Pjotr Jakovljevič Čaadajev je ruski filozof i publicista kojeg je vlada zvanično proglasila ludim zbog tekstova u kojima je oštro kritikovao realnost života u Rusiji. Za Čaadajevljeve radove važila je zabrana publikovanja u carskoj Rusiji.
U periodu 1829-1831. napisao je svoje glavno delo Философические письма („Filozofska pisma“). Objavljivanje prvog od njih u časopisu Телескоп („Teleskop“) 1836. godine izazvalo je oštro nezadovoljstvo vlasti zbog Čaadajevljevog gorkog negodovanja iskazanog povodom isključivanja Rusije iz „univerzalnog vaspitanja ljudskog roda“, duhovnog stagniranja koje je kočilo ispunjenje unapred određene više istorijske misije. Časopis je ugašen, a Čadaajev proglašen ludim.
Pjotr Jakovljevič Čaadajev je rođen 7. juna 1794. godine u imućnoj plemićkoj porodici Čaadajevih. Po majčinoj liniji bio je unuk akademika i istoričara M.M. Ščerbatova, autora sedmotomne edicije „Istorija Rusije od najdavnijih vremena“. Rano je ostao siroče – otac mu je umro kada mu je bilo samo godina dana, a majka par godina potom. Njega i starijeg brata Mihajla je iz nižegorodske gubernije u Moskvu odvela tetka, kneginja Ana Mihajlovna Ščerbatova. Staratelj im je postao teča – knez D.M. Ščerbatov, u čijem domu Čaadajev stiče svoje obrazovanje.
U periodu 1807-1811. školuje se na Moskovskom univerzitetu gde upoznaje A.S. Gribojedova i buduće dekabriste N.I. Turgenjeva i I.D. Jakuškina. Maja 1812. godine braća Čaadajev započinju vojničku karijeru u elitnom gardijskom Semjonovskom puku, u kojem je služio i njihov staratelj. Sledeće godine Pjotr prelazi u Ahtirski husarski puk. Za vreme „otadžbinskog rata“ 1812. godine borio se u bici kod Borodina, učestvovao u jurišu na bajonet kod Kuljma i bio nagrađen Ordenom Sv. Ane i pruskim Kuljmskim krstom.
Čaadajevljev biograf M. Žiharev piše: „Hrabar, iskusan oficir, koji se dokazao u tri uspešna pohoda, besprekorno zahvalan, cenjen i ljubazan u ličnim odnosima, on nije imao razloga da ne uživa duboko, bezuslovno poštovanje i privreženost kako svojih drugova, tako i svojih nadređenih“.
Godine 1816. unapređen je u konjičkog potporučnika husarskog puka, koji je bio raspoređen u Carskom Selu. U domu N.M. Karamzina Čaadajev se upoznaje sa A.S. Puškinim, na koga je imao ogroman uticaj. Puškin je Čaadajevu posvetio nekoliko pesama. Godine 1817, kada mu je bilo 23, postavljen je za ađutanta komandanta gardijskog korpusa, generala-ađutanta Vasiljčikova. Oktobra 1820. godine dolazi do pobune u Prvom bataljonu Semjonovskog puka, u kojem je Čaadajev ranije služio. Tim povodom, Vasiljčikov bira Čaadajeva da podnese caru detaljan referat i šalje ga k njemu, koji se tada nalazio u Opavi. Mesec i po dana nakon tog putovanja, krajem decembra, Čaadajev podnosi ostavku, a naređenjem od 21. februara 1821. godine udaljen je iz službe. Time kao da se pobunio protiv sudbine po kojoj je, prema rečima njegovog prijatelja Puškina, “on, koji bi u Rimu bio Brut, u Atini Perikle, ovde – samo husarski oficir.” Pričalo se da je Čaadajev podneo ostavku jer sebe nije smatrao moralno sposobnim da nastavi službu nakon kažnjavanja bliskih mu drugova iz pobunjenog puka. Ova ostavka mladog čoveka kome je bila predodređena najuspešnija karijera, bila je neočekivana i uzrujala je društvo, ali i izazvala različita tumačenja i mitove: da je tobože bio iskompromitovan pred bivšim saborcima iz puka time što je isporučio „prijavu“ protiv njih, da je zakasnio sa pošiljkom jer se isuviše bavio svojom garderobom, ili da mu je car ponudio nešto što je smatrao otetim – unapređenje na račun „izdaje“ svojih dojučerašnjim drugova.
Istovremeno je postojala i druga tačka gledišta, zasnovana na Čaadajevljevom pismu tetki, koje se javlja u knjizi M.O. Geršenzona П.Я.Чаадаев. Geršenzon iznosi pismo u celosti, a posebno ističe: „Ja sam smatrao da je zanimljivije prezreti ovu milostinju negoli primiti je. Bilo mi je prijatno da iskažem prezir prema ljudima koji nipodaštavaju sve… Ugodnije bi mi u ovom slučaju bilo kad bih video srdžbu nadmenog glupaka.“ Osim toga, Geršenzon piše da mu nakon ostavke nijedan od njegovih drugova-oficira ni na trenutak nije okrenuo leđa (čega bi bez sumnje u nekoj meri bilo da je Čaadajev izdao interese garde i puka). Takođe je izvesno da su pismo presreli, što objašnjava neobično dugačak razgovor između Aleksandra I i Čaadajeva.
Čaadajev je bio veoma poznata ličnost u društvu i pre objavljivanja Filozofskih pisama. Kći N.N. Rajevskog Starijeg, Jekatarina, pisala je oko 1817. godine da se on pojavljuje kao „nesumnjivo (…) i bez konkurencije najnaočitiji (…) i najizvrsniji od svih mladih ljudi Peterburga“. Prema rečima M.Žihareva, on je „osim toga što je bio veoma obrazovan i izvanredno vaspitan“ i „unapredio umetnost odevanja (…) gotovo do stupnja istorijske važnosti“. Drugovanja s njim bila su tražena i njima su se ponosili. Godine 1819. Puškin s Čaadajevim upoređuje Evgenija Onjegina, želeći da svog heroja predstavi kao istinskog kicoša: „Drugi Čaadajev je moj Onjegin…“. Njegov neprijatelj Vigelj nazvao ga je „prvim mladićem kog su izdigli do božanstva.“
„Kada je Boris Godunov, preduhitrivši zamisao Petra Velikog, rusku mladež poslao u inostranstvo, niko od njih se nije vratio. Nisu se vratili iz prostog razloga jer ne postoji put povratka od života ka nepostojanju, jer bi se čovek nakon spoznaje besmrtnog proleća večnog Rima u sparnoj Moskvi ugušio. Ta ni prvi golubi se nisu vratili nazad u kovčeg. Čaadajev je bio prvi Rus koji je zbilja boravio na Zapadu i otkrio put nazad. Savremenici su ovo instiktivno osećali i silno cenili Čaadajevljevo prisustvo među sobom. Na njega su mogli pokazivati sa sujevernim poštovanjem, kao nekada na Dantea: „Taj je bio tamo, video i vratio se“.
Jedan njegov savremenik piše: „Od ostalih se ljudi razlikovao neobičnom moralno-duševnom osetljivošću … Njegov govor i čak samo njegovo prisustvo delovali su na druge kao što mamuza deluje na plemićkog konja. U njegovom prisustvu kao da je bilo neugodno posvećivati se svakodnevnim trivijalnostima. Na njegovu se pojavu svako nekako nehotično moralno i misaono osvrtao, dovodio u red i gizdao se.“
Šestog jula 1823. godine, prvenstveno zbog pogoršanog zdravlja, otisnuo se na put po Engleskoj, Francuskoj, Švajcarskoj, Italiji i Nemačkoj. Pre odlaska je sa bratom podelio imetak, nameravajući da se ne vrati u Rusiju. Otplovivši brodom iz Kronštada, iskrcao se u blizini Jarmuta, a odatle krenuo za London, gde provodi četiri dana, odlazeći povremeno na more u Brajton. Iz Engleske odlazi u Pariz, a odatle ide u Švajcarsku. Krajem marta 1825. godine boravi u Rimu, a zatim putuje u Karldsbad po kojem ga sprovodi Nikolaj Turgenjev i gde sreće velikog kneza Konstantina Pavloviča. Bez obzira što se sve vreme lečio, njegovo zdravlje se i dalje pogoršavalo. Čaadajev je boravio i u Milanu, a juna 1826. godine vraća se u domovinu.
Dok je još bio u službi, 1814. godine u Krakovu je bio primljen u masonsku ložu, 1819. godine u „Savez blagostanja“, a dve godine kasnije postaje član i Severnog društva dekabrista. Kada je pristupio ovom društvu, nije uzimao učešće u njihovim aktivnostima i prema njima je gajio uzdržano-skeptički odnos. Godine 1822. carska vlada zabranjuje masonske lože u Rusiji, a godinu dana pre toga Čaadajev napušta masonsku ložu „Ujedinjena braća“.
Po povratku u Rusiju 1826. godine uhapšen je zbog sumnje da je pripadao dekabristima. „Čaadajev je u pismima svojim bližnjima govorio da će zauvek otići, i njegov vrli prijatelj Jakuškin bio je do te mere uveren u to da je na saslušanju nakon sloma pobunjenika mirne duše svrstao Čaadajeva u lica koja su vrbovana u nelegalnu organizaciju“. Dvadesetog i šestog avgusta, po zapovesti Nikolaja I Čaadajev je podrobno ispitan. Čaadajev je pismeno potvrdio da nije sudelovao ni u jednom tajnom društvu, pri čemu je kategorički poricao svoje učešće u Severnom društvu. Oslobođen je nakon četrdeset dana.
Početkom septembra Čaadajev stiže u Moskvu, a sledećeg meseca se nastanjuje u jednom podmoskovskom selu kod svoje tetke. Čaadajev ovde živi u samoći, povučeno, mnogo čita, uz neprekidan tajni policijski nadzor. U to vreme u njega se zaljubljuje Avdotja Sergejevna Norova, susetka u kojoj se „javlja kult Čaadajeva, gotovo kao svojevrsna religijska egzaltacija.“
U periodu 1829-1831 piše svoja čuvena Filozofska pisma (adresirana na gospođu E. D. Panovu). S proleća 1830. godine ovi spisi se šire od ruke do ruke u redovima ruskog obrazovanog društva. Maja ili juna 1831. godine Čaadajev se vratio u društvo.
Objavljivanje Prvog pisma izazvalo je pravi skandal i po Hercenu, proizvelo utisak „pucnja koji je odjeknuo u tamnoj noći“. Pismo je izazvalo gnev Nikolaja I koji je napisao: „Pročitavši članak, držim da je njegova sadržina smeša drskih besmislica dostojnih umobolnika“. Krajem septembra 1836. godine u Rusiji izlazi petnaesta sveska časopisa Телескоп, a u rubrici „Nauka i umetnost“ objavljen je članak pod originalnim nazivom „Filozofska pisma gospođi ***. Prvo pismo.“ Članak je bio nepotpisan. Umesto potpisa je stajalo „Nekropolis, 17. decembar 1829“. Članak je pratila napomena redakcije: „Ova su pisma napisana od strane jednog našeg zemljaka, a njihov niz čini jedinstvenu celinu koja je prožeta jednim duhom i u kojoj je razvijena jedna glavna misao. Uzvišenost teme, dubina i opširnost ubeđenja, stroga doslednost zaključaka i energična iskrenost izražavanja daju im posebno pravo na pažnju razumnih čitalaca. U originalu su pisana na francuskom jeziku. Ponuđeni prevod ne poseduje sve prednosti originala kada je u pitanju spoljašnja dekoracija. Sa zadovoljstvom obaveštavamo čitaoce da imamo dopuštenje da naš list ukrasimo i drugim pismima iz tog niza.“
Časopis „Teleskop“ u kojem je pismo objavljeno je zabranjen, urednik prognan, a cenzor otpušten. Čadajeva su pozvan kod moskovskog upravnika policije, gde mu saopštavaju odluku vlade da ga proglašavaju ludim. Svakog dana mu je dolazio lekar koji bi ga pregledao, bio je u kućnom pritvoru i imao je pravo da u toku dana jednom izađe u šetnju. Nadzor policijskog lekara nad „bolesnikom“ je okončan tek 1837. godine, uz uslov da „više ništa ne sme pisati“. Priča se da mu je lekar koji je bio zadužen za nadzor već na početku poznanstva rekao: „Da mi nije porodice, žene i šestoro dece, pokazao bih im ko je u stvari lud“.
Filozofsko pismo je zadalo snažan udarac ruskoj filozofiji. Njegove su se pristalice uobličile u zapadnjake, a njegovi kritičari u slovenofile. Čaadajev iznosi dve osnovne ideje ruske filozofije: težnju za osvarenjem utopije i traganje za nacionalnim identitetom. On sebe vidi kao religioznog mislioca, priznajući postojanje Vrhovnog razuma koji se u istoriji ispoljava kroz Proviđenje. Čaadajev ne poriče hrišćanstvo, ali tvrdi da se njegova osnovna ideja sastoji u „ostvarivanja Carstva Božjeg na zemlji“, pri čemu je Carstvo Božje metafora za pravedno društvo koje na Zapadu već postoji. Što se tiče nacionalnog identiteta, on jedino ističe ideju ruske originalnosti. „Mi ne pripadamo ni Zapadu ni Istoku, mi smo isljučen narod“. Smisao Rusije je da posluži za nauk celom čovečanstvu. Međutim, Čaadajev je bio daleko od šovinizma i vere u izuzetnost Rusije. Za njega, civilizacija je univerzalna, a svi dalji pokušaji traganja za originalnošću jesu „nacionalne predrasude“.
U Filozofskim pismima on sebe proglašava pristalicom niza principa katolicizma, ali Hercen njegove poglede na svet naziva „revolucionarnim katolicizmom“ budući da se Čaadajev nadahnjivao idejom koja ne postoji u ortodoksnom katolicizmu – „slatkom verom u buduću sreću čovečanstva“, uzdajući se u ispunjenje zemaljskih nadanja naroda kao opšeg razumevanja celine koja savladava egoizam i individualizam koji protivureče univerzalnom pozivu čoveka da bude pokretač Vaseljene pod rukovodstvom svevišnjeg razuma i univerzalne slobode. Čaadajeva nisu zanimale teme greha, crkvenog obreda itd, već je bio usredsređen na hrišćanstvo kao apstraktnu silu. Kod katoličanstva ga je privuklo jedinstvo religije sa politikom, naukom, društvenim preobražajem – „utisnutost“ te veroispovesti u istoriju.
U ovom periodu Čaadajev u svojoj zemlji dobija ulogu proroka. 1827. godine Jakuškin o tome piše: „…on je strašno egzaltiran i sav prožet svetim duhom… Iz minuta u minut on pokriva svoje lice, ispravlja se, ne sluša šta mu se kaže da bi, kao u nadahnuću, počeo da govori“. U razgovoru sa svojim poštovaocima živo se koristi epistolarnim žanrom.
Čaadajevljevo sledeće delo je Апология сумасшедшего („Apologija ludaka“). Do kraja života boravio je u Moskvi, uzimajući najaktivnje učešće na svim ideološkim sastancima koje su organizovali najistaknutiji ljudi tog vremena (Homjakov, Kirijevski, Hercen, K. Aksakov, Samarin, Granovski i dr.)
Njegovo delo Апология сумасшедшего je odgovor na optužbe za nedostatak patriotizma. Ovo delo objavljeno je nakon autorove smrti. U njemu, govoreći o Rusiji, Čaadajev tvrdi:“… pozvani smo da rešimo veći deo problema društvenog ustrojstva, da dovršimo veći deo ideja koje su ponikle u starim društvima, da odgonetnemo najveće probleme čovečanstva. Često sam govorio i rado ponavljam: mi smo, tako reći, samom prirodom stvari predodređeni da budemo pravi sud savesti, sud koji se bavi mnogim tužbama koje se vode pred velikim tribunalom ljudskog društva i duha”
Hercen je pisao: „Tužna i originalna Čaadajevljeva figura oštro se isticala nekim bolnim prekorom na olinjaloj i teškoj pozadini moskovskog high life[1]. Voleo sam da ga posmatram među tom lažnom aristokratijom vetropirastih senatora, sedih obešenjaka i uglednih ništarija. Ma koliko bila gusta gomila, oko bi ga odmah pronašlo. Godine mu nisu pokvarile vitki stas; odevao se veoma brižljivo; bledo i nežno lice bilo mu je sasvim nepomično kad je ćutao, kao da je od voska ili od mramora; „čelo kao gola lobanja“, sivoplave oči bile su tužne a u isto vreme imale su u sebi nečeg dobrog; naprotiv, fine usne su se ironično smeškale. Deset godina je on stajao, skrstivši ruke, negde pored stuba, drveta na bulevaru, u salonima i u pozorištima, u klubu i – ovaploćenim vetom, živim protestom posmatrao vihor lica koja su se besmisleno vrtela oko njega, bio kapriciozan, pravio se čudakom, tuđio se od društva, a nije mogao da ga napusti, onda je rekao svoju reč mirno se sakrivši, kao što je krio u svojim crtama strast pod ledenom korom. Onda je opet ućutao, opet postao kapriciozan, nezadovoljan, razdražljiv, opet se odbio od moskovskog društva i opet ga nije napustio. U njegovom su se društvu i starci i mladići osećali nelagodno, teskobno; oni su se, bogzna zašto, stideli njegovog nepomičnog lica, njegovog direktnog pogleda, njegovog tužnog ruganja, njegove uvredljive popustljivosti. Zašto su ga primali, pozivali… i još više odlazili k njemu? Pitanje je veoma ozbiljno.“
Nakon Krimskog rata, ne videvši poboljšanje položaja Rusije, Čaadajev čak razmišlja o samoubistvu. Umro je od zapaljenja pluća 14. (26.) aprila 1856, ostavivši materijalne dokaze potpunog rastrojstva. Sahranjen je na Donskom groblju u Moskvi. Želeo je da bude sahranjen u „Donskom manastiru, kraj groba Avdotje Sergejevne Norove ili u Pokrovskom, kraj groba Ekatarine Gavrilovne Levaševe“.
Čaadajev je celog života bio pravoslavac, redovno se ispovedao i pričešćivao. Pred smrt ga je pričestio pravoslavni sveštenik i sahranjen je po pravoslavnom običaju. Geršenzon je pisao da je Čaadajev napravio čudnu nedoslednost time što nije primio katoličanstvo i formalno prešao „u katoličku veru“, uz poštovanje utvrđenog obreda.
Za razumevanje Čadajevljevog dela potrebno je uzeti u obzir prebrođene krize identiteta. „Godine 1823. kod Čaadajeva nastupa prva duševna kriza okrenuta religiji. Čaadajev, koji je u to vreme mnogo čitao, interesovao se u to vreme za mističnu filozofiju, a poseban uticaj na njega imalo je delo Šelinga. Zdravlje mu je popustilo usled izuzetne duševne napetosti i on je otišao na oporavak u inostranstvo, gde je ostao do 1826. godine (što ga je i spasilo od pogibije, budući da je blisko sarađivao sa najistaknutijim dekabristima). Po povratku iz inostranstva Čaadajev je uhapšen, ali je uskoro oslobođen i dozvoljen mu je povratak u Moskvu, gde je prebrodio drugu krizu. Kroz nekoliko godina postaje besprekoran zatvorenik, sav udubljen u složenu misaonu rabotu. Tridesetih godina, potpuna Čaadajevljeva samoća izgradila je njegov filozofski i religiozni pogled na svet, koji je svoj izraz našao u nizu studija napisanih u formi pisama.
Iako je Čaadajev bio lišen mogućnosti da objavljuje, njegova su se dela ipak širila u rukopisu, i on je i dalje ostajao uticajan mislilac koji je ukazivao na značaj delovanja na predstavnike različitih filozofsksih pravaca. Čaadajev je imao suštinski uticaj na dalji razvoj ruske filozofske misli, a po mnogima je pokrenuo polemiku između slovenofila i zapadnjaka. Po mišljenju A. Grigorijeva, Prvo pismo je bila ruka koja je jednom razdvojila dva dotle ni ujedinjena, ali ni razjedinjena tabora mislilaca i stvaralaca. U njemu je po prvi put direktno postavljeno pitanje o smislu ruske narodnosti, samostalnosti i osobitosti, pitanje koje je do tada mirno počivalo i koje niko nije načeo i pokrenuo.“
„Trag koji je Čaadajev ostavio u svesti ruskog društva je tako dubok i neizbrisiv, da se nehotice postavlja pitanje: nije li dijamantom urezan u staklu? (…) Sva svojstva koje u ruskom životu nisu postojala, o kojima čak nije ni naslućivalo kao da su se namerno objedinila u Čaadajevljevoj ličnosti: ogromna unutrašnja disciplina, uzvišena misao, moralna izgrađenost i hladno držanje jesu medalje kojima čovek sebe okružuje, uviđajući da je u vremenu samo oblik i unapred pripremajući kopiju za svoju besmrtnost“.
Što se njegovog pogleda na istoriju tiče, Čaadajev je smatrao da „obična“ istorija ne daje odgovore. „Običnom“ je istorijom nazivao empirijsko-opisni pristup bez moralne orijentacije i odgovarajuće smisaone posledice po čovekovu delatnost. Tvrdio je da takva istorija samo nabraja događaje i činjenice koje se neprekidno nagomilavaju, prepoznavajući u njima samo „bezrazložno i besmisleno kretanje“, beskonačna ponavljanja u „jadnoj svetskoj komediji“. Originalna i filozofski razumna istorija dužna je da „u kretanju stvari prepozna plan, nameru i razum“, da čoveka shvati kao moralno biće koje je brojnim nitima iskonski povezano sa „apsolutnim razumom“, „vrhovnom idejom“, „Bogom“, „da ni u kom slučaju nije izolovano i zasebno biće koje je u datom trenutku ograničeno, tj. leptir vodenog cveta koji u isti dan i dolazi na svet i umire, povezano sa sveukupnošću sveta samo zakonom rađanja i umiranja. Da, potrebno je otkriti ono zbog čega stvarno postoji ljudski rod: potrebno je svima pokazati misterioznu realnost koja se nalazi u dubini duševne prirode i koja se zasad tek samo naslućuje pod nekim retkim svetlom.“
O sudbini Rusije on piše: „…mutno i mračno bitisanje, lišeno snage i energije; jedino što je ono oživljavalo bio je zločin, jedino što je ublažavalo bilo je ropstvo. Ni zanimljivijih uspomena, ni dražesnijih slika u sećanju naroda, ni jačih poruka u njegovom predanju… Živimo jednu sadašnjosti u njenim najteskobnijim predelima, bez prošlosti i budućnosti, sred mrtvog zastoja…“
Tumačenje hrišćanstva kao metode istorijski naprednog društvenog razvoja uz apsolutno uvažavanje kulture i prosvećenja, vlasti ideja, razvijenog osećaja za pravdu, ideje duga itd. poslužile su mu kao osnova za oštru kritiku aktuelne situacije u Rusiji i kretanja istorije koje ju je dovelo do takvog stanja. On piše da je odvajanje pravoslavne crkve od „svetskog bratstva“ u vreme raskola, po njegovom mišljenju, imalo najbolnije posledice po Rusiju, budući da ogromno religijsko iskustvo, „značajan umni posao“ u trajanju od osamnaest vekova nije dotakao Rusiju, isključenu iz kruga „blagotvornog delovanja“ Proviđenja zbog „slabosti naše vere ili nesavršenosti naših učenja“. Otuđivši se od katoličkog Zapada „ogrešili smo se u vezi istinskog duha religije“, nismo usvojili „čisto istorijsku stranu“, načelo društvenog preobražaja koje se javlja kao unutrašnja osobitost pravog hrišćanstva i zbog toga „nismo ubirali sve njene plodove, mada smo se povinovali njenom zakonu“. „U našoj krvi ima nečega neprijateljskog prema svakom istinskom napretku“, budući da stojimo „otrgnuti od zajedničkog puta u kojem se društvena ideja hrišćanstva razvila.“
[1] Više društvo – Prev.