Renesansa američkog anarhizma
Anarhistički redovi sada su doživljavali renesansu; angažman je bio veći neko ikad od 1887, pogotovo među američkim pristalicama. „Solidariti“ (Solidarity), engleski časopis koji je 1892. pokrenuo S. Merlino, a koji je kasnije ugašen, ponovo se pojavio 1894, okupljajući oko sebe nekolicinu krajnje sposobnih Amerikanaca. Među njima su bili Džon Edelman, Vilijam K. Oven, Čarls Kuper, energična sindikalistkinja gđica Van Eton i mnogi drugi. Osnovan je klub društvenih nauka, sa nedeljnim predavanjima. Njegov rad je privukao prilično veliku pažnju inteligentnih domaćih elemenata, naravno, ne omanuvši da pritom izazove zlobne napade u štampi. Njujork nije bio jedini grad sa anarhističkom scenom. U Portlandu, država Oregon, izlazio je „Fajerbrend“ (Firebrand), još jedan nedeljnik na engleskom, koji je uređivala grupa talentovanih ljudi kao što su Henri Adis i Ajzakovi. U Bostonu je mladi i žustri Hari M. Keli organizovao štamparsku zadrugu koja je izdavala „Rebel“. Aktivnosti u Filadelfiji bile su delo Volterin de Kler, H. Brauna, Perl Maklaud i drugih hrabrih zagovornika naših ideja. Štaviše, duh čikaških mučenika vaskrsavao je širom SAD. Glas Spisa i njegovih drugova nalazio je izraz kako na maternjem, tako i na svakom drugom jeziku naroda u Americi.
Naš rad je dobio značajan podsticaj dolaskom dvojice britanskih anarhista, Čarlsa V. Moubrija i Džona Tarnera. Prvi je došao 1894, ubrzo nakon mog izlaska iz zatvora, i sada je bio aktivan u Bostonu. Džon Tarner, koji je bio kultivisaniji i upućeniji član ovog dvojca, došao je u Ameriku na poziv Harija Kelija. Iz nekog razloga, predavanja su mu isprva bila slabo posećena, pa smo mi iz Njujorka morali da pripomognemo. Džona i njegovu sestru Lizi sam upoznala tokom londonskih dana. Oboje su me oduševili svojom toplinom, srdačnošću i druželjubivošću. Naročito sam volela da razgovaram sa Džonom; bio je upoznat sa engleskim društvenim pokretima i lično tesno sarađivao sa sindikalnim i zadružnim elementima, kao i sa „Komonvilom“ (Commonweal) Vilijama Morisa. Ipak, najviše truda je posvećivao propagandi anarhizma. Dolazak Džona Tarnera u Ameriku dao mi je priliku da proverim svoje znanje engleskog, pošto sam često predsedavala njegovim mitinzima.
„Slobodno srebro“
Kampanja za slobodno srebro[1] bila je na svom vrhuncu. Predlog za slobodno kovanje srebra po stopi šesnaest prema jedan u odnosu na zlato gotovo preko noći postao je državno pitanje. Na značaju je dobio iznenadnim usponom Vilijama Dženingsa Brajana, koji je urnisao Demokratsku konvenciju svojim rečitim nastupom i krilaticom: „Nećete na čelo radnika okačiti trnov venac, niti ćete čovečanstvo razapeti na krst od zlata“. Brajan je bio predsednički kandidat: „srebrnorečivi“ govornik je pridobio čoveka sa ulice. Američki liberali, koji tako lako nasednu na svaku političku shemu, gotovo redom su podržali Brajana u kampanji za slobodno srebro. Čak su i pojedini anarhisti dopustili da ih ponesu njihovu slogani. Jednog dana, poznati saborac iz Čikaga Džordž Šiling stigao je u Njujork kako bi radikale sa istoka privoleo na saradnju. Džordž je slovio za vatrenog pristalicu Bendžamina Takera, vođe individualističke škole anarhizma, i dopisnik njegovog časopisa „Liberti“ (Liberty). Međutim, za razliku od Takera, bio je bliži radničkom pokretu i revolucionarniji od svog učitelja. Želja za narodnim ustankom u SAD podstakla je Džordža u uverenju da će pitanje slobodnog srebra postati sila koja će podriti i monopol i državu. Podmukli napadi na Brajana u štampi pomogli su njegovu kampanju time što su Džordža i mnoge druge nagnali da ga smatraju mučenikom. Novine su o Brajanu govorile kao o „oruđu u krvavim rukama anarhiste Altgelda i revolucionara Judžina Debsa“.
Za razliku od drugih, ja nisam bila oduševljena Brajanom, delom zbog toga što nisam verovala u politički mehanizam kao sredstvo za donošenje temeljitih promena, ali i zato što mi je Brajan delovao slabo i površno. Imala sam utisak da mu je glavni cilj pre da se ugura u Belu kuću nego da „strgne lance“ sa naroda. Odlučila sam da ga se klonim. Osetila sam da je neiskren i nisam mu verovala. Zbog ovog mog stava bila sam istog dana napadnuta sa dve različite strane. Najpre me je Šiling nagovarao da se priključim kampanji za slobodno srebro.
- Šta ćete vi istočnjaci učiniti – pitao me je kad smo se sreli – kada zapad umaršira u revolucionarne redove ka istoku? Hoćete li i dalje da blebećete ili ćete udružiti snage s nama?
Uveravao me je da se moje ime pročulo do zapada i da mogu da budem dragocen činilac u narodnom pokretu koji treba da oslobodi narod od gulikoža. Džordž je bio jako optimističan u svom entuzijazmu, ali mene nije uspeo da ubedi. Rastali smo se kao prijatelji, a Džordž je vrteo glavom zbog mog nepoveranja prema predstojećoj revoluciji.
Uveče smo imali gosta, bivšeg houmstedovskog parlamentarca po imenu Džon Maklaki. Sećam se njegovog odlučnog protivljenja pokušaju ubacivanja štrajkbrehera tokom štrajka u čeličani, i cenila sam njegovu solidarnost sa radnicima. Bilo mi je drago da upoznam tog krupnog veseljaka, istinskog predstavnika starog džefersonskog demokrate. Kazao mi je da ga je Volterin zamolila da se vidi sa mnom u vezi Saše. Otišao je kod nje kako bi je obavestio da Berkman više nije u Zapadnom zatvoru. Kao i mnogi drugi u Houmstedu, veruje kako Berkman nikad nije imao nameru da ubije Frika; to je delo počinio samo kako bi izazvao saosećanje prema njemu. Prevelika kazna koju je dobio jeste obična varka pensilvanijskih sudova u cilju obmanjivanja javnosti. Houmstedovski radnici su sigurni da je Aleksandar Berkman odavno pušten iz zatvora. Volterin je Maklakiju dala materijal koji je dokazivao koliko je njegova priča smešna i poslala ga k meni po još dokaza.
Saslušala sam ovog čoveka, ne mogavši da shvatim kako neko tako normalan može da veruje u takvu glupost o Saši. On je žrtvovao svoju mladost, proveo već pet godina u zatvoru, izdržao tamnicu, samicu i brutalne fizičke napade. Proganjanje zatvorskih vlasti ga je čak nagnalo da pokuša samoubistvo. Pa opet, sumnjičili su ga isti oni za koje je bio rad da položi život. Bilo je to apsurdno, surovo. Otišla sam u svoju sobu, pokupila Sašina pisma i predala ih Maklakiju.
- Pročitajte – rekoh – pa mi onda recite kako i dalje verujete u neverovatne priče koje ste mi upravo servirali.
Uzeo je jedno pismo sa gomile i pažljivo ga pročitao, a zatim letimičnim pogledom prešao preko još par njih. Odmah je pružio ruku.
- Draga moja hrabra devojko – reče – žao mi je, mnogo mi je žao što sam sumnjao u vašeg prijatelja.
Uveravao me je kako sada shvata koliko su on i njegovi ljudi u zabludi.
- Možete računati na moju pomoć – dodade saosećajno – u svakom eventualnom pokušaju da se Berkman izvuče iz zatvora.
Zatim je pomenuo Brajana, istakavši izuzetnu priliku za pomoć Saši ukoliko se priključim kampanji za slobodno srebro. Moj angažman bi me blisko povezao sa istaknutim političarima Demokratske stranke, od kojih bi se kasnije moglo zatražiti da obezbede pomilovanje. On bi se lično postarao da se vidi sa vođama i bio je siguran u uspeh ukoliko bi mogao da ih uveri da ću im se staviti na raspolaganje. Naglasio je da neću imati nikakve obaveze oko poslovnog dela. Pratiće me na putovanjima i sve srediti. Naravno, primala bih dobru platu.
Maklaki je bio iskren i častan, premda očigledno naivan kao dete u pogledu mojih ideja. Možda je upravo ovaj njegov predlog da pomognem Saši učinio da mi bude drag. Opet, nisam ništa mogla da imam sa Brajanom, smatrajući da će iskoristiti radnike kao običnu odskočnu dasku u borbi za vlast.
Moj gost se nije uvredio. Otišao je, žaleći što nemam praktični osećaj, ali dao je čvrstu reč da će svoje houmstedovce prosvetliti u vezi Berkmanovog slučaja.
Sa Edom i par drugih bliskih prijatelja razgovarala sam o strašnim glasinama koje prate Sašu. Bila sam sigurna da su one posledice Mostovog stava. Setila sam se kako je štampa naširoko pisala o Mostovoj izjavi da je Saša koristio „plastični pištolj da malo puca na Frika“. Johan Most – život mi je toliko ispunjen da sam ga gotovo zaboravila. Ogorčenost koju je izazvala njegova izdaja Saše ustupila je mesto dužnom osećaju razočaranja u čoveka koji mi je nekad mnogo značio. Rana koju je napravio delimično je zarasla, ali ipak je ostao rovit ožiljak. Maklakijeva poseta je ponovo poderala tu ranu.
Dilema: privatni život i društveni angažman/Trzavice sa Edom
Susreti sa Šilingom i Maklakijem otvorili su mi oči u pogledu ogromnog novog terena za angažman. Sve što sam dosad učinila bila je samo prva faza korisnosti u našem pokretu. Sada ću poći na turneju, izučavati zemlju i njene narode, bolje ispipati puls života u Americi. Narodu ću preneti poruku nove društvene ideje. Bila sam spremna da počnem istog trena, ali sam odlučila da najpre usavršim engleski i zaradim nešto novca. Nisam želela da zavisim od prijatelja, niti da zarađujem od svojih predavanja. U međuvremenu, mogla bih da nastavim svoj posao u Njujorku.
Bila sam puna entuzijazma u pogledu budućnosti, ali kako je moje raspoloženje raslo, tako je Edovo zanimanje za moje planove jenjavalo. Odavno sam znala da je ljubomoran na svaki tren koji me odvaja od njega. Takođe sam bila svesna naših izrazitih neslaganja oko ženskog pitanja. No, van toga, Ed me je pratio u korak, uvek na usluzi i spreman da mi pomogne. Sada je postao nezadovoljan, kritičan prema svemu što radim. Kako su dani prolazili, bio je sve mrzovoljniji. Često bih ga po povratku sa kakvog kasnog mitinga zaticala kako nervozno njiše svojom nogom, ukočenog pogleda i ledeno tihog. Žudela sam da mu se približim i da sa njim podelim svoja razmišljanja i planove; opet, njegov prekorni pogled bi me zaledio. Željno sam ga čekala u svojoj sobi, ali on se ne bi pojavljivao, da bih ga onda čula kako se umorno vuče do kauča. To me je bolelo do srži, jer sam ga jako volela. Osim mog zanimanja za pokret i Sašu, moja velika strast prema Edu zasenjivala je sve ostalo.
Još uvek sam gajila jako nežna osećanja prema svom pređašnjem ljubavniku umetniku, još i više jer sam verovala da sam mu potrebna. Po povratku iz Evrope, zatekla sam ga kao sasvim drugačijeg čoveka. Uspeo je u svojoj struci i dobro zarađivao. Ostao je jednako darežljiv prema meni kao i onda kada smo živeli u bedi, izdržavajući me sve vreme boravka u Beču, a kasnije mi je opremio novi stan. Sigurno nije promenio svoj stav prema meni. Opet, nije mi bilo potrebno mnogo vremena da otkrijem kako je pokret izgubio svoje nekadašnje značenje za Feđu. Sada se kretao u drugačijem kružoku i imao je drugačija interesovanja, zaokupljivale su ga umetničke aukcije i sve svoje slobodno vreme je provodio na licitacijama. Toliko je dugo žudeo za lepotom da sada, kada je došao do nekog novca, želi da se prejeda njome. Ateljei su postala njegova velika strast. Svakih par meseci opremao je atelje najizvrsnijim predmetima, da bi onda ubrzo prešao u drugi, koji je ukrašavao novim draperijama, vazama, platnima, tepisima i sličnim stvarima. Svi lepi predmeti u našem stanu poticali su iz njegovih ateljea. Nisam mogla da se pomirim sa činjenicom da je Feđa toliko odlutao od naših nekadašnjih zanimanja da više ni ne nudi finansijsku pomoć pokretu. Međutim, s obzirom da nikada nije imao mnogo smisla za materijalne vrednosti, nije me čudilo to što je toliko ekstravagantan. Još više me je brinuo izbor njegovih novih prijatelja, gotovo redom ljudi koji rade po novinama. Bila je to razuzdana i cinična družina, a u životu si jedino držali do žena i pića. Nažalost, uspeli su da u Feđu usade isti duh; bilo mi je žao da gledam kako moj idealistični prijatelj sledi tolike persone prazne glave i srca. Saša je uvek verovao kako će se društveni borba ispostaviti kao puka prolazna faza u Feđinom životu, ali ja sam se nadala da će, ako Feđa i zaluta u druge kanale, to biti oni iz sveta umetnosti. Njegovo primicanje besmislenim i površnim zadovoljstvima, za koja je bio i suviše dobar, jako me je bolelo. Srećom, i dalje je bio blizak sa nama. Gajio je veliko poštovanje prema Edu, dok je njegova ljubav prema meni, iako ne kao nekada, ipak bila dovoljno topla da makar delimično ublaži razorni uticaj njegovog novog okruženja.
Često nam je dolazio u kuću. Jednom prilikom me je zamolio da mu poziram, ovaj put za portret u mastilu koji je obećao Edu. Dok sam tako sedela, razmišljala sam o zajedničkoj prošlosti, o našoj ljubavi koja je bila tako nežna, možda i previše nežna da preživi uticaj Edove ličnosti pod koji sam potpala; možda je u pitanju bilo to što je Feđina ljubav bila preterano popustljiva za moju ćudljivu prirodu, koja je izraz nalazila jedino u sučeljavanju karaktera, u otporu i savladavanju prepreka. Feđa me je i dalje privlačio, ali Ed je bio taj koji me je obuzimao intenzivnom čežnjom, onaj od kog mi je krv plamtela i čiji me je dodir opijao i ushićivao. Iznenadna promena njegovog uobičajenog „ja“ u jedan nepovezan i hiperkritički stav bila je previše bolna za izdržati. Kako god, ponos mi nije dao da načinim prvi korak i prekinem njegovo ćutanje. Feđa mi je preneo kako se Edu izuzetno svideo portret, koji je hvalio kao vrhunsko umetničko delo koje u velikoj meri odražava moju ličnost. U mom prisustvu, pak, Ed ni da zucne o tome.
Međutim, jedne večeri Edova uzdržanost popusti.
- Sve si dalje od mene! – vikao je uzbuđeno. – Vidim da su se moja nadanja o idiličnom suživotu izjalovila. Godinu dana si spiskala u Beču na doškolovavanje samo da bi struku odbacila zbog tih glupih mitinga. Ništa tebe drugo ne zanima; tvoja ljubav ne haje ni za mene, ni za moje potrebe. Tvoje zanimanje za pokret, zbog kojeg si spremna da nam rasturiš život jeste obična taština, obična žudnja za aplauzom, slavom i svetlom pozornice. Jednostavno si nesposobna za neko duboko osećanje. Nikada nisi razumela, niti cenila ljubav koju sam ti dao. Toliko sam čekao da se promeniš, ali vidim da nema svrhe. Neću da te delim ni sa kim i ni sa čim. Moraćeš da izabereš!
Špartao je po sobi kao lav u kavezu, okrećući se povremeno kako bi upiljio oči u mene. Sve što se u njemu nakupljalo nedeljama sada je izbijalo u vidu mlaza optužbi i prekora.
Sela sam, preneražena. Poznati stari zahtev da „izaberem“ zujao mi je u ušima. Ed, moj ideal, bio je kao i svi ostali. On želi da se odreknem svojih zanimanja i pokreta i da sve žrtvujem zarad ljubavi prema njemu. Most mi je stalno postavljao isti ultimatum. Zurila sam u njega, nemoćna da govorim ili da se mrdnem, dok je on neprestano jurcao po sobi u neuzdržanom besu. Najzad, pokupio je svoj kaput i šešir i otišao.
Satima sam sedela kao paralisana; zatim me nagli zvuk zvona baci na noge. Bio je to poziv da porodim jednu ženu. Zgrabila sam torbu koju sam spakovala nedeljama pre toga i izašla iz sobe sa čovekom koji je došao po mene.
U dvosobnom stanu u ulici Huston, na šestom spratu zgrade, zatekla sam troje sanjive dece i ženu koja se grči u porođajnim bolovima. Nije bilo plinskog svetla, samo petrolejka nad kojom sam morala da zagrevam vodu. Čovek me je gledao belo kada sam mu potražila čaršav. Bio je petak. Žena mu je prala u ponedeljak, kazao je, i sva posteljina je već prljava. Ipak, mogu da se poslužim stolnjakom; stavili su ga isto veče zbog Šabata.
- Imate li spremljene pelene ili nešto slično za bebu? – upitah.
Nije imao pojma. Žena je pokazala na zavežljaj koji je činilo par poderanih košulja, zavoj i neki dronjci. Neverovatno siromaštvo naviralo je iz svakog ćoška.
Uz pomoć stolnjaka i kecelje koju sam ponela sa sobom pripremila sam dolazak najavljenog gosta. Bio je to moj prvi privatni slučaj, a šok izazvan Edovim izlivom gneva samo me je činio još nervoznijom. Ipak, očeličila sam se i očajnički bacila na posao. Kasno ujutru pomogla sam da novi život dođe na svet. Deo mog starog života umro je prethodno veče.
Nedelju dana sam svoj jad zbog Edovog odsustva ublažavala poslom. Nekoliko pacijenata na staranju i operacije dr Vajta, kome sam asistirala, ostavljali su malo vremena za gunđanje. Večeri su bile ispunjene mitinzima u Njuarku, Patersonu i ostalim obližnjim gradovima. Međutim, noću, kada bih ostala sama u stanu, proganjala me je i mučila scena sa Edom. Znala sam da mu je stalo do mene, ali to što je u stanju da onako ode i ne dolazi toliko dugo, a da čak ne dâ niti nagoveštaj gde je, jako me je pogodilo. Nisam mogla da se pomirim sa ljubavlju koje je voljenom biću uskraćivala pravo na sebe, ljubavlju koja cveta isključivo nauštrb voljenog. Smatrala sam da ne smem da popustim pred takvim iscrpljujućim osećanjem, ali sledećeg trena bih se našla u Edovoj sobi, lica zarivenog u njegov jastuk, dok mi se srce grči od žudnje za njim. Nakon dve cele nedelje, moja čežnja je savladala svu moju tvrdoglavost; napisala sam mu pismo i poslala ga na njegovo radno mesto, preklinjući ga da se vrati.
Došao je istog časa. Priljubivši me uz svoje srce, u pauzi između suza i smeha, vikao je:
- Jača si od mene; želeo sam te svakog trenutka, još od onomad kad sam zalupio ova vrata. Svaki dan sam hteo da se vratim, ali bio sam prevelika kukavica. Noćima bih bauljao po kući kao sena. Hteo sam da dođem i zamolim te da mi oprostiš i zaboraviš. Čak sam dolazio na stanicu kada bih znao da moraš u Njuark i Paterson. Nisam mogao da izdržim pomisao da moraš da se sama vraćaš kući kasno noću. Ipak, strahovao sam da ćeš me prezreti i oterati me. Da, hrabrija si i jača od mene. Prirodnija si. Žene su uvek prirodnije. Muškarac je tako smešno, civilizovano stvorenje! Žena je zadržala svoje primitivne nagone i stvarnija je.
Ponovo smo počeli da živimo zajedno, ali sam manje vremena trošila na svoja javna zanimanja. Delom je to bilo zbog brojnih poziva za profesionalnu intervenciju, ali više je u pitanju bila rešenost da se posvetim Edu. Međutim, nedelje su prolazile, a neki još uvek jedva čujan glas nastavio je da mi šapuće kako je konačan raskid samo privremeno odgođen. Očajnički sam se držala Eda i njegove ljubavi ne bih li izbegla neizbežni kraj.
Sirotinja i ograničavanje porodice
Zanimanje babice nije bilo bogzna koliko unosno – jedino su najsiromašniji stranci posezali za takvim uslugama. Oni koji su odskočili na skali materijalnog amerikanizma odrekli su se svoje maternje skromnosti zajedno sa mnogim drugim prvobitnim karakteristikama. Poput rođenih Amerikanki, i njihove su žene porađali isključivo doktori. Struka babice nudila je jako skučen prostor: čovek je u hitnim slučajevima primoran da traži stručnu pomoć lekara. Najviša tarifa je iznosila deset dolara: većina žena nije mogla da plati čak ni toliko. Međutim, iako nije nudio priliku za ovozemaljska bogatstva, moj posao je predstavljao sjajan teren za iskustvo. Doveo me je u tesan kontakt upravo sa onim svetom kojem je moj ideal nudio pomoć i oslobođenje. Doveo me je licem u lice sa uslovima u kojima žive radnici, o kojima sam dotad govorila i pisala mahom iz teorije. Prljavo okruženje i tupo i inertno utapanje u njihovo društvo nagnalo me je da shvatim kako kolosalni rad tek predstoji ako želimo da vidimo promenu za koju se naš pokret bori.
Još impresivnija mi je bila oštra, slepa borba siromašnih žena protiv čestih trudnoća. Većina njih je živela u stalnom strahu od začeća; ogroman broj udatih žena bespomoćno su se podavale muževima, a kada bi otkrile da su trudne, njihova panika i briga terale su ih da se ratosiljaju očekivanog potomka. Neverovatno je kakve fantastične metode je očaj u stanju da izmisli: skakanje sa stola, valjanje po podu, masaža stomaka, ispijanje odvratnih uvaraka i korišćenje tupih instrumenata. Ove i slične metode isprobavane su, uopšte uzev, uz velike povrede. Bilo je potresno, ali i razumljivo. S čoporom dece, često u većem broju nego što nedeljna očeva plata može da izdrži, svaki novi član porodice bio je prokletstvo, „božje prokletstvo“, kako su mi ortodoksne Jevrejke i irske katolikinje stalno govorile. Muškarci su generalno bili pomirljiviji, dok su žene proklinjale nebesa zato što ih tako surovo muče. Tokom porođajnih bolova, neke žene su imale običaj da kunu boga i muškarca, pogotovo svoje muževe.
- Sklanjaj mi ga s očiju – vikala je jedna moja pacijentkinja – da mi ta neman nije prišla ili ću ga ubiti!
Napaćeno stvorenje je već imalo osmoro dece, od kojih je četvoro umrlo u ranom detinjstvu. Preostala su bila bolešljiva i neuhranjena, kao i većina rđavo rođene i čuvane neželjene dece koja su mi gmizala po nogama dok sam još jednom sirotom stvorenju pomagala da dođe na svet.
Nakon ovakvih intervencija kući bih došla bolesna i rastrojena, mrzeći muškarce koji su odgovorni za užasan položaj svojih žena i dece, a najviše mrzeći sebe zato što ne znam kako da im pomognem. Mogla sam, dabome, izazvati pobačaj. Mnoge žene su me i zvale upravo tim povodom, a išle su dotle da me na kolenima mole da im pomognem, „zarad sirotih mališana koji su već tu“. Znale su da pojedini doktori i babice rade takve stvari, ali po previsokim cenama. Tako sam saosećajna; zar neću da im pomognem? Platiće u nedeljnim ratama. Pokušavala sam da im objasnim da se ne ustručavam iz finansijskih razloga; plašila sam se za njihov život i zdravlje. Ispričala bih im za slučaj žene koja je stradala prilikom jednog takvog zahvata, pa su tako deca ostala bez majke. Svejedno, draže im je da umru, odlučno su govorile; grad bi se onda sigurno pobrinuo za njihove siročiće, a one bi se spasile.
Nisam mogla da ubedim sebe da izvedem ovaj traženi zahvat. Nedostajalo mi je vere u sopstveno umeće, a setila sam se i svog profesora iz Beča koji nam je često pokazivao užasne posledice abortusa. Tvrdio je da čak i kada se takvi postupci ispostave uspešnim, oni narušavaju zdravlje pacijenta. Ne bih da preuzimam taj zadatak. Nije to bila nikakva moralna uviđavnost u cilju očuvanja svetosti života; život koji je neželjen i silom nateran u krajnje siromaštvo za mene nije ništa sveto. Moja su, pak, zanimanja sagledavala ovaj društveni problem u celini, a ne samo jedan njegov deo i ja nisam želela da na kocku stavljam svoju slobodu zbog tog jednog dela ljudske borbe. Odbila sam da obavljam abortuse, ali nisam znala nijedan metod za sprečavanje začeća.
Razgovarala sam sa nekim lekarima o ovom problemu. Konzervativni dr Vajt je rekao:
- Sirotinja može jedino sebe da krivi; i suviše udovoljava svojim apetitima.
Dr Džulijus Hofman je smatrao da deca predstavljaju jedinu radost koju sirotinja ima. Dr Solotarov se nadao velikim promenama u bliskoj budućnosti, kada žene postanu inteligentnije i samostalnije.
- Kada žena počne više da koristi svoj mozak – kazao bi – njeni reproduktivni organi će funkcionisati slabije.
Iako je ovo zvučalo ubedljivije od argumenata drugih stručnjaka, nije bilo i utešnije, niti je imalo ikakvu praktičnu primenu. Sada kada sam otkrila da žene i deca nose najteži teret naše surovog ekonomskog sistema, shvatila sam da je smešno očekivati od njih da čekaju na dolazak socijalne revolucije koja će ispraviti nepravdu. Potražila sam neko hitno rešenje za njihov pakao, ali nisam mogla da nađem ništa korisno.
U kući je vladao potpuni nesklad, iako se spolja činilo da je sve u redu. Ed je očigledno ponovo bio miran i zadovoljan, ali ja sam se osećala skučeno i nervozno. Ako bih otišla na neki miting i tamo se zadržala duže nego što treba, bilo mi je nelagodno, pa sam sva uplašena hitala kući. Često sam puta odbijala pozive za predavanja jer bih osetila Edovo neodobravanje. Tamo gde nisam mogla da odbijem, na svojoj temi bih radila nedeljama, više razmišljajući o Edu nego o datom pitanju. Pitala sam se kako li bi mu se svidela ova tačka ili onaj argument i da li bi se složio s njima. Pa ipak, nikada nisam mogla da sebe nateram da mu pročitam teze, a ako bi se pojavio na mitingu, njegovo prisustvo me je činilo posramljenom, pošto sam znala da ne veruje u moj rad. Otud je samopouzdanje počelo da mi jenjava. Pojavili su se čudni živčani napadi. Bez ikakvog prethodnog upozorenja, sručila bih se na pod kao pokošena jakim udarcem. Nisam gubila svest i uspevala sam da vidim i razumem šta se zbiva oko mene, ali nisam mogla da izgovorim niti jednu reč. Osećala sam grč u grudima i stisak u grlu; noge su me tako strašno bolele da sam imala utisak da mi neko razdire mišiće. Ovakvo stanje bi znalo da potraje od deset minuta do sat vremena i da me potpuno iznuri. Solotarov nije uspeo da postavi dijagnozu ovog problema, pa me je odveo kod specijaliste, koji nije bio ništa mudriji. Ni ispitivanja dr Vajta nisu dala nikakve rezultate. Jedni su govorili kako je u pitanju histerija, drugi da je reč o zavaljenoj materici. Znala sam da je ovo drugo pravi razlog, ali nisam htela da pristanem na operaciju. Bila sam sve uverenija da dugo neću spoznati ljubavni sklad, te da mi umesto mira sudbina sprema čarke. U takvom životu nema mesta za dete.
Iz različitih delova zemlje stizali su pozivi za predavačku turneju. Bila sam rada da pođem, ali nedostajalo mi je hrabrosti da sa Edom zapodenem razgovor na ovu temu. Znala sam da se neće složiti, dok će nas njegov nepristanak po svoj prilici približiti nasilnom raskidu. Doktori su mi savetovali strog odmor i promenu boravišta, ali me je iznenadilo kada je Ed počeo da navaljuje da se preselim.
- Tvoje zdravlje je važnije od svega – kazao je – ali najpre mora da se rešiš smešne ideje da moraš sama da se izdržavaš.
Sada zarađuje dovoljno za oboje, pa će mu biti drago da ostavim posao babice i prestanem da gubim svoje zdravlje pomažući nesretnim derištima da dođu na svet. Pozdravio je mogućnost da se stara o meni i priušti mi slobodno vreme i oporavak. Kasnije, govorio je, biću u stanju da odem na turneju. Shvatio je koliko to želim i znao je koliko mi je teško da glumim posvećenu suprugu. Uživao je u domu koji sam mu tako ulepšala, nastavljao je, ali videlo se da nisam zadovoljna. Bio je uveren da će mi promena dobro doći, da će ponovo doneti nekadašnje raspoloženje i vratiti me njemu.
Nedelje koje su usledile bile su srećne i spokojne. Puno vremena smo provodili zajedno, često odlazivši na put po zemlji ili na koncerte i opere. Ponovo smo počeli zajedno da čitamo, a Ed mi je pomogao da razumem Rasina, Korneja i Molijera. Zanimali su ga jedino klasici; Zola i njegovi savremenici bili su mu mrski. Opet, kada bih ostala sama u toku dana, posvećivala sam se savremenijoj književnosti, pored toga što sam planirala jedan broj predavanja za moju predstojeću turneju.
Vesti iz Monžuika/Atentat na Del Kastilja
Usred ovih priprema stigle su vesti o mučenjima u španskom zatvoru Monžuik. Tri stotine muškaraca i žena, mahom sindikalista, uz po kojeg anarhistu, uhapšeno je 1896, nakon eksplozije bombe u Barseloni tokom neke verske povorke. Čitav svet bio je zaprepašćen vaskrsnućem Inkvizicije, činjenicom da zatvorenici danima ne dobijaju hranu ili vodu, te da su izloženi šibanju i gorenju usijanim okovima. Jednom su čak i jezik odsekli. Ove zverske metode korišćene su kako bi se izvukla priznanja. Nekoliko ovih nesrećnika je pomerilo pameću i u delirijumu pominjalo svoje nedužne saborce, koji su momentalno osuđivani na smrt. Osoba odgovorna za ove užase bio je španski premijer Kanovas del Kastiljo. Slobodarski časopisi iz Evrope, poput „Frankfurter cajtunga“ (Frankfurter Zeitung) i pariskog „Antrozižona“ (Intransigeant) pozivali su na javni protest protiv Inkvizicije XIX veka. Napredni članovi Donjeg doma britanske skupštine, Rajshtaga i francuskog parlamenta tražili su da se Kanovas zaustavi. Jedino je Amerika stajala skrštenih ruku. Uz izuzetak radikalnih listova, štampa je održavala zaveru ćutanja. Zajedno sa prijateljima osetila sam jaku potrebu za hitnim probijanjem tog zida. Na sastanku sa Edom, Justusom, Džonom Edelmanom i Harijem Kelijem, koji je došao iz Bostona, uz saradnju italijanskih i španskih anarhista, rešili smo da našu kampanju započnemo masovnim mitingom. Nakon toga je trebalo da se održe demonstracije ispred španskog konzulata u Njujorku. Čim se čulo za naše planove, reakcionarna štampa je počela da proziva vlasti da zaustave „Crvenu Emu“, što je nadimak koji mi je nalepljen još od mitinga na Junion skveru. Na veče našeg okupljanja pojavila se policija naoružana do zuba, zakrčivši čak i podijum, pa govornici jedva da su mogli da se maknu, a da se ne očešaju o nekog policajca. Kada je na mene došao red da govorim, iznela sam detaljan izveštaj o metodama koje se koriste u Monžuiku, a onda pozvala na protest protiv užasa u Španiji.
Pritajene emocije publike, dovedene do visokih frekvencija, odjednom su buknule i razlile se u gromoglasan aplauz. Pre nego što je pljeskanje potpuno utihnulo, neki glas sa balkona povika:
- Gđice Goldman, zar ne mislite da neko iz španske ambasade u Vašingtonu ili njujorškog konzulata treba da bude ubijen u znak osvete za situaciju koju ste upravo opisali?
Intuitivno sam znala da je moj ispitivač verovatno neki detektiv koji pokušava da me uhvati u zamku. Među policajcima pored mene nastalo je komešanje, kao da se spremaju da me ščepaju. Publika je ćutala, u napetom iščekivanju. Na tren sam zastala, a onda odgovorila mirno i odlučno:
- Ne, mislim da niko od španskih predstavnika u Americi nije dovoljno vredan da bude ubijen, ali da sam sada u Španiji, ubila bih Kanovasa del Kastilja.
Anarhista Anđoliljo
Nakon par nedelja stigle su vesti da je Kanovas del Kastiljo usmrćen pucnjima anarhiste Anđolilja. Njujorški listovi su istog časa otpočeli pravi lov na vodeće anarhiste ne bi li uzeli izjave o ovom čoveku i njegovom činu. Reporteri su me danonoćno gnjavili za intervju. Poznajem li čoveka? Jesam li vodila prepisku sa njim? Jesam li ga nagovorila da ubije Kanovasa? Morala sam da ih razočaram. Niti sam poznavala Anđolilja, niti sam se dopisivala s njim. Sve što znam jeste da je on delao, dok je ostatak nas samo pričao o strašnim skandalima.
Saznali smo da je Anđoliljo živeo u Londonu i da je među našim prijateljima slovio za osetljivog mladića, revnosnog studenta, ljubitelja muzike i knjiga, sa posebnom strašću prema poeziji. Mučenja iz Monžuika su ga proganjala, pa je odlučio da ubije Kanovasa. Otišao je u Španiju, očekujući da premijera zatekne u parlamentu, ali tamo je saznao da se Kanovas oporavlja od „državničkih poslova“ u Santa Agedi, mondenskom letovalištu. Anđoliljo je otputovao tamo. Kanovasa je sreo gotovo odmah, ali ovaj je bio u društvu žene i dvoje dece.
- Mogao sam onda da ga ubijem – izjavio je Anđoliljo na sudu – ali nisam hteo da rizikujem živote nedužne žene i dece. Kanovas je taj koga sam hteo; on je jedini odgovoran za zločine u Monžuiku.
Zatim je posetio vilu Kastiljo, predstavivši se kao dopisnik jednog konzervativnog italijanskog lista. Kada se našao licem u lice sa premijerom, usmrtio ga je pucnjima iz pištolja. Uto je utrčala gđa Kanovas i zviznula Anđolilja posred lica.
- Nisam želeo da vam ubijem muža – izvinjavao joj se Anđoliljo – samo sam ciljao u državnika koji je odgovoran za zverstva u Monžuiku.
Nova predavačka turneja i hapšenje
Anđoliljev atentat i njegova strašna smrt živo su me podsetili na jul 1892. Sašina golgota traje već pet godina. Kako sam samo bila blizu da doživim sličnu sudbinu! Nedostatak pišljivih pedeset dolara sprečio me je da se pridružim Saši na putu za Pitsburg – no, može li iko da razume duhovne patnje i napor koji je to iskustvo iziskivalo? Pa opet, cena je bila vredna lekcije koju sam naučila iz Sašinog čina. Otad sam prestala da na političke atentate gledam kao pojedini drugi revolucionari, sa čisto utilitarističke tačke gledišta ili u odnosu na njihovu propagandnu vrednost. Unutrašnje sile koje jednog idealistu nagone da pribegne nasilju, često puta uništavajući njegov vlastiti život, počele su da mi znače mnogo više. Sada sam ubeđena da iza svakog političkog čina takve vrste stoji naivna osoba naglašene osetljivosti i nežnog duha. Takva bića ne mogu da nastave da žive spokojno pred prizorom velike ljudske bede i nepravde. Njihove reakcije na surovost i nepravdu u svetu neizbežno moraju naći izraz u nekom nasilnom činu, u krajnjoj tački pucanja njihove napaćene duše.
U Providensu sam nastupala nekoliko puta, bez i najmanjeg incidenta. Roud Ajlend je još uvek slovio za jednu od retkih država koja održava tradiciju nesputane neslobode govora. Dva naša okupljanja na otvorenom, kojima je prisustvovalo na hiljade ljudi, prošla su dobro. Ipak, policija je očigledno odlučila da prekine naš poslednji miting. Kada sam sa nekoliko prijatelja stigla na trg na kojem je trebalo da se održi okupljanje, u toku je bio nastup nekog člana Socijalističke radničke partije, pa smo, ne želeći da ga prekidamo, našu binu postavili malo dalje odatle. Moj dobri prijatelj Džon H. Kuk, jako aktivan radnik, otvorio je miting, nakon čega sam počela svoj govor. Uto se pojavio policajac koji trči prema nama, vičući:
- Prestani da lupetaš! Prestani ovog trena ili ću te skinuti sa te bine!
Nastavila sam da pričam. Neko povika:
- Ne obaziri se na tog siledžiju – slobodno nastavi!
Došao je, sav zadihan. Kada je uhvatio dah, zareža:
- Jesi gluva? Zar ti nisam rekao da prekineš? Kakvo je to nepoštovanje zakona?
- Jeste li vi zakon? – uzvratih. – Mislila sam da je vaša dužnost da čuvate zakon, a ne da ga kršite. Zar ne znate da mi zakon u ovoj državi daje pravo da slobodno govorim?
- Malo sutra – odgovori on – ja sam zakon.
Publika poče da zviždi i dobacuje psovke. Policajac poče da me vuče sa improvizovane pozornice. Masa je izgledala opasno i počela je da sužava krug oko njega. Dunuo je u pištaljku. Do trga su dojurila patrolna kola, dok je nekoliko policajaca banulo u gomilu vitlajući svojim pendrecima. Ovaj policajac, još uvek me držeći, povika:
- Odbijte te proklete anarhiste kako bih mogao da prođem sa ovom ženom. Uhapšena je.
Odveli su me do patrolnih kola i bukvalno ubacili unutra.
U policijskoj stanici sam zahtevala da mi kažu odakle im pravo da me prekidaju u poslu.
- Zato što ste Ema Goldman – odgovori policijski podnarednik za stolom. – Znate, anarhisti u ovom mestu nemaju nikakva prava.
Naredio je da me zaključaju u ćeliju, gde ću provesti noć.
Bilo mi je to prvo hapšenje od 1893, ali s obzirom da sam stalno očekivala da upadnem u ralje zakona, navikla sam da kad god idem na mitinge ponesem neku knjigu. Umotala sam se u skutove haljine, popela na dasku koju su postavili kao krevet u moju ćeliju, pribila se uz rešetkasta vrata, kroz koja je sijalo svetlo, i bacila se na čitanje. Ubrzo se iz susedne ćelije začu jecanje.
- Šta je bilo? – prošaptah. – Jeste li bolesni?
Ženski glas odgovori između jecaja:
- Moja deca, moji mališani bez majke! Ko će se sada brinuti o njima? Moj bolesni muž, šta li će s njim biti?
Ridanje postade glasnije.
- Ej ti, pijana budalo, prekini s tim cviljenjem! – doviknu nadzornica odnegde.
Plač utihnu, ali se čulo kako žena šparta po svojoj ćeliji kao životinja u kavezu. Kada se malo smirila, zamolila sam je da mi ispriča svoje muke; možda joj mogu pomoći. Saznala sam da je majka šestoro dece, od kojih najstarije ima četrnaest, a najmlađe svega godinu dana. Muž joj je bolestan deset meseci, nije sposoban za rad, pa se u očaju poslužila veknom hleba i konzervom mleka iz bakalnice u kojoj je nekad radila. Uhvaćena je na delu i predata policiji. Preklinjala je da je puste tu noć kako joj kući ne bi brinuli, ali policajac je insistirao da pođe s njim, ne pruživši joj šansu čak ni da se javi svojima. U stanicu je stigla nakon večere. Nadzornica joj je rekla da može da naruči hranu ako ima novac. Žena nije jela ceo dan; vrtelo joj se u glavi od gladovanja i skapavala je od brige; opet, nije imala ni filera.
Udarcem u vrata dozvala sam nadzornicu i zamolila je da mi poruči večeru. Za manje od petnaest minuta vratila se sa poslužavnikom na kojem je bilo šunke i jaja, vrućih krompira, hleba, maslaca, uz veliku činiju kafe. Dala sam joj novčanicu od dva dolara, a ona mi je vratila kusur od petnaest centi.
- Ala je ovde skupo! – rekoh.
- Jok i nije, mala. Nismo ti mi narodna kuhinja.
Videlo se da je dobro raspoložena, pa sam je zamolila da jedan deo mog obroka prosledi komšinici. Ona tako i postupi, ali uz komentar:
- Stvarno si budala što takvu gozbu bacaš na običnu lopužu.
Sutra ujutru su me, zajedno sa komšinicom i drugim nesrećnicama, izveli pred sudiju za prekršaje. Pustili su me na uslovnu do suđenja, ali kako novac za jemstvo nije mogao odmah biti podignut, vratili su me u stanicu. U jedan popodne su me ponovo pozvali, ovaj put pred gradonačelnika. Ta osoba, ništa manje naduvena i deblja od policajca, obavestila me je da će me pustiti ako pod zakletvom obećam da se nikad više neću vratiti u Providens.
- Baš lepo od vas – odgovorih – ali s obzirom da nemate slučaj protiv mene, vaša ponuda i nije tako velikodušna kao što se čini, zar ne?
Kazala sam mu da ne dajem nikakva obećanja, ali da, ukoliko će mu zbog toga biti lakše, mogu da ga obavestim da samo što nisam pošla na predavačku turneju do Kalifornije.
- Možda potraje tri meseca, možda i duže, ne znam. Ono što znam jeste da vi i vaš grad ne možete da izdržite bez mene mnogo duže od toga, tako da sam rešila da se vratim.
Gradonačelnik i njegovi lakeji zagrmeše, a ja sam puštena na slobodu.
„Svuda isti pokolj!“
Po dolasku u Boston, šokirale su me novinske reportaže iz Hejzeltona u Pensilvaniji, gde je upucan dvadeset jedan štrajkač. Ti ljudi su bili rudari koji su pošli u Latimer, koji je u istoj državi, ne bi li nagovorili tamošnje radnike da se pridruže štrajku. Šerif ih je sustigao na javnom drumu, ne dozvolivši im da produže dalje. Naredio im je da se vrate u Hejzelton, a kada su oni to odbili, on i njegov odred za poteru otvorili su vatru.
Novine su pisale da je šerif to učinio u samoodbrani; masa je bila opasna. Međutim, među šerifovim ljudima nije bilo nijedne žrtve, dok je dvadeset jedan radnik pokošen, a izvestan broj drugih ranjen. Iz samog izveštaja je bilo jasno da su ti ljudi pošli goloruki, bez ikakve namere da pruže otpor. Svuda masakri nad radnicima, svuda isti pokolj! Monžuik, Čikago, Pitsburg, Hejzelton – manjina koja se večito iživljava i drobi većinu. Mase broje milione, a opet su tako slabe! Probuditi ih iz teške letargije, načiniti ih svesnim njihove snage – to je ta velika potreba. Uskoro ću, rekoh sebi, moći da doprem do njih po celoj Americi. Vatrenim jezikom nateraću ih da shvate u kakvoj potčinjenosti i nedostojanstvu žive! Prikazala mi se sjajna vizija prve velike turneje i prilike koju će mi ona doneti u svrhu odbrane našeg ideala. Moje sanjarenje, međutim, ubrzo je prekinula pomisao na Eda. Naš zajednički život – šta će biti s njim? Zašto ne može da ide ruku pod ruku sa mojim poslom? Davanje čovečanstvu samo će uvećati moje lične potrebe i učiniti da više volim i želim Eda. On će svakako razumeti; sâm je predložio da odem na neko vreme. Edov prizor me ispuni toplinom, ali srce mi je treptalo od straha.
Konačan raskid sa Edom
Iako razdvojeni tek dve nedelje, čežnja za njim bila je jača nego prilikom povratka iz Evrope. Jedva sam uspevala da se suzdržim dok voz nije pristigao na glavnu stanicu, gde me je Ed čekao. Kod kuće je sve delovalo novo, lepše i privlačnije. Edove umilne reči zvonile su kao muzika u mojim ušima. Sklonjena i zaštićena od spoljašnjih čarki i sukoba, pribila sam se uz njega i uživala u našem osunčanom domu. Moja zagrejanost za odlazak na turneju jenjavala je usled očaranosti mojim voljenim. Usledio je mesec radosti i uživanja, ali moj san je ubrzo stiglo bolno buđenje. Za to sam mogla da zahvalim Ničeu. Naime, još od povratka iz Beča gajila sam nadu da će Ed pročitati moje knjige. Zamolila sam ga da to učini, a on je dao reč da će to uraditi čim nađe malo vremena. Jako me je rastužilo što je Ed tako ravnodušan prema novim književnim snagama u svetu. Jedno veče smo se okupili kod Justusa na oproštajnoj zabavi. Bio je tu Džejms Haneker, kao i naš mladi prijatelj P. Jelinek, daroviti slikar. Počeli su da raspravljaju o Ničeu. Pridružila sam im se, izražavajući svoje oduševljenje velikim pesnikom i filozofom, iznoseći utiske koje su njegova dela ostavila na mene. Haneker se začudio.
- Nisam znao da vas zanima išta drugo osim propagande – primeti.
- To je zato što nemate pojma o anarhizmu – odgovorih – inače biste znali da on pokriva svaku fazu života i ljudske delatnosti, kao i to da podriva stare, prevaziđene vrednosti.
Jelinek je rekao kako je on anarhista zato što je umetnik; svi kreativni ljudi moraju biti anarhisti, tvrdio je, zato što njihov izraz traži slobodno polje rada. Haneker je bio uporan u tvrdnji da umetnost nema nikakve veze sa bilo kakvim „izmima“.
- Sâm Niče je dokaz za to – tvrdio je. – On je aristokrata, a njegov ideal je natčovek zato što niti saoseća, niti veruje u obično stado.
Istakla sam kako Niče nije društveni teoretičar već pesnička duša, buntovnik i inovator. On nije aristokrata ni po poreklu, ni po imovinskom stanju, već po svom duhu. U tom smislu, Niče je anarhista, a svi pravi anarhisti jesu aristokrate, rekoh. Onda progovori Ed. Glas mu je bio hladan i usiljen, a ja sam iza njega slutila oluju.
- Niče je budala – reče on – čovek oboleo u glavi. Od rođenja je osuđen na idiotizam, koji ga je na kraju i uzeo pod svoje. Za njega se neće znati za manje od deset godina, baš kao ni za sve druge kvazimoderniste. Oni su obični cirkuzanti u poređenju sa istinskim velikanima prošlosti.
- Ali ti nisi ni čitao Ničea – oštro se usprotivih – kako možeš da govoriš o njemu?
- A, jesam – odgovori. – Odavno sam pročitao sve one gluposti koje si donela iz inostranstva.
Bila sam zabezeknuta. Haneker i Jelinek se okomiše na Eda, ali ja sam bila i suviše povređena da bih nastavljala raspravu. Znao je koliko mi je bilo stalo do toga da pročita moje knjige, koliko sam se nadala i čekala ga da uvidi njihovu vrednost i značaj. Kako je mogao da me drži u neizvesnosti, kako je mogao da ćuti nakon što ih je pročitao? Razume se, ima pravo na svoje mišljenje, u to sam bespogovorno verovala. Nije mene pogodilo to što ima drugačije gledište od mene, već njegov prezir i ruganje nečemu do čega je meni jako stalo. Haneker i Jelinek, donekle meni nepoznati, pozdravili su moje interesovanje za novi duh, dok je moj ljubavnik lično učinio da ispadnem glupa, detinjasta, nemerodavna. Želela sam da pobegnem iz Justusove krčme, da budem sama; ipak, zaustavila sam se. Nisam mogla da podnesem otvoren sukob sa Edom. Kasno te noći, kada smo se vratili kući, kazao mi je:
- Hajde da ne kvarimo naša divna tri meseca; nije Niče vredan toga.
Srce me je zabolelo.
- Ne radi se o Ničeu, već o tebi – grunuh. – Pod izgovorom velike ljubavi dao si sve da me vežeš za sebe i lišiš me svega onoga do čega držim više od života. Nije ti dovoljno što si mi vezao telo, želiš da mi vežeš i duh! Najpre pokret i moji prijatelji, a sada knjige koje volim. Želiš da me otrgneš od njih. Ti si pustio korenje u prošlosti. Nema problema, ostani tamo! Ali nemoj ni da sanjaš da mene tamo držiš. Nećeš mi potkresati krila, nećeš me sprečiti da letim. Oslobodiću se, makar to značilo da te istrgnem iz srca.
Stajao je leđima naslonjen na vrata svoje sobe, sklopljenih očiju, bez nagoveštaja da čuje išta od onog što mu govorim. Međutim, više me nije bilo briga. Ušla sam u svoju sobu, a srce mi je bilo hladno i prazno. Poslednjih nekoliko dana protekli su, spolja gledano, mirno, čak u prijateljskoj atmosferi, a Ed mi je pomogao da se spremim za odlazak. Na stanici me je zagrlio. Znala sam da ima nešto da kaže, ali on je ćutao. Ni meni se nije dalo da pričam. Kada se voz pokrenuo, a Edova figura se izgubila u daljini, shvatila sam da nam život nikad više neće biti isti. Moja ljubav je pretrpela prejak udarac. Sada je bila nalik na napuklo zvono; nikada više od njega nećemo čuti onu poznatu, jasnu, veselu pesmu.
[1] Free silver campaign (eng.) – populistički pokret V.Dž. Brajana, koji se dva puta kandidovao za predsednika SAD zasnivajući svoju kampanju na platformi tzv. slobodnog srebra, odnosno obećanjima da će zlatni standard zameniti bimetalnim standardom, koji će omogućiti slobodno kovanje srebrnog novca, pored zlatnog. Legendarna knjiga L. Frenka Bauma „Čarobnjak iz Oza“ (1900.) zapravo u celosti predstavlja parabolu ovog pokreta. (prim.prev.)