Luiz Mišel je rođena 29. maja 1830. godine u selu Vronkur (Vroncourt), u kojem je njena majka, Marijan Mišel, radila kao služavka u porodici seoskog starešine, Šarla Etjena Demai. Od očevih roditelja je primila liberalno obrazovanje: deka joj je čitao Voltera, Rusoa i enciklopediste, dok joj je baka držala časove pevanja i klavira. Njena ljubav i razumevanje za sve što je potlačeno, kako ljude, tako i životinje, razvila se iz poistovećivanja sa svetom njenog detinjstva, koji je kasnije opisala kao „idiličan“. Kako je rasla, raslo je i njeno saosećanje i osetljivost, što je uz nagon da ustaje protiv društvenih nejednakosti odvodi na revolucionarni put. Po smrti svoje majke i voljenih bake i deke, maćeha uspeva da je najuri iz zamka.
Nakon što je prošla obuku za nastavnicu, zapošljava se u jednoj osnovnoj školi, a januara 1853. i sama otvara školu u Odelonkuru (Audelancourt), jer „narodu treba obezbediti intelektualna sredstva da bi se pobunio“. Otpuštena je zbog nepridržavanja školskog programa i primenjivanje sopstvenih metoda, koje se mnogim roditeljima nisu dopadale: decu je često vodila na časove na otvorenom kako bi bolje upoznala prirodu i učila ih da pevaju Marseljezu. Kasnije je sa svojom prijateljicom i koleginicom iz doba obuke Žuli Longšamp otvorila školu za devojčice u Milijeru, gde predaje dve godine. Ipak, sve vreme sanja o odlasku u Pariz. Osećala je da je to jedino mesto gde je moguće boriti se protiv carstva. U prestonicu stiže 1856. i posvećuje se predavanjima koje drži u jednom pansionu, kao i pisanju poezije i čitanju. U ono malo slobodnog vremena koje joj je ostalo, pohađala je časove fizike, hemije i prava, što joj je pomoglo da utoli svoju žeđ za znanjem. Vraćajući se kući po mraku počela je da sreće sve više osiromašnih žrtava pariskog društva. Način na koji su je ovi ljudi dirnuli izrazila je sledećim stihovima:
Videla sam kriminalce i kurve,
Zborila sa njima. Sada bih da pitam
Veruješ li da su postali ovakvi,
Da svoje prnje vuku po krvi i blatu
Jer su žigosani kao zli?
Vi, što porobiste ljudski rod
Načinili ste ih onakvim kakvi su sada.
Govoreći o svojim pesmama, iznela je jedno interesantno zapažanje: „Kada se potpišem kao Luj Mišel, češće ih objave nego kada se potpišem kao Luiz. Kakvu razliku predstavlja to malo e?“[1]
Devet godina kasnije Luiz kupuje jednu privatnu dnevnu školu u Monmartru. U to doba počinje da prati političke skupove, gde se sprijateljava sa Teofilom Fereom u njegovom sestrom Mari. Postala je žustri protivnik religije i Drugog carstva. Dvanaestog jula 1870. učestvuje u povorci od sto hiljada ljudi koji su pratili kovčeg Viktora Noara, novinara koji je likvidiran po naredbi Luja Bonaparte.
Sredinom jula 1870. godine Napoleon III objavljuje suludi rat Prusiji. Upravo je u ovo vreme Liuz Mišel po prvi put uhapšena. Zajedno sa madam Andre Leo uspeva da organizuje grupicu dobrovoljaca koji će poći u ispomoć Strazburu, u jednoj od poslednjih odbrambenih bitaka protiv pruske vojske. Uhapšeni su u gradskoj većnici, uporištu tadašnje vlade, jer su insistirali da dobiju oružje.
Puštena je 27. septembra, ali Prusi samo što su zauzeli Strazbur. Uprkos tome, Mišel je ostala aktivna i vedra. Bila je predsednik Građanskog odbora pozornosti XVIII arondismana (Le Comité de Vigilance des Citoyennes du XVIIIème arrondissement) , čiji je cilj bio da obezbede smeštaj i hranu za sve kojima je to potrebno, u čemu je imala podršku Žorža Klemansoa, lekara i načelnika Monmartra.U decembru je opet hapse, pod optužbom da je organizovala demonstracije ispred gradske većnice. Na optužbe je odgovorila sledećim rečima: „Nisam mogla da budem organizator demonstracija koje za cilj imaju da govore sa vladom jer ja tu vladu više nisam priznavala.“
Januara 1871. Pariz pada u ruke Prusa. Francuzima dozvoljavaju da izaberu novu vladu, koju su velikom većinom činili moharhisti koji su planirali da zbace narodnu gardu i pohapse republikance. U tome nisu uspeli jer su naišli na otpor naroda, pa su pobegli u Versaj. Kada je buržoaska vlada pokušala da na silu razoruža narod, Parižani ponovo osvajaju svoju prestonicu i proglašavaju Komunu, 28. marta 1871.
Ovaj spontani otpor naroda u Parizu postao je čuven kao Pariska komuna. Bila je to društvena revolucija koja je pokušala da donese slobodu i jednakost svim Parižanima. Umesto korumpirane buržoaske vlade o sudbini grada odlučivali su sami ljudi. Kao i mnogi drugi, Luiz Mišel se u potpunosti posvetila revoluciji. Bila je željna i voljna da svoj život žrtvuje za osvajanje slobode, nekad kao medicinska sestra, nekad kao vojnik: „Pucala sam zajedno s muškarcima – ponekad ne bi ni primetili da sam žensko – mada, iskreno govoreći, moram da priznam da sam imala izvestan uticaj na njih. Jednog dana neki izbezumljeni mladić reče da će se predati. Pokušah prvo da ga urazumim, a onda upotrebih krupne reči: Ako se budete predali, dići ću železničku stanicu u vazduh.“[2]
Nakon pada Komune, Luiz Mišel se 24. maja predaje vlastima, pošto su joj zarobili majku i zapretili da će je ubiti. Odveli su je zajedno sa drugim zatvorenicima koji su bili aktivni u radu Komune iz Versaja u Satori. Usput su neke od njih budili usred noći i terali ih da kopaju svoje rake, da bi ih onda streljali. Ukupno je pogubljeno oko trideset hiljada muškaraca, žena i dece.
Šesnaestog decembra 1871, versajska vlada izvodi četrdesetjednogodišnju Luiz Mišel pred sud. Optužena je za:
- Pokušaj svrgavanje vlade
- Podstrekivanje građana na naoružavanje
- Posedovanje i upotrebu oružja i nošenje vojne uniforme
- Falsifikovanje isprava
- Korišćenje lažnih isprava
- Planiranje ubistva talaca
- Nezakonita hapšenja, mučenja i ubistva
Njen sjajni odbrambeni govor na suđenju je i dan-danas rado pominjana i često citirana stranica anarhističke istorije. Kada su je pitali da li ima nešto da kaže u svoju odbranu, odgovorila je: „Ne želim da se branim, niti da me neko drugi brani. Svim svojim bićem pripadam socijalnoj revoluciji i u potpunosti i bez uzdržavanja prihvatam odgovornost za svoje postupke. Želela sam da se uljezu iz Versaja suprotstavim plamenom barikadom. U toj akciji nisam imala saučesnika. Delala sam po sopstvenom nahođenju. Kažu mi da sam saučesnik Komune. Naravno da jesam, jer je Komuna više od svega želela socijalnu revoluciju, a socijalna revolucija je moja najveća želja. Štaviše, imam čast da budem jedan od pokretača Komune, koja, uzgred budi rečeno, nije imala ništa – ništa, kao što je to dobro poznato – sa ubistvima i podmetanjem vatre… Pošto izgleda da svako srce koje bije za slobodu polaže pravo samo na zrno olova, i ja tražim svoj deo. Ako me ostavite u životu, nikad neću prestati da kličem osveti i ja ću svoju braću osvetiti. Završila sam. Ako niste kukavice, ubijte me!“
Za ove hrabre reči iskrenosti osuđena je na doživotno progonstvo. Vreme do izgnanstva Luiz provodi zatočena u Oberivu (Auberive) u društvu Beatriks Ekskofon (Beatrix Excoffon) i Natali Lemel (Nathalie Lemel). Dvadeset osmog avgusta 1873. poslati su u Novu Kaledoniju, da bi nakon četiri meseca stigli na poluostrvo Dukos, u tvrđavu Numbo. Uslovi u Novoj Kaledoniji bili su surovi. Vladala je teška nestašica hrane, a medicinska nega je bila krajnje oskudna. Maja 1875. prebačena je na Zapadnu obalu, gde joj je dopušteno da podučava decu kolonista i starosedeoce Kanake, koje je počela da sve bolje poznaje i sve više poštuje. Sećanje na podršku koju im je pružila u njihovoj borbi protiv francuske invazije i rasizma i danas živi u prestonici Nove kaledonije Numei, u kojem postoji muzej anarhizma.
Kada je 1880. godine francuska vlada napokon proglasila opšte pomilovanje za osuđenike iz Pariske komune, Luiz Mišel je nakon šestoipogodišnjeg izgnanstva pošla na dugi put kući. Na stanici Sen Lazar u Parizu je 9. novembra 1880. godine dočekuje deset hiljada ljudi, a samo dve nedelje kasnije drži govor na svom prvom javnom okupljanju u Parizu. „Narod je taj koji će nas izbaviti iz ruku onih koji nas kvare, i upravo će narod osvojiti svoju slobodu.“
Tokom ovog perioda piše mnoštvo novinskih članaka na temu štrajkova. Veliki broj zatvorenika koji su bili u izgnanstvu je po svom povratku gladovao i bio bez posla. Mišel je uložila puno truda i energije u pokušajima da osnuje narodne kuhinje koje bi hranile ove ljude.
Januara 1882, Luiz Mišel je ponovo uhapšena. Optužena je za vređanje policije. Iako je to bila laž, ipak je dobila dve nedelje zatvora. Po puštanju na slobodu, Mišel drži predavanja o socijalnoj revoluciji i anarhizmu širom Evrope. Iako to nije bio nimalo jeftin poduhvat Luiz nije posustajala, smatrajući da je to jedan od načina da srednja klasa pomogne radnike. Naravno, svaki njen potez, od Belgije preko Holandije do Engleske, neumorno je pratila i policija. Nakon povratka kući, nastavila je da obilazi Francusku i sakuplja novac za prelje iz Lila koje su tada bile u štrajku.
Devetog januara 1883, u Lionu je na sud izvedeno šezdeset osmoro anarhista, među njima i Petar Kropotkin, Emil Gotje (Gautier), Borda (Bordat) i Bernar (Bernard), jer su sastavili „Anarhistički manifest“ u kojem objašnjavaju šta je anarhija i šta to anarhisti žele. „Mi tražimo hleb za sve, znanje za sve, posao za sve, samostalnost i pravdu za sve.“ Kropotkin i drugovi osuđeni su na pet godina robije, a Luiz dobila moto svog života.
Devetog marta 1883, održane su masovne demonstracije na keju ispred Palate invalida, nakon kojih masa ljudi kreće u protestnu šetnju ulicama Pariza. Na čelu ove povorke stajali su anarhisti – Luiz Mišel i Emil Puže. U tri navrata došlo je do pljačkanja pekara. Nakon tronedeljnog skrivanja, Mišel se predala. Optužena je da je bila jedan od „vođa i podstrekača razbojničkog haranja.“ Puže, koji je pokušao da otrgne Luiz Mišel iz ruku policije, dobio je osam godina zatvora zbog „oružane pljačke“.
Luiz je osuđena na šest godina samice i deset godina policijskog nadzora. O ovom incidentu Liuz u svojim Memoarima piše: „Ne radi se ovde o hlebnim mrvicama. U opasnosti je žetva celokupnog sveta, žetva koja je neophodna celom budućem pokoljenju, pokoljenju bez izrabljivača i izrabljenih.“
Tokom svog boravka u zatvoru neumorno piše vlastima, tražeći premeštaj kako bi bila bliže svojoj bolesnoj majci u Parizu. Na kraju su je premestili u prestonicu i dozvolili da bude uz samrtničku postelju svoje majke, teško oboleloj od paralize. Njena smrt 3. januara 1885. godine za Luiz je bila težak udarac.
U januaru 1886. Luiz Mišel je puštena iz zatvora. Dve godine kasnije, dok je držala govor u Avru, upucana je iza levog uha. Kada su nesuđenog atentatora Pjera Lukasa izveli pred sud, Luiz ga je uzela u odbranu, rekavši da ga je „zavelo zlo društvo.“ Poslednjih godina svog života špartala je Francuskom uzduž i popreko, promovišući anarhizam. Uzgred, smatra se da je anarhistička zastava – crna boja bede spojena s crvenom bojom pobune, upravo njeno delo.
Godine 1890. Luiz prelazi u London, umorna od spletkarenja i kleveta. Pet godina kasnije pridružuje joj se Šarlot Vovel, prijateljica iz londonskog anarhističkog kružoka, koja joj je postala nezamenjiva podrška i društvo na putovanjima i predavanjima. Sledećih deset godina živi na relaciji Pariz-London, još posvećenija svojim predavanjima . Nakon povratka iz Alžira, usledila je tura po jugu Francuske, ali se Luiz zaustavlja u Marseju, ozbiljno bolesna. Umrla je 9. januara 1905. godine.
Njena sahrana je bila veliki događaj, sa anarhističkim zastavama i sto dvadeset hiljada ožalošćenih duša u povorci. Širom Francuske, ali i u Londonu, drže se službe u njen pomen. Čitav svoj život posvetila je borbi protiv društvenih nepravdi. Žrtvovala je sebe i celim je bićem bila strasno posvećena revoluciji. „Mi revolucionari ne jurcamo samo za crvenom zastavom. Ono što mi tražimo jeste buđenje slobode, stare i nove: one iz stare francuske Komune, iz 1703, iz juna 1848, iz 1871. godine. Iznad svega, one iz predstojeće revolucije koja dolazi pod ovom zorom.“ Devojčica koja je nekada sedela kraj vatre i slušala dekine priče o junacima iz prošlosti sada je i sama postala legenda.
[1] Luj se na francuskom piše Louis, a Luiz Louise (citat i primedba prevodioca Enciklopedije buntovnika, neposlušnika i ostalih revolucionara, Kreativni centar, Beograd 2010)
[2] Ibid.