Izvor:
https://telegra.ph/How-I-became-a-political-refugee-03-02
02. mart 2020.
Moj život je nalik na Netfliksovu seriju, ali trenutno je i realniji. Nimalo laka, ali izuzetno zanimljiva.
Sada sam zatražio politički azil u Francuskoj, a evo i kako je do toga došlo:
Počeću od Kulina bana.
Sedamnaestog novembra 2017. odlučio sam da odem u Minsk (Belorusija), da sinu proslavim šesti rođendan.
Kupio sam poklone, stigao, čestitao, par dana se družio sa detetom, posle bio na rođendanu kod jednog prijatelja iz Minska… Planirali smo da odemo do Moskve i proslavimo moj rođendan, a onda sam saznao da mi je policija pretražila kuću.
Zovem advokata. On mi govori da je odeljenje FSB iz Penze izvršilo pretres povodom slučaja “Mreža” (postoje dokumenta o tome), da su zaplenili računar, telefone i šta se dešava – ljude muče strujom, pa mi je pametnije da se ne vraćam.
Prolazi mesec, opet se čujem s advokatom, koji mi prenosi da je situacija još gora, hapse i muče ljude širom Rusije i lako mogu da zaglavim, čak iako nisam kriv. Shvatam da sam zarobljen u Belorusiji na duže, pa odlučujem da svoje vreme maksimalno iskoristim: pohađam blokčejn sastanke i idem na njihove časove, učestvujem u kripto projektima…
Onda smo pokrenuli servise za distribuciju tokena u blokčejnu Eterijum, pa otišli da proslavimo u Grodno (Beorusija).
Iznajmio sam kuću na dva dana na pasoš. Podaci su prošli kroz neki spisak, pa su se sutradan pojavili jedan kagebeovac i četvorica iz interventne.
Oborili su me, lice mi pribili uz pod, i počeli da se raspituju gde mi je ukrajinski pasoš i kada sam došao iz Ukrajine. Ja nikad nisam imao ukrajinski pasoš, a u Ukrajini sam bio jako davno, još pre rata…
Ispostavilo se da je 2015. Rusija prosledila neki dokument Belorusiji u kojem je stajalo kako su mi zabranili ulazak iz Ukrajine u Rusiju, te da me u slučaju da pokušam da pređem treba zaustaviti.
A ja sam celu 2015. proveo u Rusiji i nisam ni išao u Ukrajinu.
Godine 2016. Rusija je ukinula zabranu ulaska, ali 2018. marljivi beloruski kagebeovci odlučili su da provere kome je to zabranjen ulaz u Rusiju dve godine ranije.
Prilikom pretresa, KGB mi je pronašao 0.26 grama droge u džepu, zbog čega sam završio u zatvoru. Tamo su me stavili na “preventivni režim” zbog “ekstremizma i ostalih rušilačkih aktivnosti”. Navodno, ja sam vođa antifašista.
Tajna policija je otkrila moje veze sa ruskim i beloruskim anarhistima i antifašistima. Ispričao sam im ono što se može pronaći na internetu, kao i ponešto o fizičkoj besmrtnosti, veštačkoj inteligenciji i svemirskim brodovima. Ovi u šoku, nemaju pojma o čemu govorim, ali se plaše da pokažu svoje neznanje. To je sad druga priča…
Epilog: dve godine redovnog zatvora i premeštaj u zatvoreničku koloniju broj 15 u Mogilevu.
Kaznu sam počeo da služim 11. avgusta 2018, a trebalo je da je završim 11. avgusta 2020.
U zatvoru sam proveo godinu i mesec dana, a onda se desilo pomilovanje – povodom 75-godišnjice oslobođenja Belorusije od nacističkih okupatora.
Kazna mi je smanjena za godinu dana usled pomilovanja, a ja sam deportovan iz Belorusije. Zabranili su mi ulazak u zemlju na pet godina.
Septembar 14. 2019, eto mene u Rusiji.
Sin mi je u Belorusiji, a meni ulazak zabranjen…
Panduri se nisu zanimali mnogo za mene, FSB Penza je mom ocu vratila računar i sve ostalo što su bili pokupili prilikom pretresa.
Račuo sam da je sad sve u redu, ja sam bio sve jači, a oni će me ostaviti na miru…
Radio sam ono što najviše volim: pričao s drugarima, išao na blokčejn sastanke, blejao na dešavanjima… Ko zna zašto, nisam se osećao sigurno.
Prijatelji iz Nemačke su mi pisali i zvali me da odem kod njih. Odlučio sam da posetim stare prijatelje. Izvadio sam francusku vizu na tri meseca. Francusku – zato što se dobija duplo brže od nemačke!
Prvog decembra 2019. otišao sam za Nemačku. Tamo sam pomagao u Omladinskom alternativnom centru. Organizovao sam “društvene igre” da zajednicu povežemo jače, držao predavanja o digitalizaciji, blokčejnu, pametnim ugovorima, vebu 3.0, DAO-u… Pročitao sam da je slučaj “Mreža” završen i da je ekipa dobila sulude kazne. Računao sam da, pošto je slučaj okončan i sve što je zaplenjeno tokom pretresa vraćeno, to znači da više nisam predmet ničijeg interesovanja, te da mogu da živim mirno i radim nešto pozitivno i konstruktivno.
Viza je polako isticala, pa sam 27. februara kupio kartu Berlin-Moskva…
Sedamnaestog februara saznajem da je u Rusiji otvoren novi slučaj protiv “ekstremističke zajednice” i da je sastavljen ogroman spisak ljudi koji se sumnjiče za učestvovanje u “Narodnoj samoodbrani”.
Ovde imate tekst o tome:
https://t.me/freeazat
(Post od 17. februara, u 12..49. Trenutno ima skoro 15 000 pregleda.)
Iako nisam član “Narodne samoodbrane”, našao sam se na ovim spiskovima, sa sve slikom i informacijama iz pasoša, datumu registracije… Ukratko, sve ono što jedino policija može da ima. Uzgred, na spiskovima je bio i Jegor Basista – izvrstan muzičar s kojim smo svirali i koji je sve samo ne ekstremista.
Tu je i moja majstorica za tetovaže i stara prijateljica Tanja Anti.
Ona je divna osoba koja podiže veličanstvenu ćerku Lenu. Na ovim spiskovima opisuju je kao “opasnu i radikalnu levičarku”. Potpuno suludo!
Sve u svemu, shvatio sam da me nikad više neće ostaviti na miru. Previše sam mislio, pričao, radio…
A to se ne prašta…
Prijatelji iz Nemačke su takođe u šoku. Rekli su mi da postupim kako želim, ali da se zasad ne vraćam, a oni će pomoći koliko mogu.
Obratio sam se ljudima koji se bave ljudskim pravima i problemima izbeglica, koji su mi rekli: “Prema članu 3. Dablinskog sporazuma, azil moraš da tražiš u zemlji koja ti je izdala vizu.”
A ja imam francusku vizu.
Dobro, promena mesta boravišta mi nije problem! Idem za Francusku. Super je što na svetu postoje dobri ljudi. Kontaktirao sam organizacije koje pružaju podršku izbeglicama u Francuskoj, a tamo su me posavetovali, objasnili gde da se prijavim, koja dokumenta da priložim…
Dvadeset sedmog februara, na dan isteka vize, zatražio sam politički azil u Francuskoj i pokrenuo proceduru. Sada moram da čekam između šest meseci i dve godine i ne smem da napuštam teritoriju Francuske.
Francuska se ispostavila kao jako skupa zemlja. Sve je gotovo 2-3 puta skuplje nego u Rusiji. Ipak, osećam se bezbedno, a to košta.
Ne znam kada bih se mogao vratiti u Rusiju, i da li ću se uopšte vratiti tamo… Kropotkin je u egzilu proveo 40 godina, pa se na kraju vratio u domovinu. Možda nešto slično zadesi i mene?
Već mi nedostaje rodbina, prijateljji, blokčejn sastanci, večeri poezije, konferencije o robotici, laboratorije za sprečavanje globalnih rizika… Volim Moskvu, to mi je omiljeni grad! Šteta što tako lep grad ima tako užasnu vlast!
Trenutno se zanimam time što nosim dokumenta s jednog mesta na drugo: uzmem papire iz Udruženja za pomoć izbeglicama, odnesem ih u policiju, tamo mi daju neke druge papire, njih nosim nazad u Udruženje. Tamo ponovo uzmem nove papire, opet u policiju, pa opet druge njihove papire moram da vraćam… Zašto dokumentaciju ne šalju imejlom nije mi jasno, ali nema vam druge osim ako ne želite da završite u zatvoru zbog nameštaljke…
U životu sam pomogao mnogima. Celog života trudio sam se da od sveta načinim makar malo bolje mesto.
Teško je onome ko pomaže drugima da sam traži pomoć. S druge strane – moramo prevazići ego i priznati da nam je svima ponekad potrebna pomoć i da naiđu vremena kada se ne možemo izboriti sami!
Priznajem – u situaciji sam kada ne mogu sam! Potrebna mi je vaša pomoć!
Ako mi ikako možete pomoći, pomozite.
I jedan dolar znači puno!
Sberbank kartica:
4276 3800 6949 1079
Vladimir Dmitrievich S.
PayPal:
v.ponimajushij@gmail.com
BTC wallet:
12MHpdkcqQTE3Sq5dp2QgBoosBbzTfQTQE
ETH wallet:
0xcbfb5ef589010d99f519c8f9830beb8bbff23d27