Voz je hitao ka Čikagu. Moje srce ga je prestizalo, sve ustreptalo od čežnje da se napokon pridružim Benu. Imala sam dvanaest zakazanih predavanja i kurs iz drame. Za vreme mog boravka otkrila sam novi književni časopis „Litl Rivju“ (Little Review), a ubrzo nakon toga upoznala sam i njegovu urednicu Margaret K. Anderson. Osećala sam se poput pustinjske lutalice koja iznenada nailazi na hladan potok. Najzad jedan časopis koji će ton pobune izraziti kroz kreativno nastojanje! Iako mu je nedostajalo određenosti oko društvenih pitanja, „Litl Rivju“ je bio otvoren za nove umetničke forme i oslobođen bljutavog sentimentalizma koji je krasio većinu američke štampe. Njegova najveća draž za mene krila se u čvrstoj i neustrašivoj kritici konvencionalnih standarda, koju sam dvadeset pet godina tražila u SAD.
- Ko je ta Margaret Anderson? – pitala sam prijatelja koji mi je pokazao primerak njenog časopisa.
- Dražesna mlada Amerikanka – odgovori on. – Jedva čeka da uradi intervju sa tobom.
Kazala sam mu da me tako nešto ne zanima, već da zapravo želim da upoznam urednicu „Litl Rivjua“.
Kada je gđica Anderson došla u moj hotel, sišla sam do lifta da je dočekam. Iznenadila sam se kada sam ugledala modernu damu iz visokog društva, pa sam, misleći da sam loše razumela ime, pošla natrag u sobu.
- Ali, gđice Goldman – reče ova cura – ja sam Margaret Anderson!
Njena lepršava pojava bila je razočaravajuća, potpuno drugačija od slike koju sam u vlastitoj glavi stvorila o urednici „Litl Rivjua“. Hladnim glasom sam je pozvala da uđe u sobu, ali to kao da ni najmanje nije obeshrabrilo moju gošću.
- Došla sam da vas pozovem u goste – reče s neba pa u rebra. – Čisto da odmorite i malo se opustite; izgledate tako umorno i večito ste okruženi gomilom naroda.
Kod nje ne bih morala da se viđam ni sa kim, nastavljala je, niko me neće ometati i moći ću da činim šta mi je volja.
- Možete se kupati u jezeru, iću u šetnju ili jednostavno ležati u savršenom spokoju – laskala je u pokušaju da me nagovori. – Ja ću vas čekati i svirati vam.
Već je pozvala taksi koji nas čeka da odmah pođemo. Savladala me je ova bujica reči i bilo mi je žao zbog hladnog dočeka koji sam priredila ovoj velikodušnoj devojci.
U ogromnom stanu sa pogledom na Mičigensko jezero, pored gđice Anderson zatekla sam i njenu sestru sa dvoje dece, kao i devojku po imenu Harijet Din. Čitavo pokućstvo svodilo se na klavir sa hoklicom, nekoliko polomljenih kreveta na rasklapanje, sto i par kuhinjskih stolica. Međutim, ovom neobičnom ménage[1] polazilo je za rukom da plaća nesumnjivo visoku kiriju; očigledno nije bilo novca za išta više od toga. Ipak, na neki misteriozan način, Margaret Anderson i njena prijateljica donosile su mi cveće, voće i poslastice.
Harijet Din je za mene predstavljala iznenađenje koliko i Margaret, pa opet, njih dve su bile potpuno različite. Bila je sportski tip, muževnog izgleda, uzdržana i samosvesna. Margaret je, s druge strane, bila izuzetno ženstvena i stalno je pucala od entuzijazma. Par sati provedenih u njenom društvu u potpunosti su promenili moj prvi utisak, nagnavši me da shvatim da se ispod očite bezbrižnosti krije dubina i snaga karaktera koji mogu da jure za svakim ciljem koji izabere. Ubrzo sam shvatila da ove devojke nisu podstaknute bilo kakvim osećajem društvene nepravde, poput recimo mlade ruske inteligencije. Kao izraziti individualci, one su slomile okove svojih srednjeklasnih domova ne bi li se izbavile iz porodičnog ropstva i buržujske tradicije. Bilo mi je žao njihove nerazvijene društvene svesti, ali kao pobunjenice u cilju vlastitog oslobođenja Margaret Anderson i Harijet Din su ojačale moju veru u potencijale američke domovine.
Ovo gostovanje mi je donelo puno zabave i odmora. Bilo mi je drago što sam upoznala dve mlade Amerikanke koje se ozbiljno zanimaju za moderne ideje. Vreme smo provodile u razgovoru i raspravama. Uveče bi Margaret zasvirala klavir, a ja bih zapevala ruske narodne pesme ili im pripovedale anegdote iz života.
Margaret nije svirala kao školovani muzičar, već kao umetnik. U njenoj je izvedbi bilo izvesne doze originalnosti i razigranosti, pogotovo kada bi svirala pred poznatim ljudima. U tim je situacijama umela da dâ potpunu slobodu svojim osećanjima i snazi. Muzika me je i inače duboko pogađala, ali Margaretina izvedba izazivala je poseban utisak, poput prizora mora, koji je u meni redovno izazivao nelagodnost i nemir. Nikada nisam naučila da plivam i zazirala sam od duboke vode, međutim, na plaži bi me ispunila želja da posegnem za talasima i podam se njihovom zagrljaju. Kad god bih čula kako Margaret svira, preplavio bi me isti osećaj i neka nelagodna čežnja. Dani provedeni u njenom domu na Mičigenskom jezeru prohujali su i suviše brzo, ali tokom ostatka mog boravka u Čikagu Margaret i „Dinsi“ me nikada nisu ostavile samu na duže vreme.
Preko Margaret sam upoznala većinu saradnika „Litl Rivjua“, a među njima i Bena Hekta, Maksvela Bodenhajma, Sizara, Aleksandra Kauna, Alena Tanera i druge. Iako su bili vešti sa perom, nijedan od njih nije imao opčinjujuću strast i usud Margaret Anderson.
Harijet Monro iz „Poetri Magazina“ (Poetry Magazine) i Moris Braun iz Litl Teatra takođe su pripadali ovom kružoku. Mene je naročito zanimao novi dramski eksperiment g. Brauna. Posedovao je dar i iskrenost, ali je bio pod preterano jakim uticajem prošlosti da bi učinio da Litl Teatar ima neki iole veći uticaj. Grčka drama i klasici svakako jesu veliko blago, često bih mu govorila, ali umni ljudi danas traže dramski izraz ljudskih problema našeg sopstvenog doba. Štaviše, niko osim članova g. Braunove trupe i njihovog uskog društva poštovalaca nije ni znao za Litl Teatar. Život ga je jednostavno zaobilazio. U toliko i veća šteta, s obzirom da je Moris Braun bio jako iskren u pogledu svog angažmana.
Prilikom ovog gostovanju u Čikagu, imala sam sreću da čujem i ponešto vrhunske muzike. Persi Grejndžer, Alma Glak, Meri Garden i Kazals su imali nastupe u gradu tokom mog boravka. Takav skup umetnika na jednom mestu bio je retka poslastica.
Alma Glak me je osvojila svojim prvim tonovima. Njene jevrejske pesmice naročito su davale puni zamah njenom raskošnom vokalu. Jadi stari šest hiljada godina postajali su bolno stvarni zahvaljujući ovom izuzetnom pevačkom umeću.
Meri Garden sam viđala i ranije. Jednom su joj u Sent Luisu zabranili predstavu „Salome“, koju su moralna njuškala proglasila nepristojnom. Neki novinar joj je skrenuo pažnju na sličnost između njene borbe za slobodu izraza i angažmana Eme Goldman, pa se Meri izrazila jako pohvalno o meni. Iako, kako je sama priznala, ne zna ništa ni o anarhizmu ni o mojim idejama, divila se mojoj borbi za slobodu. Napisala sam joj pismo zahvalnosti. Ona me je u odgovoru zamolila da joj javim kada se sledeći put zadesimo u istom gradu. Kasnije, u Portlandu, Meri me je prepoznala u prvom redu, upravo u trenutku dok su joj obožavaoci uručivali ogromnu korpu ruža. Prišavši samoj ivici pozornice, uzela je najveći najcrveniji cvet i bacila mi ga u krilo, šaljući mi poljubac. Mnogo godina pre toga, kada sam 1900. bila u Parizu, oduševila me je svojom izvedbom Kaprentijeove „Luiz“ i Masneove „Tais“. Kako god, nikada je nisam videla u tako divnom i opčinjujućem izdanju kao u operi „Peleas i Melisanda“, koju sam gledala sa Margaret Anderson u Čikago Auditorijumu. Bila je mlado, prostodušno i božanstveno stvorenje, a sve to na izvanredan način ukomponovano u jednu celinu.
Najveći muzički događaj za vreme posete Čikagu predstavljao je nastup španskog violončeliste Kazalsa. Iako sam oduvek obožavala ovaj instrument, tek kada sam čula ovog virtuoza spoznala sam sve njegove mogućnosti. Kazals ga je svojim dodirom terao da otključa svoja blaga, čineći da treperi kao ljudska duša i da ispušta blage tonove.
Kao grom iz vedra neba stigle su šokantne vesti o masakru radnika u Ladlou, država Kolorado, gde su pucali na štrajkače i palili žene i decu koji su bili u šatorima. Predavanja o drami učinila su se tričavim sada kada se plamen Ladloa izdizao do neba.
Rudari iz južnog Kolorada već mesecima su bili u štrajku. Kompanija „Kolorado fjuel end ajron“, kombinat u vlasništvu Rokfelera, zatražila je državnu „zaštitu“, dok je istovremeno barkama dopremala plaćene batinaše i revolveraše u ovaj rudarski kraj. Rudari su isterani iz svojih baraka, koje su se nalazile na zemljištu kompanije. Sa ženama i decom, podigli su šatore i počeli da se spremaju za dugu zimu. Rokfelerovi interesi su pridobili guvernera Amona i nagnali ga da pozove miliciju kako bi „održala red“.
Stigavši sa Benom u Denver, saznala sam da su radnički lideri raspoloženi da prihvate sredstva skupljena na mojim predavanjima, ali da takođe uopšte ne žele da se zna da to ima ikakve veze sa mnom. Ništa veću podršku nisam dobila ni od lokalnih saboraca. Vlasti mi neće dozvoliti da dođem u grad, pisali su, a i da dođem, štampa bi tvrdila sa stojim iza štrajka. Bilo je bolno saznati da me ne žele ni oni za koje se borim ceo svoj život.
Na sreću, imala sam nezavistan forum, „Majku Zemlju“ i predavanja. Na vlastitoj pozornici imaću slobodu da osudim zločin u Ladlou i istaknem njegovu poruku radništvu. Počeli smo sa mitinzima, pa sam za par nedelja bila u situaciji da pokažem kako par militanata naoružanih idealizmom mogu skrenuti veću pažnju na gorući društveni problem od glomaznih organizacija koje nemaju hrabrost da puste glas. Moja predavanja pomogla su da se celokupna pažnja javnosti usmeri na Ladlou. Ladlou, Vitland, invazija federalnih trupa na Meksiko – sve je to poticalo iz istog izvora. Govorila sam o ovim temama pred publikom koja je dostizala brojku od hiljadu ljudi, pa smo uspeli da prikupimo pozamašnu svotu za razne borbe.
Po dolasku u Denver, čuli smo da je dvadeset sedam momaka iz Industrijskih radnika završilo u zatvoru. Uhapšeni su zbog kampanje za slobodu govora, a mučili su ih u „komori“ zbog odbijanja da rade na tucanju kamena. Naš trud da im pomognemo urodio je plodom. Po oslobođenju, uz barjake i pesmu promarširali su ulicama do naše sale, gde su primljeni u duhu drugarstva i solidarnosti.
Jedan od zanimljivih događaja tokom boravka u Denveru bio je susret sa Džulijom Marlou Sotern i Gustavom Fromanom. Raspravljali smo o savremenim komadima. Froman je bio ubeđen da oni ne zanimaju pozorišne posetioce, dok sam ja tvrdila kako Njujork ima i drugu publiku, inteligentniju i zahvalniju od one koja se obično tiska do Brodveja. Ta publika, insistirala sam, dala bi svoju podršku pozorištu koje postavlja komade Ibzena, Strindberga, Hauptmana, Šoa i ruskih autora. Ponudila sam se da mu dokažem da repertoarsko pozorište, uz cene karata od pedeset centi do dolar i po, može biti samoodrživo. G. Froman je smatrao da sam nepraktični optimista. Ipak, bio je zainteresovan, pa je obećao da ćemo o tome još razgovarati kada se oboje budemo vratili u Njujork.
Gđicu Marlou i Soterna sam već gledala u Hauptmanovom „Utopljenom zvonu“. Njegov Hajnrih me nije oduševio, ali Džulija Marlou je u ulozi Rautendelajn bila veličanstvena, a podjednako je blistala i kao Katarina u „Ukroćenoj goropadi“, a i kao Julija. Gđici Marlou je u to vreme sigurno bilo bezmalo četrdeset godina. Bila je poprilično krupna za mladalačke uloge, ali njena vrhunska gluma začas je raspršila iluziju Rautendelajn, okretne i divlje šumske vile, ili prostodušne naivčice Julije, žene u telu deteta.
Sotern je bio uštogljen i nezanimljiv, ali Julija je svojim šarmom, gracioznošću i iskrenošću nadoknađivala za oboje. Slala je cveće na moja predavanja, uz ljubaznu molbu da „namanjim stalne javne nastupe“. Dobro je znala koliko često to ume da bude bolno.
Dok smo se Ben i ja zanimali mitinzima na zapadu, Saša je bio angažovan na napornim poslovima u Njujorku. Sa Fici, Lenardom D. Abotom, saborcima iz anarhističkih grupa i mladim članovima Škole Ferer vodio je pokret nezaposlenih i antimilitarističku kampanju. Njihova istrajnost u borbi za slobodu govora u Njujorku rezultirala je stalnim rasturanjem skupova od strane konjičke policije, uz primenu neverovatne surovosti i nasilja. Ipak, njihova postojanost i prkošenje proizvoljnim zvaničnim propisima je na kraju oduševilo javno mnjenje, pa su osvojili pravo na okupljanje na Junion Skveru bez policijske dozvole. Iz Sašinih kratkih poruka mogla sam samo da nagađam šta se zbiva u Nujorku, no uskoro je štampa vrvela od izveštaja o radu Sašine Antimilitarističke lige, te o demonstracijama u znak podrške rudarima iz Ladloua koje su održane u Njujorku i Taritaunu, Rokfelerovoj tvrđavi. Bilo mi je jako drago što vidim kako Sašin stari duh ulazi u bitku i što do izražaja dolaze njegove izuzetne sposobnosti u organizovanju i upravljanju ovim poslovima.
Njujorški angažman je doveo do izvesnog broja hapšenja, između ostalih i Beki Edelson i nekoliko mladića iz Škole Ferer. Saša je pisao kako se Beki izvrsno držala na sudu, gde je sama vodila svoju odbranu. Kada su je proglasili krivom, objavila je četrdeset osmočasovni štrajk glađu u znak protesta. Bio je to prvi slučaj da jedan politički zatvorenik u Americi uradi tako nešto. Oduvek sam znala da je Beki hrabra, iako mi je njena neodgovornost i nedoslednost u ličnom životu godinama išla na živce. Stoga mi je bilo jako drago da vidim kako iskazuje takvu snagu ličnosti. Često se dešava da neki izuzetan trenutak izrodi neslućene talente.
Liberalni i radikalni njujorški elementi sarađivali su u organizaciji protesta protiv masakra u Ladlou. „Tiha parada“ ispred Rokfelerove kancelarije, organizovana od strane Aptona Sinklera i njegove supruge, te razne druge demonstracije, budile su istok i skretali mu pažnju na jezivu situaciju u Koloradu.
Rado sam listala njujoršku štampu. Nisam brinula za Sašu, jer sam znala koliko je pouzdan i smiren u opasnim situacijama. Međutim, žudela sam da budem kraj njega, u mom voljenom gradu, da zajedno učestvujemo u tim uzbudljivim aktivnostima. Ipak, obavezama sam bila vezana za zapad. Onda su stigle vesti o eksploziji u jednoj zgradi u Aveniji Leksington, što je koštalo života tri muškarca – Artura Karona, Čarlsa Berga i Karla Hansona – i jednu anonimnu ženu. Sva ova imena bila su mi nepoznata. Štampa je bila puna svakojakih glasina. Bomba je, pisalo je, bila namenjena Rokfeleru, koga su govornici na njujorškim mitinzima označili kao glavnog krivca za masakr u Ladlou. Prevremena eksplozija mu je verovatno spasila život, stajalo je. Pominjali su i Sašu, a policija je tražila i njega i vlasnicu stana u Leksingtonovoj, našu prijateljicu Luiz Berger. Od Saše je stigla poruka da su trojica stradalih u eksploziji bili saborci sa kojima je sarađivao u kampanji u Taritaunu. Dobili su žestoke batine od strane policije na jednim demonstracijama na Junion Skveru. Bomba možda jeste bila namenjena Rokfeleru, pisao je Saša, ali ti su ljudi u svakom slučaju takvu nameru čuvali za sebe, pošto ni on ni bilo ko drugi nije znao kako je došlo do eksplozije.
Saborci, idealisti koji su spravljali bombu u krcatoj stambenoj zgradi! Zgranula sam se od takve neodgovornosti. No, već sledećeg trena prisetila sam se jednog sličnog događaja iz vlastitog života, koji mi se vratio u sećanje uz parališući užas. U glavi sam videla moj sobičak u Pepinom stanu u 5. ulici, sa navučenim roletnama, dok Saša eksperimentiše sa bombom, a ja ga posmatram. Stišavala sam svoju zabrinutost za stanare u slučaju nezgode time što sam sebi ponavljala kako cilj opravdava sredstva. Uz optužujuću bistrinu, sada sam ponovo proživljavala tu stresnu julsku nedelju iz 1892. godine. U zanosu fanatičnosti verovala sam da cilj opravdava sredstva! Bile su potrebne godine iskustva i patnje da se oslobodim ove sulude ideje. Činovi nasilja izvedeni u znak protesta protiv neizdrživih društvenih zala – i dalje sam smatrala da su neizbežni. Razumela sam duhovne sile koje svoj vrhunac dostižu kroz atentate nalik onima koje su izveli Saša, Breši, Anđoliljo, Čolgoš i ostali čije sam živote proučila. Njih je inspirisala velika ljubav prema čovečanstvu i preosetljivost na nepravdu. Uvek sam stajala uz njih, a protiv svakog oblika organizovanog ugnjetavanja. No, iako sam bila naklonjena čoveku koji protestuje protiv društvenih zločina time što pribegava ekstremnim merama, sada sam ipak shvatala da nikada više ne bih mogla da primenjujem ili podržavam metode koje na kocku stavljaju mlade živote.
Brinula sam zbog Saše. Bio je duhovni pokretač masovne kampanje na istoku, pa sam se bojala da ga policija ne uhvati u svoju mrežu. Želela sam da se vratim u Njujork, ali njegova su me pisma odvraćala od te ideje. Savršeno je bezbedan, pisao je, i ima gomilu ljudi koji mu pomažu u radu. Uspeo je da preuzme tela naših mrtvih drugova za kremaciju, a planira i masovne demonstracije na Junion Skveru. Vlasti su preko štampe odlučno poručivale da neće dozvoliti javni pogreb. Sve radikalne grupe, uključujući i Industrijske radnike, odbacile su Sašin predlog. Čak ga je i Bil Hejvud upozorio da se uzdrži od svog plana jer će „sigurno izazvati novi 11. novembar“. Ipak, Sašina grupa je odbila da bude zastrašena. Javno je izjavio kako će preuzeti odgovornost za sve što se može desiti na mitingu, pod uslovom da nijedan policajac ne prekorači ovlašćenja.
Uprkos zvaničnoj zabrani, javna sahrana je održana. Junion Skver je preplavila masa od dvadeset hiljada ljudi. U poslednjem trenutku, policija je odlučila da Saši, koji je trebalo da vodi demonstracije, blokira pristup trgu. Detektivi i novinari su opkolili našu kuću. Saša se pojavio na ulaznom stepeništu kako bi dao izjavu, a oni su zatražili da im pokaže urnu u kojoj su pohranjeni kremirani ostaci žrtava iz Avenije Leksington. On se vratio u kuću, a onda se iskrao na stražnja vrata, te kroz nekoliko komšijskih dvorišta. Iz predostrožnosti je pre toga poručio da ga u obližnjoj ulici čeka crveni automobil. Velikom brzinom, dovezli su ga na Junion Skver. Blokovima su svi prilazi trgu bili zakrčeni. Činilo se nemogućim da dođete do pozornice. Međutim, pre nego što je Saša stigao da otvori vrata automobila, policajci – koji su od uzbuđenja nesumnjivo pomislili da je to auto šefa vatrogasne jedinice – poslušno su probili put za automobil pravo kroz masu, do samog pročelja pozornice. Saša je izašao, a policajci su bili preneraženi kada su ga ugledali. Brzo se popeo na binu. Bilo je prekasno da policija išta učini, a da ne izazove krvoproliće.
Sada su ostaci pokojnih drugova, pisao mi je Saša, odloženi u posebno osmišljenoj urni u obliku stisnute pesnice koja se diže iz dubina. Urna je izložena u kancelariji „Majke Zemlje“, koja je ukrašena vencima i crveno-crnim zastavama. Na hiljade ljudi prošlo je kroz naš stan da oda poslednju počast Karonu, Bergu i Hansonu.
Bilo mi je drago što čujem da je ozbiljna situacija u Njujorku okončana sa tako srećnim ishodom. Međutim, kada sam dobila primerke julskog izdanja „Majke Zemlje“, sadržaj časopisa me je razbesneo. U njemu su u celini bili preneti govori održani na Junion Skveru. izuzev Sašinog, te obraćanja Lenarda D. Abota i Elizabet Garli Flin, u pitanju su redom bili huškački govori krajnje agresivnog karaktera. Oduvek sam se trudila da naš časopis držim podalje od takve retorike, a sada je ceo broj bio pun naklapanja o nasilju i dinamitu. Bila sam toliko besna da sam želela da ceo tiraž bacim u vatru. Ipak, bilo je prekasno; časopis je već poslat na adrese pretplatnika.
Uporno zalaganje jednog čoveka iz Portlanda, država Oregon, izvršilo je uticaj u tom mestu kojem po snazi teško da može biti ravnog u bilo kom drugom američkom gradu. Govorim o svom prijatelju Čarlsu Erskinu Skotu Vudu. Iako je po funkciji pripadao ultrakonzervativnoj kliki, bio je jedan od najljućih protivnika društvenog sloja iz kojeg potiče. Upravo zahvaljujući njegovom angažmanu, javna biblioteka je stavljena na raspolaganje jednoj tako opasnoj osobi, za kakvu su me uzimali. G. Vud je predsedavao na mom prvom predavanju, čija je tema bio „Intelektualni proletarijat“, a njegovo prisustvo je privuklo ogroman broj zainteresovanih.
Portland se nalazio u raljama kampanje za prohibiciju. Moje predavanje o „Žrtvama morala“, u kojem sam se dotakla ove teme, izazvalo je opšti metež. Bilo je to jedno od najuzbudljivijih večeri u mojoj javnoj karijeri. Tom prilikom je gotovo došlo do tuče između prohibicionista i njihovih protivnika.
Sutradan je jedan čovek svratio do g. Vuda, sa ponudom da otkupi moja predavanja – doduše, ne deo koji se bavi potiskivanjem seksa, već onaj u kojem podrobnije analiziram pravo odraslih da biraju šta će da piju. Posetilac je bio predstavnik Udruženje salundžija, a njegova organizacija je želela da moje beleške iskoristi kao propagandni materijal u svojoj kampanji protiv prohibicije. G. Vud ga je obavestio da će mi preneti ovu ponudu, ali da sam ja „čudno stvorenje“ i da verovatno neću pristati da se objavi samo polovina mog predavanja. „Ali platićemo,“ drao se ovaj, „koliko god da traži!“ Suvišno je i reći, odbila sam da glumim agenta Udruženja salundžija.
Moć kraljeva bakra iz Montane, uz vernu podršku Katoličke crkve, načinila je od Bjuta i ostalih gradova u kojima postoje visoke peći jalov teren za našu propagandu, uz izuzetak toplog gostoprimstva mojih prijatelja Eni i Ejba Edelstad, koji je bio brat našeg pokojnog pesnika. Gazde su sistem špijuniranja razradile do savršenstva. Zaposlene nisu uhodili samo na radnom mestu, već i u slobodno vreme. „Osmatrači“ su ljude pratili u stopu, uz detaljne izveštaje o njihovom ponašanju. Kao posledica toga, ovi moderni robovi živeli su u strahu da ne iznevere svoje gospodare i izgube posao. Ovu situaciju dodatno je iskomplikovala reakcija iz redova sindikata. Zapadna rudarska federacija, koja je već dugo kontrolisala korumpirane i beskrupulozne sindikalne zvaničnike, pomogla je da se utiša glas radničkog protesta. Međutim, pritisak odozgo stvara pobunu. Do pucanja je moralo doći. Probuđeni radnici su dinamitom napali Junion Hol, proterali svoje vođe iz grada i organizovali novi sindikat na revolucionarnim osnovama.
Upravo nas je po dolasku u Bjut i sačekala drugačija atmosfera. Nije bio potreban nikakav poseban napor da se izmami interesovanje za moja predavanja. Ljudi su došli u punom sastavu, otvoreno demonstrirajući svoju nezavisnost. Bez straha su postavljalli pitanja i učestvovali u raspravi. Ako je i bilo „osmatrača“ u publici, oni su ovim ljudima bili nepoznati, jer bi se u tom slučaju svakako brzo razračunali s njima.
Od velikog je značaja bilo i prisustvo brojnih žena, pogotovo na predavanju „Kontrola rađanja“. Ranije se ne bi usuđivale da se o takvim stvarima raspituju čak ni nasamo; sada su ustajale na javnom skupu i iskreno priznavale koliko mrze svoj položaj domaćih „robova“ i trudnica. Bila je to nesvakidašnja pojava, za mene krajnje ohrabrujuća.
Godinama smo bili uskraćeni za neku iole pristojnu salu u Čikagu. Često sam bila primorana da govorim po rupčagama, obično u stražnjem delu saluna. Pa ipak, to nije sprečavalo takozvanu višu klasu da pohađa moja predavanja. Nije redak bio slučaj da ulica ispred sale bude puna automobila, što je davalo povod voblijima, pa čak i pojedinim vlastitim saborcima, da protestvuju protiv ovakvog „obrazovanja buržoazije“. Moje poslednje predavanje u Čikagu u aprilu zamalo nije prekinuo nekakav pijanac koji je upao iz saluna, insistirajući da preuzme glavnu reč na skupu. Na kraju tog mitinga, dva stranca su Benu ostavila vizitkarte. Zamolili su ga da im javi kada se vraćam u Čikago, obećavši da će obezbediti adekvatan prostor za moja buduća predavanja.
Pošto sam se u životu naslušala raznih obećanja, od kojih je svega par ispunjeno, nisam mnogo verovala ni u ovo. Svejedno, ovim strancima sam napisala da se možemo videti u povratku sa istočne obale. Nakon Bjuta, produžila sam za Čikago, gde sam nameravala da posetim Margaret Anderson i Dinsi. Ispostavilo se da su ovi ljudi jedan bogati reklamni agent i jedan berzijanac! Razgovarali smo o tome kako da najbolje organizujemo seriju dramskih predavanja, pa je pala odluka da se iznajmi koncertna sala Fakulteta lepih umetnosti. Ovi ljudi su se ponudili da finansiraju poduhvat, ali ja sam se pitala zašto bi oni to radili, osim ukoliko imućni Jevreji ne vole da se bave „uzvišenim“ poslom. Jasno sam im stavila do znanja da moram imati jednaku slobodu kada nastupam u nekom pomodnom prostoru i kada govorim u stražnjoj sobi kakvog saluna. Dogovorili smo da im naknadno telegrafom pošaljem datume mojih predavanja.
Po dolasku u Njujork, suočila sam se sa teškom finansijskom situacijom. Sašine aktivnosti među nezaposlenima, uz antimilitarističku i kampanju za Ladlou, progutale su veći deo novca koji sam slala na adresu kancelarije sa turneje. Nismo mogli da izmirimo obaveze oko „Majke Zemlje“, a još manje troškove održavanja kuće, koja se za vreme mog odsustva pretvorila u javno sklonište za gladne i beskućnike. Imali smo dug prema štamparu i dobavljaču, i neplaćene račune u svakoj prodavnici u kraju. Napor od vođenja propagande, kao i opasnost i odgovornost sa kojom se suočavao, činila je Sašu prenapetim i razdražljivim. Pogađala ga je moja kritika i bolelo ga što uopšte pominjem novac. Nadala sam se odmoru, skladu i spokoju nakon šest meseci neprekidnih predavanja i borbe koju je moja turneja iziskivala. Umesto toga, preplavile su me nove brige.
Ovakvo me je stanje zapanjilo i bila sam jako ljuta na Sašu. U potpunosti zaokupljen vlastitom agitacijom, uopšte me nije primećivao. Bio je onaj stari revolucionar sa istom fanatičnom verom u ideal. Njegova jedina briga bio je pokret, a ja sam mu bila obično sredstvo za to. Ni sâm sebi nije predstavljao ništa više od toga; kako onda mogu da očekujem da mu značim išta više?
Saša nije imao razumevanja za moju ogorčenost. Unervozio bi se kada bih mu pomenula finansijske teme. Potrošio je naš novac na pokret; on je za njega važniji od mojih predavanja o drami, kazao je. Oštro sam mu odgovorila, rekavši da bez tih mojih predavanja ne bi ni imao sredstva da finansira svoje aktivnosti. Ovaj sukob nas je oboje učinio nesrećnim. Saša se povukao u sebe.
Jedine osobe kojima sam se mogla obratiti u ovoj svojoj nevolji bili su moj dragi nećak Saks i moj stari prijatelj Maks. Oboje su bili krajnje predusretljivi, ali nijedan od njih nije bio dovoljno konkretan da mi pomogne značajnije. Moraću sama da se izborim sa ovom situacijom.
Odlučila sam da dignem ruke od kuće i proglasim bankrot. Moj prijatelj Gilbert E. Rou, kojem sam se poverila povodom mojih nedaća, nasmejao se ovoj mojoj neobičnoj ideji.
- Bankrotu pribegavaju oni koji žele da izbegnu plaćanje dugova – kazao je. – To će ti doneti višegodišnje razvlačenje po sudovima, a poverioci će ti do poslednjeg dana uzimati svaki zarađeni peni.
Ponudio se da mi pozajmi novac, ali nisam mogla da prihvatim njegovu darežljivost.
Onda mi je na pamet pala jedna druga ideja. Reći ću štamparu kako stvarno stoje stvari. Iskrenost i otvorenost uvek predstavljaju najbolje rešenje, odlučila sam. Poverioci su ispali krajnje korektni. Ne brinu zbog novca koji im dugujem, rekoše; veruju mi da ću održati reč. Na kraju je dogovoreno da svoja dugovanja vraćam na mesečne rate. Naša dobavljačka kuća je čak odbila moje garancije.
- Plati koliko i kad možeš – reče upravnik. – Nama je dovoljna i tvoja reč.
Rešila sam da ponovo krenem od nule; da iznajmim neki stančić – jednu sobu za kancelariju, jednu za život – i da prihvatim svaku ponudu za predavanja koja stigne, kao i da se pridržavam najstrožije štednje kako bih održala „Majku Zemlju“ i svoj angažman. Benu sam telegrafom dostavila datume za moj kurs iz drame u Čikagu, a onda sam pošla u potragu za novim domom. Bio je to obeshrabrujuć zadatak; eksplozija u Leksingtonovoj i publicitet koji je pratio Sašine aktivnosti još uvek su bili sveži u mislima javnosti, a stanodavci su bili plašljivi. Ipak, na kraju sam našla dvosoban stan u potkrovlju u 125. ulici i bacila se na posao njegovog preuređivanja po mom ukusu.
Saša i Fici su došli da mi pomognu, ali bili smo u zategnutim odnosima. Međutim, Saša je i suviše duboko ukorenjen u mom biću da bih mogla da budem ljuta na njega na duže. Postojalo je i nešto drugo što je ublažilo moju ljutnju. Shvatila sam da nije kriv Saša, već ja. Ne samo od mog povratka sa poslednje turneje, već celih osam godina nakon njegovog izlaska iz zatvora, upravo sam ja bila odgovorna za nesporazume koji su se dešavali između nas. Učinila sam mu veliku nepravdu. Umesto da mu pomognem da pronađe put natrag u život, nakon njegovog vaskrsnuća ja sam ga dovela u svoju atmosferu, u okruženje koje je za njega jedino moglo biti razdražujuće. To sam učinila zato što sam, kako to majke obično čine, pogrešno verovala da one najbolje znaju šta je dobro za njihovu decu; plašeći se da će ih spoljašnji svet slomiti, one očajnički pokušavaju da ih zaštite od iskustava koje su tako nužna za njihov rast. Istu takvu grešku sam počinila ja prema Saši. Ne samo da ga nisam ohrabrivala da krene sam, već sam drhtala nad svakim korakom koji bi pustio jer nisam mogla da ga gledam kako se izlaže novim patnjama i nedaćama. Pa opet, ničega ga nisam uspela poštedeti; samo sam probudila njegovu uvređenost. Možda čak nije ni bio svestan toga, ali ona je ipak kuljala iz njega, u ovom ili onom obliku. Saša je oduvek želeo vlastiti posao i stan. Ja sam mu ponudila sve što jedan čovek može da pruži drugom, ali nisam mu pomogla da nađe ono što najviše želi i što mu je najpotrebnije. Nisam smela da žmurim pred ovom užasnom činjenicom. Međutim, sada kada je Saša pronašao ženu koja mu može dati i ljubav i razumevanje, imala sam priliku da ispravim zlo koje sam mu nanela.
Omogućiću im da odu na turneju po celoj zemlji, rešila sam. Čim se dokopa Kalifornije, Saša može ispuniti svoj san o vlastitom časopisu.
Fici i Saša su drage volje prihvatili moj predlog o turneji. Sa svojom mladom prijateljicom Anom Baron, koja je nekad honorarno radila kod nas kao daktilograf, dogovorila sam da se pobrine za poslovni aspekt kancelarije „Majke Zemlje“. Maks i Saks će se postarati za uređivački deo. Pomoći će i Hipolit i ostali prijatelji. Saša se podmladio i više nije bilo trzavica među nama.
Jednog dana, u goste mi je svratio Bolton Hol. Naporno sam radila i on je nesumnjivo primetio moju iscrpljenost.
- Zašto ne odeš na farmicu u Osiningu? – predložio je.
- Ni za živu glavu – odgovorih – sve dok je ona štetočina tamo.
- Koja štetočina? – upita začuđeno.
- Pa Miki, od kojeg godinama uzalud pokušavam da pobegnem.
- Misliš na Hermana Mihajloviča, stidljivka koji je nekad pomagao u kancelariji „Majke Zemlje“ i Centru Ferer?
- Baš na njega – rekoh. – Njegova očigledna stidljivost je moja dugogodišnja kletva.
Dragi Bolton zinu u čudu.
- Kaži mi nešto o tome – terao me je.
Ispričala sam ovu priču Boltonu. Herman je dugo vremena bio čitalac „Majke Zemlje“, redovno je plaćao pretplatu i često naručivao literaturu. Živeo je u Bruklinu, ali ga niko od nas nikada nije video. Onda sam jednog dana primila pismo iz Omahe, u kojem se od mene traži dozvola za ugovaranje nastupa u tom mestu. Bio je to Herman. Srećna što neko iz tog grada nudi pomoć, telegrafom sam ga obavestila da pristajem. Kada sam se pojavila, našeg neznanog prijatelja zatekla sam u dronjcima i izgladnelog. Ben mu je pomogao, a takođe smo ga izvukli iz zatvora kada je uhapšen zbog rasturanja naših letaka u kojima smo najavljivali mitinge. Pre nego što sam otišla iz grada, sredila sam mu da se učlani u slikarski sindikat i nađe posao. Tri dana kasnije, u Mineapolisu, neočekivano nam prilazi – Herman! Želi da organizuje moje mitinge celom dužinom puta, izjavio je. Uverila sam ga da cenim njegovu ponudu, ali da već imam menadžera; dvojica bi bila mnogo. Herman više ništa nije rekao, ali kada smo stigli u sledeći grad, on je već bio tamo, pa opet u svakom sledećem. Nismo ga se mogli otresti; ili je bio ispred nas, ili nam je bio za petama. Prihodi od mojih predavanja nisu bili dovoljni da mu plaćamo voznu kartu, a ja sam se bojala da ne upadne u kakvu nevolju dok se švercuje u vozu. Postao je jedna briga više i teret. U Sijetlu to više nisam mogla da trpim. Naći će posao, rekao je, ako ga novčano obezbedim na par nedelja. Kada sam to i učinila, svečano je obećao da će ostati u Sijetlu. Kada smo došli u Spoken, koga ćemo drugo da vidimo nego Hermana Mihajloviča? Ne dopada mu se zapad, rekao je, pa je rešio da se vrati u Njujork. Do kraja naše turneje, Herman se lepio za nas kao pijavica. Bio je dobar radnik, spreman da učini sve kako bi mi pomogao oko nastupa, ali bio je i dovoljno prepreden da pridobije Bena. Odahnula sam kada smo napokon stigli u Njujork.
Neko vreme nije bilo vesti o Hermanu. Onda se ponovo pojavio, sav odrpan. Radi u nekoj vešernici, kazao mi je, po osamnaest sati dnevno za pet dolara nedeljno. Usred njegovog kazivanja, onesvestio se i sručio na pod. Hitan dogovor sa Sašom i Hipolitom po kojem Herman može da se izdržava time što će pomagati u kancelariji, spasio ga je povratka u vešernicu, a igrom slučaja ga je izlečio i od nesvestice. Bio je inteligentan momak, ali slava zna da opije jače od alkohola. Učešće u našoj turneji, te hapšenje i provlačenje njegovog imena po štampi udarilo je Hermana u glavu. Još gori je postao kada ga je Ben ustoličio za jednu od svojih zvezda na nekom skupu beskućnika. Herman je ovu počast delio sa Čakom Konorom, zvezdom kineske četvrti, Sadakičijem Hartmanom, na glasu po svom čudnom plesu, Hačinsom Hapgudom, itekako poznatim po njegovim knjigama o podzemlju, Arturom Balardom, meraklijom-intelektualcem i svetskim putnikom, Benom Rajtmanom, lažnim kraljem Hobolenda, te drugim junacima podzemnog i nadzemnog kraljevstva.
Herman, koga su sada zvali Miki, održao je tom prilikom govor u kojem je sa neospornim autoritetom govorio o skitanju kao o vrhunskoj umetnosti.
- Svuda vas primoravaju da prodajete svoj rad – kazao je – ali na otvorenom putu ste oslobođeni posla. Sebi sam dao reč da ću biti gospodar svoje duše. Umesto da radim za šefa, pustiću da drugi rade za mene, barem dok ne budem u mogućnosti da odaberem svoje zanimanje.
Pozdravili su ga kao heroja i primljen je u bratstvo kao ravnopravan član.
Sutradan su novine pisale o Mikiju, „irskom Jevrejinu koji se zakleo da nikada neće raditi“. Miki je hodao po oblacima, podigao je nos, prsio se i prezrivo gledao svet u vrh očiju. U našoj kancelariji se mudro uzdržavao od šepurenja – dok Ben i ja nismo otišli na turneju. Zatim je izjavio kako ima vlastiti život koji treba da živi i velike stvari koje ga čekaju. Naši momci su mu odmah stavili do znanja da ne mogu da trpe takvu slavnu osobu pod istim krovom.
U Omahi sam opet srela Mikija. Neće biti na trošku, uveravao me je; samo želi da mi pomogne u poslu. To mu nisam mogla uskratiti. Miki je nastavio da se ponaša kao moja senka, večito me prateći od jednog do drugog grada. Odala sam mu priznanje na upornosti, iako me je strašno nervirao. Njegovo prisustvo je postalo neizbežno. Zatim je počeo da ogovara moje prijatelje iz Njujorka, pogotovo Bena, koji je bio naročito tolerantan prema njemu. Bila je to kap koja je prelila čašu, pa mi se Miki izgubio iz vida.
Kada smo se vratili u Njujork, Ben je doneo radosne vesti o tome kako se upravo istog dana Miki obreo u gradu, polugladan i smrznut od dugog skitanja.
- Obuci ga, daj mu novac, krov nad glavom i hranu – rekoh – samo nemoj da mi ga dovodiš ovde; njegova je napadnost za mene definitivno previše.
Ben me je poslušao, ali nikada nije prestao da govori o sirotom Mikiju i njegovim nevoljama, a za Badnje veče mi ga je doveo na poklon. Napolju je besnela snežna oluja, a mi smo imali praznu sobu. Kako bih mogla da oteram ovo siroto stvorenje?
Čim je Miki osetio da je na sigurnom, ponovo je počeo da iskazuje svoju nadmoćnost i da kritikuje, prekoreva i napinje svačije živce do tačke pucanja. U gnevu je jednog dana podigao štap na Saksa, kojem je dodijalo da sluša njegovo hvalisanje. Moje prisustvo je poštedelo Mikija dobrih i nadasve zasluženih batina. Jasno i glasno sam mu rekla kako će morati da potraži neki drugi stan. Kada smo se iste noći vratili sa mitinga, zatekli smo uništenu peć i Mikija koji se zaključao u svojoj sobi. Otpočeo je štrajk glađu, kako sam saznala iz poruke koju mi je ostavio na stolu, koji će trajati sve dok ne pristanem da ostane u našoj kući. Momci su se ponudili da ga ščepaju i silom izbace na ulicu, ali ja sam odbila da im dozvolim da to učine, nadajući se da će se Miki urazumiti. Prošlo je četiri dana, a on je i dalje sedeo zaključan u sobi. Uzela sam vedro vode i odlučno se popela na sprat. Otvorio je čim mi je čuo glas. Rekla sam mu da ću ga, ako u roku od pet minuta ne prekine, okupati hladnom vodom. Počeo je da cmizdri i da me napada kako sam okrutna. Voli me više nego ikog, kazao je; bio mi je pravi prijatelj, ali sada mora da umre, pošto neću da mu uzvratim ljubav. Umreće upravo tamo, a ja mu moram pomoći u tome. Momci su dobacivali kako su Mikijeve smicalice plod ljubomore, a ja sam se nasmejala ovoj gluposti. Najzad je tajna sirotog Mikija isplivala na površinu! Ja sam, kako god, ostala ozbiljna.
- Jaka mi je to ljubav, želiš da mi na savest staviš i svoju smrt – rekoh. – Zar ne misliš da postoje važnije ciljevi zbog kojih treba da završiš na električnoj stolici?
Rekla sam mu da ustane, okupa se, obuče čistu odeću i prezalogaji nešto; kasnije ćemo odlučiti koji je najbolji način da izvrši samoubistvo. Zatražio je dozvolu da ode na farmu, i ja sam rado pristala. Ipak, čim je stigao tamo, počeo je da me gnjavi pismima, po dva-tri svakodnevno, u kojima se žali na hladnoću i glad, te novim pretnjama da će se ubiti.
- Nema sumnje da Miki zna kako imaš bolećivu savest – zadirkivao me je Bolton. – Osim toga, pomisli na njegovu neuzvraćenu ljubav – dodade veselim zračkom u oku. – No, ja ću ga isterati sa farme dok kažeš keks, ali dajem reč da ga neću ostaviti bez igde ičega.
Bolton je poslao pismo Mikiju u kojem mu je preneo kako je čuo da je bolestan i siromašan, te da je stoga obavestio nadležne iz sirotišta; za par dana će ga posetiti jedan pozornik. U povratnom pismu, Bolton je primio Mikijev odgovor kako on zapravo i nije siromah, te da je uštedeo dovoljno novca da se dokopa Zapadne obale. Miki je otišao.
- Bistar je taj Miki – komentarisao je Bolton – ali nisam znao da si se ti tako lako dala nasankati.
Kutak u Osiningu je najzad dezinfikovan, a ja sam žudela za prekopotrebnim odmorom. Kako god, u žurbi sam potpuno zaboravila da mladi Donald, sin moje dobre prijateljice Gerti Vouz, živi u kući koju napuštam. Još dok sam bila na Zapadnoj obali, Saša mi je javio da je ovaj mladić došao kod njega sa pismom od majke, te da ga je primio na konak. Gerti Vouz je bila stara buntovna duša koju sam upoznala 1897, ali njenog sina nisam videla osamnaest godina. Kada sam ga ponovo srela u našem domu na mene je ostavio jako loš utisak, što je verovatno bilo posledica njegovog pištavog glasa i podmuklog pogleda, koji kao da me je izbegavao. Ipak, bio je to Gertin sin, sâm i bez posla. Delovao je neuhranjeno i bio sav u ritama. Predložila sam mu da ode da se odmori u našoj oazi u Osiningu. Kazao mi je da ima nameru da se nakon kampanje u Taritaunu vrati kući, ali čeka da mu majka pošalje novac za put. Izgledalo je da mu se dopada moja ponuda, pa je sutradan otišao na farmu.
U novom stanu sam se ponovo bacila na svoje aktivnosti. Prilagođavanje na nove uslove podrazumevalo je brojne poteškoće, no sa njima sam se lakše borila u društvu mog dobrog prijatelja Stjuarta Kera, koji je imao sobu iznad moje kancelarijice. Ranije smo zajedno živeli u stanu na broju 210 u Istočnoj 13. ulici; uviđavan i nenametljiv, Stjuart je bio dirljivo pažljiv prema meni i od velike pomoći u mnogo pogleda. Bilo je uteha imati ga za komšiju, s obzirom da smo nas dvoje bili jedini stanari ovog kućerka.
Ja sam bila zaokupljena pripremom novom dramskog kursa koji sam obećala da ću održati u Čikagu, kao i nizom predavanja na temu rata. Prošlo je tri meseca od njegovog izbijanja u Evropi. Izuzev „Majke Zemlje“ i naše antimilitarističke kampanje u Njujorku, nisam imala mogućnost da na Zapadnoj obali podignem glas protiv ovog pokolja, osim jednom prilikom u Bjutu, kada sam se ogromnom broju okupljenih obratila iz automobila, osuđujući zločinačku glupost rata. Smatrala sam da do ove velike katastrofe ne bi ni došlo da socijalisti nisu pogazili svoje ideale. U Nemačkoj je ova partija brojala dvanaest miliona pristalica. Kakva sila koja može da spreči objavu neprijateljstva! Kako god, već četvrt veka marksisti su radnike učili poslušnosti i patriotizmu, govorili im da se oslanjaju na parlamentarni aktivizam i da, iznad svega, slepo veruju svojim socijalističkim vođama. A kako se samo većina ovih vođa zbližila sa Kajzerom! Umesto da udruže snage sa međunarodnim proletarijatom, oni su nemačke radnike pozvali da ustanu u odbranu „svoje“ domovine, domovine razbaštinjenih i poniženih. Umesto da proglase opšti štrajk i time sabotiraju ratne pripreme, oni su glasali da vlada izdvoji novac za pokolj. Socijalisti iz drugih zemalja, uz par upečatljivih izuzetaka, sledili su njihov primer. Nije ni čudo, pošto nemačka socijaldemokratija decenijama slovi za ponos i inspiraciju socijalista iz celog sveta.
Kurs iz drame pod patronatom moja dva pokrovitelja ispostavio se kao krajnje neprijatno iskustvo. G. L., genije za marketing, na sebe je bio preuzeo zadatak da „uredi“ najave koje sam poslala. Štaviše, u potpunosti im je promenio karakter, koristeći teme mojih predavanja kao da su slogani iz reklama za žvake.
A onda se desilo nešto što je zapanjilo moje osetljive pokrovitelje. Prvo predavanje o drami padalo je 10. novembra, na dan koji za mene ima ogroman značaj. Bio je to poslednji dan života mojih saboraca koji su pre dvadeset sedam godina izneli mučeništvo u Čikagu. Svoje predavanje sam počela poređenjem promene u stavu javnog mnjenja prema anarhizmu između 1887. godine i 1914. Preda mnom je stajala vizija naših velikih pokojnika, kao potvrda poslednjih proročanskih reči Augusta Spisa: „Naša ćutnja biće glasnija od glasova koje danas gušite.“ Godine 1887, u Čikagu su jedini odgovor na anarhizam bila vešala; godine 1914, taj grad je rado slušao predavanja o idejama za koje su Parsons i njegovi saborci dali svoje živote. Tokom kratkog uvoda, primetila sam jednog od mojih sponzora sa porodicom u prvom redu, kako se meškolji; neki ljudi iz poslednjih redova demonstrativno su napustili salu. Mene to nije pogodilo, pa sam nastavila da govorim o temi zakazanoj za to veče – o „Američkoj drami“.
Kasnije su moji pokrovitelji obavestili Bena kako sam „propustila životnu priliku“. Ubedili su „imućne i bogate građane Čikaga“ da dođu na moja predavanja, „između ostalih i Rozenvaldove“. Oni su mi mogli pomoći da se od predavanja o drami obezbedim do kraja života, ali onda je „Ema Goldman za deset minuta morala da upropasti sve ono što smo se nedeljama trudili da napravimo“.
Osećala sam se gotovo kao artikl na lokalnoj rasprodaji. Ovaj incident se krajnje negativno odrazio na mene. Ma koliko se trudila, nisam mogla da unesem svoju uobičajenu energiju u moja ostala predavanja o drami. Sa temom rata stvari su stajale drukčije. Na svom terenu i bez ikakvih obaveza prema ikome, mogla sam slobodno izraziti svoje gnušanje tim pokoljem i otvoreno raspravljati o bilo kojoj fazi tog društvenog problema. Na kraju mog kursa iz drame, mojim „patronima“ smo nadoknadili trošak koji su imali. Nisam žalila zbog ovog iskustva; naučila sam da je patronat štetan po čovekov integritet i nezavisnost.
Mom boravku u Čikagu draž su dale dve mlade prijateljice, Margaret i Dinsi. Obe su mi se potpuno posvetile, a kancelariju „Litl Rivjua“ prilagodile su mojim potrebama. Ove devojke su bile siromašne kao crkveni miš, nikada nisu bile sigurne da li će imati za sledeći obrok, a još manje da li će moći da izmire štamparske usluge ili kiriju. Pa opet, uvek bi se na radnom stolu našlo sveže cveće da me razveseli. Nakon nezaboravnih prolećnih dana koje sam provela sa Margaret, kada smo obe uživale u gostoprimstvu gospodina i gđe Rou u njihovom domu u Pelham Manoru, između nas se izrodilo nešto krajnje novo i dragoceno. Tri nedelje gotovo svakodnevnog druženja sa njom i njeno fino razumevanje i intuicija ojačali su našu uzajamnu ljubav.
Čikago je imao svoju draž, ali nisam smela da se zadržavam. Čuli su se drugi glasovi koji me zovu da se ponovo priključim borbi. Još uvek je trebalo obići nekoliko gradova. Saša i Fici su otišli na svoju predavačku turneju, a ja sam bila hitno potrebna kod kuće.
[1] Domaćinstvo (prim.prev.)