Prvi zatvorski dani
Pozvali su me pred glavnu nadzornicu, visoku ženu tupog izraza lica. Krenula je da mi uzima podatke o poreklu.
- Veroispovest? – glasilo je njeno prvo pitanje.
- Nijedna, ja sam ateista…
- Ateizam je ovde zabranjen. Moraćeš da ideš u crkvu.
Odgovorila sam da mi ne pada napamet da učinim išta slično. Ne verujem ni u šta od onoga što crkva propoveda, a pošto nisam licemerna, neću da idem na bogosluženja. Osim toga, ja sam Jevrejka. Da li imaju sinagogu?
Učtivo je kazala kako se za jevrejske osuđenike drži služba subotom popodne, ali da me ne može pustiti među toliko muškaraca, s obzirom na to da sam jedina osuđenica Jevrejka.
Nakon tuširanja i presvlačenja u zatvorsku uniformu, poslali su me u ćeliju i zaključali.
Znala sam još iz Mostovih priča o Blekvelu da je zatvor star i memljiv, a da su ćelije tesne i bez svetla i vode. Dakle, bila sam pripremljena za ono što me čeka. Ipak, istog trena kada su za mnom zaključali vrata, počela sam da se gušim. Po mraku sam tražila da na nešto sednem i tako napipala uzak gvozdeni krevet na rasklapanje. Odjednom me je savladao umor, pa sam zaspala.
Počela sam da osećam jako peckanje u očima, pa sam u strahu skočila iz kreveta. Tik uz rešetke neko je držao lampu.
- Šta je? – povikah, zaboravljajući gde se nalazim.
Lampa se spusti i ja ugledah izduženo, asketsko lice kako pilji u mene. Nežan glas mi je upravo čestitao na čvrstom snu. Bila je to večernja nadzornica u svojoj redovnoj viziti. Rekla mi je da se skinem i onda otišla.
Ipak, te večeri mi više nije bilo sna. Iritirajući osećaj hrapavog ćebeta i senke koje se šunjaju iza rešetki držali su me budnom sve dok me zvuk gonga ponovo nije bacio na noge. Otključavali su ćelije i treskali otvorenim vratima. Pored moje ćelije tromo su se vukle figure u plavo-belim prugama, automatski obrazujući liniju, čiji sam i sama bila deo.
- Napred, marš!
Red je počeo da se kreće hodnikom niz stepenice ka uglu u kojem je stajao umivaonik sa peškirima. Ponovo se začu naredba:
- Umivanje!
Svi su počeli da se otimaju o peškir, koji je već bio prljav i mokar. Nisam čestito ni poprskala ruke i lice i obrisala se, a čula se naredba za povratak.
Usledio je doručak: kriška hleba i limena šolja tople smeđkaste vode. Ponovo se obrazovala linija, a prugasto ljudstvo je razbijeno na delove i raspoređeno na dnevne zadatke. Sa grupom drugih žena odveli su me u krojačnicu.
Postupak obrazovanja linija – „Napred, marš!“ – ponavljao se triput dnevno, sedam dana u nedelji. Nakon svakog obroka imale smo deset minuta za razgovor. U to bi nagrnula bujica reči iz suzdržavanih bića. Sa svakom dragocenom sekundom uvećavala se grmljavina zvuka; a onda – iznenadna tišina.
Krojačnica je bila prostrana i dobro osvetljena, a kroz visoke prozore se često probijalo sunce čiji su zraci naglašavali belinu zidova i monotoniju naših zatvorskih uniformi. Na jakom svetlu, figure u nezgrapnoj vrećastoj odeći činile su se još gnusnijim. Pa ipak, radionica je predstavljala poželjan odmor od ćelije. Moja ćelija u prizemlju je bila siva i memljiva i po danu; ćelije na spratovima bile su nešto osvetljenije. Blizu vrata sa rešetkom moglo se čak i čitati uz pomoć svetla koje se probijalo kroz hodničke prozore.
Zaključavanje ćelija preko noći bilo je nešto najgore. Osuđenice su u maršu terali duž spratova po uobičajenom redu. Čim bi došla do svoje ćelije, svaka bi istupila iz reda, ušla unutra, položila ruke na gvozdena vrata i čekala naredbu.
- Zatvaraj!
Sedamdesetoro vrata se uz tresak zatvaraju i svaka zatvorenica se odmah zaključava unutra. Ipak, mučnije od toga bila je svakodnevna ponižavajuća obaveza da strojevim korakom marširamo do reke, noseći kofu izmeta koji bi se nakupio u dvadeset četiri časa.
Zatvorska radionica/„Gonič robova“
Zadužili su me da budem odgovorna za krojačnicu. Moj zadatak se svodio na to da režem tkaninu i pripremim posao za dvadesetak zaposlenih žena. Pored toga, morala sam da vodim računa o materijalu koji pristiže, kao i o zavežljajima koji se šalju van. Rado sam prihvatila taj posao. On mi je pomogao da zaboravim na turobno životarenje u zatvoru. Opet, večeri su bile nepodnošljive. Prvih nekoliko nedelja bih zaspala čim dodirnem jastuk. Ubrzo me je, pak, noć zaticala kako nemirno lutam tamo-amo, uzalud tražeći san. Te užasne noći – sve i da uštedim uobičajena dva meseca preinačenjem presude, još uvek me je čekalo gotovo dvesta devedeset njih. Dvesta devedeset – a Saša? Imala sam običaj da budna ležim i po mraku u glavi računam broj dana i noći koji mu sleduju. Čak i kada bi mogao da izađe nakon prve kazne od sedam godina, opet bi imao više od dve i po hiljade noći! Obuzela me je slutnja da ih Saša neće moći preživeti. Ništa ljude tako izvesno ne otera u ludilo, smatrala sam, kao neprospavane zatvorske noći. Bolje da je mrtav, pomislih. Mrtav? Frik nije mrtav, dok su Sašina veličanstvena mladost, njegov život i potencijalna postignuća redom žrtvovana – možda i uzalud. Međutim – je li Sašin atentat bio uzaludan? Je li moja revolucionarna vera puki odjek onoga što su drugi rekli i mislili o meni? „Ne, nije uzaludan!“, nešto u meni se usprotivi. „Nijedna žrtva nije uzaludna kada je u pitanju veliki ideal.“
Jednog dana, glavna nadzornica mi je poručila da moram da izvučem bolji učinak iz žena u krojačnici. Nisu toliko radile, rekla je, još otkad su bile pod zatvorenicom koja mi je prethodila na mestu rukovodioca krojačnice. Uvredila me je ova insinuacija da sam postala gonič robova. Upravo zato što robove mrzim koliko i njihove goniče, kazala sam nadzornici, završila sam u zatvoru. Sebe sam smatrala jednom od njih, a ne njihovom pretpostavljenom. Bila sam rešena da ne učinim ništa što bi podrazumevalo izdaju mojih ideala. Pre bih dala da me kazne. Jedna od metoda maltretiranja zatvorenica sastojala se u tome da ih smeste u ćoše, licem okrenutim prema tabli, i primoravaju ih da satima stoje u tom položaju, pod budnim okom stalno prisutne nadzornice. Za mene je to bilo cepidlačenje i uvreda. Odlučila sam da, u slučaju da dobijem takvu nisku ponudu, povećam svoj prestup i uzmem tamnicu. Kako god, dani su prolazili, a kazne nije bilo.
Vesti se u zatvoru šire neverovatnom brzinom. U roku od dvadeset četiri časa sve žene su znale da sam odbila da izigravam goniča robova. Nisu bile neprijatne prema meni, ali su me se klonile. Rečeno im je da sam užasna „anarhistkinja“ i da ne verujem u boga. Nikad me nisu videle u crkvi, a nisam učestvovala ni u njihovim desetominutnim ogovaranjima. U njihovim sam očima bila čudakinja. A onda su čule da sam odbila da im glumim šeficu, i njihova uzdržanost je pukla. Nedeljom su nakon crkve ćelije bile otvorene za jednočasovne međusobne posete žena. Sledeće nedelje su mi došle sve žene sa sprata. Uveravale su me da me smatraju svojom prijateljicom i da će za mene učiniti sve. Cure iz vešernice su se ponudile da mi peru odeću, ostale da mi krpe čarape. Svaka je jedva čekala da mi učini neku uslugu. Bila sam duboko ganuta. Ova sirota stvorenja bila su toliko gladna dobrote da je čak i njen najmanji znak sijao visoko na njihovim ograničenim horizontima. Nakon toga su me često obilazile da mi se požale na svoje probleme, prenesu mi koliko mrze glavnu nadzornicu ili da mi se povere kako su se zaljubile u nekog zatvorenika. Njihova dovitljivost u očijukanju pred nosom službenika bila je impresivna.
Tri nedelje koliko sam provela u Grobnici pružile su mi obilje dokaza da je revolucionarna teza o tome kako je zločin posledica siromaštva utemeljena na činjenici. Većina optuženika koji čekaju suđenje poticala je iz najnižih društvenih slojeva, muškarci i žene bez prijatelja, a često i bez doma. Nesrećni i neuki kakvi već jesu, ipak su u srcu gajili nadu jer ih još uvek nisu osudili. U zatvoru je očaj uzimao pod svoje gotovo sve zatvorenike. Služio je da razotkrije mentalnu tminu, strah i sujeverje koje ih je držalo u ropstvu. Među sedamdeset zatvorenika jedva da je bilo pet-šest onih koji su ispoljavali bilo kakve znakove inteligencije. Ostali su bili prognanici bez trunke društvene svesti. Njima su um ispunjavale lične nedaće; nisu mogli da shvate da su žrtve, karike u beskrajnom lancu nepravde i nejednakosti. Od malih nogu znaju jedino za siromaštvo, štroku i nemaštinu, a isto ih čeka i po izlasku iz zatvora. Pa opet, bili su kadri za saosećanje i odanost, za darežljivost. Ubrzo sam se razbolela, pa sam dobila priliku da se u to i lično uverim.
Ema kao zatvorska bolničarka
Memljivost moje ćelije i studen poznih decembarskih dana donele su napad moje stare boljke, reume. Glavna nadzornica je nekoliko dana oklevala sa dozvolom da me prebace u bolnicu, ali najzad je bila primorana da posluša naređenje patronažnog lekara.
Zatvor na Blekvelu je bio te sreće da nema „stalnog“ lekara. Zatvorenici su medicinsku pomoć dobijali iz obližnje Dobrotvorne bolnice. Ova ustanova je organizovala šestonedeljne postdiplomske kurseve, što je značilo često menjanje osoblja. Bili su pod direktnim nadzorom patronažnog lekara iz Njujorka, humanog i dobrog dr Vajta. Lečenje zatvorenika bilo je jednako kvalitetno kao i lečenje u bilo kojoj njujorškoj bolnici.
Odeljenje za negu bolesnika bilo je najveća i najsvetlija prostorija u zgradi. Njegovi ogromni prozori gledali su na široki travnjak ispred zatvora i dalje, ka Ist Riveru. Po lepom vremenu, sunce je obilato unosilo svetlost. Jednomesečni odmor, ljubaznost lekara i brižljivost mojih sapatnica iz zatvora ublažili su bol i omogućili mi da ponovo stanem na noge.
Tokom jedne od svojih vizita, dr Vajt je uzeo karton koji je visio u dnu kreveta, a koji daje podatke o mom zločinu i poreklu.
- Podstrekivanje nereda – pročita. – Pih! Verujem da ni mrava ne bi zgazila. Jaka bi mi ti podstrekačica bila!
Zakikota se, a onda me upita da li bih možda želela da ostanem u bolnici i staram se o bolesnima.
- Jašta! – odgovorih. – Ali ja ne znam ništa o tome.
Uverio me je da to inače ne zna niko u zatvoru. Već neko vreme pokušava da ubedi grad da zaposli obučenu medicinsku sestru koja će biti na čelu odeljenja, ali bezuspešno. Za operacije i ozbiljnije slučajeve mora da uzima sestru iz Dobrotvorne bolnice. Lako bih mogla da usvojim osnovna znanja o nezi bolesnika. Naučiće me kako da merim pritisak i temperaturu i obavljam slične poslove. Razgovaraće sa upravnikom zatvora i glavnom nadzornicom ukoliko želim da ostanem.
Uskoro sam prihvatila novi posao. U odeljenju je bilo šesnaest kreveta, mahom stalno zauzetih. Jedna ista prostorija služila je i za teške operacije i za lečenje tuberkuloze, upale pluća i porođaje. Radilo se dugo i naporno, a kuknjava pacijenata je natezala živce; kako god, volela sam svoj posao. On mi je pružio priliku da se približim pacijentima i unesem malo radosti u njihove živote. Bila sam toliko bogatija od njih: imala sam ljubav i prijatelje, primala hrpe pisama i svakodnevnih poruka od Eda. Neki austrijski anarhista i vlasnik restorana slao mi je večeru svaki dan, koju je Ed lično donosio do broda. Feđa me je jednom nedeljno opskrbljivao voćem i poslasticama. Imala sam toliko toga da dam; uvek mi je bilo zadovoljstvo da delim stvari sa sapatnicama koje nemaju ni prijatelje ni pažnju. Bilo je naravno i par izuzetaka, ali većinu nije imao pas za šta da ujede. Nisu imale ništa pre, a neće imati ništa ni po oslobođenju. Bile su otpadnice na društvenom smetlištu.
Vremenom sam dobila nadležnost nad čitavim bolničkim odeljenjem, a jedna od dužnosti bila je da delim posebna sledovanja koja su dopuštana bolesnim zatvorenicima. Ona su se sastojala od jednog kvarta[1] mleka, šolje goveđe čorbe, dva jaja, dva krekera i dve kockice šećera po pacijentu. U par navrata nismo imali mleko i jaja, što sam prijavila dnevnoj nadzornici. Ona mi je kasnije kazala kako je glavna nadzornica rekla da je sve u redu i da su pojedine dovoljno zdrave da mogu da prođu i bez dodatnog sledovanja. Imala sam više nego dobru priliku da upoznam tu glavnu nadzornicu, koja je gajila jaku mržnju prema svakome ko nije anglosaksonskog porekla. Posebno je znala da se okomi na Irkinje i Jevrejke, koje je redovno kinjila. Nije me stoga čudilo što je od nje stigla takva poruka.
Par dana kasnije, zatvorenica koja donosi bolničke obroke rekla mi je da glavna nadzornica odvaja hranu koja nedostaje za dve krupne zatvorenice crnkinje. Ni to me nije čudilo. Znala sam da ima poseban pik na obojene zatvorenice. Retko ih je kažnjavala i često puta im je davala neobične povlastice. Njene su ljubimice zauzvrat uhodile druge, čak i zatvorenice njihove boje kože koje su bile i suviše časne da prihvate mito. Ja lično nikada nisam imala predrasude prema obojenim ljudima; štaviše, duboko sam saosećala sa njima zato što su ih u Americi tretirali kao robove. Ipak, mrzela sam diskriminaciju. Pomisao da zatvorske bolesnice, bele ili obojene, treba da budu uskraćene za hranu koja im sleduje kako bi se nahranili zdravi ljudi bila je uvreda za moj osećaj pravde, ali bila sam nemoćna da učinim išta po tom pitanju.
Nakon naših prvih čarki, ta žena me je ostavila na miru. Jednom se razbesnela zato što sam odbila da sa ruskog prevedem neko pismo koje je stiglo jednoj zatvorenici. Pozvala me je u svoju kancelariju da pročitam pismo i prepričam joj njegov sadržaj. Kada sam videla da pismo nije namenjeno meni, obavestila sam je da me zatvor ne plaća da obavljam prevodilačke poslove. Već je dovoljno užasno što službena lica zabadaju nos u ličnu prepisku bespomoćnih ljudskih bića i ja to neću da radim. Rekla je da sam glupa što ne umem da iskoristim njenu dobru volju. Može ponovo da me strpa u ćeliju, ostavi me bez skraćenja kazne zbog dobrog vladanja i zagorča preostali deo mog boravka u zatvoru. Može da radi kako joj je volja, rekla sam joj, ali nemam nameru da čitam privatna pisma mojih sirotih sestara, a još manje da joj ih prevodim.
Onda je na red došlo pitanje manjka hrane. Bolesnice su počele da sumnjaju da ne dobijaju sve što im sleduje, pa su se požalile doktoru. Suočena sa njegovim otvorenim pitanjem, morala sam da kažem istinu. Ne znam šta je tačno rekao okrivljenoj nadzornici, ali ponovo su počeli da stižu kompletni obroci. Dva dana potom, pozvali su me da siđem i zaključali me u tamnicu.
Tamnica
Redovno sam imala priliku da gledam posledice boravka u tamnici po druge zatvorenice. Jednu su držali tamo dvadeset osam dana na hlebu i vodi, uprkos tome što propisi zabranjuju boravak duži od četrdeset osam sati. Morali su da je iznesu na nosilima; ruke i noge su joj bile otekle, a telo sve u osipima. Od opisa te i drugih sirotica obično bi mi pripala muka. Opet, ništa od onoga što sam čula nije moglo da se poredi sa stvarnošću. Ćelija je bila prazna; morali ste da sedite ili ležite na hladnom kamenom podu. Memljivost zidova činila je da tamnica izgleda jezivo. Još gore je bilo potpuno odsustvo svetla i vazduha, neprobojna tmina toliko gusta da se ne vidi prst pred okom. Imala sam osećaj da tonem u džinovsku jamu. „Španska inkvizicija prebačena na teritoriju SAD“, setih se Mostovog opisa. Nije preterivao.
Nakon što su za mnom zalupili vrata, stala sam u mestu, plašeći se da sednem ili se navalim na zid. Zatim sam u mraku posegnula za vratima. Tmina se vremenom razišla. Začuo se neki slabašan zvuk koji se polako približavao, a onda i okretanje ključa u bravi. Pojavila se neka nadzornica. Prepoznala sam gđicu Džonson, onu koja me je trgnula iz sna prve noći u zatvoru. Upoznala sam je i počela da je cenim kao jedno divno stvorenje. Njena dobrota prema zatvorenicama bila je jedini zračak svetlosti u njihovom turobnom životu. Pustila me je u svoje srce gotovo odmah, a svoju ljubav je iskazivala na mnogo posrednih načina. Često puta bi noću, kada su svi spavali a tama se spustila na zatvor, gđica Džonson ušla u bolničko odeljenje, položila mi glavu na krilo i nežno me gladila po kosi. Prenosila bi mi vesti iz novina kako bi mi malo skrenula misli, pokušavajući da me razveseli. Znala sam da sam u toj ženi našla prijateljicu, koja je i sama usamljena duša koji nikada nije spoznala ljubav muškarca ili deteta.
Ušla je u tamnicu noseći stolicu na rasklapanje i ćebe.
- Možeš da sediš na ovome – reče – i umotaš se. Ostavići vrata da budu malkice otvorena kako bi unutra ušlo malo vazduha. Kasnije ću ti doneti kafu. To će ti pomoći da preguraš noć.
Kazala je koliko je pogađa što gleda kako zatvorenice zaključavaju u toj odvratnoj rupčagi, ali da ne može ništa da učini za njih jer se većini ne može verovati. Ja sam druga priča, u to je sigurna.
U pet ujutru, moja prijateljica je morala da odnese stolicu i ćebe i zaključa me. Više me tamnica nije tištila. Humanost gđice Džonson raspršila je mrak.
Kada su me izvukli iz tamnice i poslali natrag u bolnicu, videla sam da je gotovo podne. Ponovo sam se latila svog posla. Kasnije sam saznala da me je tražio dr Vajt, koji je, čuvši da sam kažnjena, kategorički zahtevao da me puste.
Prve zatvorske posete (Ed, Volterin de Kler, Dž. Svinton)
Posete u zatvoru bile su dozvoljene tek nakon odležanih mesec dana. Još od svog dolaska žudela sam za Edom, ali sam istovremeno i strepela od njegovog dolaska. Setila sam se svoje užasne posete Saši. Ipak, na Blekvelu nije bilo toliko strašno. Sa Edom sam se našla u prostoriji gde su ostali prijatelji primali svoje rođake i prijatelje. Između nas nije bilo stražara. Svako je bio toliko zaokupljen svojih posetiocem da niko nije obraćao pažnju na nas. Ipak, osećali smo se skučeno. Sklopljenih ruku, razgovarali smo o svakodnevnim stvarima.
Moja druga poseta odigrala se u bolnici, dok je gđica Džonson bila na dužnosti. Obazrivo je stavila paravan kako bi nas poštedela pogleda drugih pacijenata, a sama se držala na rastojanju. Ed me je uzeo u naručje. Bilo je dražesno ponovo osetiti toplinu njegovog tela, čuti glasne otkucaje njegovog srca i željno se priljubiti uz njegove usne. Njegov me je odlazak ostavio u stanju emotivnog meteža, sagorelu od strastvene potrebe za mojim voljenim. Tokom dana sam se upinjala da potisnem žarku želju koja mi je jurila žilama, ali noću bi me žudnja uzela pod svoje. Napokon bi došao red na počinak, ometan snovima i prizorima opojnih noći provedenih sa Edom. Ovo je iskušenje bilo preterano bolno i iscrpljujuće. Bilo mi je drago kada je poveo Feđu i ostale prijatelje.
Jednom se Ed pojavio u društvu Volterin de Kler. Dobila je poziv od prijatelja iz Njujorka da govori na mitingu koji se organizuje u znak podrške za mene. Kada sam je posetila u Filadelfiji, osećala se suviše loše da nastupa. Bilo mi je drago što sada imam priliku da joj se približim. Razgovarale smo o temama koje su nam najbliže – o Saši, o pokretu. Volterin mi je obećala da će mi se po izlasku iz zatvora pridružiti u novom pokušaju za Sašino oslobađanje. U međuvremenu će mu pisati, rekla je. I Ed je u kontaktu s njim.
Moje posetioce su uvek slali u bolnicu. Stoga sam se začudila kada su mi jednog dana rekli da me neko čeka u upravnikovoj kancelariji. Ispostavilo se da je u pitanju Džon Svinton sa ženom. Svinton je bio poznat u celoj zemlji; sarađivao je sa abolicionistima i borio se u Građanskom ratu. Kao glavni urednik njujorškog „Sana“ branio je izbeglice iz Evrope koje traže azil u SAD. Bio je prijatelj i savetnik mladih književnih talenata i jedan od prvih koji su Volta Vitmana branili od purističkih krivotumačenja. Visok, prav, prelepih crta lica, Džon Svinton je bio upečatljiva ličnost.
Toplo me je pozdravio, iznevši opasku da je upravniku Pilsberiju upravo objašnjavao kako je u vreme abolicije i sâm imao mnogo agresivnije nastupe od bilo čega što sam ja rekla na Junion skveru, a opet ga niko nije hapsio. Kazao je upravniku da treba da ga je sramota što je zatočio „takvu curicu“. „I šta misliš, šta mi je rekao?“ Rekao je da nije imao izbora – samo je radio svoj posao. Svi slabići to govore, kukavice koje krivicu uvek prebacuju na druge. U to nam je pristigao i upravnik. Uveravao je Svintona da sam zatvorenica za primer, te da sam za kratko vreme postala vešta medicinska sestra. Štaviše, toliko sam dobra da žali što nisam dobila pet godina.
- Baš si ti neki darežljivi čudak – nasmeja se Svinton. – Možda je zaposliš kada odsluži kaznu?
- Ja bih, zaista – odgovori Pilsberi.
- E pa, silno bi se prešao. Zar ne znaš da ona ne veruje u zatvore? Dok kažeš keks, sve bi ih pustila, i šta bi onda radio?
Sirotan se posramio, ali je prihvatio šalu. Pre nego da pođe, moj posetilac se još jednom okrenu ka upravniku, upozoravajući ga da se „dobro stara o njegovoj maloj prijateljici“, ili će mu „oguliti kožu“.
Svintonova poseta je u potpunosti promenila stav glavne nadzornice prema meni. Upravnik je uvek bio prilično ljubazan, ali ova je sada počela da me obasipa povlasticama: hranom sa njene lične trpeze, voćem, kafom i šetnjama po ostrvu. Odbila sam ove njene ustupke, sve izuzev šetnje; bila je to moja prva prilika u šest meseci da izađem na otvoreno i udahnem prolećni vazduh, a da se između ne ispreče gvozdene rešetke.
Zatvorske novopridošlice
Marta 1894. dobili smo veliki priliv zatvorenica. Gotovo redom, bile su to prostitutke uhapšene prilikom nedavnih racija. Grad je blagosiljan novom kampanjom protiv prostitucije. Komitet Leksou, na čelu sa sveštenikom Parkherstom, uzeo je metlu kojom je trebalo počistiti Njujork od te strašne pošasti. Muškarcima koje bi zatekli po javnim kućama dozvoljavali su da slobodno odu, ali žene su hapsili, sudili im i slali ih na Blekvel.
Većina ovih nesrećnica dolazila je u žalosnom stanju. Naglo su ostajale bez narkotika koje su gotovo sve redovno uzimale. Prizor njihovog mučenja bio je srceparajući. Snagom divova ova slabašna stvorenja drmusala su gvozdene rešetke, proklinjala i vrištala za drogom ili cigaretama. Onda bi se iscrpljena stropoštala na tlo, žalostivo cvileći cele noći.
Ovakva žalosna sudbina ovih sirotica podsetila me je na moju ličnu tešku borbu da se odviknem od umirujućeg dejstva cigareta. Izuzev desetonedeljnog perioda u Ročesteru koliko sam provela u bolničkoj postelji, bila sam pušač sa višegodišnjim stažom, ponekad i sa čak četrdeset cigareta na dan. Kada smo jako kuburili s novcem, pa smo morali da biramo između hleba i cigareta, obično smo se odlučivali za ovo drugo. Jednostavno nismo mogli dugo da izdržimo bez cigareta. S obzirom da sam po dolasku u zatvor ostala uskraćena za ovo zadovoljstvo, mislila sam da neću izdržati to mučenje. Noći provedene u ćeliji postale su duplo gnusnije. Jedini način da dođem do duvana u zatvoru bio je podmićivanjem. Znala sam da će svako koga uhvate kako mi donosi cigare biti kažnjen. Nikoga nisam smela izlagati takvom riziku. Dopuštali su nam duvan za šmrkanje, ali nikad nisam mogla da se naviknem na njega. Nije mi bilo druge nego da se naviknem na taj gubitak. Imala sam moć odolevanja i mogla sam da zaboravim na ovu svoju potrebu zanimajući se čitanjem.
Ipak, ne i novopridošlice. Kada su saznale da sam zadužena za bolnicu, počele su da me progone novčanim ponudama i, što je još gore, svojim žalostivim pozivanjima na moju humanost. „Samo da šmrknem, za ljubav božju!“ Besnela sam na hrišćansko licemerje koje je muškarcima dopuštalo da slobodno odšetaju, dok je sirote žene slalo u zatvor zbog toga što ispunjavaju njihove seksualne fantazije. Naglo odvikavanje ovih žrtava od narkotika koje su godinama koristile činilo mi se bezobzirnim. Rado bih ovim zavisnicama dala ono za čim toliko strasno žude. Nije me strah od kazne sprečavao da im pomognem, već poverenje koje je dr Vajt imao u mene. Verovao mi je u pogledu prepisivanja lekova, bio je dobar i ljubazan – ne mogu da ga izneverim. Vrištanje žena bi me rastrojavalo danima, ali nisam popuštala svoju odgovornost.
Smrt pacijentkinje u zatvoru
Jednog dana, na operaciju su doveli jednu mladu Irkinju. S obzirom na ozbiljnost slučaja, dr Vajt je pozvao dve obučene sestre. Operacija je trajala do kasno uveče, a onda su pacijentkinju ostavili meni na staranje. Bilo joj je jako loše od etra, mnogo je povraćala i pokidala je šavove na rani, što je rezultiralo obilnim krvarenjem. Poslala sam hitan poziv u Dobrotvornu bolnicu. Kao da su prošli sati dok je stigao doktor sa svojim pomoćnim osobljem. Ovog puta nije bilo sestara, pa sam ja morala da ih menjam.
Taj dan je bio neobično naporan i jako malo sam spavala. Bila sam iscrpljena, pa sam morala da se levom rukom pridržavam za operacioni sto, a desnom da dodajem instrumente i sunđere. Odjednom, operacioni sto popusti i uštinu mi ruku. Vrisnula sam od bola. Dr Vajt je bio toliko udubljen u svoj posao da na tren nije shvatio šta se dešava. Kada je napokon podigao sto i oslobodio mi ruku, izgledalo je kao da je svaka kost slomljena. Bol je bio nepodnošljiv, pa je naredio da me špricaju morfinom.
- Kasnije ćemo srediti ruku. Najpre ovo.
- Bez morfina – preklinjala sam.
Još uvek sam pamtila dejstvo morfina kada mi je dr Džulijus Hofman onomad dao jednu dozu protiv nesanice. Uspeo je da me uspava, ali u toku noći sam pokušala da se bacim kroz prozor, i Saša je morao svojski da se potrudi da me povuče natrag. Morfin me je doveo do ludila i zato sada neću ni da čujem za to.
Jedan od doktora mi je dao sredstvo za smirenje. Nakon što je pacijentkinja sa operacionog stola vraćena u svoj krevet, dr Vajt mi je pregledao ruku.
- Lepa si i punačka – kazao je – To ti je i spasilo kosti. Ništa nije polomljeno – samo malo prignječeno.
Na ruku su mi stavili longetu. Doktor je želeo da prilegnem, ali nije imalo ko da sedi sa pacijentkinjom. Možda joj je to poslednja noć; tkiva su joj bila toliko inficirana da ne bi izdržala šavove, a još jedno krvarenje bi bilo kobno. Odlučila sam da ostanem uz njenu postelju. Znala sam da mi nema sna kada je slučaj tako ozbiljan.
Celu noć sam je posmatrala kako se bori za život. Ujutru sam poslala po sveštenika. Svi su bili iznenađeni ovim mojim potezom, pogotovo glavna nadzornica. Kako sam ja, ateista, mogla to da učinim, pitala se, i da još izaberem sveštenika! Odbijala sam da primam i misionare i rabine. Primetila je da sam se jako sprijateljila sa dve sestre katolikinje koje su nas često posećivale nedeljom. Čak sam im pravila i kafu. Zar ne beše katolička crkva večiti neprijatelj napretka, progonitelj i mučitelj Jevreja? Otkud tolika nedoslednost? Naravno da je tako, uveravala sam je. Protivnica sam katoličke koliko i svih drugih crkava. Smatram da su sve iste, narodni neprijatelji. Propovedaju potčinjenost, a njihov bog je bog bogatih i moćnih. Mrzim ga i nikad se ne bih sa njim složila. Ipak, ako bih uopšte mogla da verujem u neku religiju, izabrala bih katolicizam.
- Nije toliko licemeran – rekoh joj. – Ima razumevanja za ljudske slabosti i osećaj za lepotu.
Te katoličke sestre i sveštenik nisu pokušavali da mi popuju kao oni misionari, protestantski sveštenik i onaj prostak rabin. Moju su dušu prepuštali njenoj sudbini; sa mnom su razgovarali o ljudskim stvarima, pogotovo sveštenik, koji je kulturan čovek. Moja sirota pacijentkinja je došla do kraja života, koji je za nju bio pretežak. Sveštenik će joj možda pružiti par trenutaka spokoja i dobrote; zašto da ne pošaljem po njega? Kako god, nadzornica je bila i suviše glupa da prati moje objašnjenje ili da razume moje motive. Ostala sam „ona čudakinja“, po njenoj proceni.
Pre nego što mi je pacijentkinja preminula, zamolila me je da je pospremim. Bila sam ljubaznija prema njoj, kazale je, od rođene majke. Želela je da se uveri da će je moja ruka spremiti za poslednje putovanje. Doteraću je; želi da bude lepa za susret sa majkom Marijom i gospodom Isusom. Nije trebalo mnogo truda da je spremim da i u smrti bude lepa kao što je to bila u životu. Crne kovrdže su činile njeno gipsano lice nežnijim od veštačkih metoda koje je koristila za ulepšavanje. Njene cakleće oči sada su bile sklopljene; svojom sam ih rukom zatvorila. Kako god, izdubljene obrve i dugačke, crne trepavice podsećale su na njen nekadašnji sjaj. Kako li je samo morala opčinjavati muškarce! A oni su je upropastili. Sada je van njihovog domašaja. Smrt je ublažila njene patnje. Sada je izgledala spokojno u svojoj mermernoj belini.
Samoobrazovanje u zatvoru
Negde u vreme Pesaha[2] ponovo su me pozvali u upravnikovu kancelariju. Tamo sam zatekla svoju baku. Uporno je preklinjala Eda da je dovede kod mene, ali on nije pristajao jer je želeo da je poštedi tog bolnog iskustva. Ipak, verna duša se nije dala zaustaviti. Služeći se svojim lošim engleskim jezikom uspela je da dođe do upravnika kazneno-popravnog zavoda, izdejstvuje propusnicu i dođe u zatvor. Uručila mi je ogroman beli zavežljaj sa macesom[3], ribljim ćuftama i ostalim tradicionalnim poslasticama koje je sama umesila. Upirala se da upravniku objasni koliko je njena Čejval[4] dobra Jevrejčica, štaviše, bolja od bilo koje rabinice, jer je sve dala sirotinji. Jako se uzrujala kada je došlo vreme za rastanak, a ja sam pokušala da je utešim, moleći je da se kontroliše dok je pred upravnikom. Hrabro je brisala suze i izašla uspravna i ponosna, ali ja sam znala da će briznuti u plač čim se izgubi iz vida. Nema sumnje da se i ona molila bogu za njenu Čejval.
U junu su mnogi zatvorenici otpušteni sa odeljenja za negu, pa je svega par kreveta bilo zauzeto. Po prvi put od dolaska u bolnicu imala sam slobodno vreme, što mi je omogućilo da više čitam. Skupila sam veliku biblioteku; Džon Svinton mi je poslao brdo knjiga, baš kao i drugi prijatelji; najviše ih je, međutim, stiglo od Justusa Švaba. Nikad mi nije došao u posetu; zamolio je Eda da mi prenese da je nemoguće da me poseti. Toliko mrzi zatvor da ne bi mogao da izdrži da odatle ode bez mene. Dođe li, biće primoran da me silom povede sa sobom, a to bi samo izazvalo nevolje. Umesto toga, poslao mi je gomilu knjiga. Volt Vitman, Emerson, Toro, Hotorn, Spenser, Džon Stjuart Mil i brojni drugi engleski i američki pisci koje sam upoznala i zavolela zahvaljujući Justusovom prijateljstvu. Istovremeno, i drugi su se zainteresovali za moj spas – spiritualisti i metafizički iskupitelji raznih fela. Iskreno sam pokušala da ih razumem, ali previše sam čvrsto stajala na zemlji da bih pratila njihove senke u oblacima.
Među dobijenim knjigama našla se i Život Alberta Brizbana, iz pera njegove udovice. Na praznom listu je stajala posveta za mene. Uz knjigu je stiglo i srdačno pismo od njenog sina Artura Brizbana, koji je izrazio svoje divljenje i nadu da ću mu po oslobođenju dozvoliti da organizuje večernji susret u moju čast. Brizbanova biografija me je povezala sa Furijeom i drugim pionirima socijalističke misli.
Zatvorska biblioteka je posedovala neke jako kvalitetne knjige, uključujući dela Žorž Sand, Džordža Eliota i Vide[5]. Zaduženi bibliotekar je bio jedan školovan Englez na odsluženju petogodišnje kazne zbog falsifikovanja. Knjige koje mi je slao ubrzo su počele da sadrže ljubavne poruke izražene najnežnijim rečima, a onda i da gore od strasti. Već je četvrtu godinu u zatvoru, pisalo je u jednoj poruci, i žudi za ljubavlju žene i društvom. Preklinjao me je da mu makar priuštim društvo. Hoću li mu povremeno pisati o knjigama koje čitam? Nije mi se dopadala ideja da učestvujem u budalastom zatvorskom koketiranju, ali potreba za slobodnim, necenzurisanim izrazom bila je neodoljiva. Razmenili smo pregršt poruka, često krajnje strastvenih.
Moj obožavatelj je bio izvanredan muzičar i svirao je orgulje u kapeli. Volela bih da posećujem mise i budem u mogućnosti da ga čujem i vidim izbliza, ali prizor zatvorenika u prugastim odelima, od kojih su neki imali lisice, koje dodatno ponižavaju i demantuju sveštenikove prazne reči, bio mi je i suviše jeziv. Prisustvovala sam jednoj takvoj sceni za Četvrti jul, kada je neki političar došao da zatvorenicima održi govor o slavnoj američkoj slobodi. Morala sam da prođem kroz muško krilo jer sam poslom išla kod upravnika, pa sam čula tog pompeznog patriotu koji pred mentalnim i fizičkim olupinama od ljudi trabunja o slobodi i nezavisnosti. Jednog su bili okovali zbog pokušaja bekstva. Mogla sam da čujem zveket njegovih lanaca svaki put kada bi se mrdnuo. Nisam mogla da izdržim odlazak u crkvu.
Kapela se nalazila ispod bolničkog odeljenja. Dvaput nedeljom mogla sam na stepeništu slušati kako moja stara zatvorska ljubav svira orgulje. Nedelja je bila pravi praznik; nadzornica nije radila i bili smo pošteđeni njenog iritantnog promuklog glasa. Ponekad bi svratile i dve katoličke sestre. Oduševljavala me je ona mlađa, još uvek tinejdžerka, jako ljupka i puna života. Jednom sam je pitala šta je nagnalo da se zamonaši. Uperivši svoje krupne oči naviše, izustila je:
- Sveštenik je bio mlad i prelep!
„Mala monahinja“, kako sam je zvala, znala je da satima čavrlja svojim veselim mladim glasom, prenoseći mi vesti i tračeve. Bio je to pravi spas od zatvorskog sivila.
Prijateljstvo sa zatvorskim sveštenikom/Upravnik Pilsberi
Od svih prijatelja koje sam stekla na Blekvelu, najzanimljiviji je bio sveštenik. Isprva mi je delovao odbojno. Smatrala sam da je isti kao i ostala religijska njuškala, no ubrzo sam otkrila da samo želi da govori o knjigama. Studirao je u Kelnu i bio je jako načitan. Znao je da posedujem puno knjiga, pa me je zamolio da se menjamo. Bila sam zatečena i pitala sam se kakvo li će mi štivo doneti, očekujući Novi zavet ili katihizis. Međutim, on se pojavio sa knjigama iz sveta poezije i muzike. U svako doba je imao slobodan pristup zatvoru, pa je često znao da dođe na odeljenje u devet uveče i zadrži se do iza ponoći. Raspravljao je o svojim omiljenim kompozitorima – Bahu, Betovenu i Bramsu – i poredio naš stav o poeziji i društvenim idejama. Poklonio mi je englesko-latinski rečnik, uz posvetu: „S najvećim poštovanjem, Emi Goldman“.
Jednom sam ga pitala zašto mi nikad ne daje Bibliju.
- Zato što niko ne može da je razume ili voli ako je čita na silu – odgovorio je.
To mi se dopalo, pa sam mu je zatražila. Jednostavnost njegovog jezika i njegovih priča me je opčinjavala. Nije bilo greške u pogledu mog mladog prijatelja, pobožnog i u potpunosti posvećenog. Brzo je učio i imao je običaj da se satima gubi u molitvi. Jednom prilikom me je zamolio da mu pomognem da ukrasi kapelu. Kada sam sišla dole, zatekla sam slabašnu, mršavu figuru u tihoj molitvi, nesvesnu okoline. Moj lični ideal i moja vera bili su sušta suprotnost njegovim, ali znala sam da je jednako iskren kao i ja. Strast je bila naša zajednička osobina.
Upravnik Pilzberi je često svraćao u bolnicu. Bio je neobičan čovek za svoje okruženje. Deda mu je bio tamničar, pa su i njegov otac i on rođeni u zatvoru. Razumeo je svoje štićenike i društvene prilike koje su ih načinile takvima. Jednom mi je rekao kako ne može da smisli „špijunčine“; više voli ponosne zatvorenike koji ne pribegavaju podmetačinama na račun svojih sapatnika zatvorenika ne bi li sebi obezbedili koju povlasticu. Kada bi neki zatvorenik obećao da će se popraviti i da nikad više neće počiniti zločin, upravnik je bio siguran da laže. Znao je da nema tog čoveka koji može početi život iz početka nakon godina provedenih u zatvoru i sa celim svetom protiv sebe, osim ukoliko napolju nema prijatelja koji će mu pomoći. Imao je običaj da kaže kako država ljudima koje pusti iz zatvora čak ne daje dovoljno novca da imaju šta da jedu prve nedelje po izlasku. Kako onda da očekujemo da „budu korisni“? Ispričao bi priču o jednom čoveku koji mu je na jutro svog izlaska iz zatvora rekao:
- Pilzberi, sledeći sat s lancem koji zdipim šaljem ti kao poklon.
- To je moj čovek – nasmejao bi se upravnik.
Pilzberi je bio u poziciji da puno pomogne nesrećnicima pod njegovom nadležnošću, ali stalno su ga sputavali. Morao je da naredi da zatvorenici kuvaju, peru i čiste za druge, umesto za sebe. Ako stoljnjak ne bi bio lepo umotan pre peglanja, pralja se izlagala opasnosti da završi u tamnici. Čitav zatvor je bio demoralisan usled protežiranja. Zatvorenici su ostajali bez hrane zbog najmanjeg prestupa, ali stari Pilzberi je nemoćan da išta učini. Osim toga, klonio se skandala.
Što je dan mog izlaska na slobodu bio bliži, zatvorski život je bio nesnosniji. Dani su se vukli, a ja sam bila sve zabrinutija i razdražljivija od čekanja. Nisam čak mogla ni da čitam. Satima bih sedela izgubljena u sećanjima. Mislila sam na drugove u zatvoru u Ilinoisu koje je u život vratilo pomilovanje guvernera Altgelda. Otkad sam došla u zatvor, shvatila sam koliko je oslobođenje te trojke – Nibea, Fildena i Švaba učinilo za ideal zbog kojeg su čikaški drugovi vešani. Otrovni napadi u štampi na Altgelda zbog ove njegove pravične odluke potvrdili su koliko je duboko ona pogodila stečene interese, a pogotovo njegova analiza suđenja i jasna demonstracija da su pogubljeni anarhisti žrtve pravosudnog ubistva uprkos tome što je dokazana njihova nevinost po optužbi koja im se stavlja na teret. Svaki detalj nezaboravnih dana iz 1887. jasno mi se javljao pred očima. A onda Saša, naš zajednički život, njegov čin i mučeništvo – svaki tren iz našeg petogodišnjeg poznanstva sada sam ponovo proživljavala, bolno svesna stvarnosti. Kako to, mislila sam se, da je Saša i dalje toliko duboko ukorenjen u mom biću? Nije li moja ljubav prema Edu strastvenija, inspirativnija? Možda me je upravo njegov atentat vezao za njega tako jakim nitima. Kako je samo mizerno moje vlastito zatvorsko iskustvo u poređenju sa onim što Saša preživljava u alegeniskom purgatorijumu! Sada me je bilo sramota što sam makar na tren mogla pomisliti da je moj boravak u zatvoru težak. Bez i jednog prijateljskog lica u sudnici da mu se nađe i uteši ga – samica i potpuna izolacija, jer njemu posete više nisu bile dozvoljene. Inspektor je održao svoju reč; od moje posete novembra 1882, Saši više nije dozvoljeno da ga iko vidi. Koliko je samo morao čeznuti za likom i dodirom neke srodne duše, koliko je samo žudeo za tim!
Misli su mi jurile. Feđa, ljubitelj lepote, tako dobar i osetljiv! I Ed! Ed – on je svojim poljupcima u moj život uneo toliko zagonetnih čežnji i otvorio mi tolike izdašne izvore duhovnosti! Svoj razvoj sam dugovala Edu, ali i drugima koji su se zatekli u mom životu. Ipak, ispada da je zatvor najbolja škola. Teža, ali bitnija škola. Ovde su me doveli gotovo do samih dubina i složenosti ljudske duše; ovde sam našla ružnoću i lepotu, iskvarenost i darežljivost. Ovde sam takođe naučila da na život gledam kroz sopstvene, a ne Sašine, Mostove ili Edove oči. Zatvor je moju veru stavio na veliki test. Pomogao mi je da otkrijem snagu sopstvenog bića, snagu da stojim sama, snagu da živim svoj život i borim se za svoje ideale, ako treba i protiv celog sveta. Država Njujork mi nije mogla učiniti veću uslugu nego što me je poslala u zatvor na Blekvelu!
[1] Stara anglosakonska mera za količinu, sadrži 1.1 litara (prim.prev.)
[2] Jevrejski praznik kojim se obeležava izlazak Jevreja iz egipatskog ropstva pod Mojsijevim vođstvom, opisanom u Starom zavetu. U pitanju je pokretan praznik koji se uvek pada u proleće, u subotu, 15. dana meseca nisana po jevrejskom kalendaru (prim.K.B.)
[4] Čejval (Chavele) je jevrejska forma imena Eva, u deminutivu (prim.K.B.)
[5] Pseudonim engleske spisateljice Marije Luiz Rame (1839-1908) (prim.prev.)