Helena i naša mladež su me uvek vraćali u Ročester, čak i kad nisam morala da držim predavanja u tom gradu. Ove godine postojali su i dodatnu razlozi za posetu; prilika da govorim o ratu i velika porodična svetkovina – prvi koncert Dejvida Hohstajna sa lokalnim simfonijskim orkestrom.
Predavanje u Viktorija teatru ugovorio je jedan radnik i anarhista poznat kao Dašuta. Kao idealista vrhunskog kova, od svojih skromnih primanja pokrio je celokupni trošak ovog skupa i sve svoje slobodno vreme koristio za oglašavanje predavanja. Njegova mi je pomoć značila neuporedivo više nego „doživotno izdržavanje“ koju su ponudili bogataši iz Čikaga.
U Ročesteru me je sačekala rodbina, sva u grču zbog Dejvidovog predstojećeg koncerta. Dobro sam znala koliko je moja sestra Helena čeznula da snove i težnje iz vlastitog frustriranog života prenese na najmlađeg sina. Na prvi znak njegovog talenta u sebi je pronašla odlučnost i snagu da prevaziđe svaku poteškoću koja bi stala na put umetničkoj karijeri njenog mezimca. Rintala je i štedela ne bi li njena deca, a pogotovo Dejvid, imala prilike kakve je njoj lično život uskratio, pa se trošila od velike čežnje da pruži sve od sebe. Prilikom mojih poseta, katkad bi preda mnom otvorila srce, nikada se ne požalivši, već koreći sebe što je za svoje drage uspela da učini „tako malo“.
Sada je napokon došao ključni trenutak njene borbe. Dejvid se iz Evrope vratio kao formiran umetnik, što je postao zahvaljujući robovskom trudu njegove majke. Srce joj je drhtalo zbog njegove pobede. Ravnodušna kritika, hladna publika – kako li će primiti sviračko umeće njene dušice? Hoće li razumeti njegov genij? Odbila je sedišta u loži.
- Možda se zbuni kada me vidi – rekla je.
Biće joj prijatnije da sa Jakovom sedi na balkonu.
Ja sam Dejvida več slušala u Njujorku i znala sam kakav je utisak njegov nastup ostavljao na svakog. Bio je istinski umetnik, zgodan i lep, prava markantna ličnost na pozornici. Uopšte nisam strepela zbog njegovog koncerta u Ročesteru. Kako god, uzbuđenje moje sestre prešlo je i na mene, pa sam sve vreme trajanja koncerta u mislima bila sa njom, čije su strasna ljubav i nada sada bile ostvarene. Dejvidovo sviranje violine je oduševilo publiku, pa je pozdravljen s oduševljenjem koje retko koji mladi umetnik doživi u svom rodnom gradu.
Po dolasku u Njujork, „Njuzpejper enterprajz asosijejšn“ (Newspaper Enterprise Association), koju je kontrolisala fondacija „Skrips-Hauard“ (Scripps-Howard), poručila je esej na temu kako Amerikanci mogu da pomognu u uspostavljanju mira na zemlji i dobrote među ljudima. O ovoj temi, pod uslovom da se adekvatno obradi, mogla bi se napisati cela knjiga, ali od mene su zatražili da se „ograničim“ na hiljadu reči. Prilika da se obratim velikom broju čitalaca, kako god, bila je i suviše vredna da bih je propustila. U svom članku sam istakla kako bi prvi korak ka blagostanju zahtevao ukidanje Hristove naredbe da se „Cezaru vrati Cezarovo, a Bogu Božje što je“. Prestanemo li da izdržavamo despote na nebu i zemlji, napisala sam, načinićemo korak ka uspostavljanju mira među ljudima.
Po povratku sa kratke turneje, iznenadila sam se što u Njujorku opet vidim Donalda Vouza. Bio je odrpaniji nego prošli put, a iako je bio decembar, nije nosio kaput. Svaki dan bi navraćao u našu kancelariju i ostajao satima „da se ugreje“, kako je govorio.
- A šta je sa novcem kojem si se nadao? – upitah. – Je li uopšte stigao?
Jeste ga dobio, kazao mi je, ali u Njujorku mu je obećan dobar posao, pa je odlučio da ostane. Od toga, međutim, nije bilo ništa, spiskao je novac za kartu i sada opet mora da traži pomoć od kuće. Iako je delovala moguće, ja nisam verovala u ovu priču. Njegovo stalno prisustvo mi je išlo na živce.
Ubrzo su počele da kruže glasine kako Donald pare troši na piće i kako svake noći čašćava svoje pajtaše. Spočetka sam verovala da je u pitanju običan trač; momak očigledno nema ni za kaput – odakle mu onda novac za piće? No, vesti su se učestile, pa se rodila sumnja. Znala sam da mu je majka Gerti i suviše siromašna da bi ga izdržavala, baš kao što je slučaj i sa većinom njenih prijatelja. Napišem li joj pismo, samo će se uznemiriti, pa sam stoga stupila u kontakt sa pojedinim prijateljima sa Zapada. Oni su se raspitali u Sijetlu, Takomi i Houm Koloniju, gde je Gerti živela. Ni iz jednog od ovih gradova niko nije slao novac Donaldu. Moji strahovi počeše da rastu. Ubrzo nakon toga, pojavio se Donald, sa obaveštenjem da mu je novac za put napokon stigao, te da se vraća na Zapad. Osetila sam olakšanje, ali i izvesnu sramotu zbog svog nepoverenja.
Nedelju dana po Donaldovom odlasku, pročitali smo vest o hapšenju Metjua A. Šmita u Njujorku i Dejvida Kaplana u Pjudžit Saundu. Znali smo da su ovi ljudi „traženi“ u vezi sa eksplozijom u redakciji „Tajmsa“ iz Los Anđelesa. „Džentlmenski sporazum“ po kojem će država Kalifornija prestati da proganja radnike nakon priznanja braće Maknamara ponovo je prekršen. Na pamet mi je pao Donald Vouz, a moje stare sumnje su ponovo oživele. Razne su okolnosti ukazivale na njegovu povezanost sa ovim hapšenjima. Iako se činilo besmislenim da sumnjam kako je sin Gerti Vouz kadar za izdaju, nisam se mogla osloboditi pomisli da je Donald na neki način odgovoran za hapšenja.
Ubrzo više nije bilo mesta nedoumici. Prijatelji od poverenja sa Zapadne obale poslali su nam dokaze koji otkrivaju kako se Donald Vouz nalazi na platnom spisku detektiva Vilijama Dž. Bernsa, te kako je odao Metjua A. Šmita i Dejvida Kaplana. Sin naše stare prijateljice Gerti, koji je odrastao u anarhističkim krugovima i bio gost naše kuće, postao je Juda! Bio je to neverovatan udarac, jedan od najtežih koji sam primila u mojoj dvadesetpetogodišnjoj javnoj karijeri.
Prvi korak koji sam rešila da preduzmem tim povodom bila je otvorena izjava u „Majci Zemlji“, uz navođenje činjenica iz ovog slučaja i objašnjenje o tome otkud Donald Vouz u našoj kući. Ipak, moju dragu prijateljicu Gerti će skrhati saznanje da joj je rođeni sin špijun! Gerti se toliko radovala što je njen sin napokon „u pravom društvu“ i što će se prihvatiti posla kojem je i sama posvetila život. Pitala sam se kako tako bistra i pažljiva žena nije umela da prepozna pravu ćud svog sina. Nikada nam ga ne bi poslala u kuću da je imala makar najmanju sumnju u vezi njegove prave prirode. Oklevala sam da otkrijem istinu o Donaldu. Ipak, pre ili kasnije Gerti će morati da se suoči sa tom činjenicom; štaviše, postojalo je toliko stvari u vezi Donaldovog odnosa prema nama i našem poslu da nisam mogla da prećutim ovaj problem. Naši ljudi moraju biti upozoreni na njega, odlučila sam na kraju.
Napisala sam članak za naš časopis u kojem sam iznela celu istoriju ovog slučaja. Ipak, pre nego što je ovaj tekst složen za štampu, dobila sam zahtev od advokata odbrane Šmita i Kaplana da odložim objavljivanje bilo kakvog materijala o Donaldu, pošto se očekuje da bude svedok na suđenju. Iako sam oduvek mrzela vrdanje, nisam se mogla oglušiti o želje ljudi koji su nadležni za odbranu Kaplana i Šmita.
Bližio se deseti rođendan „Majke Zemlje“. Delovalo je kao pravo čudo što naš list opstaje celu deceniju. Za to je vreme doživeo osudu neprijatelja i zlonamerne kritike dobronamernika, uz tešku borbu da se održi u životu. Čak je i veći deo onih koji su pomogli u njegovom pokretanju bio sumnjičav po pitanju daljeg funkcionisanja. Ove strepnje nisu bile bez osnova, imajući u vidu nestabile osnove na kojima je časopis počivao. Blažena neupućenost u izdavaštvo, uz smešnu ušteđevinu od dvesta pedeset dolara, kako se iko može nadati uspehu uz takav početak? No, moji su prijatelji zanemarili najvažnije činioce u baštini „Majke Zemlje“, jevrejsku istrajnost i bezgraničan entuzijazam. To se ispostavilo jačim od najpouzdanijih hartija od vrednosti, velikog prihoda, pa čak i narodne podrške. Od samog početka, naznačila sam dvostruki cilj našeg lista: da bez straha obznanjuje svako nepopularno napredno delo i da radi na udruživanju revolucionarnog angažmana i umetničkog izraza. Da bih ostvarila ove ciljeve, morala sam da ga poštedim partijske politike, makar ona bila i anarhistička, zaštitim ga od sektaške pristrasnosti i svakog spoljašnjeg uticaja, ma koliko dobronameran on bio. Zbog toga su me čak i pojedini saborci optuživali da časopis koristim u lične svrhe, dok su me socijalisti napadali da radim u službi kapitalizma i Katoličke crkve.
Njegov opstanak je svakako u dobroj meri bio plod posvećenosti šačice saboraca i prijatelja koji su mi pomogli da ostvarim svoj san o nezavisnom radikalnom glasilu u SAD. Čestitke povodom desetog rođendana od strane čitalaca iz Amerike i inostranstva bile su dokaz kako je moje čedo uspelo da se ušunja u srce ljudi. Pojedini komplimenti bili su naročito dirljivi, zato što su stigli od ljudi sa kojima sam morala da ukrstim koplja po pitanju rata.
Nakon povratka sa Neomaltuzijanske konferencije u Parizu 1900, svojoj seriji predavanja dodala sam i temu kontrole rađanja. Nisam raspravljala o metodama, zato što pitanje ograničavanja poroda po meni predstavlja tek jedan aspekt društvene borbe, a meni se nije dalo da rizikujem hapšenje zbog toga. Povrh toga, toliko sam često bila na pragu odlaska u zatvor zbog svog uobičajenog angažmana da se činilo budalastim prizivati nove nevolje. Informacije o metodama delila sam jedino kada bi mi neko to privatno potražio. Problemi koje je Margaret Sanger imala sa poštanskim vlastima zbog svog lista „Vuman rebel“ (Woman Rebel) i hapšenje Vilijama Sangera zbog toga što je suprugin pamflet o metodama kontrole rađanja dao jednom Komstokovom agentu, stavili su mi do znanja da je došlo vreme kada moram da odlučim: ili ću otkazati predavanja na tu temu, ili ću je ispoštovati u praksi. Smatrala sam da moram sa njima da podelim posledice problema kontrole rađanja.
Ni moje besede o kontroli rađanja, ni zalaganje Margaret Sanger nisu bili pionirski poduhvat. Tu su stazu u SAD utabali veliki stari borac Moziz Harman, njegova ćerka Lilijan, Ezra Hejvud, dr Fut sa sinom E.K. Vokerom, te njihovi saradnici iz prethodne generacije. Ajda Kradok, jedna od najsmelijih zagovornica ženskog oslobođenja, platila je najviše. Progonjena od strane Komstoka i suočena sa petogodišnjom zatvorskom kaznom, oduzela je sebi život. Ona i grupa oko Moziza Harmana bili su pioniri i junaci bitke za slobodno majčinstvo i za pravo deteta da bude rođeno kako treba. Ovaj pionirski status, opet, ni na koji način nije umanjivao vrednost rada Margaret Sanger. Bila je jedina osoba koja je poslednjih godina u Americi ženama davala informacije o kontroli rađanja, a ovu temu je u svom časopisu oživela nakon mnogo godina ćutnje.
K. Voker, predsednik Sanrajz kluba , pozvao me je da održim predavanje na jednoj od večera koje priređuju svake druge nedelje. Njegova organizacija je bila jedan od svega par njujorških foruma koji su otvoreni za slobodno izražavanje. Često sam tamo predavala o raznim društvenim temama. Ovom prilikom sam se odlučila za kontrolu rađanja, u nameri da otvoreno raspravljam o metodama kontracepcije. Sačekala me je jedna od najmasovnijih poseta u istoriji ovog kluba, koju je činilo oko šesto ljudi, a među njima su se našli lekari, advokati, umetnici, te muškarci i žene slobodarskih shvatanja. Većina njih bili su ozbiljni ljudi koji su se okupili kako bi pružili moralnu podršku ovoj eksperimentalnoj javnoj raspravi. Svi su bili sigurni da ću posle nje završiti u zatvoru, a pojedini prijatelji su već bili odvojili novac za moju kauciju. Ja sam ponela knjigu u slučaju da moram da prenoćim u policijskoj stanici. Ta me mogućnost nije brinula, ali mi je zbilja bilo nelagodno zbog činjenice da su pojedinci došli na ovu večeru iz čiste radoznalosti, zarad seksualnih uzbuđenja kojima su se nadali to veče.
Kao uvod u ovu temu, iznela sam prikaz istorijskog i društvenog aspekta kontrole rađanja, a zatim nastavila uz raspravu o vrstama kontraceptivnih sredstava, njihovoj upotrebi i učinku. Govorila sam otvoreno i iskreno, kao da raspravljam o običnoj dezinfekciji i profilaksi. Pitanja i diskusija nakon izlaganja pokazali su da sam odabrala pravi pristup. Nekoliko lekara me je pohvalilo jer sam tako složenu i osetljivu materiju izložila „jasno i prirodno“.
Nije usledilo nikakvo hapšenje. Par prijatelja je strahovalo da će me policija možda pokupiti na putu do kuće, pa su insistirali da me isprate. Dani su prolazili, a vlasti nisu preduzimale nikakve korake ovim povodom. To je bilo utoliko čudnije ako se u obzir uzme da je Vilijam Sanger uhapšen za nešto što niti je rekao, niti napisao. Ljudi su se čudili otkud to da meni, koja sam toliko često hapšena ni kriva ni dužna, dozvoljavaju da se provučem nekažnjeno sada, kada to činim namerno. Možda je Komstokovo suzdržavanje bilo posledica činjenice da zna kako oni koji imaju običaj da posećuju skupove u Sanrajz klubu verovatno već poseduju kontraceptive. Stoga sam odlučila da svakako treba da držim ovo predavanje i na sopstvenim nedeljnim mitinzima.
Naša sala je bila dupke puna, mahom mlađih ljudi, a među njima su bili i studenti univerziteta Kolumbija. Zanimanje publike je prevazilazilo čak i ono na večeri u Sanrajzu, dok su pitanja prisutne omladine bila direktnija i ličnija. Nisam okolišala, a opet – niko nije uhapšen. Očigledno ću morati da sprovedem još jedan ogled na Ist Sajdu.
Privremeno sam morala da odložim ovaj plan zbog ranije zakazanih obaveza. Studenti bogoslovije sa Juniona, česti gosti na mojim nedeljnim nastupima, pozvali su me da im održim predavanje. Pristala sam, ali tek nakon što sam momke upozorila da će verovatno naići na protivljenje fakulteta. Čim se pročulo da se jedan jeretik okomio na ovo teološko svetilište, izbila je bura koja je trajala i nakon dana koji je određen za moje predavanje. Studenti su insistirali na svom pravu da slušaju koga god žele sve dok fakultet nije popustio, pa je dogovoren drugi datum.
U međuvremenu sam morala da održim jedno drugo predavanje, „Neuspeh hrišćanstva“, sa posebnim osvrtom na Bilija Sandeja, modernog religijskog klovna čiji je cirkus u to vreme gostovao u Patersonu. Ako u obzir uzmemo caristički odnos vlasti prema štrajkovima i radikalnim okupljanjima, policijska zaštita pružena Biliju i njegovim nastupima bila je dvostruko nečuvena. Naši prijatelji iz Patersona su planirali proteste, pa su me pozvali da održim govor. Smatrala sam da ne bi bilo pošteno raspravljati o Biliju Sandeju, a da pre toga ne saznam kojeg je kalibra ovaj čovek i da ne proverim šta to potura kao religiju. Sa Benom sam otišla u Paterson kako bih poslušala ovog samozvanog Hristovog glasnika.
Hrišćanstvo mi se nikad nije činilo toliko lišeno značenja i časti. Vulgarnost Bilija Sandeja, njegova sirova sugestivnost, erotsko šibanje bičem i odvratna lascivnost, zavijena u teološku frazeologiju, ostavili su religiju bez i najmanjeg duhovnog značaja. Bilo mi je i suviše muka da ga slušam do kraja. Svež vazduh doneo je spas iz atmosfere razvratnih priča i seksualnih izopačenosti kojima je svoju publiku dovodio do stanja skaredne histerije.
Nekoliko dana kasnije, u Patersonu sam održala predavanje „Neuspeh hrišćanstva“, a Bilija Sandeja sam navela kao simbol njegovog unutrašnjeg kraha. Sutradan su jutarnje novine prenele kako svojim huljenjem izazivam božji gnev. Saznala sam da je u sali izbio požar nakon mog nastupa i da je izgorela do temelja.
Na svojoj ovogodišnjoj turneji nisam imala probleme sa policijom sve do dolaska u Portland, u Oregonu, iako su pitanja kojima sam se bavila bila sve samo ne bezazlena: antiratna tematika, borba za Kaplana i Šmita, slobodna ljubav, kontrola rađanja, te najzabranjeniji problem u uglednom društvu – homoseksualizam. Ni Komstok i njegovi puristi nisu se trudili da me sabotiraju, iako sam otvoreno govorila o metodama kontracepcije pred raznom publikom.
Cenzura zbog bavljenja takvim „neprirodnim“ temama kao što je homoseksualizam je ipak stigla, i to od pojedinih mojih saboraca. Anarhizam je već dovoljno oklevetan, a anarhisti se smatraju izopačenim; nije mudro dodavati nove zablude analiziranjem perverznih seksualnih formi, tvrdili su. Pošto verujem u slobodu mišljenja, makar to išlo i na moju štetu, za cenzore iz vlastitih redova sam marila koliko i za one iz neprijateljskog tabora. Štaviše, cenzura saboraca na mene je imala isti efekat kao policijski progon; bila sam sigurnija u sebe i odlučnija da branim svaku žrtvu, stradala ona od društvenog zla ili od moralne predrasude.
Ljudi koji su imali običaj da mi prilaze nakon predavanja o homoseksualizmu i koji bi mi u poverenju govorili o svojim mukama i izolovanosti često su bili kvalitetnijeg kova od onih koji ih odbacuju. Većina njih je dosegla odgovarajući nivo razumevanja svoje različitosti tek nakon godina upiranja da uguše ono što su smatrali bolešću i sramnom nesrećom. Jedna devojka mi se poverila kako za dvadeset pet godina svog života nije prošao ni dan, a da joj u blizini nekog muškarca, makar to bili njen otac ili braća, nije bilo muka. Što se više trudila da odgovori na seksualnu privlačnost, muškarci su joj bili ogavniji. Mrzela je sebe, govorila je, zato što nije mogla da vlastitog oca i braću voli kao što je volela majku. Patila je od mučnog osećaja kajanja, ali njeno gnušanje je nastavilo da raste. Sa osamnaest je prihvatila bračnu ponudu, nadajući se da će joj duga veza pomoći da se navikne na muškarca i da će je izlečiti od „bolesti“. To se ispostavilo kao strašna greška, dovevši je gotovo na rub zdrave pameti. Nije mogla da se suoči sa brakom, niti je imala hrabrosti da se o tome poveri svom vereniku ili prijateljicama. Nikada nije upoznala nikoga, kazala mi je, ko pati od slične nesreće, niti je ikad pročitala neku knjigu na tu temu. Moje predavanje ju je oslobodilo; vratila sam joj samopoštovanje.
Ova žena je bila tek jedna od mnogih koji su me tražili. Njihove tužne priče učinile su da društveni ostracizam homoseksualaca ispadne užasniji nego što sam to ikada ranije pretpostavljala. Za mene anarhizam nije bio puka teorija vezana za daleku budućnost, već živi uticaj koji će nas osloboditi unutrašnjih i spoljašnjih inhibicija, kao i destruktivnih prepreka koje jednog čoveka dele od drugog.
U Los Anđelesu, San Dijegu i San Francisku smo oborili rekord po poseti i iskazanom zanimanju za naše mitinge. U Los Anđelesu sam dobila poziv Ženskog gradskog kluba. Pet stotina pripadnica mog pola, sa frizurama u rasponu boja od najtamnije nijanse riđe do najtamnije sede, došle su da čuju predavanje „Feminizam“. Nisu mogle da mi oproste kritikovanje bombastičnih i nemogućih tvrdnji sufražetkinja u pogledu raznih divota koje će ostvariti kada dođu na vlast. Označile su me kao neprijatelja ženske slobode, a članice kluba su ustale i zasule me optužbama.
Ovaj incident me je podsetio na jedan sličan slučaj, kada sam imala predavanje o ženskoj nehumanosti prema muškarcu. S obzirom da sam uvek na strani slabijih, ljutile su me pripadnice ženskog pola koje za svako zlo krive muškarce. Naglasila sam da ukoliko on zaista jeste toliki grešnik kakvim ga predstavljaju ove dame, žene svakako dele odgovornost s njim. Majka predstavlja prvi uzor u životu, ona je prva osoba koja mu oblikuje taštinu i samovažnost. Sestre i supruge prate majčine stope, da ne pominjem ljubavnice koje dovršavaju posao koji majke započinju. Žena je po svojoj prirodi perverzna, tvrdila sam; od samog rođenja njenog sina pa sve dok on ne stupi u zrele godine, majka ništa ne prepušta slučaju ne bi li ga vezala za sebe. Pa opet, ona ne voli da joj sin bude mekušac i žudi da on postane muževan. U njemu ona obožava upravo one osobine koje mu pomažu da je porobi – njegovu snagu, egoizam i prenaglašenu sujetu. Nedoslednosti pripadnica mog pola drže sirote muškarce da lelujaju između idola i prostaka, duše od čoveka i zveri, bespomoćnog deteta i svetskog osvajača. Zapravo je ženska nehumanost prema muškarcu ono što ga čini takvim kakav je. Kada nauči da bude usredsređena na sebe i odlučna kao on, kada skupi hrabrost da zaroni u život kao on i da za to plati, dočekaće svoje oslobođenje, a istovremeno će i njemu nesvesno pomoći da postane slobodan.
Tada bi moje slušateljice nagrnule na mene i povikale:
- Ti si muškarčeva žena i nisi jedna od nas.
Naše iskustvo iz San Dijega dve godine pre toga, 1913, na mene je ostavilo isti utisak kao noćno iživljavanje iz 1912. na Bena. Bila sam rešena da se vratim i održim svoje zabranjeno predavanje. Godine 1914. jedan od naših prijatelja otišao je u taj grad kako bi probao da nam obezbedi prostor. Socijalisti, koji su imali vlastitu salu, odbili su da imaju posla sa mnom. I ostale radikalne grupe bile su jednako hrabre, pa sam morala odustati od svog plana. Samo privremeno, ipak obećah sebi.
Ove godine, 1915, imala sam sreće da sarađujem sa pravim ljudima, a ne sa običnim kukavicama u muškom odelu. Jedan od njih bio je i Džordž Edvards, muzičar koji nam je na raspolaganje stavio Muzički konzervatorijum prilikom naših prvih nevolja sa Vigilantima. Drugi takav čovek bio je dr A. Lajl de Džarnet, baptistički sveštenik koji je napustio crkvu i osnovao Otvoreni forum. Edvards je postao pravi anarhista koji je sve svoje vreme i sposobnosti posvetio pokretu. Komponovao je muziku za „Uragan“ Volterin de Kler, „San divljih pčela“ Oliv Šrajner, kao i za „Velikog inkvizitora“ iz Dostojevskijevog dela „Braća Karamazovi“. Sada je bio rešen da mi pomogne da se vratim u San Dijego i tamo uspostavim pravo na slobodu govora. Dr Džarnet je organizovao Otvoreni forum u znak protesta protiv vigilantskog ugnjetavanja. Otad je ovo udruženje izraslo u veliku i snažnu organizaciju. Dogovorili smo se da tamo održim tri predavanja, u pokušaju da probijemo zaveru u San Dijegu.
Nedavno ustoličeni gradonačelnik, navodno liberal, dao je reč Otvorenom forumu da će mi biti dopušteno da govorim i da nikakvo mešanje vigilanata neće biti tolerisano. Bio je to novi ton u San Dijegu, do kojeg je verovatno došlo kao posledica činjenice da tamošnja izložba trpi velike gubitke usled trogodišnjeg bojkota. Kako god, naše pređašnje iskustvo sa tim gradom nije dopuštalo mnogo poverenja u izjave gradskih zvaničnika. Za svaki slučaj, pripremili smo se za moguća iznenađenja.
Još davno sam odlučila da se u San Dijego vratim bez Bena. Planirala sam da idem sama, ali Saša je srećom u to vreme bio u Los Anđelesu. Znala sam da mogu da računam na njegovu staloženost u teškim situacijama, kao i na potpunu neustrašivost ako se nađe oči u oči sa najvećom opasnošću. Saša i moj romantični obožavalac Leon Bas otišli su u San Dijego dva dana pre mene kako bi ispitali teren. U pratnji Fici i Bena Kejpsa, ja sam iz Los Anđelesa bez pompe krenula autom. Kako smo se približavali gradu Vigilanata, tako mi se pred oči pojavljivala slika Bena okruženog četrnaestoricom siledžija. I oni su prošli istim putem, kada je Ben ostavljen na milost i nemilost ovih divljaka koji su ga tukli i ponižavali. Zamislila sam ga kako se grči od bola, a nema nikog da mu pomogne i umiri ga. Jedva da su prošle tri godine. Bila sam slobodna, a kraj sebe sam imala drage prijatelje sa kojima smo bezbedno putovali kroz mirisnu noć. Mogla sam da uživam u lepoti koja me okružuje – s jedne strane prostirao se zlatni Pacifik, sa druge su se pružale prekrasne planine, čiji su se fantastični oblici nadvijali nad nama. Sama lepota ovog predivnog pejzaža mora da je za Bena predstavljala ruganje, ruganje u dosluhu sa njegovim mučiteljima. Četrnaesti maj 1912. – 20. jun 1915. – kakva neverovatna promena! A opet, šta li nas čeka u San Dijegu?
Stigli smo u pola pet ujutru i odvezli se pravo do hotelčića u kojem nam je Saša rezervisao sobe. Obavestio nas je kako je vlasnik sale poručio da ne mogu da nastupam kod njega, ali dr Džarnet i ostali članovi Otvorenog foruma bili su rešeni da naše planove sprovedu do kraja. Salu su uzeli na jednogodišnji najam, ključ je u njihovim rukama, pa je odlučeno da zauzmemo prostor i obezbedimo sva ulazna vrata.
Kada je naš miting počeo, u jedanaest ujutru, shvatili smo da je u publici prisutan i izvestan broj vigilanata. Situacija je bila zategnuta, a atmosfera bremenita od potisnutog uzbuđenja, što je napravilo lepu pozadinu za moju temu, a to je bio Ibzenov „Narodni neprijatelj“. Naši ljudi su bili u stanju pripravnosti, ali nije došlo ni do kakvog neželjenog incidenta, pošto se Vigilanti očigledno nisu usuđivali da otpočnu neprijateljske demonstracije.
Tema popodnevnog predavanja bio je Niče, a sala je opet bila krcata, no ovog puta su vigilanti ostali pred vratima. Uveče sam govorila o borbi Margaret i Vilijama Sangera na polju kontrole rađanja. Dan smo priveli kraju bez ikakvih smetnji. Računala sam da zasluge za našu pobedu mahom idu na račun saboraca koji su pre tri godine stradali za slobodu govora – Džozefa Mikolaseka, koji je ubijen u tuči, te stotina članova Industrijskih radnika sveta i drugih žrtava, uključujući i Bena, koji je pretučen, strpan u zatvor, a onda oteran iz grada. Pomisao na njih me je očeličila i trgnula me napred.
Ben je insistirao da ponovo poseti San Dijego, ali tamo se vratio kasnije, ne zbog nekog javnog angažmana, već čisto da sebe ubedi da se ne plaši. Na izložbu je otišao u društvu svoje majke i par prijatelja. Niko ih nije ni primetio. Vigilantska zavera bila je razbucana.
Među brojnim prijateljima iz Los Anđelesa niko mi u poslu i životu nije više pomogao od dr Persivala T. Gersona i njegove supruge. Oni su za moja predavanja zainteresovali gomilu ljudi, pružili mi priliku da se obratim prisutnima na njihovim kućnim sedeljkama i bekrajno me zabavljali. Upravo mi je dr Gerson obezbedio pozivnicu za nastup pred klubom Severans, koji je ime dobio po Kerolajn M. Severans, saradnici Suzan B. Entoni, Džulije Hau i grupe militanata iz prethodne generacije.
Pre početka predavanja, upoznali su me sa čovekom koji je usled odsustva predsednika, trebalo da vodi skup. Nisam primetila ništa čudno u vezi njega dok je sedeo zadubljen u moju knjigu „Anarhizam i drugi eseji“. Međutim, u svojoj uvodnoj reči, predsedavajući – čije je ime Trejsi Beker – zapanjio je publiku obznanivši kako je radio u kancelariji okružnog tužioca u Bufalu u vreme ubistva predsednika Makinlija. Sve do nedavno, Emu Goldman je smatrao zločincem, kazao je – ne onim koji je dovoljno hrabar da ubije, već onim koji beskrupulozno manipuliše naivnim umovima i nagovara ih da čine zločine. Za vreme suđenja Leonu Čolgošu bio je ubeđen, nastavio je, da sam upravo ja podstrekač atentata na predsednika, pa je verovao kako treba da budem kažnjena maksimalnom kaznom. Otkad je proučio moje knjige i razgovarao sa nekim mojim prijateljima, uvideo je svoju grešku i sada se nada da ću mu oprostiti nanetu nepravdu.
Usledila je mrtva tišina, a sve oči bile su uprte u mene. Mene je zaledilo ovo neočekivano oživljavanje tragedije iz Bufala, pa sam isprva drhtavim glasom izjavila kako smo svi mi karike u društvenom lancu, te otud niko ne može da izbegne odgovornost za dela kao što je ono Čolgoševo, čak ni predsedavajući. Onaj ko ostaje ravnodušan prema uslovima koji dovode do nasilnih činova protesta ne može da se izvuče u pogledu svog dela krivice za njih. Čak ni oni svesni među nama koji rade na temeljitim promenama nisu u potpunosti nevini. I suviše zaokupljeni pokušajima na ostvarivanju boljeg sutra, često zapostavljamo one koji čeznu za saosećajem i razumevanjem i gladni su društva srodnih duša. Leon Čolgoš je bio jedan od takvih.
Iako sam bila sve uzbuđenija, nastavila sam govor, opisujući turobno porodično poreklo ovog momka, njegovo detinjstvo i život. Pomenula sam utiske novinarke iz Bufala koja me je potražila kako bi mi ispričala svoj doživljaj Čolgoševog suđenja, te istakla motive Leonovog čina i mučeništva. Nisam osećala mržnju prema čoveku koji je priznao kako je bio spreman da me pošalje na električnu stolicu. Štaviše, prilično sam mu se divila zbog iskrenog priznanja svoje greške. Kako god, u meni je oživeo sećanje na gnev iz tih dana, te zato nisam bila raspoložena da se vidim sa njim ili da slušam njegove izlive naknadne pameti.
Izložba u San Francisku bila je u punom jeku, a gradsko stanovništvo gotovo da je bilo udvostručeno. Naši mitinzi, kojih je ukupno bilo četrdeset za jedan mesec, po prihodima od ulaznica uspešno su parirali ovoj velikoj predstavi. Sjajno je bilo što sam nastupila na Kongresu religijskih filozofija. Ovaj neverovatan događaj organizovao je g. Pauer, koji je predsedavao na tim zasedanjima. Znao me je sa Istočne obale, a kada je čuo da sam u San Francisku, odmah me je pozvao da nastupim.
Ova javna konklava religijskih filozofa dešavala se u Građanskoj dvorani, jednom od najvećih prostora na Zapadnoj obali. Mesto predsedavajućeg, poštovanog gospodina koji se iznenada razboleo kada je čuo da treba da nastupim, zauzeo je član novinarskog bratstva. Tako sam se našla u situaciji da biram manje zlo, pa sam svoje predavanje o ateizmu upravo i počela ovom opaskom. Ovakav moj uvod je odobrovoljio publiku. S obzirom da sam na pozornici bila okružena gospodom odevenom u odore svih mogućih konfesija, bio mi je potreban sav smisao za humor ne bih li razvedrila stroga lica na ovom skupu.
Ateizam je u ovakim okolnostima jako osetljiva tema za obradu, ali nekako sam uspela da se izvučem. Primetila sam preneraženost na licima prisutnih teologa, koji su protestovali kako je moj stav prema religiji skandalozan. Ipak, ogroman broj prisutnih je u njemu očigledno uživao, s obzirom da je gromoglasan aplauz po završetku mog govora opasno zapretio da prekine kongres. Posle mene je nastupio rabin, koji je na početku kazao kako „uprkos svemu onome što je gđica Goldman rekla protiv religije, ona predstavlja najpobožniju osobu koju zna“.