Po dolasku u Njujork nakon produžene predavačke turneje po zapadu, nadala sam se da ću naći zasluženi odmor. Međutim, sudbina i Saša su želeli drugačije. Upravo je pristigao iz Los Anđelesa kako bi na Istočnoj obali pokrenuo kampanju podrške za Metjua A. Šmita i Dejvida Kaplana, u koju je i mene odmah uvukao.
Sašin boravak na obali tokom moje poslednje posete San Dijegu bio je rezultat krajnje neočekivanog, ali srećnog spleta događaja. Kada je kretao na svoju predavačku turneju po zapadu, u jesen 1914, nije imao nameru da ide dalje od Kolorada. To je bila posledica hapšenja koje mu se desilo pred sam odlazak iz Njujorka. Fici je pre njega požurila u Pitsburg ne bi li pripremila teren za njegove mitinge. Sašini prijatelji iz Njujorka u međuvremenu su priredili oproštajnu zabavu u njegovu čast. U ponoć je ova družina na putu do kuće pevala revolucionarne pesme. Neki policajac im je naredio da prekinu sa pevanjem, pa je u prepirci koja je potom usledila podigao pendrek u nameri da opauči Bila Šatova, našeg starog prijatelja i saradnika. Sašina pribranost je nesumnjivo poštedela Bila teških povreda. Uhvatio je podignutu ruku policajca, a ovom je pendrek ispao iz ruke. Onda je stiglo pojačanje i celo društvo je uhapšeno. Ujutru su osuđeni na par dana u popravilištu zbog „remećenja mira“, ali Saša je optužen za napad na službeno lice i izazivanje nereda. Sudija je insistirao da mu se sudi na licu mesta, najavivši da može da dobije maksimalno dve godine. Kada se policajac pojavio na saslušanju, cela ruka mu je bila umrljana od joda i u zavojima, a njegov iskaz pred sudijom sveo se na to kako ga je Saša napao bez ikakvog povoda i kako mu je tek dolazak kolega spasio život. Bio je to očigledan pokušaj da se „nasanka“ Saša. Policija, kojoj nije uspelo da spreči njegovo zalaganje za nezaposlene i proteste u znak podrške štrajkačima u Ladlou, očito je bila rešena da mu ovog puta vrati milo za drago.
Saša je odbio da mu sudi policijski magistrat. Optužbe protiv njega, koje su spadale u krivično delo, pružale su mu legalno pravo na suđenje pred porotom. Povrh toga, isto veče je imao ugovoreno predavanje u Pitsburgu, pa je odlučio da kuša svoju sreću pred krivičnim sudom.
Naš prijatelj Gilbert E. Rou je položio jemstvo za njega kako bi ga izvukao iz zatvora, uz obećanje da će pratiti slučaj za vreme njegovog odsustva. Saša je otputovao za Pitsburg, no kada je stigao u Denver, Rou ga je upozorio da ne ide dalje na zapad, kako bi mogao da se u roku od četrdeset osam sati vrati u Njujork ako ga pozovu na sud. Situacija je izgledala ozbiljno, s obzirom da je Saši pretila kazna od pet godina zatvora.
Na predavanjima u Koloradu se zadržao nekoliko nedelja, nestrpljiv da ode u Kaliforniju kako bi pomogao odbranu Metjua A. Šmita i Dejvida Kaplana, koje je u Los Anđelesu čekalo suđenje povodom eksplozije u zgradi „Tajmsa“. A onda mu je jednog dana iz Njujorka stigao telegram sledeće sadržine: „Optužbe protiv tebe su odbačene. Možeš da ideš gde god hoćeš. Čestitke.“
Upravo je Gilbert E. Rou uspeo da izdejstvuje odbacivanje optužbi protiv Saše time što je ubedio novog okružnog javnog tužioca Njujorka da je reč o policijskom neprijateljstvu.
Sada je Saša u Njujorku, maksimalno angažovan u radu Kaplan-Šmitove odbrane. Na obali je pokrenuo masovnu kampanju u javnosti, a kao plod njegovog truda Međunarodna liga za odbranu radnika predložila je da pođe na turneju po zemlji i da duž tog puta obrazuje njene ogranke. Upravo je taj zadatak Saši naročito odgovarao, pa se stoga strasno posvetio naporima da dvojicu optuženika spase sudbine koju je doživeo u Pensilvaniji.
Iz Los Anđelesa je otišao naoružan preporukama raznoraznih radničkih organizacija, te je, zaustavljujući se u svakom većem industrijskom gradu na putu ka istoku, do dolaska u Njujork već angažovao pozamašan deo organizovanog radništva za podršku zatvorenika u Los Anđelesu.
Saša me je odmah uvrstio na spisak učesnika u Kaplan-Šmitovoj kampanji, što je inače uradio i sa svakim ko je bio kadar za taj posao. Prijalo je što ga ponovo imam kraj sebe i što sarađujem sa njim. Masovni miting u znak podrške Kaplanu i Šmitu, na kojem je oboje trebalo da govorimo, te brojne druge slične njegove akcije bili su i suviše važni da uopšte razmišljam o potrebi za odmorom. Reakcionarne sile sa Istočne obale koje su se udružile protiv radništva razvile su grozničavu aktivnost. Trovale su javno mnjenje i huškale ga protiv ljudi koje je čekalo suđenje; u nameri da stvore predubeđenje u vezi ovog slučaja, širile su glasine kako je Dejvid Kaplan postao svedok-saradnik. Ova besmislica je bila sveža vest u njujorškoj štampi. Svesni kako takve priče mogu da utiču čak i na radikale, nametnula se potreba da zauzmemo stav protiv ove besramne klevete. Dejvida sam poznavala petnaest godina i tesno sam sarađivala s njim u pokretu sve to vreme; bila sam apsolutno ubeđena u njegov integritet.
Kada je saopšten datum suđenja Kaplanu i Šmitu, Saša se vratio na obalu kako bi pokrenuo bilten, kao jedan deo akcije upoznavanja javnosti sa ovim slučajem.
Požar u Evropi se širio; već je šest zemalja bilo zahvaćeno njime. I Amerika je počela da se pali. Šovinističko-militaristička klika se vraćala u modu. „Šesnaest meseci rata“, urlali su, „a naša se zemlja i dalje drži postrance!“ Počeli su da pozivaju na „gotovost“, a priključivali su im se ljudi koji su koliko juče bili žestoki protivnici zverstava organizovanog pokolja. Situacija je iziskivala odlučnu antiratnu agitaciju, koja je postala duplo nužnija kada smo čuli stav Petra Kropotkina.
Iz Engleske su počele da cure glasine kako se Petar nedvosmisleno izjasnio u korist rata. Mi smo se ovoj ideji smejali, ubeđeni da je reč o novinarskoj izmišljotini kojom se naš Veliki starac optužuje za proratne stavove. Kropotkin – anarhista, humanitarac i čovek koji ni mrava ne bi zgazio – bilo je besmisleno verovati da podržava evropski holokaust. Ipak, brzo smo obavešteni kako je Kropotkin stao na stranu saveznika, braneći ih istom onom žestinom kojom su hekeli i hauptmani slavili „svoju“ domovinu. Opravdavao je sva sredstva kako bi se slomila „pruska neman“, dok su oni iz suprotnog tabora zagovarali uništenje saveznika. Bio je to težak udarac za naš pokret, a pogotovo za nas koji smo poznavali i voleli Petra. Ipak, ova posvećenost i ljubav prema našem učitelju nije mogla da promeni ni naša ubeđenja, a ni naš stav prema ratu, kao borbi za finansijske i ekonomske interese koja je strana radniku i kao razaranju svega onoga što je nužno i važno u svetu.
Odlučili smo da odbacimo Petrov stav i u tome, na sreću, nismo ostali usamljeni. I mnogi drugi su razmišljali na sličan način, ma koliko neprijatno bilo okrenuti se protiv čoveka koji nam je toliko dugo bio uzor. Enriko Malatesta je iskazao daleko veće razumevanje i doslednost od Petra, baš kao i Rudolf Roker, Aleksander Šapiro, Tomas H. Kil i drugi domaći i jevrejski anarhisti iz Velike Britanije. U Francuskoj Sebastijan Fore, A. Armon i članovi anarhističkih i sindikalističkih pokreta, a u Holandiji Domela Nivenhus i njegovi saradnici zauzeli su čvrst stav protiv ovog masovnog ubistva. U Nemačkoj su Gustav Landauer, Erih Muzam, Fric Oerter, Fric Kater i još gomila drugih saboraca ostali verni zdravom razumu. Razume se, bilo nas je svega šačica u poređenju sa milionima opijenih ratom, ali uspeli smo da širom sveta pustimo u promet manifest našeg Međunarodnog biroa, dok smo kod kuće uložili dodatni napor ne bismo li razotkrili pravu prirodu militarizma.
Naš prvi potez bio je da u „Majci Zemlji“ objavimo Kropotkinov esej „Kapitalizam i rat“, kao upečatljiv i logičan demanti njegove nove pozicije. Na brojnim skupovima i protestima istakli smo karakter, značaj i posledice rata, a moje predavanje „Gotovost“ pojašnjavalo je kako ta tzv. spremnost ni izdaleka nema za cilj mir, već da uvek i svuda igra ključnu ulogu u ubrzavanju oružanog sukoba. Ovo predavanje sam redovno držala pred velikim brojem uglednih gostiju, kao jedno od prvih upozorenja u SAD na ratnu zaveru koja se krije iza mirovnih protesta.
Naši ljudi u Americi bili su sve svesniji ove rastuće opasnosti, pa je našu redakciju zapljusnula potražnja za predavanjima i literaturom iz svih krajeva zemlje. Iako nismo imali puno valjanih agitatora na engleskom, situacija je bila alarmantna, pa sam konstantno bila zauzeta popunjavanjem upražnjenih mesta.
Nastupala sam gotovo svako veče po celoj zemlji, dok su mi danju stizali brojni pozivi koji su mi tražili i vreme i snagu. Na kraju je čak i moja nesvakidašnja moć izdržljivosti popustila. Na putu za Njujork nakon predavanja u Klivlendu, zapatila sam grip. Bilo mi je i suviše loše da bi me premestili u bolnicu. Nakon dve nedelje koje sam provela prikovana za krevet, doktor je naredio da me prebace u neku normalnu hotelsku sobu, s obzirom da je moj stan bio neadekvatan u svakom pogledu. Po dolasku u hotel, bila sam previše iscrpljena da bih se sama prijavila, pa me je u knjigu gostiju upisala nećaka Stela. Recepcioner je pogledao ime, a onda otišao u kancelariju. Vratio se da mi kaže kako je došlo do greške; u hotelu nema prazne sobe za mene. Bio je hladan i tmuran dan, kiša je lila kao iz kabla, ali mi nije bilo druge nego da se vratim u stan.
Ovaj incident je pokrenuo lavinu protesta u štampi. Jedno javljanje mi je pogotovo zapalo za oko; bilo je to dugačko i oštro pismo u kojem se osoblje hotela napada zbog nehumanog odnosa prema jednoj bolesnici. U potpisu je stajalo „Advokat Hari Vajnberger, Njujork“ – čovek koga nisam poznavala lično, ali za kojeg sam čula da je aktivni jednoporeždžija i član Bruklinskog filozofskog društva.
U međuvremenu, Metju Šmit postao je žrtva osvete Udruženja trgovaca i proizvođača, losanđeleskog „Tajmsa“ i države Kalifornija. Jedan od krunskih svedoka protiv njega bio je Donald Vouz. Na saslušanju koje je bilo otvoreno za javnost, oči u oči sa žrtvom, priznao je da radi za detektiva Vilijama Dž. Bernsa. Kao njegov agent, Vouz je negde iskopao adresu Dejvida Kaplana, u čijem je gostoprimstvu uživao dve nedelje, stekao njegovo poverenje i saznao da Šmit boravi u Njujorku. Onda ga je Berns poslao na istok, uz uputstvo da posećuje anarhističke skupove i bude na oprezu čim ispadne prilika da se dokopa Metjua Šmita. Sa stolice svedoka, Vouz se hvalio kako mu je zatvorenik sa optuženičke klupe priznao da je kriv. Šmit je proglašen krivim, a porota je predložila doživotnu robiju.
Više nije bilo razloga da čekam sa objavljivanjem onoga što sam lično smatrala podmuklošću Donalda Vouza. Januarski broj „Majke Zemlje“ iz 1916. godine doneo je ovaj predugo odlagani članak o njemu.
Gerti Vouz je stala uz svog sina. Iako sam imala razumevanje za njen materinski osećaj, to svakako nije opravdavalo jednog buntovnika sa tridesetogodišnjim stažom. Poželela sam da je nikad više ne vidim.
Presuda nije slomila čelični duh Metjua A. Šmita, niti je poljuljala njegovu veru u ideale za koje će plaćati do kraja života. Njegovo obraćanje sudu i isticanje uzroka koji se kriju iza socijalnog rata bilo je prosvetljujuće po svojoj jasnoći, jednostavnosti i hrabrosti. Iako mu je pretila doživotna robija, nije izgubio svoj raskošan smisao za šalu. Usred navođenja stvarnih činjenica iz svog slučaja, okrenuo se ka poroti i izjavio: „Da pitam ja vas, gospodo, verujete li vi čoveku kao što je Donald Vouz? Pa, pseto ne biste šibom izrepčili na svedočenje takve jedne kreature; niko pošten ne bi. Ma, onaj ko veruje Vouzu uopšte i ne zaslužuje da čuva pseto.“
Zanimanje za naše ideje raslo je širom zemlje. Počela su da se javljaju nova anarhistička glasila; „Revolt“ iz Njujorka, sa Hipolitom Havelom na mestu urednika, „Alarm“ iz Čikaga, koji je izdavala lokalna grupa saboraca, te „Blast“ iz San Franciska, na čelu sa Sašom i Fici. Posredno ili neposredno bila sam povezana sa svima njima. Ipak, najbliži srcu bio mi je „Blast“. Saša je oduvek želeo da ima forum preko kojeg će moći da se obrati masama, anarhistički radnički nedeljnik koji će probuditi radnike i upoznati ih sa revolucionarnim angažmanom. Njegov borbeni duh i britko pero bili su dovoljna garancija vitalnosti i odvažnosti „Blasta“. Saradnja sa Robertom Majnorom, vrhunskim ilustratorom, u velikoj je meri dodavala draž ovom listu.
Robert Majnor je puno napredovao od našeg upoznavanja u Sent Luisu. Definitivno je bio raskrstio sa svojom bljutavom verzijom socijalizma i napustio unosni posao u njujorškom „Vorldu“ zarad angažmana u socijalističkom dnevniku „Kol“, koji mu je donosio dvadeset pet dolara nedeljno.
- To će me poštedeti – poverio mi se jednom – obaveze crtanja ilustracija koje prikazuju blagodeti kapitalističkog režima i nanose štetu radničkom delu.
Vremenom je Bob izrastao u revolucionara, a onda i u anarhistu. Svu svoju energiju i talenat stavio je na raspolaganje našem pokretu. „Majka Zemlja“, „Revolt“ i „Blast“ bili su drastično ulepšani njegovom oštrom kičicom i perom.
Iz Filadelfije, Vašingtona i Pitsburga stigli su pozivi za seriju predavanja koja bi se protegla na nekoliko meseci. Ova inicijativa naših drugova bila je dobar i ohrabrujuć znak; nikada ranije niko se nije odvažio da organizuje takav poduhvat sa jednim govornikom, ali naši su prijatelji bili voljni da pokušaju. Bila sam svesna napora koji bi iziskivalo stalno putovanje od jednog do drugog grada, držanje predavanja svake večeri, da bi se onda hitno vratila za govornicu na mojim predavanjima petkom i nedeljom u Njujorku. Ipak, pozdravila sam ovu priliku da pobudimo zanimanje za slučaj iz Los Anđelesa, širimo propagandu protiv rata i pospešimo širenje raznih publikacija.
Moja predavanja na engleskom u Filadelfiji jedva da su bila vredna ovog svakonedeljnog truda. Poseta je bila jako slaba; ono malo publike koja je dolazila bila je troma i inertna, nalik na samu društvenu atmosferu u Gradu bratske ljubavi. Bilo je svega dva čoveka čije mi je prijateljstvo predstavljalo kompenzaciju za ovo inače užasno iskustvo, Hari Boland i Horas Traubel.
Hari je bio stari verni poznanik i velika podrška u svakoj mojoj borbi. Horasa Traubela sam upoznala na večeri posvećenoj Voltu Vitmanu 1903. godine. Među vitmanovcima je ostavio utisak izvanredne osobe. Uživala sam u satima provedenim u njegovom svetilištu ispunjenom materijalima i knjigama o Vitmanu, kao i fasciklama njegovog vlastitog jedinstvenog lista „Konzervator“ (Conservator). Jako su bile zanimljive njegove uspomene na Dobrog sedog pesnika, koji se pred kraj života družio sa Horasom. Od njega sam o Vitmanu saznala više nego od bilo kog biografa, ali naučila sam puno i o Horasu Traubelu, koji je otkrio sebe i vlastitu humanost u razgovorima o voljenom mu pesniku.
Još jedan čovek sa kojim me je Horas upoznao bio je Judžin E. Debs. Njega sam ranije sretala u nekoliko prilika, kada smo imali običaj da ukrstimo koplja u prijateljskom sukobu oko političkih razlika, ali malo sam znala o njegovom pravom karakteru. Horas je oživeo svog bliskog prijatelja Debsa, upoznavši me sa visinama i dubinama njegovog karaktera. Saborništvo koje sam osećala prema Horasu izraslo je u divno prijateljstvo tokom mojih poseta Filadelfiji. Za prazna gradska hvalisanja o bratskoj ljubavi iskupio se ni manje ni više nego Horas Traubel, koji je svojom ljubavlju prigrlio celo čovečanstvo.
Odziv u Vašingtonu je iznenadio sve, a pogotovo naše agilne radnike Lilijan Kisljuk i njenog oca. Iako je godinama živela u prestonici, Lilijan je uvek bila sumnjičava prema eventualnom uspehu predavanja u tom gradu, tim pre što je trebalo da se dešavaju dvaput nedeljno. Kako god, upravo ju je vlastita zagrejanost za naše ideje nagnala da se prihvati ovog zadatka.
Za aranžmane u Pitsburgu bio je zadužen naš izuzetno preduzimljivi prijatelj Džejkob Margolis, kojem je pomagala grupa mladih saboraca Amerikanaca, uključujući jako živahnu i markantnu Grejs Loun, njenog supruga Toma i brata Voltera. Lounovi su svojom iskrenošću i žarom predstavljali pravo osveženje i veliku nadu za naš pokret. Svi su radili kao pčelice kako bi moji mitinzi uspeli, ali rezultat nažalost nije doneo nagradu za njihov trud. Ipak, uopšte uzev, moja serija predavanja u uporištu čeličarskog društva se isplatila, pogotovo jer je Džejkob Margolis uspeo da nagovori advokatski klub da mi uputi poziv za nastup.
Dotad sam se sa pravnicima sretala isključivo kao zatvorenica. Ovog puta bio je moj red – ne da im vratim milo za drago, već da sudijama i tužiocima u publici kažem šta mislim o njihovoj profesiji. Priznajem da sam to učinila rado, bez kajanja ili sažaljenja prema nedaćama gospode koja su morala da slušaju, a nisu mogla da me kazne čak ni za vređanje suda.
Moja predavanja te zime u Njujorku uključivala su i temu kontrole rađanja. Neko vreme pre toga sam definitivno bila odlučila da u javnost iznesem znanje o kontraceptivima, pogotovo na mojim mitinzima na jidišu, pošto su ženama sa Ist Sajda te informacije bile najpotrebnije. Sve i da nisam bila živo zainteresovana za ovu temu, presuda Vilijamu Sangeru i njegova zatvorska kazna naterale bi me da se pozabavim ovim pitanjem. Sanger nije igrao aktivnu ulogu u pokretu za kontrolu rađanja. Bio je umetnik, a jedan Komstokov agent mu je na prevaru iskamčio pamflet koji je širila njegova suprug Margaret Sanger. Mogao je da se pozove na neupućenost i time izbegne kaznu. Njegova hrabra odbrana na sudu donela mu je zasluženo priznanje svih čestitih ljudi.
Moja predavanja i pokušaji predavanja o kontroli rađanja napokon su doveli do hapšenja, nakon čega je organizovan javni protest u Karnegi Holu. Bio je to impresivan skup, a predsedavao je naš prijatelj i vredni saradnik Lenard D. Abot. On je izneo istorijsku genezu ove teme, dok su dr Vilijam Dž. Robinson i dr Dž. S. Goldvoter govorili sa stanovišta medicine. Dr Robinson je bio stari pobornik ovog pokreta; uz uvaženog Abrahama Džekobija, bio je prvi koji je o kontroli rađanja govorio na njujorškoj Medicinskoj akademiji. Teodor Šreder i Bolton Hol bacili su svetlo na pravni aspekt pitanja ograničenja poroda, dok su se Ana Strunski Voling, Džon Rid i izvestan broj drugih govornika pozabavili njegovim društvenim i humanitarnim značajem, predstavljajući ga kao oslobađajući činilac prvenstveno u životima proletera.
Moje suđenje je, nakon nekoliko preliminarnih pretresa, zakazano za 20. april. Veče pre toga, Ana Sloun je sa prijateljima priredila banket u hotelu Brevort, kojem su prisustvovali ljudi različitih profesija i društvenih težnji. Naš dobri stari saborac H.M. Keli obratio se u ime anarhista, Rouz Pastor Stouks ispred socijalista, a Viden Grejam ispred jednoporeždžija. Svet umetnosti predstavljali su Robert Henri, Džordž Belouz, Robert Majnor, Džon Sloun, Randal Dejvi i Bordman Robinson. Učešće su uzeli i dr Goldvoter i drugi lekari. Skup je vodio Džon Frensis Taker iz kluba Tvajlajt, koji je potvrdio svoju reputaciju jednog od najduhovitijih Njujorčana. Za zabavnu raspravu pobrinuli su se britanski pisac Džon Kauper Pouis i Aleksandar Harvi, urednik lista „Karent Litričer“ (Current Literature). Pouis je izjavio kako je zaprepašćen sopstvenom neupućenošću u metode kontrole rađanja, ali insistirao je da, iako se lično ne zanima za ovu tematiku, ima obavezu da prisustvuje ovom skupu kao čovek koji se ustavno protivi bilo kakvom gušenju slobode govora.
Kada mi je pri kraju skupa ostavljeno mesto na podijumu da odgovorim na razne tvrdnje koje smo čuli to veče, gostima sam skrenula pažnju na činjenicu da prisustvo g. Pouisa na banketu u organizaciji anarhista svakako nije njegov prvi slobodarski potez. Već je bio pružio upečatljiv dokaz svog intelektualnog integriteta pre nekoliko godina u Čikagu, kada je odbio da nastupi u Jevrejskom institutu zato što je ta ustanova svoje prostorije uskratila Aleksandru Berkmanu, koji je imao najavljeno predavanje o slučaju Kaplan-Šmit. U minut do dvanaest, upravnici Instituta zatvorili su svoja vrata. Onda su čikaški radnici počeli da bojkotuju ovu reakcionarnu organizaciju, pa su osnovali vlastiti Radnički institut. Ubrzo nakon toga, stigao je g. Pouis, da održi seriju predavanja u Jevrejskom institutu. Kada je čuo za ponašanje njegovih upravnika prema Berkmanu, g. Pouis je otkazao svoj nastup. Ovaj njegov potez je naročito vredan hvale ako se u obzir uzme da je za Berkmana znao jedino iz neistinita koje je o njemu širila štampa.
Rouz Pastor Stouks je na banketu demonstrirala direktnu akciju. Saopštila je kako je ponela odštampane letke sa informacijama o kontraceptivima i kako je voljna da ih dâ svakom ko želi. Većina ih je uzela.
Na suđenju sutradan, 20. aprila, zastupala sam samu sebe. Okružni tužilac me je stalno prekidao ulažući prigovore, u čemu su mu pomagala dvojica od trojice sudija. Predsedavajući sudija O’Kif ispostavio se kao neočekivano pošten. Nakon izvesnih prepirki sa mladim tužiocem, svedočila sam u vlastito ime. To mi je pružilo priliku da obznanim neukost detektiva koji su svedočili protiv mene, ali i da pred otvorenim sudom iznesem odbranu kontrole rađanja.
Govorila sam jedan sat, zaključivši da, ukoliko je zločin raditi u cilju promovisanja zdravog materinstva i srećnog detinjstva, sa ponosom prihvatam da me zovu zločincem. Sudija O’Kif, po meni nevoljno, proglasio me je krivom i osudio na kaznu od sto pedeset dolara ili petnaest dana u popravnom domu. Iz principa sam odbila da platim kaznu, izjavivši kako radije želim da idem u zatvor. To je izazvalo reakcije podrške, pa je sudsko obezbeđenje ispraznilo sudnicu. Mene su hitno sproveli do zatvora Tom, a odatle do okružnog zatvora u Kvinsu.
Naš miting iduće nedelje, kojem nisam mogla da prisustvujem pošto mi je tada jedini forum bila ćelija, pretvorio se u protestni skup protiv moje presude. Među govornicima je bio i Ben, koji je kazao kako se pamfleti o kontraceptivnim sredstvima i metodama nalaze na štandu za literaturu i kako ih zainteresovani mogu uzeti besplatno. Pre nego što se popeo na podijum, razgrabljen je i poslednji primerak. Ben je uhapšen na licu mesta i odveden pred sud.
U okružnom zatvoru u Kvinsu, kao i nekoliko godina ranije na Blekvelu, dobila sam potvrdu da se prosečan društveni prestupnik ne rađa, već formira. Čovek mora imati neki ideal kao utehu kako bi nadjačao sile koje su osmišljene da slome zatvorenika. Pošto sam ja takav ideal imala, tih petnaest dana su mi bili mačji kašalj. Pročitala sam više knjiga nego što sam to učinila mesecima pre toga, pripremila materijal za šest predavanja o američkoj književnosti, a opet sam imala vreme i za svoje sapatnike u zatvoru.
Njujorške vlasti teško da su mogle predvideti posledice Benovog i mog hapšenja. Miting u Karnegi Holu je pobudio interesovanje cele zemlje za temu kontrole rađanja. Iz brojnih gradova stizale su vesti o protestima i javnim zahtevima za pravo na informacije o kontracepciji. Četrdeset najuticajnijih žena iz San Franciska potpisalo je deklaraciju u kojoj su najavile štampanje pamfleta i spremnost da zbog toga odu u zatvor. Neke od njih su nastavile da rade na sprovođenju ovog plana u delo, pa su uhapšene, ali njihove optužbe su odbačene od strane sudije, koji je izjavio kako u gradu ne postoji propis koji zabranjuje širenje informacija o kontroli rađanja.
Sledeći skup u Karnegi Holu organizovan je u čast mog izlaska iz zatvora. Iako pod pokroviteljstvom uglednih Njujorčana, sav posao oko organizacije je zapravo bio delo Bena i njegove „ekipe“, kako je zvao naše aktiviste i aktivistkinje. Kontrola rađanja više nije bila puko teoretsko pitanje; postala je važna faza društvene borbe, koja se pre može unaprediti delima nego rečima. Svaki je govornik istakao ovu poruku. Rouz Pastor Stouks je želje ponovo pretvorila u delo. Delila je letke o kontracepciji sa pozornice čuvene sale.
Jedini problem je bio Maks Istman, koji je par minuta pre početka mitinga izjavio kako on neće predsedavati ukoliko Benu Rajtmanu bude dozvoljeno da govori. Ako u obzir uzmemo Istmanove socijalističke ideje i njegovo nekada uporno zagovaranje slobode govora, ovaj ultimatum je šokirao sve članove komiteta. Činjenica da se Benu spočitava upravo ono što i predstavlja povod ovog skupa učinila je g. Istmanov stav utoliko apsurdnijim. Predložila sam mu da se povuče, ali njegovi prijatelji su ga ubedili da ipak ostane. Ovaj incident je još jednom potvrdio koliko slabo pojedini tobožnji američki radikali shvataju pravo značenje slobode i koliko im je zapravo malo stalo do njene stvarne primene u životu. „Kulturni“ vođa socijalizma u SAD i urednik „Liberatora“ dozvolio je da se lična mržnja ispreči na putu do onoga što je predstavljao kao svoj „visoki ideal“.
Benovo suđenje je održano 8. maja na posebnim zasedanjima, pred sudijama Raselom, Mosom i Makinernijem. Upravo je ovaj poslednji bio čovek koji je Vilijama Sangera poslao u zatvor na mesec dana. Ben se zastupao sam, iznevši veličanstvenu odbranu na temu kontrole rađanja. Naravno, proglašen je krivim i osuđen na šezdeset dana u popravilištu zbog, kako je to sročio sudija Mos, „delanja sa namerom, predumišljajem i promišljenošću, a protivu zakona“. Ben je ovu presudu primio radosno.
Ova sudska odluka je bila praćena velikim protestnim skupom na Junion Skveru. Za pozornicu smo uzeli otvoreni automobil, odakle smo govorili radničkim masama koje su nahrupile iz fabrika i radionica. Predsedavao je Bolton Hol, dok su Ajda Rau i Džesi Ešli delile zabranjene pamflete. Po završetku mitinga svi su uhapšeni, uključujući i predsedavajućeg.
U svoj euforiji oko kampanje za kontrolu rađanja nisam zaboravljala ni druga važna pitanja. Evropski pokolj je i dalje trajao, a američke militariste je razdraživao vonj reke krvi. Uprkos tome što nas je bio jako malo i što su nam sredstva bila organičena, davali smo sve od sebe u borbi protiv ovog ratnog vala.
Uskršnji ustanak u Irskoj doživljavao je tragičan vrhunac. Nisam ni gajila iluzije u vezi ove pobune, ma koliko herojska ona bila; nedostajao joj je svesni cilj – potpuno oslobođenje od ekonomske i političke vladavine. Razume se, bila sam na strani pobunjenih masa i protiv britanskog imperijalizma, koji je Irsku ugnjetavao vekovima.
Intenzivno čitanje irske književnosti učinilo je da mi ovaj galski narod postane jako drag. Volela sam ih onakvim kakve su ih predstavljali Jejts i Lejdi Gregori, Mari i Robinson, a iznad svega Sing. Oni su mi ukazali na izuzetnu sličnost između irskog seljaka i ruskog mužika, kojeg sam tako dobro poznavala. Po svojoj naivnoj prostodušnosti i neotesanosti, motivima narodnih pesama i primitivnom stavu prema kršenju zakona, oni su bili braća. Irski pesnici su mi se činili izražajnijim od ruskih pisaca, pošto su se služili autentičnim jezikom svog naroda. Dug koji sam osećala prema keltskoj književnosti i svojim prijateljima Ircima iz Amerike, kao i saosećanje sa ugnjetavanima u celom svetu, pomešali su se u mom stavu prema ovom ustanku. Preko „Majke Zemlje“ i pozornice izrazila sam svoju solidarnost sa ustanicima.
Vrline nekih žrtava britanskog imperijalizma dočarao mi je Padrig Kolum, koji je blisko sarađivao sa ubijenim vođama, te je znalački i sa razumevanjem govorio o dešavanjima iz Uskršnje nedelje. Rado se sećao pesnika i učitelja Padriga H. Pirsa, proleterskog buntovnika Džejmsa Konolija i Frensisa Šihija Skefingtona, jedne jako nežne i iskrene duše. Kolumov opis je te ljude ponovo oživeo, duboko me ganuvši. Na moju molbu, napisao je članak o ovim događajima za „Majku Zemlju“, koji je u našem časopisu objavljen zajedno sa Pirsovom potresnom pesmom „Himna slobode“.
Ništa manje od Velike Britanije, i naša vlastita zemlja grčila se u raljama reakcije. Nakon što je Metju A. Šmit osuđen na doživotnu robiju, usledila je presuda Dejvidu Kaplanu, koji je dobio deset godina u kalifornijskom državnom zatvoru u San Kventinu. U Los Anđelesu je u stanu braće Magon, boraca za meksičku slobodu, izvršena racija, dok su Rikardo i Enriko Magon uhapšeni. U severnoj Minesoti je trideset hiljada rudara iz rudnika gvožđa vodilo očajničku borbu za podnošljivije uslove živote. Vlasnici rudnika, uz vladinu podršku, pokušali su da prekinu štrajk hapšenjem njegovih vođa, među kojima su bili Karlo Treska, Frenk H. Litl, Džordž Andrejčin i ostali radnički aktivisti. Usledili su talasi hapšenja po celoj zemlji, praćeni policijskom brutalnošću i okuraženi slepom poslušnošću sudova prema kapitalu.
Ben je u međuvremenu služio svoju kaznu u Kvinsu. Njegova pisma su odisala spokojstvom koje nisam primećivala nikada ranije. Mene je čekala turneja. Bilo je puno prijatelja koji će se starati o Benu u mom odsustvu, a plan je bio da mi se po izlasku pridruži u Kaliforniji. Nije bilo razloga za brigu, a on sam me je terao da pođem; opet, bilo mi je mrsko da idem dok on čami u zatvoru. Osam godina je delio bol i radost moje borbe. Kako li će izgledati, pitala sam se, ići na turneju bez Bena i njegove energične preduzimljivosti, koja je toliko doprinosila uspehu mojih mitinga? Kako li ću izdržati borbu bez Benove ljubavi i utehe njegovog prisustva? Iako sam se od ove pomisli ježila, veći cilj, to jest moj život, bio je od i suviše velike važnosti da bi trpeo zbog ličnih potreba. Pošla sam sama.