Čitavu zimu na prelazu 1907/1908, zemlja je provela u raljama finansijske krize. Hiljade radnika iz svakog većeg grada ostali su bez posla, osuđeni na bedu i siromaštvo. Umesto da nađu finansijska sredstva da nahrane gladne, vlasti su pogoršavale ovo užasno stanje gušeći svaki pokušaj razgovora o uzrocima krize.
Italijanski i jevrejski anarhisti iz Filadelfije sazvali su ovim povodom miting. Okupljenima su se obratili Volterin de Kler i Hari Vajnberger, rečiti propagandista na jidišu. Neko iz publike je pozvao na demonstracije ispred gradske kuće na kojima bi tražili posao. Govornici su se izjasnili protiv ove ideje, ali masa je pohrlila na ulicu. Na pola puta do gradske kuće radnici su napadnuti i pretučeni od strane policije. Volterin i Vajnberger su sutradan uhapšeni i optuženi za izazivanje nereda, a određena im je kaucija od hiljadu petsto dolara.
Čikaška policija je rasturila velike demonstracije nezaposlenih, služeći se istim metodama protiv golorukog naroda. Slični sramni postupci zbili su se širom zemlje. Držati turneju u takvim uslovima bilo je maltene nemoguće, a prihodi su bili tek toliki da pokrijemo troškove; moju situaciju je dodatno pogoršavala izuzetno jaka prehlada, koja me je iznurivala strahovitim kašljem. Ipak, uzdala sam da će se situacija popraviti do dolaska u Čikago. Planirala sam da se smestim kod starih prijatelja Džeka i Eni Livšiz. Četrnaest ugovorenih mitinga proći će uspešno, mislila sam, s obzirom da sam poznata u gradu i da imam brojne prijatelje koji su radi pomoći.
Dva dana pre dolaska, jedan mladi Rus koji je dobio batine od policije na demonstracijama nezaposlenih otišao je u kuću šefa policije s namerom da ga, kako su prenele novine, ubije. Iako tog momka nisam poznavala, mitinzi su odmah otkazani, a moje ime je dovedeno u vezu sa ovim incidentom. Kada sam pristigla u Čikago, nisu me sačekali prijatelji koji su me inače pozvali u goste, već dvojica drugih saboraca, od kojih mi je jedan bio nepoznat. Užurbano su me progurali kroz masu i obavestili da je kuća Livšizovih opkoljena od strane policije, te da će me umesto tamo odvesti kod prijatelja koga sam upravo upoznala. Obojica su mi savetovali da smesta odem iz grada, pošto je policija rešena da mi ne dozvoli da govorim. Nisam pristala da tek tako budem oterana.
- Ostajem u Čikagu, da uradim ono što inače radim u sličnim situacijama; da se borim za pravo da se naš glas čuje – kazala sam.
U domu mog domaćina shvatila sam da njegova žena strahuje da policija ne sazna da boravim kod njih. Celu je noć trčala do prozora da proveri nisu li možda već stigli. Ujutru je počela da se prepire sa mužem zbog toga što me je doveo u kuću. Sigurno ću ih uvaliti u neku nevolju, rekla je, pa će ih komšiluk najuriti.
Trebalo je da odem u hotel, ali bila sam sigurna da me neće primiti. Na svu sreću, pojavile su se dve Amerikanke poreklom iz Rusije, koje su me pozvale u goste. Jednu od njih, dr Beki Jampolski, poznavala sam putem prepiske. Njen stan se sastoji od jedne kancelarije i dnevne sobe, kako mi je kazala, ali rado će ovu drugu podeliti sa mnom. Drage sam volje prihvatila ovu ponudu. Kod Jampolskijeve sam upoznala Vilijama Natansona, mladog studenta koji je bio aktivan u jidiškom anarhističkom pokretu. Ponudio se da pomogne, šta god da odlučim da uradim. Njegov prijateljski duh i Bekino gostoprimstvo brzo su učinili da zaboravim na ludnicu iz koje sam utekla.
Moje prvo pitanje odnosilo se na onog nesrećnog momka, koji se zvao Lazarus Overbak. Ko je on i zašto je išao kod šefa policije? Obavestili su me da se o njemu zna jako malo. Nije iz naših redova, niti pripada nekoj anarhističkoj grupi. Preko njegove sestre se pročulo da je u Americi odskora. U Rusiji su on i njegova porodica preživeli gnusni pokolj u Kišinjevu[1]. Prilikom marša nezaposlenih u Čikagu bio je svedok sličnog iživljavanja nad radnicima koji su se odvažili da javno iskažu svoje siromaštvo i bedu. U slobodnoj zemlji, kakvom je zamišljao Ameriku, video je istu nehumanost i zverstvo. Niko nije znao pravi razlog njegove posete šefu policije. Šefov sin ga je upucao maltene čim je dečko ušao u kuću.
Na isleđivanju je šef Šipi izjavio kako mu je Overbak uručio pismo, a onda pokušao da mu ubije sina, koji je dobio metak u telo. Pregledom je utvrđeno da mladi Šipi uopšte i nije ranjen. Overbak je ubijen iz pištolja kalibra trideset osam milimetara, dok je prema šefovoj izjavi kod mladića pronađena trideset dvojka. To, međutim, nije sprečilo policiju da krene sa napadima na sve za koje se zna da su anarhisti, kao i sa zatvaranjem štabova naših saboraca i zaplenom njihove literature.
Stari policijski trik sa zastrašivanjem vlasnika onemogućio mi je da iznajmim bilo koju salu. Svaki moj korak bio je praćen. Detektivi su mi bili za petama od trenutka kada su saznali da odsedam u kući moje mlade prijateljice lekarke. U međuvremenu, štampa je nastavila da širi neverovatne priče o anarhizmu i Emi Goldman, te o urotama protiv policije. Vašington se dao na posao. Komesar imigracionog biroa Sardžent izjavio je da mu nije jasno kako je Ema Goldman uspela da se vrati u Ameriku nakon puta u Amsterdam. Priznao je da je pokrenuo istragu kako bi se otkrilo koji se to službenik oglušio o njegovo naređenje da mi zabrane ponovni ulazak u zemlju. Bilo je tragikomično gledati kako jedna moćna država prevrće nebo i zemlju ne bi li ućutkala jednu malecnu ženu. Sreća moja što tad još uvek nisam bila naročito sujetna.
Gotovo sam digla ruke od nade da ću nastupati u Čikagu, kada je Beki Jampolski donela vest da nam dr Ben L. Rajtman nudi prazan lokal u kojem udomljava nezaposlene i skitnice. Možemo tamo da držimo mitinge, poručio je, a takođe je tražio da sa mnom razgovara na ovu temu. U novinarskim reportažama sa marša nezaposlenih u Čikagu, Rajtman je pominjan kao čovek koji je predvodio protestnu šetnju i koji se našao među pretučenim demonstrantima. Imala sam želju da ga upoznam.
Popodne je stigao jedan egzotičan i zanimljiv čovek sa ogromnim crnim kaubojskim šeširom, dugačkom svilenom kravatom i glomaznim štapom.
- To je, dakle, to damče Ema Goldman – bile su njegove prve reči. – Oduvek sam želeo da vas upoznam.
Glas mu je bio dubok, mekan i umilan. Ja sam odgovorila kako sam i sama želela da upoznam zagonetnu osobu koja toliko veruje u slobodu govora da pomaže Emi Goldman.
Moj gost je bio visok čovek lepo izvajane glave, na kojoj je stajao grm kovrdžave crne kose, koja očigledno duže vreme nije videla vodu. Imao je krupne i snene kestenjaste oči. Njegove usne, koje su otkrivale nisku divnih zuba kada bi se nasmejao, bile su punačke i sočne. Ličio je na zgodnog divljaka. Njegove uske i bele šake zračile su osobenom privlačnošću. Nokti na njegovim prstima, baš kao i kosa, kao da su bili u štrajku protiv sapuna i četke. Nisam mogla da skinem pogled sa njegovih šaka. Iz njih kao da je izbijala neka čudna draž, nežna i uzbudljiva.
Razgovarali smo o mitingu. Dr Rajtman je rekao da su ga vlasti uveravale kako nemaju ništa protiv mog nastupa u Čikagu. „Na njoj je da nađe mesto“, kazali su mu. Rado će mi pomoći da to proverimo. Kod njega može da stane preko dvesta ljudi; jeste prljavo, ali njegovi beskućnici će mu pomoći da počisti. Kada jednom proguram ovu pustolovinu u njegovoj sali, lako ću obezbediti koji god prostor poželim. Pun entuzijazma i energije, moj posetilac je iznosio detalje plana da policiju porazimo skupom u sedištu Udruženja za dobrobit bratstva (Brotherhood Welfare Association), kako je nazivao svoj lokal. Zadržao se nekoliko sati, a kada je otišao, ja sam ostala sva pometena i smušena, očarana šakama ovog čoveka.
Uz pomoć svojih skitnica, Rajtman je počistio prostor, podigao binu u poređao klupe na kojima je moglo da se smesti dvesta pedeset ljudi. Naše devojke su skrojile zavesice kako bi ukrasile prostor i sakrile ga od pogleda radoznalaca. Sve je bilo spremno za događaj, a štampa je širila senzacionalne priče o tome kako Rajtman i Ema Goldman smeraju zaveru protiv policije. Na zakazani dan mitinga, lokal su posetili službenici iz uprave za građevinske objekte i protivpožarne službe. Pitali su doktora koliko ljudi očekuje. Predosećajući nevolju, rekao je pedeset. „Devet“, odlučili su stručnjaci iz uprave za objekte. „Mesto nije bezbedno za više od toga“, ponavljali su činovnici iz protivpožarne službe. Jednim potezom naš miting je osujećen, a policija je upisala još jednu pobedu.
Ovaj novi udarac pobudio je pažnju čak i pojedinih novina. List „Inter-Oušn“ (The Inter-Ocean) mi je ponudio da pišem za njih, pa je nekoliko dana na svojim stranicama objavljivao moje kolumne, dosegnuvši sa svakim novim brojem na hiljade novih čitalaca. To mi je omogućilo da pred veliki auditorijum iznesem tragediju Overbakovog slučaja, ulogu koju su u celoj priči imali šef i njegov sin, kao i zaveru usmerenu ka gušenju slobode govora, ali i da konačno predstavim svoje ideje o potpunoj slobodi od cenzure. Urednik je, razume se, zadržao pravo da za moje članke koristi bombastične naslove i napada anarhizam u svojim uvodnim člancima; no, pošto sam svoje tekstove potpisivala sama, ono što sam imala da kažem ni na koji način nije zavisilo od bilo kog drugog sadržaja u tom listu.
„Inter-Oušn“ je s nestrpljenjem želeo da policiji priredi iznenađenje. Ponudili su mi automobil iz kojeg bih mogla da se obraćam masama u gradu; oni će obezbediti novinare, fotografe, baterijske lampe i ostale potrepštine „kako bi pokrenuli ovaj poduhvat“. Nisam želela da pristanem na ovu cirkusku predstavu; taj potez mi ne bi doneo pravo na slobodu govora, već bi ukaljao ono što mi je sveto.
S obzirom da su sale sa mitinge pozatvarane, prijateljima sam predložila da organizujemo okupljanje i koncert u Radničkoj sali, s tim da se moje ime ne pominje u najavama za javnost. Pokušaću da se otarasim pasa čuvara i ušunjam se u zakazano vreme. Samo je par članova naše grupe znalo za ovaj plan, dok su ostali bili ubeđeni da je jedina svrha mitinga skupljanje materijalnih sredstava za našu borbu.
U ovu zaveru nam je valjalo uključiti i jednog čoveka sa strane, a taj čovek bio je Ben Rajtman. Pojedinci iz naših redova su se usprotivili ovoj ideji, smatrajući kako je doktor novajlija kojem se još ne može verovati. Ja sam ih podsetila kako je taj čovek iskazao veliku hrabrost kada nam je ponudio svoju salu, te da je bio od velike pomoći u upoznavanju javnosti sa našim angažmanom. Ne sme biti sumnje po pitanju njegovog interesovanja. Iako nisam ubedila protivnike, ostali prijatelji su se složili da o ovome obavestimo Rajtmana.
Te noći san nikako da mi dođe na oči. Bacakala sam se tamo-amo po krevetu, nemirna u mislima, ispitujući sebe zašto sam tako srdačno branila osobu o kojoj zapravo ne znam gotovo ništa. Uvek sam bila protivnik poverenja bez pokrića u nepoznate ljude. Šta je to u ovom čoveku što me je nagnalo da mu verujem? Morala sam priznati sebi da je u pitanju bila činjenica da mi se jako dopada. Od trenutka kada sam prvi put ušla u ordinaciju Jampolskijeve, potpuno me je opčinio. Što smo više vremena provodili zajedno, više me je fizički privlačio. Znala sam da ni on nije ravnodušan; pokazivao je to svakim svojim pogledom, a jednom prilikom me je iznenada zgrabio u pokušaju da me zagrli. Ovakva bi me pretpostavka razgnevila, iako me je njegov dodir uzbuđivao. U tišini noći, sama sa svojim mislima, postala sam svesna sve veće strasti prema ovom zgodnom divljaku, čije su šake tako očaravajuće.
Sedamnaestog marta uveče, za kada je zakazan naš skup, pošlo mi je za rukom da se išunjam na zadnji ulaz kod Jampolskijeve, dok su me detektivi čekali ispred. Bezbedno sam prošla kroz redove policije koja je opkolila salu. Publike je bilo u velikom broju, a među njima i gomila policajaca načičkanih uz zidove. Počeo je koncert i neko je zasvirao solo na violini. U polumraku, probila sam se do pozornice. Kada je muzika utihnula, Ben Rajtman se popeo na binu i najavio kako jedan dobro poznati prijatelj želi da se obrati okupljenima. Brzo sam ustala i započela govor. Na prve tonove mog glasa i ovacije mase, policija se sjurila na podijum. Nadležni kapetan me je gurnuo, gotovo mi pocepavši haljinu. Odjednom izbi metež. U strahu da neko iz redova naše omladine ne učini nešto nepromišljeno, povikala sam:
- Policija je ovde da isprovocira nerede, kao na Hejmarketu. Nemojte im davati priliku za to. Izađite mirno i time ćete naš pokret pomoći hiljadostruko više.
Publika je aplaudirala, pa zapevala neku revolucionarnu pesmu, izlazeći napolje u savršenom redu. Kapetan me je, gnevan zbog propalog pokušaja da me ipak ućutka, gurao ka izlazu, proklinjući i psujući. Kada smo došli do stepeništa, odbila sam da se maknem s mesta sve dok mi ne donesu kaput i šešir, koji su ostali u sali. Stajala sam leđima naslonjena na zid i čekala svoje stvari kada sam spazila kako dva policajca vuku Bena Rajtmana, guraju ga niz stepenište i izvode na ulicu. Prošao je pored mene ne pogledavši me i ne rekavši ništa. To me je jako pogodilo, ali računala sam da se pretvara da me ne zna zbog policije. Sigurno će doći kod Jampolskijeve kada ih se otrese, ubeđivala sam samu sebe. Mene su izveli, da bih onda u pratnji policije, detektiva, novinara i mase okupljenih stigla do kućnog praga Beki Jampolski.
Moji prijatelji su već bili u ordinaciji, usred rasprave o tome otkud vlastima i novinarima informacija da ću i ja prisustvovati skupu. Osećala sam kako sumnjaju na Rajtmana. Bila sam ogorčena, ali nisam ni zucnula: očekivala sam da se brzo pojavi i lično se opravda. Međutim, noć je odmicala, a doktora nije bilo. Sumnje mojih saboraca bile su sve izraženije i ja sam to jasno videla.
- Sigurno su ga zadržali u policiji – pokušala sam da objasnim.
Verni prijatelji Beki i Natanson složili su se da je sigurno to razlog, ali ostali su bili sumnjičavi. Provela sam besanu noć, verujući u ovog čoveka, ali i strahujući da je možda kriv.
Rajtman se pojavio tek sutradan ujutro. Nije uhapšen, kazao je, ali iz izvesnih važnih razloga nije mogao da dođe kod Beki nakon mitinga. Nije imao pojma ko je obavestio novine i vlasti. Znatiželjno sam ga posmatrala, pokušavajući da proniknem u njegovu dušu. Kakve god sumnje da sam imala prethodno veče, sada su se one istopile kao led sa prvim zracima sunca. Delovalo je nemoguće da iko sa tako iskrenim licem može biti kadar za izdaju i smišljene laži.
Ovakav potez policije naišao je na veliki odjek u većini novina, koje su svojevremeno huškale vlasti da „smrve anarhiju“, a uvodne reči urednika izražavale su protest protiv surovog ponašanje prema meni. Pojedini listovi su preneli kako je pribranost i hrabrost Eme Goldman, a ne policije, isključivi razlog što je sprečeno krvoproliće. U jednom listu je pisalo: „Kapetan Maoni se oglušio o naređenja kada je izbacio Emu Goldman iz Radničke sale, gde je trebalo da održi predavanje. Zabranivši joj da govori, učinio joj je uslugu i samo pojačao vatrene tvrdnje njenih sledbenika o tome kako ustavom zagarantovano pravo na slobodu govora predstavlja mrtvo slovo na papiru.“
U danima koji su usledili, čikaška štampa je objavljivala članke i protestna pisma znamenitih ljudi. Jedno je bilo od Vilijama Dadlija Folka, koji je izrazio svoje ogorčenje zbog šikaniranja Eme Goldman i gušenja slobode govora.
Drugo je potpisao dr Ku, poznati lekar iz Čikaga. Najprijatnije iznenađenje bio je stav rabina Hirša o ponašanju policije na našem okupljanju. Iduće subote, na službi je održao objektivno predavanje o anarhizmu. Između ostalog, ukazao je na nepromišljenost vlasti koje pokušavaju da nasiljem uguše ideal čiji su pojedini zagovornici bili među najplemenitijim bićima na svetu. Dodatni doprinos ovakvoj promeni stava načinio je dr Ku, koji me je pozvao u goste, da upoznam njegovog brata i ostale prijatelje koji se zanimaju za borbu za slobodu govora. Usledilo je osnivanje Lige za slobodu govora, u čijem su se članstvu našli neki od najistaknutijih čikaških radikala.
Pripadnici Lige su me nagovarali da ostanem u Čikagu sve dok se ne izborimo za pravo da govorim. Nažalost, nikako im nisam mogla izaći u susret, jer sam imala ugovorena predavanja u Milvokiju i drugim gradovima na zapadu. Dogovorili smo se da se vratim kasnije.
Zabrana mitinga u Čikagu pronela je moje ime širom zemlje kao nikad pre, još od tragedije iz Bufala. Ranije sam stalno išla u Milvoki, iako mi nije polazilo za rukom da privučem neku ozbiljniju pažnju. Sada je broj zainteresovanih daleko premašivao kapacitet naših sala, pa se dešavalo da puno ljudi ostane napolju. Čak su i socijalisti dolazili u velikom broju, a među njima i Viktor Berger, njihov vođa. Njega sam srela jednom ranijom prilikom, ali zaključila sam da je prema idejama koje zagovaram netolerantan kako to samo marksista ume da bude. Sada me je čak i on hvalio zbog mog angažmana. Potražnja za anarhističkom literaturom rasla je do krajnje zadovoljavajućeg nivoa.
Imala sam svaki razlog da budem zadovoljna odzivom u Milvokiju i uživam u krugu svojih dobrih prijatelja, pa ipak, bila sam nespokojna i nezadovoljna. Spopala me je velika čežnja, neka neodoljiva žudnja za dodirom čoveka koji mi se toliko dopao u Čikagu. Telegrafom sam ga pozvala da dođe, no kada je napokon bio tu, očajnički sam se borila protiv neke unutrašnje prepreke koju nisam mogla ni objasniti, ni prevazići. Nakon što sam ispoštovala zakazane mitinge, sa Rajtmanom sam se vratila u Čikago. Policija mi više nije bila za petama, a po prvi put nakon nekoliko nedelja mogla sam da malo uživam u privatnosti, slobodno se krećem i sa prijateljima razgovaram bez straha da me neko uhodi. U čast toga što sam se ratosiljala večitog društva detektiva, doktor me je izveo na večeru. Pripovedao je o sebi i svojoj mladosti, govoreći o svom bogatom ocu, koji je njegovu majku ostavio da gaca u siromaštvu sa dva deteta na grbači. Kod našeg momčića se želja za putovanjima javila već u petoj godini, stalno ga mameći na prugu. Sa jedanaest je pobegao da bi proskitao SAD i Evropu, uvek blizu samom talogu ljudskog društva, porocima i kriminalu. Radio je kao portir na Politehničkom fakultetu u Čikagu, gde su se profesori zainteresovali za njega. Oženio se u dvadeset trećoj, a onda i razveo ubrzo nakon što se iz te kratkotrajne zajednice rodilo dete. Pominjao je koliko puno voli svoju majku, uticaj jednog baptističkog sveštenika na njega, te brojne dogodovštine – neke vesele, neke mučne – a koje su se sve utkale u njegov život.
Očaralo me je ovo živo otelotvorenje onih tipova ljudi koje sam poznavala samo iz knjiga, tipova koje su opisivali Dostojevski i Gorki. Lična mizerija i nedaće koje sam doživela tokom nedelja provedenih u Čikagu kao da su iščilile. Ponovo sam bila bezbrižna i mlada. Čeznula sam za životom i ljubavlju, žudela da se nađem u zagrljaju čoveka koji dolazi iz sveta potpuno različitog od mog.
Te noći me je kod Jampolskijeve uhvatila bujica nekakve iskonske strasti za koju nisam ni verovala da je neki muškarac može pokrenuti u meni. Bez stida sam odgovorila na njen primitivni zov, njenu otvorenu lepotu i ekstatičnu radost.
Sa novim danom, ponovo sam se spustila na zemlju i posvetila svom idealu, koji ne trpi nijednog drugog boga. Neposredno pre odlaska iz Mineapolisa u Vinipeg, prijatelji su me pozvali na večeru u restoran. Ben je trebalo da nam se pridruži naknadno. Bila je to razdragana družina koja u veselju provodi poslednje sate moje sadržajne posete Čikagu. Ubrzo je stigao i Ben, a sa njim se i atmosfera usijala.
Nedaleko odatle sedela je jedna grupa ljudi među kojima sam prepoznala kapetana Šutlera, čije prisustvo kao da je zagađivalo sâm vazduh. Odjednom, primetih kako se približava našem stolu. Na moje čuđenje, Ben ustade i priđe Šutleru. Ovaj se pozdravi s njim uz veselo: „Zdravo, Ben“, prijateljski ga povlačeći niže k sebi. Ostali, očigledno policijski službenici, kao da su redom znali Bena i prijateljstvovali s njim. Gnev, gađenje i užas – sve se to pomešalo u meni i počelo da mi udara po slepoočnicama, od čega mi se naglo slošalo. Prijatelji su sedeli zureći jedni u druge, pa u mene, a meni je samo bilo još gore.
Ben Rajtman, čiji me je zagrljaj ispunjavao ludačkim ushićenjem, šuruje s policijom! Ruke koje su mi pržile telo sada su bile blizu te zveri koja je bezmalo zadavila Luisa Linga, blizu čoveka koji mi je pretio i maltretirao me 1901. Ben Rajtman, prvoborac slobode, druguje ni manje ni više nego sa ljudima koji guše slobodu govora, batinaju nezaposlene, koji su ubili sirotog Overbaka! Kako može da ima išta sa njima? Na pamet mi je pala užasna pomisao da je možda i sâm detektiv. Nekoliko trenutaka bila sam potpuno omamljena. Pokušala sam da se otarasim ove gnusne ideje, no ona je nadirala sve jače. Prisetila sam se našeg skupa od 17. marta i izdaje koja nam je dovukla policiju i novinare. Da li ih je upravo Rajtman obavestio? Je li to moguće? A ja mu se podala! Ja, koja se devetnest godina borim protiv neprijatelja slobode i pravde, uživala sam u naručju jednog od njih.
Trudila sam se da se kontrolišem, pa sam prijateljima predložila da pođemo. Drugovi koji su me otpratili do železničke stanice bili su ljubazni i puni razumevanja. Pričali su o uspešnoj misiji koju sam obavila i planovima za novu posetu. Bila sam im zahvalna na pažnji, ali jedva sam čekala da me voz povede negde daleko. Napokon, voz je krenuo, a ja sam ostala sama, sama sa svojim mislima i burom u srcu.
Ta noć je bila beskrajna. Tumarala sam između izjedajućih sumnji i stida što me Ben i dalje privlači. U Milvokiju me je sačekao telegram u kojem me pita zašto sam onako odjurila. Nisam odgovorila. Popodne je stigla nova poruka: „Volim te, želim te. Molim te, pusti me da dođem.“ Odgovorila sam: „Ne treba mi ljubav Šutlerovih burazera.“ U Vinipegu me je čekalo pismo, ludački izliv strasti i žalostiva molba da mu dozvolim da mi objasni.
Dani su mi bili ispunjeni obavezama oko mitinga, što mi je pomoglo da budem hrabra i da se oduprem svojoj žudnji za Benom. Kako god, noći su bile poprište besanih sukoba. Razum mi se gnušao ovog čoveka, ali srce je vrištalo za njim. Mahnito sam se borila protiv njegove privlačnosti, pokušavajući da svoju čežnju ugušim potpunom posvećenošću predavanjima.
Prilikom povratka iz Kanade, zadržali su me na američkoj granici, a onda me je imigracioni inspektor izveo iz voza i zasuo pitanjima u pogledu mog prava da uđem u SAD. Ovaj vašingtonski satrap je očigledno bio proučio antianarhističku legislaturu. Dahtao je i znojio se zbog unapređenja u službi, a ne zbog Ujka Semove slave. Obavestila sam ga kako u toj državi živim već dvadeset tri godine, dok Antianarhistički zakon važi samo za osobe koje su zemlji manje od tri godine. Povrh toga, udadbom sam postala američka građanka. Imigracioni službenik se gotovo onesvestio. Već je video medalje kako vise u vazduhu i nije mu bilo drago što ih ispušta.
Vrativši se u Mineapolis, ponovo sam zatekla Benova pisma u kojima me preklinje da ga pustim da dođe. Neko vreme sam se borila protiv toga, ali na kraju je ovu situaciju razrešio jedan čudan san. Sanjala sam kako Ben stoji pognut nada mnom, licem kraj moga lica i ruku položenih na moje grudi. Iz prstiju na rukama ispaljivao je plamen koji mi je polako opkoljavao telo. Nisam se trudila da mu uteknem. Propinjala sam se ka tom plamenu, žudeći da me obuzme njegova vatra. Kada sam se probudila, srce je buntovnom mozgu prošaptalo kako velika strast često zna da čoveka podstakne na uzvišene ideje i dobra dela. Zašto i ja ne bih mogla podstaći Bena i povesti ga u svet mojih društvenih ideala?
Poslala sam mu poruku: „Dođi.“ Dvanaest sam sati provela razapeta između gnusne sumnje i ludačke želje da verujem tom čoveku. Nemoguće da me moj instinkt tako vara, ponavljala sam sebi – da neko bezvredan može da mi se toliko neodoljivo dopada.
Benovo objašnjenje scene sa Šutlerom je izbrisalo svaku moju sumnju. Nisu ga oni poznavali zato što se druži sa tim čovekom ili što šuruje sa policijom, kazao je. Njegovo zanimanje za skitnice, beskućnike i prostitutke ga je zapravo često dovodilo u kontakt sa vlastima. Društveni izgnanici su mu se uvek obraćali kada bi upali u kakvu nevolju. Znali su ga i verovali mu, a on ih je razumeo mnogo bolje od takozvanog uglednog sveta. Kako i sam dolazi iz podzemlja, imao je razumevanja za one koje je društvo odbacilo. Oni su ga načinili svojim glasnikom, a on je kao takav često išao u policiju da ih brani. „Nikada nije tu bilo ničeg drugog“, molećivo je govorio Ben. „Molim te da mi veruješ i dopustiš mi da ti to dokažem.“ Šta god time stavljala na kocku, morala sam da imam neograničeno poverenje u njega.
[1] Kišinjev je danas glavni grad Moldavije. Nekada jaka jevrejska zajednica je svojevremeno u dva navrata, 1903. i 1905. pretrpela dva velika pogroma koji su doveli do masovnog iseljavanja tamošnjeg stanovništva. (prim.prev.)