Bio je kraj 1936. godine. Šetao sam glavnom ulicom u Perniku i po običaju razgledao izlog knjižare “Vuglen”. Među ostalim knjigama bio je izložen i udžbenik iz esperanta. Znao sam da je u pitanju međunarodni jezik napravljen s ciljem da olakša sporazumevanje između naroda iz različitih zemalja. To me je privuklo. Osim toga, čuo sam da je lak za učenje. U Bugarskoj su stizali bilteni na esperantu koji su pokrivali dešavanja u Španiji. Želeo sam da mogu da ih sam pročitam. Ušao sam i kupio knjigu, autora Ivana Krustanova. Imala je pregršt ilustracija, ali ja nisam znao nijedno latinično slovo, pa sam najpre morao da naučim alfabet. Gramatika, čak ni bugarska, nije mi išla od ruke, pa sam morao da počnem od nule. Ipak, moja upornost nije znala za granice, uprkos činjenici da sam, stigavši do akuzativa, bio gotovo spreman da batalim udžbenik.
Jedno veče, za Novu godinu 1937, svratio sam do poslastičarnice “Apstinent” da se častim čašom boze. Poslastičara se nalazila na pijačnom trgu, preko puta tadašnje pijačne hale. Tamo je mladić upravo nudio vlasniku esperanto kalendar za 1937. godinu. Od sreće sam ostao bez teksta. Predstavio sam se mladiću. On se zvao Boris Serginov, a radio je kao mehaničar. Počeo sam da razgovaram s njim na esperantu, ali brzo sam prešao na bugarski. Objasnio sam mu koliko daleko sam dogurao s učenjem jezika i kako mi nikako ne ide akuzativ. On me je ohrabrio, obećavši da će svratiti kod mene na posao da mi pomogne. Tako je i bilo. Nakon što mi je par puta objasnio, problem je bio rešen. U međuvremenu, upoznao sam berberina Stojana Milanova Kirova, koji je poput mene sam učio esperanto. Kad god bismo se sreli, obično na peronu železničke stanice, trudili smo se da govorimo samo esperanto. Iako je spočetka bilo teško, kasnije je postalo lakše. Upoznao sam i druge esperantiste, na primer Vasila Velčeva, Kostu Hadžijeva i Gea Vužarova, Georgija Idakijeva i njegovu ženu, koja je ovim jezikom baratala bolje od svih nas. Na jednom okupljanju mladih anarhista na planini Vitoši upoznao sam Anku Pisarsku, koja je išla u akušersku školu u ulici Ćirila i Metodija u Sofiji. Kasnije se udala za anarhistu Borisa Menkova, uzela njegovo prezime i pošla da s njim živi u Ćustendilu. Zato je odavde pa nadelje zovem Anka Menkova. Anka mi je puno pomogla da savladam gramatiku esperanta. Opet je, dakle, pored lične upornosti, pomoć prijatelja odigrala ključnu ulogu. Nije bilo privatnih časova, niti plaćenih kurseva. Bili smo siromašni, puni elena i posvećeni.
Nedugo zatim, naučio sam da čitam, pričam i pišem kako treba. Počeo sam da se dopisujem sa esperantistima iz zemlje i inostranstva. U Perniku smo osnovali Društvo esperantista “Novi put”. Neki od članova bili su iskusni esperantisti poput Antona Vaseva i Nikole Miteva, dok su ostali bili početnici. Organizovali smo kurseve učenja jezika za starije polaznike i učenike škola, kao i organizacione i prosvetne sastanke. Kao vrlo uspešni u savladavanju jezika pokazali su se mladi ljudi kao što je Cvetana Popova, Cvetana Zareva, Marica Popova, Pera Ivanova, Snežana Žoteva, Rajna Agonceva, Georgi Hristov, Velin Takev i mnogi drugi. Članovi društva posećivali su međunarodne kongrese esperantista. Meni ja, pak, bilo zabranjeno da izlazim iz zemlje. Učestvovao sam na svim kongresima u Bugarskoj, osim kada vremena koje sam proveo u boljševičkom logoru i u izgnanstvu. Dok sam bio zatočen u fašističkom zatvoru (1941-1944), održavao sam kontakt sa dobrim esperantistima poput Asena Grigorova, autora esperanto knjiga i rečnika, kao i sa ostalim saborcima. I u konclogorima sam imao s kim da govorim na esperantu, recimo sa Gančom Lazarovim Damkanovim, sa kojim nismo propuštali priliku da se služimo našim omiljenim jezikom.
Pretplatio sam se na brojne esperanto publikacije, što u zemlji, što u inostranstvu. U Bugarskoj su to bili časopisi “Bulgara esperantisto”, “Nuntempa Bulgario” (časopis namenjen isključivo za propagandu u inostranstvu), a od stranih “Heroldo de esperanto”, “Esperanto”, “El popola činio”, “Senacijulo”, “Norda prismo” i “Liberecana Ligilo”, anarhistički časopis koji je u Bugarskoj bio zabranjen. Nažalost, zajedno sa ostalom mojom prepiskom u dva navrata su mi plenjene i esperantističke publikacije; prvi put 16. decembra 1948, a drugi marta 1974.
U zadnje vreme ovaj divni jezik ima sve manje sledbenika u Bugarskoj. Svake godine je sve manje ljudi na kongresima.
Između ostalog, Bugarski esperanto savez mi je nekoliko puta dodelio razna priznanja za promovisanje ovog jezika. Godinama sam blagajnik perničkog društva esperantista, pa i dan-danas.
