Vesti o Ruskoj revoluciji iz oktobra 1905. godine ushićivale su nas i nosile do uzbudljivih visina. Brojni važni događaji koji su se zbili nakon masakra ispred Zimskog dvorca držali su sve nas, koji smo u dalekoj Americi, u stanju stalne napetosti. Kalajev i Balmašov, članovi Borbene organizacije Socijalrevolucionarne partije, oduzeli su život nadvojvodama Sergeju i Šipjaginu u znak osvete za pokolj 22. januara. Za ovim atentatima je usledio opšti štrajk po celoj Rusiji, u kojem je učestvovao veliki broj pripadnika svih društvenih slojeva. Čak su i najviše vređana i ponižavana ljudska stvorenja – prostitutke, našle zajednički jezik sa masama i pridružile se opštem štrajku. Komešanje u carevoj prćiji konačno je dostiglo vrhunac: pritajene društvene sile i utišana narodna patnja pokuljala je i napokon našla izraz u revolucionarnoj plimi koja je preplavila našu voljenu matušku Rosiju. Radikalni Ist Sajd bio je u delirijumu, provodeći gotovo sve svoje vreme po masovnim mitinzima i kafeima, gde se o ovim temama raspravljalo bez obzira na političke razlike, čvrsto združeni veličanstvenim dešavanjima u otadžbini.
Nekako na samom vrhuncu ovih događaja, pogodilo se da Orlenev i njegova trupa zakažu prvi nastup u pozorištancu u Trećoj. Koga je bilo briga što je mesto neugledno, akustika užasna, pozornica i suviše mala, scenografija užasno ofarbana, a dekoracije pozajmljene od desetine prijatelja stoje kao rogovi u vreći? Bili smo previše zaokupljeni novorođenom Rusijom, previše nadahnuti od pomisli na velike umetnike koji treba da nam dočaraju životne snove. Kada se zavesa prvi put podigla, pobedonosna radost publike prolomi se kao grmljavina ka ljudima na bini, ponevši ih ka visinama umetničkog izraza koje su prevazilazile sve što je ikada ranije učinjeno.
Ovo pozorištance je postalo oaza njujorške dramske umetnosti. Na nastupe je dolazilo stotine i stotine Amerikanaca, koje je, bez obzira na to što ne znaju jezik, oduševljavala čarolija Orlenevljeve trupe. Nedeljne večeri su bile rezervisane za ljude od struke, a pozorište je bilo do rubova puno pozorišnih menadžera, glumaca i glumica. Etel Barimor sa bratom Džonom, Grejs Džordž, Mini Madern Fisk i njen suprug Harison Grej Fisk, Ben Grit, Margaret Anglin, Henri Miler i još brdo drugih, uključujući sve gradske pisce i kritičare, bili su redovni gosti. Primala ih je „gđica Smit“, Orlenevljeva menadžerka, koja bi ih vodila iza bine da upoznaju svog idola i prevodila mu njihove komplimente, trudeći se, kako god, da ne prenosi uvek sve tačno.
Jednom prilikom, na zabavi koju je nakon predstave u čast Orleneva i gđe Nazimove organizovao jedan istaknuti pozorišni menadžer, domaćin je počeo da postavlja neka prilično neobična pitanja za Orleneva: „Zašto tako čudno držite glavu u ulozi Osvalda kada izlazite na binu?… Zar ne mislite da bi bilo delotvornije da skratite priču onog lika iz ‘Zločina i kazne’?… Ne bi li bilo unosnije da dajete komade sa srećnim svršetkom? Odmah sam mu sve prevela.
- Recite tom čoveku da je budala! – drao se Orlenev, spojivši obrve od ljutnje. – Recite mu da bi trebalo da bude odžačar, a ne pozorišni menadžer. Ma, recite mu da se nosi u tri lepe!
Ispalio je salvu ruskih psovki, i suviše masnih za gospodsko anglosaksonsko uvo. Nazimova je sedela sva nervozna, pričajući na francuskom i pretvarajući se da ne čuje, iako me je krišom posmatrala svojim krupnim i zabrinutim očima. Moj prevod Orlenevljevog izliva gneva bio je malo „diplomatskiji“.
Ruska revolucija nije čestito ni počela da hvata cvet, kada su je gurnuli natrag na dno i ugušili u krvi junačkog naroda. Kozački teror harao je celom zemljom, a mučenja, zatvor i vešala su ispunjavali svoj tragični smisao. Naše svetle nade pretvorile su se u najcrnji očaj. Ceo Ist Sajd je duboko saosećao sa tragedijom slomljenih masa.
Novi masakri Jevreja u Rusiji doneli su suze i tugu u domove brojnih američkih Jevreja. U svom razočaranju i ogorčenosti, čak su i napredni Rusi i Jevreji ustali protiv svega što je rusko, što je dovelo do osipanja publike u pozorištancu. A onda, iz tmine nekog ljigavog kutka, stigle su glasine da među članovima Orlenevljeve grupe ima i pripadnika Crne stotine, organizovane grupe provokatora ruskih Jevreja. Usledio je pravi bojkot. Nijedna jevrejska radnja, restoran ili kafe nije hteo da primi plakate ili najave ruskih komada. Radikalna štampa je oštro protestovala protiv ovih krajnje neosnovanih glasina, ali džaba. Orlenev je bio skrhan zbog tih zlonamernih optužbi. Uneo je samu svoju dušu u Nahmana, junaka Izabranog naroda, i zalagao se za Rusiju. Sada je propasti gledao u oči, sa svih strana su ga pritiskali zajmodavci, a novca od nastupa je bilo tek toliko da se plati kirija.
Orlenev mi je jednom prilikom ispričao kako je Birbom Tri iz Londona organizovao počasni nastup za njega i gđu Nazimovu. Bio je to sjajan događaj kojem su prisustvovali doajeni britanskog glumišta. Na pamet mi je palo da bismo mogli da pokušamo da organizujemo nešto slično u Njujorku. To bi nam pomoglo da skupimo prekopotrebni novac, a možda bismo uspeli da umirimo uzburkane vode na Ist Sajdu, pošto sam imala višegodišnje iskustvo poznavanja uticaja američkog mnjenja na doseljenike iz moje rase. Pošla sam sa Orlenevim do Artura Hornbloua, urednika „Teatar magazina“ (Theatre Magazine), koji je stalno iskazivao divljenje prema ovoj ruskoj trupi. Gospodin Hornblou je takođe znao ko se krije iza pseudonima gđica Smit i uvek je bio jako ljubazan prema toj opasnoj osobi.
Priredio nam je kraljevski doček. Dopala mu se ideja za počasnu priredbu, a predložio je da sve troje posetimo Harisona Greja Fiska, zakupca pozorišta Menhetn i uspešnog menadžera gđe Fisk. Ovaj se odmah zainteresovao; pružiće nam svu neophodnu pomoć, te nagovoriti svoju ženu da uzme učešće. Ipak, nije nam mogao ponuditi pozorište, koje se našlo na spisku za rušenje objekata. Po završetku razgovora, g. Hornblou nas je zamolio da ga sačekamo u hodniku, pošto je hteo da nasamo popriča sa g. Fiskom. Ovaj je ubrzo izašao iz njegove kancelarije i, uhvativši me obema rukama za ramena, povikao:
- Emo Goldman, zar vas nije sramota da mi dolazite pod lažnim imenom? Zar ne znate da su me sa gđom Fisk uvek optuživali da smo bundžije i smutljivci zato što uvodimo savremene komade i odbijamo da se povinujemo pozorišnoj upravi? Gđica Smit, ma nemoj! Kakva crna gđica Smit? Ema Goldman – to je ta cura! A sad daj ruku i da nikad više nisi sumnjala u mene!
Pomoć i podrška je stigla i sa drugih strana. Četiri matinea u pozorištu Kriterion i dve turneje – jednonedeljna u Bostonu, dvonedeljna u Čikagu – udahnuli su novi život ruskoj trupi. Ovo prvo nam je omogućila grupa Orlenevljevih obožavateljki iz Amerike, među kojima su najaktivnije bile Etel Barimor i dve otmene dame, rođake predsednika Ruzvelta.
Gostovanja u Bostonu i Čikagu iziskivala su dosta posla oko prepiske. Kada je sve bilo spremno, Orlenev je insistirao da krenem sa trupom. U Bostonu su Orlenev i Nazimova najveću podršku našli od kluba Tventiet senčeri (Twentieth century). Na raznim prijemima koje je u njihovu čast priredio ovaj klub, upoznala sam profesora Lea Vinera i druge harvardovce, gđu Ole Bul, kojoj idu velike zasluge za uspeh trupe, g. Natana Haskela Dola, prevodioca ruske književnosti, dr Konikova, te brojne druge istaknute Bostonce.
Ispostavilo se da nas je u Čikagu čekalo više razloga za zadovoljstvo. Lokalne društvene grupe koje su podržale ovaj poduhvat, uključujući jevrejske i ruske radikale, zajedničkim snagama punile su pozorište Studebejker (Studebaker) iz večeri u veče. Uprkos brojnim društvenim dešavanjima, redovno sam uspevala da se iskradem na predavanja koja su mi organizovali prijatelji. Moj „dvostruki“ život bi šokirao mnoge puritance, ali vodila sam ga krajnje hrabro. Oguglala sam na to da skinem kožu gđice Smit i nosim vlastitu, mada je u nekoliko navrata ova operacija propala.
Prvi put je to bilo kada su Orlenev i njegova prva dama pozvani u dom barona Fon Šlipenbaha, ruskog konzula. Orlenevu sam kazala kako čak ni njemu za ljubav Emi Goldman ne može biti prijatno, pod ma kakvom maskom, u kući čoveka koji predstavlja ruskog carskog kasapina. Drugi put je to bilo u vezi sa Hal Hausom. Džejn Adams je došla da rezerviše karte u kancelariju pozorišta Studebejker, a ja sam se predstavila kao E.G. Smit. Bila je to poslovna saradnja na neutralnom terenu, pa nije bilo potrebe da otkrivam svoj identitet. Međutim, doći u njeno svetilište pod lažnim imenom, dok se i sama navodno zalaže za napredne društvene ideje, za mene je bilo nepošteno sticanje prednosti i ogavno. Stoga sam pozvala gđicu Adams i obavestila je da gđica Smit ne može da dođe na njenu zabavu u čast Orleneva, ali da Ema Goldman može, ukoliko je dobrodošla. Po tome koliko se razmišljala shvatila sam da je do ovog otkrića došlo malo prerano.
Kada sam o ovom incidentu obavestila Orleneva, jako se rasrdio. Znao je da je Džejn Adams podigla veliku prašinu prilikom Kropotkinove posete Čikagu, da je po celom stanu kačila slike koje prikazuju život ruskih seljaka, te da sa svojim pomoćnicima nosi rusku seljačku nošnju. Kako onda može da mi nešto kaže, čudio se. Objasnila sam da Petar, koji je mrzeo svaki vid razmetanja, sigurno nema nikakve veze sa rusizacijom Hal Hausa; osim toga, mene kod gđice Adams ne bije glas da sam kneginja.
Bilo je i drugih prijema za moje Ruse, jedan na univerzitetu, a drugi u domu gđe L.K. Konli-Vord. I jednom i drugom sam prisustvovala pod lažnim imenom. Gđa Vord je živela u dvorcu na obali jezera. Zabavi je prisustvovalo mnogo ljudi, više radoznalaca nego onih koji su se stvarno zanimali za trupu. Sama domaćica je bila jako skromna i krajnje ljupka. Ipak, moje je srce osvojila njena majka, žena od osamdeset godina, simpatična dama markantnog izgleda. Jednostavnim nastupom ona nas je razonodila anegdotama iz abolicionističkog pokreta i pionirskog rada na polju ženskog oslobođenja. Njeno rumeno lice i svetle oči bile su dokaz da još uvek čuva buntovnički duh iz svoje mladosti, pa mi je bilo neprijatno što sam se u njeno divno društvo ušunjala pod lažnim imenom. Sutradan sam u pismu od nje i njene ćerke zatražila oprost za ovu prevaru, objasnivši razloge koji me primoravaju da živim i delam pod pseudonimom. Obe su mi poslale divne odgovore, u kojima su kazale kako su znale da im je dom svojim prisustvom ulepšala upravo Ema Goldman. Ostale smo u kontaktu nekoliko godina posle toga.
Po povratku u Njujork, Orlenev je najavio kako bi bio rad ostati u Americi nekoliko sezona ukoliko bi mogli organizovati garancijski fond. Iznela sam ovu ideju pojedincima koji su iskazivali zanimanje za rusku trupu. Nakon nekoliko konferencija, skupljeno je hiljadu šesto dolara, a obećano je i nešto preko toga. Neko je predložio da Orlenev uzme Čarlsa Fromana za menadžera. Orlenev je pobesneo: na takav jaram nikada ne bi pristao ni u Rusiji, a kamoli u Americi, kazao je. Postoji samo jedan menadžer kojeg priznaje, a to je „gđica Ema“. Znao je da nikad ne bih pokušala da mu se mešam u posao i naređujem mu šta i kako da igra, kako to često čine obični menadžeri.
Razočarenje povodom odluke komiteta da mu promeni menadžment i odluka gđe Nazimove da ostane u Americi i pripremi se za englesku pozornicu jako su pogodili Orleneva. Toliko je bio nameran da ode iz zemlje da je otkazao planirane počasne priredbe.
Tokom naše saradnje Orlenev me je često nagovarao da prihvatim platu, iako u njegovoj blagajni nikada nije bilo novca za takvu jednu stavku, a sâm je uvek insistirao da se najpre isplati trupa, čak i kada bi on i Nazimova morali da ostanu praznih ruku. Ono malo što bi izvukli isključivo je bilo rezultat njene snalažljivosti. Gotovo ni iz čega i uz pomoć Ale, svoje služavke Ruskinje, Nazimova je uspevala da skroji sve kostime, ne samo za sebe, već za sve glumce; tako i sva dvorska odežda za predstavu Car Fjodor, raskošna i raznobojna kakva već jeste, predstavlja njenih ruku delo. No, koliko god da su prihodi bili skromni, Orlenev je želeo da i ja dobijam svoj deo. Odbila sam zato što sam već zarađivala za život i nisam mogla prihvatiti da nekog dodatno opterećujem. Orlenev me je jednom prilikom pitao šta bih prvo uradila da imam novac, a ja sam odgovorila da bih volela da pokrenem časopis koji bi moje društvene ideje upario sa novim tendencijama u različitim vidovima umetnosti u Americi. Maks i ja smo često razgovarali o tom prekopotrebnom poduhvatu. Dugo vremena je to bio naš nedosanjani san, premda očigledno beznadežan. Sada je Orlenev ponovo zapodenuo tu temu, pa sam mu izložila svoj plan. Predložio je da organizujemo poseban nastup u te svrhe i dao reč da će sa Nazimovom popričati da igraju Strindbergovu Gospođicu Juliju, dramu koju je ona oduvek želela da igra sa njim.
- Nije mi mnogo stalo do uloge Žana – reče on – ali toliko si učinila za mene da ću režirati taj komad.
Nedugo zatim, Orlenev je odredio konačan datum za premijeru. Iznajmili smo pozorište Berkli, odštampali plakate i karte i, uz pomoć Stele i par njenih mladih prijatelja, bacili se na posao popunjavanja sale. Istovremeno, organizovali smo sedeljku u Istočnoj 13. ulici 210, na koju smo pozvali jedan broj zainteresovanih za poduhvat sa časopisom koji imamo na umu; Edvina Bjorkmana, prevodioca Strindbergovih dela, Ejmi Mali Hiks, Sadakičija Hartmana, Džona R. Korijela i još ponekog saborca. Kada su nam se prijatelji te noći razišli kućama, očekivana prinova imala je ime, „Otvoreni put“ (The Open Road), baš kao i hranitelje, te armiju drugih koji jedva čekaju da pomognu u njenom odgoju.
Ja sam hodala po oblacima. Moj višegodišnji pripremni rad napokon je bio na pragu da se otelotvori! Usmena reč, u najboljem slučaju prolaznog karaktera, više mi neće biti jedini način za izražavanje, a podijum neće biti jedino mesto gde bih se mogla osećati kao kod kuće. Imaćemo odštampanu misao, koja je trajnijeg dejstva, kao i mesto izražavanja za idealiste od kičice i pera. U „Otvorenom putu“ oni će se izražavati slobodno, bez straha od cenzora. Svi oni koji su čeznuli da umaknu strogim kalupima, političkim i društvenim predrasudama i moralnom cepidlačenju dobiće priliku da sa nama jezde po „Otvorenom putu“.
U jeku proba za Gospođicu Juliju, jato zajmodavaca okomilo se na Orleneva, zbog čega je on uhapšen, a pozorište zatvoreno, pa sam ja morala da ostavim svoj posao ne bih li našla jamce i nekoga ko bi mu platio kiriju. Kada je to sređeno, Orlenev je pušten iz zatvora, ali je bio i previše rastrojen da bi nastavio sa probama. Ostalo je još svega dve nedelje do premijere, a ja sam znala da ovaj neće izlaziti na binu osim ukoliko ne bude bio siguran u svoju ulogu. U nameri da odagnam njegovu utučenost, predložila sam da postavi neki drugi komad, u kojem je već glumio. Dogovorili smo se da to budu Duhovi, pošto je lik Osvalda bio među Orlenevljevim najuspešnijim ostvarenjima. Nažalost, publiku nije zanimalo da istu predstavu gleda više puta; kada smo najavili promenu programa, jedan broj ljudi je zatražio da im vratimo novac. Želeli su da gledaju Gospođicu Juliju i ništa drugo. I pored toga bismo imali zadovoljavajući odziv, da samo bogovi nisu rešili da baš na premijeru pošalju pljusak. Hiljadu i više dolara kojima smo se nadali spalo je na dvesta pedeset, što je ipak premalo za pokretanje časopisa. Iako smo bili silno razočarani, nismo dozvolili da nas to ohladi.
Imali smo dovoljno novca za prvi broj, koji smo odlučili da izbacimo u istorijski revolucionarnom mesecu martu. Koja je to nezavisna publikacija počinjala sa više sredstava? U međuvremenu, poslali smo opšti poziv prijateljima. Među odgovorima koje smo dobili, iz Kolorada je stiglo pismo sa naslovom: „Otvoreni put“. Pretili su nam tužbom zbog kršenja autorskih prava! Siroti Volt Vitman bi se sigurno prevrnuo u grobu da zna da se neko usuđuje da pravno zaštiti naslov njegove sjajne pesme. Ipak, nije nam ostalo ništa drugo osim da dete krstimo drugačije. Prijatelji su slali nove predloge, ali nijedan naslov nije zadovoljavao naše želje.
Jedne nedelje, prilikom posete farmici, Maks i ja smo otišli u vožnju jednopregom. Bio je početak februara, ali u vazduhu se već osećao miomiris proleća. Zemlja se polako oslobađala zimskih okova, a oazice zelenila već su najavljivale život koji klija u utrobi majke zemlje. „Majka Zemlja“, pomislih, „pa eto nama imena za dete! Ona koja doji čoveka oslobođenog i nesputavanog u svom pristupu slobodnoj zemlji!“ Ovo mi je ime zvonilo u ušima poput stare, zaboravljene pesme. Sutradan smo se vratili u Njujork i spremili prvo izdanje našeg časopisa. Izašao je 1. marta 1906, na šezdeset četiri stranice. Zvao se „Majka Zemlja“.
Pavel Orlenev je ubrzo potom otputovao za Rusiju, ostavljajući veliki komad sebe u srcima svih nas koji smo imali priliku da uživamo u njegovoj genijalnosti. Američka pozorišna scena i ono što se izdavalo za dramu u toj zemlji bili su mi nakon toga obični i banalni. No, mene je čekao novi posao, očaravajuć i zahtevan.
Kada je „Majka Zemlja“ izašla iz štampe i bila poslata našim pretplatnicima, našla sam zamenu za posao u salonu i zajedno sa Maksom krenula na turneju. Imali smo brojnu publiku u Torontu, Klivlendu i Bufalu. Bila je to moja prva poseta ovom gradu još od 1901. Policiju su još uvek proganjale Čolgoševe seni; bili su prisutni u velikom broju i zabranili su upotrebu bilo kog jezika osim engleskog. Time smo ostali uskraćeni za Maksovo obraćanje, ali ja nisam dozvolila da propustim priliku da se odužim policiji. Drugi miting, koji je bio zakazan za sutradan uveče, sprečen je pre nego što smo stigli da uđemo u salu.
Dok smo još uvek bili u Bufalu, stigle su vesti o smrt Johana Mosta. Bio je na predavačkoj turneji, a umro je u Sinsinatiju, boreći se za svoj ideal do samog kraja. Maks je obožavao Mosta i prilično je teško podneo ovaj udarac. A ja – sva moja pređašnja osećanja prema Hanesu sada su me spopala kao da nikada nije ni bilo žučnog sukoba koji nas je razdvojio. Sve ono što mi je dao u godinama kada me je inspirisao i učio sada je stajalo preda mnom, nagnavši me da uvidim svu besmislenost te zavade. Moja vlastita duga borba da se snađem i doživljena razočarenja učinile su da više ne budem toliko dogmatična u svojim očekivanjima od drugih. Pomogle su mi da shvatim koliko je težak i usamljen život buntovnika koji se bori za jednu omraženu ideju. Koliko god bila jaka ogorčenost koju sam osećala prema svom starom učitelju, znatno pre njegove smrti na njeno je mesto došlo duboko saosećanje.
U nekoliko navrata sam pokušala da mu ukažem na promenu koja se zbila u meni, ali njegov nepopustljiv stav me je ubedio da kod njega to nikako nije slučaj. Prvi naš susret, nakon višegodišnje pauze, dogodio se 1903, na prijemu koji je organizovan nakon što je odslužio i treću zatvorsku kaznu na Blekvelu. Kosa mu je posedela, ali u licu je i dalje bio rumen, dok su mu oči plamtele starim plamenom. Sudarili smo se kraj stepeništa koje vodi do podijuma, dok je on silazio, a ja se pela da održim govor. Bez i najmanjeg znaka poznanstva, bez reči, hladno se pomerio u stranu kako bi me pustio da prođem. Kasnije tog dana, spazila sam ga u društvu gomile čankoliza. Čeznula sam da odem i uzmem ga za ruku, kao nekad, ali njegov hladni pogled me je još uvek pratio, što je učinilo da odustanem od te ideje.
Godine 1904, Most je nastupio u Hauptmanovim Krojačima, u pozorištu Talija. Njegovo tumačenje Bomerta bilo je vrhunsko glumačko delo koje me je podsetilo na sve ono što mi je govorio o svojoj strasnoj ljubavi prema pozorištu. Koliko mu je samo život mogao biti drugačiji da je imao priliku da ostvari tu svoju žarku želju! Poštovanje i slava umesto mržnje, progona i zatvora.
Stara ljubav prema Mostu ponovo mi se zavirila u srcu, pa sam tada pohitala iza bine da mu kažem kako je veličanstveno glumio. Moje je pohvale prihvatio isto onako kao što je to učinio sa gomilom drugih ljudi koji su se tiskali oko njega. Očigledno mu nisu značile ništa više od toga.
Mosta sam poslednji put videla na velikom memorijalnom mitingu u slavu Luiz Mišel, koja je preminula na turneji, februara 1905. u Marseju. Smrt ove veličanstvene žene ujedinila je sve njujorške revolucionarne sekcije na demonstracijama organizovanim ovim povodom. Uz Katarinu Breškovsku i Aleksandra Jonasa, Most je bio predstavnik stare garde koja je došla da oda počast ovoj upokojenoj buntovnici i borcu. Ja sam bila određena da govorim nakon Mosta. Na tren smo stajali na pozornici jedno pored drugog. Bilo je to prvi put nakon mnogo godina da zajedno izađemo u javnost, što je publika oduševljeno pozdravila. Most se onda okrenuo bez ijednog pozdrava i udaljio se, ne pogledavši više u mom pravcu.
A sada je stari borac mrtav! Tuga me je spopala od pomisli na patnju koja ga je načinila tako nemilosrdnim i okrutnim.
Kada smo se sa Maksom vratili u Njujork, saznali smo da se u Mostovu čast sprema memorijalni miting u Grand Central Palasu. Oboje smo dobili poziv za nastup. Meni su kazali kako je zbog toga bilo protesta od strane pojedinih Mostovih pristalica, pogotovo njegove žene, koja je ideju o posmrtnom slovu Eme Goldman za Johana Mosta smatrala „svetogrđem“. Nisam imala nameru da se namećem, ali mladi saborci iz nemačkih redova, kao i brojni jevrejski anarhisti, insistirali su da održim govor.
Na zakazani dan, sala je bila krcata, a svaka nemačka i jevrejska radnička organizacija imala je predstavnike na ovom skupu. Došlo je i mnogo ljudi iz naših vlastitih redova, iz svake anarhističke grupe koja govori stranim jezikom. Bio je to impresivan događaj koji je potvrdio veliko poštovanje za genij i duh Johana Mosta. Iako je obraćanje bilo jako kratko, kasnije su mi preneli kako je moj govor u čast starog učitelja razgalio čak i neprijatelje iz grupe „Frajhajt“.