„Ovaj čovek nije rođen pod običnom zvezdom, već pod kometom“.
Mihail Aleksandrovič Bakunjin je rođen 30. maja 1814. godine, „u plemićkoj porodici skromnih primanja“ u selu Prjamuhino u tverskoj guberniji, severozapadno od Moskve. Njegov otac je bio diplomata koji je kao mladi ataše godinama živeo u Firenci i Napulju. Po povratku u Rusiju, nastanio se na očevom imanju i u svojoj četrdesetoj godini oženio osamnaestogodišnjom devojkom iz porodice na glasu Muravjov. Posvećen liberalnim shvatanjima, neko vreme je platonski sarađivao sa jednim dekabrističkim kružokom. Nakon što je Nikolaj I postao car, odustaje od politike i posvećuje se održavanju imanja i obrazovanju svoje dece, pet devojčica i petoro dečaka, od kojih je najstariji bio Mihail.
Sa 14 godina Mihail odlazi u Sankt Peterburg gde upisuje Akademiju za artiljerce, „strogu, antizapadnjačku vojnu školu“, gde je teško podnosio proizvoljnu disciplinu i ograničenost nastavnog programa, inače daleko nezahtevnijeg od kućnog obrazovanja koje je ranije iskusio. Izbačen je iz škole zbog loših ocena i dodeljen kasarni na poljskoj granici. Tog leta Bakunjin uleće u porodičnu svađu, držeći stranu svojoj sestri u pobuni protiv nesrećnog braka. Iako je njegov otac želeo da Mihail nastavi službu, bilo vojnu bilo civilnu, on ipak ne ispunjava očevu želju i 1835. godine kreće put Moskve nadajući se upisu na Filozofski fakultet.
Bakunjin se brzo sprijateljio sa tamošnjim bivšim studentima sa kojima učestvuje u detaljnom izučavanju idealističke filozofije u grupi okupljenoj oko pesnika Nikolaja Stankeviča, „smelog pionira koji je ruskom umu otvorio prostrani i plodni kontinent nemačke metafizike“. Na početku je središnje mesto u njihovom izučavanju zauzimala Kantova filozofija, a nastavili su sa Šelingom, Fihteom i Hegelom. Do jeseni 1835. Bakunjin je razrađivao ideju o formiranju filozofskog kružoka u svom rodnom mestu, vatrenom okruženju za mlade ljude. Sledeće godine Bakunjin objavljuje prevod Fihteovog Vorlesungen über die Bestimmung des Gelehrten („O pozivu naučnika“) i Die Anweisung zum seligen Leben („Put do blagostanja“). Sa Stankevičem čita i Getea, Šilera i Hofmana.
Hegel je imao veliki uticaj na Bakunjina, koji je lično prvi preveo njegova dela na ruski jezik. U ovom periodu upoznaje slovenofile Konstantina Aksakova, Pjotra Čaadajeva i socijaliste Aleksandra Hercena i Nikolaja Ogarjova, te počinje da razvija svoje panslavističke stavove. Posle dugih prepirki sa ocem, Bakunjin odlazi u Berlin 1840. godine. Još uvek je gajio nade da će postati profesor filozofije na Moskovskom univerzitetu i neko vreme marljivo pohađa predavanja, da bi u slobodno vreme svraćao u književne salone u pratnji Ivana Turgenjeva, koji je Bakunjina iskoristio kao model za junaka svog prvog romana „Ruđin“. Njegov plan još uvek je bio da postane „apostol istine“, kako je to sa svojim prijateljima zamislio.
Ovladavši Hegelovom filozofijom, koju je kasnije karakterisao kao „Algebru revolucije“, Bakunjin 1842. odlazi u Drezden gde upoznaje Arnolda Rugea, vođu mladohegelijanaca, radikalnih Hegelovih sledbenika čija će tvrdnja da se Hegelove dijalektičke metode mogu uverljivije koristiti u podršci revoluciji od reakcije uticati na gotovo svaku školu socijalističke filozofije u Evropi sredine XIX veka.
Poznanstvo sa Rugeom i iščitavanje Fon Štajnovih tekstova o Furijeu i Prudonu za rezulatat su imali promenu njegovih shvatanja koja je bila gotovo jaka kao promena vere. Gubi interesovanje za akademsku karijeru i sve veći deo svog vremena posvećuje propagiranju revolucije.
Prva manifestacija Bakunjinove promene je vatreni esej Reakcija u Nemačkoj koji objavljuje pod pseudonimom Žil Elizar, oktobra 1842. godine. U njemu se u prvi plan stavlja mladohegelijansko poimanje revolucije: pre nego otpočne, revolucija je negativna sila, ali kada trijumfuje ona dijalektičkim čudom istog trenutka postaje pozitivna. Međutim, naupečatljivija karakteristika eseja je njegov apokaliptički ton kojim Bakunjin najavljuje temu koja će često biti prisutna u njegovom pisanju, temu razaranja kao neophodnog elementa u procesu društvene transformacije. Tako on dovodi u pitanje značaj koji Hegel pridaje pozitivnom u dijalektičkom procesu, i umesto toga ističe negativno kao stvaralačku i pokretačku silu dijalektike. „Verujmo, dakle, Duhu svetome koji razara i uništava samo zato što je to bezdani i večiti majdan sveg života. I nagon za razaranjem je stvaralački nagon!“ piše on. Ova zaključna rečenica eseja postaće i moto međunarodnog anarhizma i jedan od Bakunjinovih najcitiranijih izraza. Reakcija u Nemačkoj, sa veličanjem ideje neprestane pobune, jeste bio prvi Bakunjinov korak ka potonjem anarhizmu, ali on je prošao kroz brojne etape pre nego je stigao do odredišta. Godine 1843. otputovao je iz Pariza u Švajcarsku gde se i zadržava neko vreme, uzimajući aktivno učešće u socijalističkom pokretu i družeći se sa nemačkim revolucionarem Vilhelmom Vajtlingom. Sledeće godine vraća se u Pariz gde se udružuje sa francuskim i nemačkim socijalistima, uključujući Prudona i Marksa (iako je Bakunjinova odbojnost prema Marksu sprečila ličnu bliskost između njih), kao i sa brojnim poljskim emigrantima koji su ga inspirisali da objedini pitanje nacionalnog oslobođenja slovenskih naroda i pitanje socijalne revolucije. Bakunjin postaje Prudonov sledbenik i narednih nekoliko godina svog života posvećuje preusmeravanju društvenog demokratskog pokreta ka anarhističkom i međunarodnom usmerenju. Ubrzo nakon toga, Marks, Fojerbah, Ruge i Bakunjin osnivaju Deutsch-Französische Jahrbücher („Nemačko-francuski godišnjak“), koji je doživeo samo prvi broj.
Svesna buđenja Bakunjinovog radikalizma, ruska vlada poništava odobrenje o njegovom boravku u inostranstvu. Po odbijanju da se vrati u Rusiju decembra 1844. godine, njegova imovina u domovini je zaplenjena, a on lišen svog plemićkog statusa i u odsustvu osuđen na težak rad u Sibiru. U pokušaju da diskredituje Bakunjina, ruski ambasador čak pušta glasinu da je Bakunjin agent ruske vlade koji je upošljen da glumi revolucionara. Ponuđeno je deset hiljada rubalja za njegovo hapšenje. Umesto da se pokori drskoj naredbi da se vrati u Rusiju, na banketu koji je organizovan u Parizu 29. novembra 1847. godine u spomen na Poljski ustanak iz 1830, Bakunjin poziva Poljake i Ruse da se ujedine u panslavističku revolucionarnu konfederaciju i napada rusku vladu.
Period 1848-1849. verovatno je najdramatičniji period Bakunjinovog života. Februarska revolucija 1848. godine u Parizu pružila mu je prvi ukus uličnih borbi i klasnog rata i posle nekoliko dana, željan ličnog učečća, on putuje na istok u nadi da će rasplamsati vatru u Nemačkoj i Poljskoj. Juna 1848. godine u Pragu je prisustvovao Slovenskom kongresu, uzaludno pokušavajući da organizuje tajnu revolucionarnu međunarodnu kampanju češke pobune, koja se završila bombardovanjem grada od strane austrijskih trupa, a kasnije, u bezbednom utočištu Anhalt-Ketena, u Nemačko,j piše svoj prvi veliki manifest, Apel Slovenima. Osudio je buržoaziju kao istrošenu kontrarevolucionarnu silu, pozivao na zbacivanje Habzburške monarhije i stvaranje slobodne federacije slovenskih naroda u centralnoj Evropi, i oslanjao se na seljaštvo, pre svega rusko seljaštvo sa tradicijom nasilne pobune, kao agenta dolazeće revolucije. Njegova strast za slobodom i jednakošću i osuda privilegija i nepravdi donele su mu ogromnu popularnost u tadašnjem radikalnom pokretu. Apel Slovenima u mnogim pogledima određuje njegova kasnija anarhistička ubeđenja. Tvrdio je da društvena revolucija mora imati prvenstvo nad političkom i da ona mora biti potpuna. „Pre svega moramo da očistimo našu atmosferu i u potpunosti transformišemo okruženje u kojem živimo, jer nam ono kvari instinkte i volju.“
Ubrzo nakon toga, zajedno sa velikim kompozitorom Ričardom Vagnerom, Bakunjin uzima vodeću ulogu u ustanku u Drezdenu 1849. godine, te postaje član ustaničke vlade. Ustanak je ugušen 9. maja 1849. godine i Bakunjin, Vagner i Hueber beže u Kemnic, gde Bakunjina hapse, dok Vagner uspeva da se sakrije u kući svoje sestre. Osuđen je na smrt maja 1850. godine, ali je njegova kazna preinačena u doživotnu robiju. Na zahtev austrijske vlade Bakunjin je deportovan u Austriju, gde je nakon služenja zatvorske kazne (uz batinjanja i surovosti kao što su vezivanje ruku i nogu za zid ćelije), najpre u Pragu, a zatim u Olomoucu, ponovo osuđen na smrt, i opet je njegova kazna preinačena u doživotnu robiju.
Godine 1850. Bakunjin je deportovan u Rusiju,u zloglasnu Petropavlovsku tvrđavu. Na početku robije, carev izaslanik grof Orlov je posetio Bakunjina i preneo mu carev zahtev za pismeno priznanje, nadajući se da će ga time i duhovno i fizički staviti pod kontrolu ruske države. Budući da su sve njegove aktivnosti bile poznate, Bakunjin nije imao šta da taji, te je odlučio da caru napiše sledeće redove: „Vi želite moje priznanje, ali morate znati da grešnik nije u obavezi da upliće i na videlo iznosi i tuđa nedela. Meni ostaje samo čast i savest da nikada nisam izdao nikoga ko mi je ukazao poverenje i to je razlog zbog kojeg Vam neću odati imena.“ Zagonetni rukopis Priznanja otkriven je u arhivi dokumenata sa kojih je skinuta oznaka poverljivosti nakon Februarske revolucije 1917. godine i objavljen tek 1921. godine. Skriveni motivi koji su podstakli njegovo priznanje i dalje su sporni.
Priznanje se sastoji iz kajanja za nedela i ponizne molbe za milost, ali takođe sadrži i neke gestove prkosa, u znatnoj meri zasnovane na rabljenju privrženosti koju je Bakunjin gajio prema Slovenima i mržnje prema Nemcima – osećanja koja je i sam car znatiželjno pratio i odobravao. Priznanje je značajno prvenstveno zbog njegovog svedočenja o ranom razvoju Bakunjinove revolucionarne filozofije. Ono pokriva život zatočenika od dolaska u Berlin 1840. godine do hapšenja od strane saksonske policije maja 1848. godine. Kao psihološki dokument, priznanje prikazuje Bakunjina kao čoveka razbijenih iluzija zbog političkih neuspeha, premda nepokolebanog duha.
Ipak, to Bakunjina nije donelo i slobodu i on ostaje u Petropavlovskoj tvrđavi još tri godine, a sledeće tri godine provodi u Šliseljburgu. Za to vreme zdravlje mu se naglo pogoršava i dobija skorbut, od čega su mu poispadali zubi. Godine 1857. je oslobođen i deportovan u Sibir, gde je 5. oktobra 1858. godine oženio Antoniju Kvjatkovsku, mladu kćerku poljskog trgovca, i preselio se u Irkutsk. Guverner Istočnog Sibira bio je rođak Bakunjinove majke i verovatno je preko te veze Mihail dobio dozvolu za put do Amura 1861. godine, tobože radi trgovačkih poslova. Dokopavši se obale, ruskim brodom se prebacuje na američki trgovački brod kojim je doplovio do Japana, a onda i do San Franciska. U novembru je stigao do Njujorka, a 27. decembra i do Liverpula, odakle odmah hita u London da se vidi sa Hercenom. Te večeri je upao u salon dok je porodica obedovala. „Šta? Sedite i jedete ostrige? Dakle? Dajte novosti! Šta se dešava i gde?“
Dok je bio u SAD obelodanio je svoju nameru da postane građanin Amerike. Pesnik Henri V. Longfelou opisao je Bakunjina u svom dnevniku kao „džina od čoveka sa veoma vatrenim, uzavrelim temperamentom“.
Godine 1862. Bakunjin se pridružuje Nikolaju Ogarjovu i Aleksandru Hercenu, koga je poslednji put video 1847. godine u Parizu, a koji je sada zauzimao vodeću poziciju među ruskim emigrantima kao urednik revolucionarnog časopisa „Zvono“. Bakunjinova namera bila je da svu svoju energiju posveti borbi za oslobođenje Rusa i Slovena. Nastupajući protiv umerenosti i neodlučnosti, on se strasno baca na smišljanje zavera. Planirao je da agituje u vojsci i među seljaštvom i igra na ideju ogromne revolucionarne organizacije koja će povezati Rusiju sa mrežom agenata na strateškim tačkama na granici. Sibir bi pokrila grana agenata locirana na zapadnoj obali SAD.
Bakunjinov četrnaestomesečni boravak u Londonu doveo je do raskola sa Hercenom, koji je donekle odbacio revolucionarni žar iz svoje mladosti i već ukrstio mačeve sa kritičarem i romanopiscem Černiševskim i drugim ruskim radikalima naredne generacije. Nalazio je da se Bakunjinova finansijska i politička neodgovornost ne može trpeti. Ova dva čoveka bila su toliko neusaglašena po temperamentu da ne bi mogli biti drugovi po oružju, mada su ostali dobri prijatelji.
Po gušenju Poljskog ustanka 1863, Bakunjin se željno ukrcava na tovarni brod poljskih dobrovoljaca za Baltik. Stigao je do Švedske, gde je proveo besplodno leto. Neuspeh Poljskog ustanka 1863. godine bio je veliko razočarenje za Bakunjina, koji će ubuduće biti zaokupljen kampanjom univerzalne anarhije. Godine 1864. nastanio se u Italiji gde provodi naredne četiri godine. Upravo će tamo on dati glavne konture anarhističkoj veri koju će propovedati spontanom, ali nepokolebljivom silom do kraja života. Ovde je takođe započeo sa tkanjem složene mreže, što stvarne, što izmišljene, tajnih revolucionarnih društava koja su zaokupljivala svu njegovu energiju i zbunjivala sledbenike koje je u njih upisivao.
Godine 1866. Bakunjin u Napulju organizuje tajno međunarodno bratstvo kasnije poznato kao Međunarodni socijaldemokratski savez. Sudeći po njihovom programu, Savez se protivio državi i organizovanoj religiji, zagovarao autonomiju komune unutar saveza i tvrdio da rad „mora biti jedina osnova ljudskih prava i ekonomske strukture države“. U skladu sa kultom nasilja kao delom romantičarske revolucionarne tradicije, Bakunjin je insistirao da socijalna revolucija ne može biti postignuta mirnim putem. Pa ipak, 1867. godine istupio je u javni život kao vođa Lige za mir i slobodu, kratkotrajnog organa pacifističkih liberala unutar kojeg je Bakunjin predvodio levo krilo.
Bakunjin je na poziv Emila Akole napisao poduži esej Federalizam, socijalizam i antiteologizam. U eseju zastupa federalistički socijalizam zasnovan na Prudonovom radu. Podržavao je slobodu udruživanja i pravo istupanja iz svake jedinice saveza, ali je naglašavao da ta sloboda mora biti povezana sa socijalizmom jer je „sloboda bez socijalizma povlastica, nepravda; socijalizam bez slobode je ropstvo i divljaštvo“.
U međuvremenu, Međunarodni socijaldemokratski savez je 1869. godine ukinut kada su Bakunjin i njegovi sledbenici pristupili Međunarodnom udruženju radnika – Prvoj internacionali, savezu radikalnih i sindikalnih organizacija sa odeljenjima u većini evropskih zemljama koji je za cilj imao transformaciju kapitalističkog društva u socijalističke države i njihovo konačno ujedinjenje u svetski savez. Usred političkih debata i rasprava, Bakunjin je ponovo 1870. godine pokušao da podigne narodni ustanak u Lionu na principima koji su kasnije poslužili kao primer Pariskoj komuni. Ustanak je ugušen, pa je Bakunjin morao da beži pred nalogom za hapšenje.
Bakunjin je snažno podržavao Parisku komunu iz 1871. godine, brutalno ugušenu od strane francuske vlade. On je komunu video kao „ustanak protiv države“ i odao je priznanje komunarima zbog odbacivanja ne samo države, već i revolucionarne diktature. U brojnim pamfletima branio je Komunu i Prvu internacionalu protiv italijanskog nacionaliste Macinija, čime je mnoge italijanske republikance privoleo Internacionali i ideji revolucionarnog socijalizma. Međutim, iako se slagao sa većim delom Marksove ekonomske teorije (u jesen 1869. godine čak je pokušao da prevede prvi tom Kapitala na ruski jezik, ali je ovaj rukopis ostao nadovršen, kao i mnogi drugi), nije priznavao njegovu autoritarnu politiku. Unutar Internacionale, Bakunjin i južnoevropski savezi kušali su Marksovu moć, što je postalo najpoznatija epizoda iz poznih godina Bakunjinovog života. Povod za njihov spor bilo je neslaganje oko političkih metoda. Dok je Marks verovao da se socijalizam može izgraditi preuzimanjem države, Bakunjin je očekivao njeno potpuno razaranje i stvaranje novog društva koje se temelji na slobodnim radničkim savezima. Nije verovao u parlamentarnu politiku i podržavao je Prudonovu tvrdnju da opšte pravo glasa znači kontrarevoluciju. Verovao je u masovne samostalne organizacije, kolektivizam i tvrdio da državu treba da smeni slobodan savez samostalnih udruženja koja uživaju pravo na otcepljenje i kojima je zagarantovana potpuna lična sloboda. Bakunjin je smatrao da Marksova strategija vodi ka još jednom despotizmu, što se ispostavilo kao mudro predviđanje budućnosti.
Jedna organizacija nije mogla da izdrži dve tako jake i nespojive ličnosti, pa na kongresu u Hagu 1872. godine Marks isključuje Bakunjina i tridesetak njegovih sledbenika iz Internacionale. Bakunjin je bio beskompromisni revolucionar i odbijao je političku kontrolu, centralizam i podređenost autoritetu (izuzev sopstvenog nesvesnog autoriteta u pokretu). Osuđivao je ono što je smatrao karakteristično nemačkim načinom razmišljanja i organizovanja i tome se suprotstavljao spontanim duhom pobune kojeg je otkrio u ruskom seljaštvu. Na neki način, Bakunjinov anarhizam dobio je svoj konačni oblik kao antiteza Marksovog komunizma.
Bakunjinovo neslaganje sa Marksom ilustrovalo je rastuća razilaženja između antiautoritarnog krila Internacionale, koje je zagovaralo direktnu revolucionarnu akciju i organizovanje radnika u cilju rušenja države i kapitalizma i Marksovog socijaldemokratskog krila koje je zagovaralo osvajanje političke moći od strane radničke klase. Bakunjin je bio Marksov najžučniji protivnik na skupu u Hagu i proročki je upozoravao na uspon komunističkog autoritarizma koji će preuzeti vlast nad radnicima: „Uzmite najvatrenijeg revolucionara i dajte mu neograničenu moć; za godinu dana biće gori od samog cara.“
Antiautoritarni blok je osnovao svoju Internacionalu na kongresu u Sen Imijeru i usvojio revolucionarni anarhistički program. Mada je Bakunjin prihvatio Marksovu analizu klasa i ekonomsku teoriju kapitalizma, lično Marksa je smatrao arogantnim, a njegove metode kompromitujućim po socijalnu revoluciju. Što je još važnije, Bakunjin je kritikovao „nedemokratski socijalizam“ (koji je povezivao sa Marksom) i ideju diktature proletarijata koju je čvrsto odbijao.
Tokom poslednjih godina života koje je proveo u siromaštvu u Švajcarskoj, Bakunjin se vraća preokupaciji o ujedinjenju centralne i istočne evrope sa ruskim, poljskim, srpskim i rumunskim emigrantima, među kojima će pronaći željne sledbenike: pisao je proglase i planirao revolucionarne organizacije.
U međuvremenu, Bakunjinovo zdravlje se naglo pogoršalo, dok je njegova postiđenost zbog finansija postajala sve ozbiljnija, toliko ozbiljna da mu je egzistencija zavisila od velikodušnosti par prijatelja iz Italije i Švajcarske. Ipak, nikada u potpunosti nije izgubio žilavost svojih revolucionarnih ubeđenja. Jula 1874. godine Bakunjin se na kratko pridružio prijateljima u Bolonji, gde su planirali ustanak, ali se onda prerušen vratio u Švajcarsku, povukavši se iz pokreta i nastanivši u Luganu. Umro je u Bernu 1.jula 1876. godine.
Bakunjinovo zaveštanje je ogromno, mada je lično bio sve samo ne sistematičan autor. Pisao je manifeste, knjige i veličanstvena pisma koja su budila usnule i izazivala plašljive, ali nikad nije završio niti jedno značajnije delo. Prvenstveno aktivista, on bi prestao da piše ponekad i bukvalno usred rečenice, ne bi li stigao da odigra svoju ulogu u borbama, štrajkovima i pobunama. Sve što je ostavio budućim naraštajima jeste zbirka odlomaka. Dosetljiva u savetima, njegova pisanija pre su ličila na komade užarenog drveta ispalog iz usijane peći njegovog uma. „Moj život“, govorio je, „nije ništa drugo do odlomak.“ Bakunjin je bio više podstrekač nego organizator. Priznao je da nema smisla za „književnu arhitekturu“ i sebe je prvenstveno video kao čoveka od akcije, mada su one retko kad bile uspešne. Njegovi rukopisi imali su za cilj da izazovu akciju; oni su bili podsticajni, ali ne uvek i sadržajni – u brojnim pamfletima o aktuelnim događajima i u izveštajima napisanim za razne kongrese i organizacije njegove misli su raštrkane na sve strane.
Bakunjinova politička ubeđenja temeljila su se na nekoliko međusobno povezanih ideja: sloboda, socijalizam, federalizam, antiteizam i materijalizam.
Pod „slobodom“ Bakunjin ne podrazumeva neki apstraktan ideal, već konkretnu stvarnost zasnovanu na jednakoj slobodi drugih. U pozitivnom smislu, slobodu čini „potpuni razvoj svih veština i moći svakog ljudskog bića kroz obrazovanje, bavljenje naukom i materijalno blagostanje“. Koncept slobode je „izuzetno socijalan, jer može biti realizovan samo u društvu“, ne u izolaciji.
Federalizmom Bakunjin smatra društvo organizovano „od temelja do vrha i od ruba do centra – na principima slobodnog udruživanja i federacije“. Otud, društvo bi trebalo da se organizuje „na osnovu apsolutne slobode pojedinaca, proizvođačkih zadruga i komuna“, gde bi „svaki pojedinac, svako udruženje, svaka komuna, svaki region, svaka nacija“ imali „apsolutno pravo samoodlučivanja, pravo da se udružuju ili ne i da sarađuju s kime god to žele“.
Bakunjin je tvrdio da „ideja Boga nagoveštava odbacivanje ljudskog razuma i pravde; to je odlučujuća negacija ljudske slobode i uvek se završava porobljavanjem čovečanstva, u teoriji i praksi.“
Bakunjinove metode ostvarenja revolucionarnog programa bile su u skladu sa njegovim principima. Radnici i seljaci bi trebalo da organizuju federalističku osnovu „stvarajući ne samo teoriju, već i praksu same budućnosti.“ Radnički sindikati će „posedovati alate za proizvodnju kao i objekte i kapital“, dok je seljaštvo trebalo da „preuzme zemlju i zbaci sve one gazde koji žive od tuđeg rada“. Bakunjin se okrenuo „rulji“, ogromnoj masi siromašnih i iskorišćavanih, takozvanom lumpenproleterijatu, koji je trebalo da započne i ostvari socijalnu revoluciju, budući da je u pitanju jedini deo društva koji je bio gotovo nezagađen buržoaskom civilizacijom.
Bakunjin nije slovio za velikog idejnog stvaraoca, s obzirom da je bio pod uticajem Hegela, Komtea, Prudona, Rugea, Darvina, pa čak i Marksa. Ono što je originalno kod Bakunjina jeste njegova jasna procena savremenih događaja i krajnje živa moć da stvori sintezu pozajmljenih ideja oko kojih će se iskristalisati anarhistički pokret. Njegov doživotni prijatelj Hercen jednom je primetio: „Ovaj čovek nije rođen pod običnom zvezdom, već pod kometom“.