zbog ovih napada na njihove saborce žestoko protestovali pred Drugim kongresom komunističke internacionale, koji se u to vreme održavao u Moskvi. Lenjin se trudio da ih razuveri, tvrdeći da nijedan anarhista neće biti gonjen zbog svojih ubeđenja, i da će se obračunavati samo sa „banditima” i Mahnovim anarhističkim ustanicima. Poslednji udarac zadat je početkom 1921. Beloarmejci Kolčaka, Denjikina i Vrangela, zajedno sa intervencionistima, pretrpeli su poraz. Boljševici su sklopili primirje sa Poljskom, a Crvena armija je proterala menjševičku vladu Gruzije. Međutim, tokom 1920. godine izbijaju brojne seljačke bune. Do februara 1921, nakon zvanične najave da će ionako oskudna sledovanja u hrani biti smanjena za trećinu, došlo je do štrajkova i spontanih okupljanja u Petrogradu i Moskvi. Vlada je pokušala da uguši štrajkove tako što je nagomilala trupe u Petrogradu i ukinula sledovanja radnicima koji se odbili da se vrate na posao. Mornari Baltičke flote ukotvljene u Kronštatu pratili su situaciju. Pobunili su se 24. februara, uz zahtev za ponovno uvođenje slobodnih sovjeta, slobodu govora i štampe svim radnicima, seljacima, anarhistima i ostalim socijalistima. Boljševička vlada – na čelu sa Trockim i Zinovjevim – odgovorila je bombardovanjem primorske baze, a onda i napadom jedinica Crvene armije i Čeke. Goldmanova, Berkman i Perkus, sekretar Sindikata ruskih radnika u SAD, pokušali su da posreduju. Poslali su izjavu predsedniku Zinovjevu, s ciljem da se uspostavi mir. U njoj je stajalo:
„U ovom slučaju je nemoguće, ako ne i zločin, ćutati. Minuli događaji nas kao anarhiste obavezuju da budemo iskreni i da izložimo svoje gledište o trenutnoj situaciji.
Duh nezadovoljstva i nemira među radnicima i mornarima je rezultat činjenica kojima smo dužni posvetiti pažnju. Hladnoća i glad su dolili ulje na vatru nezadovoljstva; odsustvo i najmanje mogućnosti za pregovore i kritiku nateralo je radnike i mornare da i formalno iznesu svoje zamerke.
Belogardejci bi želeli i mogli da zloupotrebe ovo nezadovoljstvo za svoje ciljeve. Pozivajući se na mornare, zahtevali su sazivanje Ustavotvorne skupštine, slobodno tržište i druge slične povlastice. Mi anarhisti smo detaljno obrazložili suštinske nedostatke u njihovim zahtevima, i prvi kažemo da ćemo se boriti, sa oružjem u rukama, protiv kontrarevolucionarnih pokušaja, zajedno sa svim prijateljima socijalne revolucije, pa čak i na strani boljševika.
Mišljenja smo da bi sukob između sovjetske vlade, s jedne strane, i radnika i mornara s druge, valjalo rešiti, ali ne oružjem, već putem revolucionarnog, bratskog dogovora u duhu drugovanja. Ako sovjetska vlada u ovoj situaciji smatra neodložnim da pribegne krvoproliću, to neće ni zastrašiti, ni smiriti radnike; naprotiv, jedino će produbiti krizu i isprovocirati mešanje Saveznika i kontrarevolucionara.
Što je još bitnije, upotreba sile od strane radničke i seljačke vlade protiv radnika i seljaka imala bi katastrofalne posledice po međunarodni revolucionarni pokret. To bi socijalnoj revoluciji nanelo nezaceljive rane. Drugovi boljševici, razmislite pre nego bude prekasno! Pred vama je odlučujući korak.
Naš predlog glasi: izaberite petočlanu komisiju u kojoj će biti i anarhista. Ova komisija će poći u Kronštat, da konflikt reši mirnim putem. Trenutno je to najradikalnije rešenje; ono će imati međunarodni revolucionarni značaj.”
Na Berkmanovu žalost, boljševici nisu uzeli u obzir ovaj njegov predlog. Ako se osvrnemo s ove pozicije, on i Ema su bili previše naivni i pomirljivi. Lenjin, Trocki i Zinovjev su bili opaki političari bez namere da se odreknu vlasti ako ikako mogu da je zadrže. S druge strane, Berkman je, po rečima Viktora Serža, primer idealističke generacije koja je potpuno iščezla u Rusiji. Berkman je, kako Viktor veli, bio otelotvorenje nemira koji je ponikao iz njegovog mladalačkog idealizma; kako je taj nemir popuštao, i on je bio sve snuždeniji. Sedmog marta je počelo bezrezervno nadmetanje u granatiranju. „Dani muke i topovske paljbe”, napisao je u svom dnevniku. „Srce mi se oduzelo od očaja; nešto u meni je umrlo. Ljudi na ulici izgledaju zbunjeno, pokrivljeno pod teretom nedaća. Niko se ne usuđuje da prozbori reč. Gromoglasna paljba para tišinu.” Sa gušenjem pobune u Kronštatu umrle su i poslednje Berkmanove nade. Besciljno je lutao ulicama Petrograda. Anarhisti iz Rusije su po poslednji put pokušali da skrenu pažnju sveta, a posebno međunarodnog radničkog pokreta, na situaciju u sovjetskoj Rusiji. Berkman i Goldmanova su potpisali zajedničko saopštenje Lige za anarhističku propagandu, Anarhosindikalističkog saveza („Golos Truda”) i Ruske anarhosindikalističke konfederacije, koje je poslato Lenjinu, Komunističkoj partiji, Komunističkoj internacionali, Sveruskom centralnom sindikalnom veću i drugim organizacijama, jula 1921. Bio je to poduži dokument u kojem su pobrojani progoni anarhista od strane boljševičke vlade. I ovaj pokušaj je prošao neslavno.
„Turobni su dani koji teku”, piše Berkman u svom dnevniku. „Jedan za drugim, gasi se i poslednji tračak nade. Strahovlada i samodržavlje umorili su život rođen u oktobru. Slogani revolucije su ukaljani, a njeni ideali su ugušeni u krvi naroda. Dah jučerašnjice osuđuje milione ljudi na smrt; senka današnjice se nadvila poput mrtvačkog pokrova nad zemljom. Diktatura nemilosrdno gazi po narodnim masama. Revolucija je mrtva; njen duh jeca u divljini… Rešio sam da odem iz Rusije.” Trocki zaista može da se pohvali kako je „sovjetska vlada napokon, gvozdenom metlom, očistila Rusiju od anarhizma”. Komunisti su isterali Aleksandra Berkmana iz Rusije. On i Ema su dobili pasoše kako bi prisustvovali Anarhističkom kongresu 1921-22. godine u Nemačkoj.
* * * *
Međutim, nemačka vlada im nije dopustila da u toj državi i ostanu, ali su im zato švedske vlasti omogućile boravak u Švedskoj u naredna tri meseca. Berkman je tada ilegalno prešao u Nemačku, gde se zadržao godinu-dve. Za to vreme je pisao pamflete o Rusiji i Kronštatskoj pobuni. Nakon toga je prebegao u Francusku. Tokom ovog perioda, učestvovao je u organizovanju raznih odbora za pomoć zatočenim ruskim anarhistima i slobodarskim socijalistima. Za razliku od Eme, njemu je povratak u SAD bio zabranjen. Skrasio se u Parizu. Godine 1925, u Njujorku izlazi njegova knjiga „Boljševički mit“ („Dnevnik 1920-1922”). Takođe, Berkman ulazi u sukob sa Petrom Arčinovim i Nestorom Mahnom oko pitanja anarhističkog organizovanja. Arčinov je, poput Berkmana, Goldmanove, Mahna i drugih, pobegao u inostranstvo; po dolasku u Berlin 1922, osnovao je Grupu ruskih anarhokomunista u rasejanju, koja je tri godine kasnije preseljena u Pariz. Arčinov je krah anarhizma u Rusiji prvenstveno pripisivao večitoj neorganizovanosti, zbog koje tamošnji aktivisti nisu mogli da izađu na kraj sa daleko bolje organizovanim komunistima. Jedina nada za njegovo oživljavanje, napisao je 1926. godine u svojoj „Organizacionoj platformi”, leži u osnivanju Opšteg anarhističkog saveza, sa jakim centralnim odborom koji bi koordinisao njegovo delovanje i politiku. Mahno ga je podržao, ali su mu se suprotstavili Berkman, Ema Goldman, Voljin i drugi. Berkman ih je optužio da zagovaraju osnivanje anarhokomunističke partije. „Problem sa većinom naših ljudi je”, kazao je, „jeste taj što ne primećuju da boljševička sredstva ne mogu voditi ka slobodi, da su sredstva i ciljevi i po suštini i po posledicama isti.”
I Aleksandar Berkman i Ema Goldman su se u to vreme premišljali po pitanju terorizma i nasilja. „Ja sad, eto, nisam pristalica terorističke borbe, osim u krajnje izvanrednim prilikama”, piše Berkman Emi novembra 1928. Ona mu je odgovorila rečima da se „nasilje, osim ako nije reč o izlivima neke osetljive ljudske duše, pokazalo kao krajnje beskorisno… Smatram da nasilje ni u kom obliku nikad nije, a verovatno i nikad neće, doneti konstruktivne rezultate.” Međutim, ni ona, ni Berkman nisu bili apsolutni pacifisti. U „Bukvaru anarhizma”, Berkman pitanju nasilja posvećuje celo jedno poglavlje (Da li je anarhizam nasilje?), kojem se vraća i u zaključnoj Odbrani revolucije. Dok je 1929. radio na tom poglavlju, pisao je Emi: „Ima trenutaka kada verujem da revolucija ne može da funkcioniše na anarhističkim principima. No, ako se upravljamo starim metodama, one nas nikad neće odvesti do anarhizma.” Berkman je tada upravo bio navršio šezdesetu i već je bio bolestan. U trenucima depresije, piše Pjeru Ramiju avgusta 1935. godine sledeće redove: „Stara garda odlazi i nema gotovo nikog iz mlađe generacije da je nasledi, ili da makar obavi posao koji je nužan kako bi svet ikada dočekao bolje sutra.” Početkom 1936. imao je ozbiljnu operaciju prostate, a već marta iste godine i drugu. Oba puta bez uspeha. Ostalo mu je da čeka sporu i bolnu smrt. Dvadeset osmog juna 1936. godine uzeo je revolver i presudio sebi. Umro je samo tri nedelje pre nego što je Duruti sa španskim anarhistima krenuo na Franka i fašističku reakciju. Da je živeo samo malo duže, možda ne bi bio tako razočaran u mlađa pokoljenja. Uvek će biti mlađih koji će odmeniti starije. Ema Goldman o Aleksandru Berkmanu kaže:
„Eh, da je samo živeo malčice duže! Ipak, tolike godine provedene u izgnanstvu, neverovatna ponižavanja koja je doživeo, situacija da mora da moli proklete državnike za pravo da diše, naporna i iscrpljujuća borba za preživljavanje, a uz sve to i teška bolest, učinili su njegov život nepodnošljivim. Aleksandar nije voleo da zavisi od bilo koga; nije želeo da bude na teretu onima koje voli, tako da je uradio ono što je uvek pričao da će uraditi: skratio je sebi muku digavši na sebe ruku.”
Decembar 1970.
Piter E. Njuel
[1] Uvod je pisan 1970. godine. (prim.prev.).
[2] Dokument za lica pod policijskim nadzorom. (prim.ured.).
[3] Plutokratija je vladavina bogatih, vlada novca i kapitala. Plutokrate su jednostavno rečeno bogate klase. (prim.ured.)
nazad na: Bukvar anarhizma