Moje rodno selo nalazi se 14 kilometara zapadno od Radomira, putem za selo Kovačevci. Smešteno je između zaobljenih i šumom obraslih grebena planine Černa gora, čiji je najviši vrh Tumba, sa 1129 metara. Po ataru se graniči sa selima Kopanica, Radiboš, Kovačevci, Siriščnik, Slatino, Kosturinci i Planinica.
Kosača je selo sa dugom istorijom. Ime je dobilo po ženi vladara Velimira, koji je stolovao u tvrđavi “Gradišče”. Ona se zvala Kosača. Po predanju, selo su dvaput pokušali da zasnuju u okolini sadašnje lokacije: najpre na lokalitetu Staro selišče, a onda i Selišče, ispod gradiščenske tvrđave. Na oba ova mesta vidljive su ruševine građevina.
U doba ropstva pod Turcima, selo je predstavljalo važno saobraćajno čvorište. Prolazila su dva puta – Pazarski i Graovski, očuvani i dan-danas, koji zemenski i trekljanski region povezuju sa Radomirom, Pernikom i Sofijom.
Sa širenjem sela, rasla su i stada, pašnjaci su ostali ograničeni, pa su cele familije ili jedan njihov deo morale da se seli bliže opštinskoj zemlji. Naša familija, Puevi, prešla je na četiri kilometara od centra sela gde je pre toga živela, skućivši se u živopisnom mestu pod Orlovicom, planinom koja čuva vekovima stare hrastove po kojima su orlovi pravili gnezda i koji su joj i dali ime.
U vreme borbe protiv turskog ropstva u Makedoniji, iz Kosače imamo dva ustanika koji su njoj učestvovali – Marko Lazov, sin Laza Stojanova, i Petar Ivanov Milev. Sve do ustanka 1903. godine, pa i tokom njega, Milev se borio u redovima Janeta Sandanskog[1]. Nakon toga, postao je vojvoda Nevrokopskog revolucionarnog okruga i pristalica Sandanskog. Ubijen je u noći sa 9. na 10. jul 1908. u Kovačevici, okrug Nevrokopski[2], od strane protivnika revolucionarnog pokreta.
U komitama su bili i braća Georgi i Nikola Kostadinov Gruev. Nikola je stradao na nepoznatoj lokaciji, a njegov brat Georgi dočekao je starost u selu Barakovo, okrug Blagoevgradski. Vojvoda Marko Lazov je takođe dugo poživeo, a sahranjen je na groblju u Kosači, u kojoj je i živeo.
Kao i u drugim selima, u Kosači je krajem 19. i početkom 20. veka bujao život. U periodu 1930-1944. selo beleži maksimalni broj stanovnika, sa oko 1.200 žitelja i 180 kuća. U svakoj kući bilo je po 4-5 dece, pa porodice sa 6-8 članova nisu bile retkost. Najveća je brojala dvanaestoro dece.
Broj stanovnika u selu održavao se otprilike na ovom nivou sve do 1946-1947. U to vreme, postojala je “omladinska zadruga” sa 72 članova, koju su rasturili boljševici, pod izgovorom da su članovi mahom anarhisti koji vode anarhističku delatnost. Tada je i počelo postepeno raseljavanje.
Škola u Kosača osnovana je 1843. Spočetka nije postojala zasebna zgrada, već su časovi držani po privatnim kućama. Prvi učitelji bili su Cvetko Simeonov i Kuzman Nakov, obojica iz Kosače. Prema podacima iz državnog arhiva u Perniku, školske 1894/95 godine, osnovna škola je ukupno brojala 280 učenika, i to: u prvom razredu – 66 dečaka i 38 devojčica, u drugom – 53 dečaka i 11 devojčica, u trećem – 44 dečaka i 8 devojčica, a u četvrtom – 48 dečaka i 10 devojčica. Do 1897. godine, ukupno je 21 učitelja radio u školi. Većinom su bili iz Kosače, a pojedini su dolazili iz mesta kao što su Radiboš, Kovačevci i Trekljano. Stara osnovna škola, podignuta 1888. godine, sastojala se iz četiri prostorije (dve učionice i dve manje sobe), a 1921. je proširena za još dve prostorije, zahvaljujući prilozima i radnoj snazi samih seljaka. Sledeći žitelji Kosače ostavili su novčane doprinose u ovu svrhu: Ivan (Jove) Milev – 1300 leva, Stoimen Georgijev – 1000, Al. Mladenov – 500, Zare Kostadinov – 500, sveštenik Zahari Tonev – 500, Vele Stojanov – 500, Mile Jovev – 500, Zare Minev – 500, Kote i Dimitar Velevi – 700, Stoimen Božilov – 500, ostali (njih 122) – 25000. Ukupno je od priloga sakupljeno 34000 leva.
Nakon pomenute dogradnje novih prostorija, dobili smo srednju školu “G.S. Rakovski”. Bila je to prva škola tog tipa u okrugu, pa su je pohađali učenici iz sela Čepino, Svetlja, Siriščnik, Kovačevci, Rakilovci, Pčelinci, Radiboš i Planinica. Oni su imali “hotel”- jedna prostorija u Domu kulture opremljena je sa dvadesetak kreveta, gde su deca mogla da prespavaju po lošem vremenu.
Kako je broj đaka u selu rastao, škola je postala pretesna, pa je izgrađena nova osnovna škola “Hristo Botev”, u mahali Poljana. U arhivama sam pronašao podatak da je u školskoj 1940/41. godini školu “Hristo Botev” pohađalo ukupno 28 dečaka i 21 devojčica. Sledeće godine ukupno ih je bilo 40 – 23 dečaka i 17 devojčica.
Imali smo i dobro organizovan Dom kulture “Lazo Stojanov”. Naime, nakon što je Kosačanin Lazo Stojanov preminuo, njegov sin Georgi Stojanov darivao je selu 16 dekara[3] zemlje koje je dobio u nasledstvo, uz želju da se poklon iskoristi za izgradnju doma kulture koji bi se zvao po njegovom ocu. Osnovan je fond i izabran odbor za izgradnju doma, u kome su sedeli Georgi Lazarov (počasni predsednik), Pavel Petrunov (predsednik), Metodi Mladenov (blaganik), učitelj Vangelin Milanov (sekretar) i članovi Pavel Penev, Sergi Dimitrov, Aleksandar D. Ortakčiski, Dimitar Stoilov, Hristo Krstev i Rangel Z. Malinov.
Zahvaljujući ovim donacijama i naknadno sakupljenim sredstvima Dom kulture je završen i otvoren za javnost u januaru 1927. Biblioteka je opremljena bogatom zbirkom knjiga, a imao je i jedan od prvih radio-prijemnika u radomirskom kraju. Učitelji su bili pokretačka sila kulturnog života u selu. Organizovali su igranke i diskusije o različitim temama, uglavnom o uzdržavanju od alkohola. takođe je bilo i glumačkih trupa, koje su nastupale i po susednim selima, pa i na državnim festivalima. Učitelji i napredna omladina udruženim snagama učestvovali su u svakom kulturnom događaju u selu.
Izuzev par porodica, ljudi u selu bili su siromašni. Skoro svi su bili “vegetarijanci”. Jagnjetinu su jeli o Đurđevdanu, a svinjetinu o Božiću. Piletina je bila na meniju jedino kada je živina, ili njen vlasnik, bio na samrti. Ostatak godine ishrana se svodila na mleko i mlečne proizvode – maslac, sir, urda, kiselo mleko. Skoro svako domaćinstvo čuvalo je ovce i poneku kozu. Bikovi, krave i konji koristili su se za oranje. Jaja su retko konzumirali, već su ih prodavali ili menjali po bakalnicama za so, šibice, plin i opanke.
Selo je imalo jednog bogataša, trgovca Milena Lazova. Bio je to najimućniji trgovac u čitavom Radomiru. Kasnije su ga, međutim, nasamarili poslovni partneri, pa je umro kao prosjak.
Kraj sela je bilo mnogo šljivika. Šljiva se ili prodavala na pijaci u Perniku, ili je završavala kod nakupaca; što ostane išlo je u rakiju. Docnije je otvorena i sušara za dobijanje suvih šljiva. To je trajalo dok se drveće nije isušilo. Naše selo bilo je čuveno u okrugu po lepim aromatičnim kruškama, od kojih je bilo 40 sorti. One su se prodavale na pijacama u Perniku i Brezniškom.
Mnoge porodice nisu mogle da žive od poljoprivrede, pa je puno takvih ljudi tražilo posao u fabrici cementa “Granitoid”, na železničkoj stanici u Batanovcima ili u perničkom rudniku uglja.
Sa približavanjem Drugog svetsko rata, kada su se fašisti i boljševici bratski zagrlili i 23. avgusta sklopili pakt Ribentrop-Molotov, ljudi su se potpuno pomeli i život je postao neizvesniji.
Kao što sam i pisao drugde, jedino smo mi, anarhisti, vodili krajnje aktivnu propagandu protiv nadolazeće braon kuge sa Zapada. Sledeći žitelji sela završili su u zatvoru: Milčo Slavov Ljubenov, Bojan Ivanov Vasev i ja, Aleksandar Nakov. Bila su i tri partizana: Milčo Krumov, Jordan Mihalkov i Nikola g.Kovački. Kasnije, kada su Nemci već odlazili, 17 dobrovoljaca iz sela se prijavilo da ih juri, među njima i moj brat Ivan Metodijev.
Nakon prevrata 9. septembra 1944, jedno vreme funkciju seoskog kmeta obavljao je Ivan Ananijev, bivši stražar u sofijskom Centralnom zatvoru. Niko nas, međutim, nije maltretirao, s obzirom da tada nije bilo lokalnih predstavnika države nastrojenih protiv anarhista. Novi vlastodršci, “sa više instance”, nisu mogli da prihvate takvu situaciju. Za njih je bilo neoprostivo da anarhisti neometano nastavljaju da vode svoj organizovan život i propagandu. Da bi nas se otarasili, opštinske vlasti su za seoskog kmeta “odozgo” postavile svog čoveka. Bio je to Boris Pargov iz sela Pčelinci, koji je osnovnu školu završio u našem selu.
Ispostavilo se da je bio dobar izvršitelj zadataka koje su mu postavile nove vlasti. Krenuo je u oštar progon anarhista. Najpre je otpustio učiteljicu Mariju Doganovu, a svog nekadašnjeg školskog druga Milča Slavkova proterao je da radi kao učitelj u Haskovu. Tamo je Milčo oženio jednu komsomolku, započevši život “u miru i tišini”. Ostala omladina pobegla je u Pernik, Sofiju i druga mesta. Ubrzo je selo bukvalno očišćeno od mladeži.
Nakon Pargova, Bugarska komunistička partija u Radomiru imenovala je obućara Stanka Grueva za partijskog sekretara i seoskog kmeta. On je drage volje koristio vlast koja mu je data. Seljake je maltretirao državnim ubiranjem žita, mesa, maslaca itd. To je prevazilazilo mogućnosti meštana, pa su mnogi počeli da u panici beže u gradove, mahom u Pernik i Sofiju.
U jednom trenutku, Stanko se razboleo, pa ga je Partija poslala na lečenje u Aleksandrovsku bolnicu u Sofiji. Neki seljanin je rešio da mu “zahvali” za iživljavanje, te je njegovim roditeljima u Kosači poslao telegram, potpisavši se kao njegov brat koji je vozio tramvaj u Sofiji: “Dođite odmah, Stanko je umro!”
Njegov mlađi brat Grujo pokazao je telegram okružnom partijskom odboru, a oni su odmah obezbedili automobil da kući vrate uglednog aktivistu Stanka.
Po dolasku u bolnicu, Grujo je zatekao brata kako sedi u krevetu. Ispričao mu je za telegram, te je pozvao roditelje i rodbinu u Kosači , koji su spremali sahranu. Oni, pak, nisu verovali da je Stanko živ. Morali su da ga dovezu u selo ne bi li se uverili da je još uvek živ. Zatim su ga vratili u bolnicu.
Kada su seljani saznali da je Stanko mrtav, dernečili su celu noć u krčmi. Sutradan, kada se saznalo da zapravo nije umro, opet su pili celu noć, ovaj put od muke.
Po povratku u selo, Stanko je postao još gori i osvetoljubiviji, a funkciju je koristio da se sveti zemljacima. Ako bi nekome ustrebala preporuka za posao ili biografija, on se trudio da ga sasvim ocrni. Bilo je to pravo lice nikogovića koji ima vlast.
Poljoprivredne zadruge nisu boljševički izum. Seljaci su odavno znali da spas leži u kolektivnom obrađivanju zemlje. Pre 9. septembra 1944, uprkos protivljenju buržoaske vlasti, u zemlji je bilo 29 odlično ogranizovanih zadruga, gde su ljudi zajednički obrađivali zemlju. Postojala je i Zadružna banka, kao i brojni zadružni dućani, jedan i u Kosači. Samo je jedna osoba primala platu tamo, a roba se prodavala po znanto povoljnijim cenama nego u običnoj prodavnici. Međutim, umesto da omoguće ovom pokretu da se slobodno razvija, boljševici su primoravali narod da se pridružuje njihovim kolektivnim farmama (Трудово кооперативно земеделско стопанство – TKZS). U Kosači je jedna takva osnovana 1956, a 1957. je proširena. Svega nekoliko ljudi, šestoro ili sedmoro njih, imalo je hrabrosti da se ne pridruži. Većina seljaka nagurana je tamo da radi za 30 stotinki dnevno.
Jedan naš zemljak, Stamen Veličkov, stric predsednika Georgija Parvanova[4], odlučio je da sakrije kozu sa dva jarića od “kooperative” i skloni ih u Pernik, gde je radio. Kada je kmet saznao za taj bezobrazluk, rešio je da vrati ono što je skriveno od narodne vlasti. Poslao je jednog svog čoveka sa farme da kozu i jariće dovede u kolektivnu farmu. Dao mu je konja, a ovaj je pohitao pravo prestupniku u Pernik. Jariće je stavio u bisage, a kozu je vezao i onda odjahao u Kosaču, na kolektivnu farmu. No, do Kosače ima 20 kilometara. Koza je, gotovo obešena, nakon par dana otegla papke, a za jariće se ne zna ko ih je pojeo. Takoreći, svi su dobro prošli. Nije bilo sumnje oko toga šta čeka svakoga ko se usprotivi sili i pravdi narodne vlasti.
Kolektivna farma tražila da svaki član mesečno odradi izvestan broj sati. Ako neko ne bi dolazio redovno na posao, bio je uskraćen za proizvode i radni staž. U to vreme radio sam u perničkom rudniku “Republika”, a slobodnim danima sam imao običaj da idem u selo. Moja majka, koja je bila bolešljiva, molila me je da se upišem u brigadu na farmi ne bih li nadoknadio njene izgubljene radne dane, a kasnije su i deca moga brata radila umesto nje, ali njima je brigadir pisao sam pola norme.
Isprva su ljudi radili u nadi da će postao postati lakši, a plate veće, kao što im je i obećano. Kada su shvatili da sve to važi samo za one koji su na vrhu hijerarhije i koji dobijaju lavovski deo, narod je krišom počeo da hvata krivine na poslu.
Evo jedne anegdote, gde “trojica traže dvojicu”:
Jednog dana, neki mladić koji je u ovčarnik dovezao kola puna sena, veli brigadiru: “Umoran sam od tovarenja sena, nađite druge da ga istovare.” Onda su se brigadir, kmet i partijski sekretar razmileli po selu ne bi li našli dvojicu da istovare seno sa kola.
Kolektivne farme su nastale na zločine, a tako su i likvidirane. Jedini stimulus bio je strah. Slogani poput “Prvi snopovi idu državi” teško da su nekog inspirisali. Narod je shvatio da ga pljačka i potkrada najveći lopov – država. Na kraju, farma je morala da se priključi agro-industrijskom kompleksu, sa sedištem u Kovačevcima. Pun autobus činovnika dolazio je svaki dan iz Pernika, s obzirom da više nisu mogli da obezbede dovoljan broj ljudi za rad u polju. Brigade koje su činili radnici mobilisani po fabrikama u Perniku i Radomiru nisu mogle da nadomeste nedostatak radne snage.
Kada je zreli socijalizam prezreo i počeo da skapava, kada se Želev[5] nasekirao da boljševička slava ne nastrada od narodne ljubavi, počeo je da zagovara “plišanu revoluciju”. Tu plišanu revoluciju iskoristila je partijska nomenklatura ne bi li za sitninu kupila mehanizaciju ovih poljoprivrednih dobara. Osnovane su komisije za njihovu likvidaciju. Ljudima je zemlja trebalo da bude vraćena u realnim granicama. Niko ih nije pitao kako žele da obrađuju zemlju koja treba da im bude vraćena, da li žele da to bude zadružno, udruženo ili pojedinačno. Problem je bio u tome što seljaci više nisu imali životinje, stoku ili opremu, a najvažnije – nije bilo ni ljudi koji bi radili. Već je bilo nemoguće vratite se u doba plugova, pa je bezmalo sva obradiva zemlja zapuštena.
Pre osnivanja kolektivne farme, u selu je bilo preko 10000 ovaca i koza, te 450 grla stoke. Kolektivna farma je obrazovala četiri ovčarnika sa po 1200 ovaca. Ostale životinje su negde nestale. Nakon likvidacije farme početkom 1990-ih, ostalo je svega 200 ovaca i koza i dvadesetak krava.
Spas je ležao jedino u zadružnom udruživanju, ne u kolektivnim farmama, niti u individualnoj obradi zemlje. Pošto je stoka pokradena, a narod nije imao sredstava da obnovi stočni fond, sada vidimo samo napuštenu zemlju. Nema ljudi, nema životinja i nema nade da se izgubljeno nekad vrati.
S obzirom da je selo ostalo bez omladine, usledio je demografski kolaps. Učionice su se postepeno praznile. Prva škola koja se zatvorila i srušila bila je “Hristo Botev” u Poljani. Odmah posle nje, zatvorena je i gimnazija “G.S. Rakovski”, školske 1965/66. Kasnije, 1973. godine, zatvorena je i osnovna škola. Danas više nema tragova o ovim dvema školama, niti o Domu kulture. Urušeni su do temelja. Ostao je džinovski brest u dvorištu, da podseti one koji su još uvek živi kako smo se verali po njemu na časovima fizičkog. Od objekata je ostala samo crkva, koja je renovirana i ograđena. Ipak, ni u nju nema ko da ide. Ostalo je stotinak ljudi, i to isključivo starci koji se uglavnom izdržavaju od penzija. Pre boljševičkog prevrata, u selu je živelo oko 1200 ljudi. Po popisu iz 1934, bilo je 1026 stanovnika, godine 1946. – 917, 1956. – 603, 1979. – 280, a 2008. – 103.
Danas u celoj opštini Kovačevci postoji jedna osmogodišnja škola, u selu Siriščnik, sa 20 učenika i petoro nastavnika.
Godine 1984. podignut je javni objekat za potrebe meštana sela. U njemu je smeštena kancelarija mesne zajednice, prodavnica, krčma i prostorija za knjige koje su pretekle iz biblioteke. Vodosnabdevanje je nakon dugo odlaganja obezbeđeno za jedan deo sela – uglavnom u centru. Voda je dovedena čak i do groblja, na inicijativu zamenika kmetova nakon smene vlasti 1989.
Godine 1934, radnici su izgradili deonicu puta koji sada povezuje Radomir i Kosaču. Kasnije je izgrađen put kroz selo Leskovec, kao prečica za Pernik i Sofiju. Docnije, pošto su Kovačevci rodno selo “vožda i učitelja” Dimitrova[6], ovaj put je proširen i asfaltiran, pa danas imamo dobru vezu sa kako prema Perniku i prestonici, tako i prema drugim delovima okruga.
U zaključku, mogu reći da danas imamo puteve, ali ne i škole ili dom kulture. Bukvalno sva sela su uglavnom ili potpuno opustela. U susednom selu Kosturinci, koje je nekada vrvelo od ljudi, danas su ostala svega dva čoveka, za koja se priča da su u svađi. Eto šta smo dobili u amanet od “stoletnika”[7] – barem u našem delu zemlje.
[1] Jane Sandanski (1872-1915) – makedonski i bugarski revolucionar i vođa Tajne makedonsko-odrinske revolucionarne organizacije. (prim.prev.)
[2] Grad Nevrokop se danas zove Goce Delčev. (prim.prev.)
[3] Jedan dekar jednak je površini od 10 ari. (prim.prev.)
[4] Na funkciji je bio od 2002-2012. (prim.prev.)
[5] Želju Želev, prvi postboljševički predsednik (1992-1997). (prim.prev.)
[6] Georgi Dimitrov Mihajlov (1882-1949) – prvi boljševički vođa posleratne Bugarske. (prim.prev.)
[7] Nadimak članova Bugarske socijalističke partije (prim. prev.)