Poslednjih dana decembra 1895. godine ogromna masa ljudi se skupila na platou ispred železničke stanice da isprati posmrtne ostatke ruskog revolucionara u izgnanstvu, Sergeja Mihajloviča Kravčinskog, koji je pisao pod pseudonimom Stepnjak. Prema rečima engleske štampe, tako masovnu i svečanu izjavu saučešća London odavno nije video.
„Poznavao sam Stepnjaka i u proteklih par godina uživao u njegovom društvu i koristio se njegovim dobrim savetima”, kazivao je član engleskog parlamenta, radnik i socijalista Džon Berns u svom oproštajnom govoru. „Znala sam ga kao dobrog i vernog prijatelja potlačenih svih nacionalnosti… U sebi je objedinio srce lava i dobrodušnost deteta. Bio je to širokogrud čovek i istaknuta ličnost evropskog revolucionarnog pokreta”. Ovim rečima počinje članak Vere Zasulič, kojim su marksistički prvaci Rusije odali poštu čuvenom ruskom revolucionaru S.M. Kravčinskom.
Stepnjak je rođen 1.(13.) jula 1851. godine u ukrajinskom selu Novi Starodub, u porodici vojnog lekara. Završio je Orlovsku kadetsku gimnaziju, nakon koje je upisao Vojnu školu u Moskvi, odakle prelazi u sanktpeterburšku Artiljerijsku školu, a 1870. stiče čin potporučnika. Sledeće godine daje ostavku i upisuje Agronomski fakultet. Iste godine dolazi u dodir sa revolucionarnim idejama. Sa devetnaest godina Sergej stupa u revolucionarne vode i ubrzo postaje jedan od najaktivnijih članova peterburškog podzemnog narodnjačkog kružoka „čajkovci”.
U jesen 1873. godine, Stepnjak i njegov drug Dmitrij Rogačev odlaze kao testeraši „u narod” tverskim seljacima, naivno računajući, kao i drugi revolucionari ove generacije, da će u seljaku probuditi uspavane komunističke „sklonosti”.
Ubrzo nakon toga je uhapšen, ali je uspeo da pobegne i nakon kraćeg boravka u Moskvi odlazi u Švajcarsku u zimu 1874. godine. Leta naredne godine uzima učešće u ustanku u Hercegovini i sarađuje sa časopisom Работник („Radnik“). U godinama koje je proveo u inostranstvu Kravčinski se sretao sa ruskim političkim emigrantima kao što su Lopatin, Lavrov, Bakunjin i drugi. Rezultat ovih susreta bilo je njegovo napuštanje programa bakunjinista i lavrista, jer je smatrao da je u Rusiji nemoguće istovremeno izvesti i brzu revoluciju i voditi plansku socijalističku propagandu. Stepnjak je izneo ideju „propagande delom” – organizaciju „izrazitog bunta” koja će biti ugušena, ali će imati da služi kao primer samopožrtvovanja. U propagandnim pričama kao što su Сказка о копейке („Priča o kopejki“, 1874), Мудрица Наумовна („Pametnica Naumovna“, 1875) i druge, Kravčinski je popularizovao ideje socijalizma, govorio o Karlu Marksu, pozivao na ustanak. Po gušenju hercegovačkog ustanka vraća se u Moskvu, gde učestvuje u organizovanju i izvođenju par spektakularnih bekstava svojih zatočenih prijatelja. No, razočaravši se u delovanje narodnjačkog pokreta, poražen odsustvom perspektive njegovog razvoja i hapšenjem svojih drugova, ponovo odlazi u inostranstvo.
Godine 1877. žeđ za revolucionarnim aktivnostima odvodi ga u redove italijanskih pobunjenika u provinciji Benevento. Stepnjak je zajedno sa italijanskim anarhistima pokušao da sprovede „socijalizam u delo”. Ta im improvizacija nije uspela: beneventski ustanak je okončan neuspehom. Uhapšen je i osuđen na smrtnu kaznu, ali je u januaru sledeće godine pomilovan. Već u februaru iste godine sa još par drugova pokreće anarhističko glasilo – časopis Община („Zajednica”). Osnovni zadaci časopisa bili su tumačenje i analiza narodnovoljačkog iskustva i pokušaj objedinjavanja neusaglašenih narodnjačkih struja. No, u to se vreme Kravčinski još uvek nije dovoljno ozbiljno bavio pitanjem ogromne i poražavajuće složenosti puta revolucionarne borbe. Godine 1878. na stranicama časopisa Община zagovara propagandu „s oružjem u rukama” dokazujući njenu nadmoć nad „gnjavatorskom” propagandom usmenim putem.
Maja 1878. godine, pun vere u revoluciju, uspeva da se domogne Rusije. Došavši u Sankt Peterburg, pod utiskom kazivanja o obračunu vlade sa narodnjacima u vidu suđenja „sto devedeset trojki”, Kravčinski u jednoj proklamaciji piše: „Dosta smo širili ljubav – došlo je vreme da se pozovemo na mržnju. Dosta je opraštanja. Osveta, osveta krvava, nemilosrdna…”
U Peterburgu pokreće štampariju revolucionarne literature. Bio je glavni urednik prva četiri broja „ socijalno-revolucionarnog pregleda Zemlja i sloboda” u kojem mnogi narodnjaci objavljuju svoje radove. Po svoj prilici, ovaj period predstavlja najsvetlije doba njegovog života. Stepnjakov stav o revolucionarnoj borbi drastično se menja, on napokon odustaje od taktike „odlaska u narod” i zaključuje da je jedini delotvorni metod borbe u Rusiji – teror.
Četvrtog (16.) januara 1878. godine uspeva da na Mihajlovskom trgu sustigne šefa Trećeg odeljenja, general-ađutanta Mezenceva, koji je na duši nosio brojne živote revolucionara; Kravčinski ga ubija ubodom jatagana u grudi i nestaje bez traga. Sankt Peterburg je uzdrman. „Društvo koje ništa nije slutilo odjednom je pod nogama osetilo nekakvu strašnu podzemnu silu koja stremi da sve preokrene”. Policija „zlikovca” iska po celom gradu, a on im pred nosom tiska brošuru Smrt za smrt, u kojoj jasno govori o motivima atentata: u pitanju je čin osvete, revolucionari nisu skloni „krvavim merama”; a ako su ipak pošli ovim putem to je zato što ih je na to naterala sama vlada „ciničnom igrom desetinama i stotinama ljudskih života”. Mezencev je kažnjen zato što je počinio „niz zlodela koja su mogla biti i izbegnuta”.
Novembra 1878. godine dolazi do inteziviranja potera i Kravčinski na uporno navaljivanje prijatelja opet odlazi u Švajcarsku. Verovao je da će brzo, vrlo brzo poći nazad u domovinu, ali se više nikad nije vratio.
Nehotice su završene burne revolucionarne aktivnosti Sergeja Kravčinskog – buntovnika i teroriste, ali je rođen novi revolucionarni pisac – Sergej Stepnjak.
Do 1881. godine živi je u Švajcarskoj gde se bavi prevodilačkim radom. Nakon ubistva Aleksandra II ruska vlada je zatražila izručenje Kravčinskog, zbog čega on beži u Italiju. U milanskom časopisu objavljuje niz pregleda ruskog revolucionarnog pokreta koji su činili osnovu knjige Podzemna Rusija. Knjiga je izdata u Italiji pod nazivom La Russia sotteranea, ali je ubrzo prevedena na brojne svetske jezike. U predgovoru Podzemnoj Rusiji jedan od najpoznatijih revolucionara-emigranata iz Rusije toga doba, P.L. Lavrov piše: „Među imenima najžustrijih aktera u najvažnijim fazama kroz koje je prošao ruski pokret, revolucionari uvek pominju ime čoveka koji je evropskoj javnosti poznat pod pseudonimom Stepnjak“.
Lično učešće Kravčinskog, kako napominje Lavrov, „u najvažnijim fazama kroz koje je prošao ruski revolucionarni pokret” autora knjige nije predstavljalo samo kao čoveka koji je imao „koliko-toliko pouzdanu predstavu o formi i suštini” oslobodilačke borbe u Rusiji. U tome se krije i odgovor na pitanje kako i zašto se jedan od najaktivnijih revolucionara sedamdesetih godina, čovek očajničke smelosti i beskrajne odanosti revolucionarnom delu, terorista, sada okrenuo rečima, književnosti.
Sedam godina ranije, budući autor Podzemne Rusije u strastvenim, plahovitim pismima tog istog Lavrova, izdavača časopisa Вперед! („Napred!“), korio je za odsustvo revolucionarnog instinkta: „Nikada još u istoriji nije bilo primera da je revolucija počinjala jasno, svesno, „naučno” kao što vi očekujete od najveće i najteže revolucije od svih – socijalne revolucije… Ne nedostaje narodu ideja. Sve što narodu nedostaje je strast. A strast se raspaljuje u trenutku i neočekivano… Mi hoćemo direktan ustanak, pobunu…”
Godine 1881, nakon narodnovoljačkog atentata na Aleksandra II, primivši poziv od svojih zemljaka, Kravčinski piše ženi: „Putujem, putujem tamo gde ima borbe, gde su žrtve, možda i smrt! Bože, kad bi samo znala kako sam radostan, ne, ne radostan već srećan kao što sam mislio da nikad vise neću biti! Budi se žeđ davno ugašena – podvizi, žrtve, mučenje čak – da! Da, i za mene nastupa radostan praznik!” Konačno je stigao dugoočekivani poziv za Rusiju.
Ali, tu Kravčinski odustaje od hitnog odlaska u domovinu, odustaje od svog sna: „Sada ne postoji ni najmanje mogućnosti za moj odlazak“. Istina, činilo mu se da je reč samo o odlaganju, ali o argumentima koje navodi obrazlažući svoje odustajanje od povratka u domovinu, ranije teško da bi vodio računa: „Započeo sam nekoliko poslova, koje ni u kom slučaju ne smem ostaviti nezavršene. Kao prvo, moja knjižica… Masa ljudi je iščekuje, a da ih sada sve odjednom prevarim nepristojno je; u ovom slučaju ja to ne želim da radim i zbog toga što smatram da če knjiga biti od koristi.“
Dakle: pobuna, „direktna akcija“, osveta, žeđ za mučenjem – a sada odjednom, književnost, „knjižica“ – nije li to blagoglagoljanje za koje je sam Kravčinski optuživao Lavrova? Kakva je to promišljenost koja ga je naterala na „obuzdavanje poriva“. Šta se zbilo?
Izgleda da je stvar u tome što negde između proleća 1881. godine i januara 1882. godine dolazi do značajnog pomaka u Stepnjakovim pogledima na svet i poimanju revolucije, koje je sada daleko složenije. Očigledno, bilo je neophodno uzeti lično učešće u svim „fazama” narodnjačkog pokreta ne bi li konačno postalo moguće ne shvatiti, već gotovo osetiti da sve te samopožrtvovane akcije boraca za slobodu i krvave terorističke metode borbe šačice revolucionara sa tiranijom u uslovima reakcije osamdesetih godina ne vode i neće voditi ničemu do žrtvama, te da se osnovni zadatak još uvek sastoji u pripremi revolucije.
Istina, Kravčinski je i ranije bio svestan nespremnosti ruskog naroda za korenite promene. Ali, u njemu je tada živela vera u mogućnost brzog raspaljivanja ognja narodnog gneva: „Naša je inteligencija vruć ugarak. Narod – to je ugalj. Naravno, ugalj koji je nabacan na gomilu, nakon nekog vremena razgoreće se sam od sebe od unutrašnjeg zagrevanja. Ali, da li je mudro dozvoliti da ugarak ugasne? Neće li od toga biti štete?” I evo sad njega, Kravčinskog, pozvanog da raspali “ugalj”, kako govori o korisnosti jedne drugačije akcije – spisateljskoj.
Ruska vlada je opet zatražila izručenje i od 1884. godine Kravčinski se nastanjuje u Engleskoj. Tamo je našao mnoge prijatelje, među kojima su F. Engels, parlamentarni laburista Dž. Braun, U. Moris, E. Bernštajn i drugi. Dok je bio u emigraciji, Kravčinski se oženio Fanom Markovnom Ličkus, kćerkom trgovca.
Vreme provedeno u Londonu bilo je veoma plodonosno. Godine 1885. objavljuje knjigu Россия под властью царей („Rusija pod vlašću careva“) koja je iste godine štampana u Švedskoj, Francuskoj i Sjedinjenim državama. Godinu dana kasnije izlazi njegova nova knjiga Русская грозовая туча („Ruski olujni oblak“), a 1888. godine i monografija Русское крестьянство, его экономическое положение, общественная жизнь и религия („Rusko seljaštvo – njegov ekonomski položaj, društveni život i religija“). U četiri toma koji razotkrivaju carsku reakciju između 1881-1887, analiziraju položaj seljaštva i razmatraju nacionalnu politiku u armiji, Kravčinski slavi revolucionarnu borbu.
Godine 1888. iz štampe izlazi Stepnjakov roman The Career of a Nihilist („Život jednog nihiliste“). Glavni lik romana, Andej Kožuhov, javlja se kao zbirna predstava sudbina i karaktera heroja revolucionarnog pokreta, a osnovni cilj romana, po rečima samog autora, bio je pokazati „duševnu suštinu tih zanesenih prijatelja čovečanstva”. Na ruskom jeziku roman je ugledao svet pod nazivom „Andrej Kožuhov”.
Osim na polju književnog stvaralaštva, Kravčinski je aktivno učestvovao i u društvenom životu, posećujući različite skupove i pojavljujući se na predavanjima. Na njegovu inicijativu, 1890. godine u Engleskoj je oformljeno „Društvo prijatelja ruske slobode”, koje se bavilo propagandom protiv samodržavlja u Rusiji, pružalo podršku ruskim revolucionarima i izdavalo mesečnik na engleskom jeziku Free Russia („Slobodna Rusija”). Urednik časopisa bio je sam Kravčinski, a kasnije ga je zamenio Volhovski. Nakon Kravčinskijeve posete SAD-u 1891. godine, javlja se američka podružnica „Društva prijatelja ruske slobode”.
U ovom periodu Kravčinski organizuje „Fond slobodne ruske štampe”, koji se bavi izdavanjem i otpremanjem propagandne literature u Rusiju. Mnogi veruju da se upravo na temama koje je pokrenuo Fond temeljio veliki deo socijalističke propagande protiv carske Rusije. Kravčinski u ovom periodu piše pripovetku Домик на Волге („Kućica na Volgi“) i dva eseja: Заграничная агитация („Agitacija u inostranstvu“) i Чего нам нужно и начало конца („Šta nama treba i početak kraja“). U eseju Šta nama treba i početak kraja, Stepnjak kaže: „Mi smatramo da se razbojnička družina koja danas vlada Rusijom oslanja na zabludu seljačkih masa i da može biti zbačena samo nasiljem, jer drugog načina osim primene sile ne vidimo. Mi, revolucionari, u politici nismo samo za pravi narodni ustanak, već za vojne zavere, noćne upade na dvor, za bombe i dinamit.“
Godine 1891. Stepnjak upoznaje Hesbu Streton i počinje rad na prikupljanju materiala za knjigu o pravoslavnoj sekti ruskih štundista. Rezultat ove rabote bile su dve varijante knjige – roman Штундист Павел Руденко („Štundist Pavel Rudenko“) i izdanje iz 1895. godine na engleskom jeziku Highway of Sorrow („Širok put jada“). Bez obzira na tako prisnu saradnju, na molbu Stepnjaka njegovo ime je izostavljeno i na koricama se našlo samo šest zvezdica.
Godine 1893. pisac sam prevodi Podzemnu Rusiju na ruski jezik i izdaje je u 5 000 primerka. Među omladinom posvećenoj revoluciji knjiga doživljava veliku popularnost. Dve godine docnije svetlost dana ugledala je njegova poslednja knjiga King Stork and King Log („Car trupac i car čaplja”) u kojoj opisuje kraj vladavine Aleksandra III i prve dane vladavine Nikolaja II. Neposredno pred smrt aktivno počinje da razmatra mogućnost zajedničkog opozicionog časopisa na ruskom jeziku Земский Собор („Državni sabor”) koji će se ilegalno širiti Rusijom. Aktivnu pomoć u Rusiji je trebalo da pruži poznati advokat L.A. Kupernik koji se avgusta 1895. godine sreo sa Stepnjakom u Londonu.
Stepnjakova aktivnost 90-tih godina kao da simbolizuje treću etapu u razvoju opštedemokratskog pokreta u Rusiji. Ako u prvoj etapi socijalizam i demokratija postoje u svojstvu donekle nezavisnih činilaca oslobodilačkog procesa, ako se u periodu sedamdesetih godina demokratski pokret i socijalistička utopija stapaju u jedinstvenu celinu, onda se devedesetih godina ispoljava njihovo stvarno nepodudaranje. Ogromnu ulogu ovde je odigralo sopstveno iskustvo pokreta, no na aktuelizovanje ovog pitanja uticalo je i razmatranje unutrašnjih događaja s tačke gledišta svetskog istorijskog procesa. Pokušavši da Rusiju sagleda očima Zapada, Kravčinski se približio konstataciji da je borba koja se odigrava u državi po karakteru isključivo buržoasko-demokratska.
Taj njegov stav nije uvek nailazio na razumevanje među drugim ruskim emigrantima. Govorkalo se čak i o odmetništvu, Kravčinskijevom liberalizmu. To je bilo neopravdano. Kravčinski se oštro rugao politikanstvu liberala i njihovoj taktici „samoumanjivanja i samozabranjivanja”. Devedesetih godina Kravčinski sve češće opaža promene u ruskom oslobodilačkom pokretu koje ukazuju na uspon proletarijata. „Blizu je čas kada će u našoj zemlji proletarijat igrati ulogu isto tako velike, progresivne, revolucionarne sile kakvu igra na Zapadu”, piše Kravčinski 1893. godine.
Život Kravčinskog okončan je 23. decembra 1895. godine kada je nesrećnim slučajem pao pod voz. Prema rečima V.L. Burceva „Stepnjak je izašao iz svog doma i uputio se Volhovskom kroz pustaru. Zamišljen, kao po običaju, prelazio je železnički nasip kada je na njega naleteo voz i na mestu ga ubio. Godine 1930. udovica Stepnjaka F.M. Stepnjak-Kravčinskaja predala je pisana dokumenta svog supruga na čuvanje SSSR-u.
Za vreme Sovjetskog saveza Stepnjakove knjige često su ponovo objavljivane, a njegov život i delo postali su predmet naučnog istraživanja. Značajan doprinos tome dala je E. A.Taratuta, među čijim brojnim člancima i knjigama posvećenim ovom revolucionaru značajno mesto zauzima kapitalna biografija Stepnjaka-Kravčinskog u kojoj se detaljno restaurira njegov život. Pri tom, kako beleži D. M. Nečiporuk u jednoj svojoj disertaciji, „slobodna forma pripovedanja omogućuje autoru da uspešno zaobiđe sve trenutke i epizode koje Stepnjaka ne opisuju kao vatrenog revolucionara i nepomirljivog borca protiv samodržavlja, pravog preteču revolucionarnog delovanja Lenjina”.
Bez obzira na sve, Kravčinski je bio jedan od najistaknutijih revolucionara i boraca ruskog oslobodilačkog pokreta. Bio je ljubimac kružoka zbog, kako kaže Kropotkin „čestitog, čvrstog karaktera, mladalačke energije, zdravog razuma, nesvakidašnje pameti i jednostavnosti, zbog odanosti, hrabrosti i postojanosti”, a o njegovim delima možda najbolje svedoči A. Volodin u predgovoru Izabranih dela Kravčinskog-Stepnjaka: „Pisanija Kravčinskog, prvobitno zamišljena i realizovana u cilju širenja moralne lepote ruskih revolucionara među zapadnom progresivnom inteligencijom, dolaze do savremenog čitaoca ne samo kao umetnički spomenici o istorijskim zbivanjima od pre gotovo jednog veka, već kao snažno duhovno izvorište vaspitanja mladih pokolenja. Njih i danas sa interesovanjem prihvata široka čitalačka publika, jer su to dela čoveka čiji je život nemoguće odvojiti od najdramatičnijih događaja oslobodilačkog pokreta prošlog stoleća, čoveka koji je bio krajnje predan revoluciji i krajnje pošten, čoveka sa srcem lava i dobrodušnošću deteta.”