Poglavlje 16

Prva stanica je bila Filadelfija, koju sam od hapšenja 1893. posetila bezbroj puta, uvek nastupajući pred jevrejskom publikom. Ovaj put sam pozvana da održim predavanje na engleskom za nekoliko američkih organizacija. Tokom boravka u Gradu bratske ljubavi odsela sam u kući gđice Perl Maklaud, predsednice Ženske liberalne lige. Iako mi je bilo draže toplije gostoprimstvo moje stare prijateljice Nataše Notkin, kod koje sam se osećala kao kod kuće, u prijatnom društvu mojih ruskih prijatelja, predloženo je da budem u stanu gđice Maklaud, koji je pristupačniji Amerikancima koji bi želeli da me upoznaju.

Mitinzi su bili solidno posećeni, no kako sam još uvek patila od uznemirujućih scena sa Edom, nisam smatrala da sam dorasla situaciji, pa je mojim predavanjima manjkalo inspiracije. Opet, moja poseta nije bila potpuno beskorisna. Stekla sam uporište i izvestan broj prijatelja, među njima i jednu krajnje zanimljivu ženu, Suzan Paten. Preko Saše sam znala da je Suzan jedna od njegovih američkih prijateljica sa kojom održava redovnu prepisku. Svidela mi se zbog toga, kao i zbog njene dobrodušnosti.

U Vašingtonu sam nastupala pred jednim nemačkim društvom za slobodnu misao. Nakon predavanja, srela sam se sa grupom Rajcel Fronde (Reitzel Freunde), kako su se nazivali čitaoci časopisa „Armer Tofela“. Većina njih je pre podsećala na mesare nego na idealiste. Jedan čovek, koji se hvalio da radi za vladu SAD, raspredao je o lepoti u slikarstvu i književnosti – ne za neuku rulju, naravno, već za izabranu manjinu. Nije imao živce za anarhizam, zato što „želi da sve načini istim“.

• Kako, recimo, neki fizikalac može da traži ista prava kao ja, koji sam obrazovan čovek? – pitao me je.

Smatrao je da ne verujem iskreno u takvu jednakost, niti da to čini ijedan drugi vodeći anarhista. Ubeđen je da je samo koristimo kao mamac. Uopšte nas ne krivi; „rulju i treba naterati da plati.“

• Koliko dugo čitate „Armer Tofel“? – zanimalo me je.
• Od prvog broja – ponosno odgovori.
• I to je sve što ste uspeli da izvučete odatle? Pa, mogu samo da kažem da moj prijatelj Robert baca svoje bisere pred svinju.

Ovaj skoči na noge i ljutito napusti prostoriju, praćen salvama smeha ostalih iz njegove družine.

Jedan drugi Rajcelov „prijatelj“ predstavio se kao pivar iz Sinsinatija. Približio mi se i zapodenuo razgovor o seksu. Čuo je da sam „veliki zagovornik slobodne ljubavi“ u SAD. Oduševilo ga je što nisam samo pametna, kao što sam upravo dokazala, već i mlada i šarmantna, sušta suprotnost stroge plavočarapanke[1] kakvom me je zamišljao. I on veruje u slobodnu ljubav, iako smatra da većina muškaraca i žena nisu dovoljno zreli za nju, pogotovo žene koje redovno pokušavaju da sputaju muškarce. Opet, „Ema Goldman, to je druga priča“. Od njegove prostote i zlobnog smijuljenja pripala mi je muka. Okrenula sam mu leđa i otišla u svoju sobu. Kako sam bila premorena, zaspala sam gotovo istog trena. Probudilo me je uporno kucanje na vratima.

• Ko je? – pozvah.
• Prijatelj – stiže odgovor. – Hoćete li da otvorite?

Bio je to glas pivara iz Sinsinatija. Iskočila sam iz kreveta, a onda povikala iz sve snage:

• Ako se odmah ne izgubite, uzbuniću celu kuću!
• Molim vas – kukao je s druge strane vrata – ne pravite scenu. Oženjen sam čovek, imam odraslu decu. Mislio sam da verujete u slobodnu ljubav.

Zatim sam čula kako hitrim korakom odlazi.

Kakva je korist od visokih ideala, pitala sam se. Vladin službenik koji se usuđuje da sebe stavlja iznad fizikalca; ugledni stub društva kojem je slobodna ljubav samo sredstvo za preljubu – obojica čitaoci Rajcela, briljantnog buntovnika i idealiste! Njihove glave i srca su ostali pusti kao Sahara. Svet je sigurno pun ovakvih ljudi, svet koji sam rešila da probudim. Obuze me osećaj beskorisnosti i turobne usamljenosti.

Na putu iz Vašingtona u Pitsburg taj osećaj je šikljao neprestano. Do koske me je bolelo i tištilo sećanje na Houmsted i Sašu. Kad god sam gostovala u Gradu čelika, srce bi mi pritisnuo težak teret. Prizor upaljenih džinovskih peći i vatre koja kulja iz njih pekao mi je dušu.

Na stanici su me sačekali Karl Nold i Henri Bauer, što je malo odagnalo moju potištenost. Dvojica mojih prijatelja su puštena iz Zapadnog zatvora u maju iste godine (1897). Nikada ranije nisam upoznala Bauera, ali Karl me je podsetio na dane našeg upoznavanja, novembra 1892. Prijateljstvo koje smo tada započeli ojačalo je kroz našu prepisku dok je Karl bio u zatvoru. Naš sadašnji susret trebalo je da dodatno učvrsti vezu između nas. Bilo je lepo videti opet to drago, živahno lice. Zatvor ga je učinio zamišljenijim, no svejedno mu nije ugušio radost u životu. Bauer, krupan i razdragan, štrčao je nad nama kao div. „Slon sa porodicom“, dobaci hodajući između nas, dok smo Karl i ja uzalud pokušavali da pratimo njegove ogromne korake.

Prilikom prethodnih poseta Pitsburgu uvek bih odsedala kod svog dobrog prijatelja Harija Gordona i njegove porodice. Hari je bio jedan od naših najboljih radnika, veran i energičan prijatelj. Gđa Gordon, jednostavna i dobrodušna žena, bila mi je jako privržena. Uvek je davala sve od sebe da moj boravak u njenoj kući učini onoliko prijatnim i udobnim koliko to dopušta skromna plata njenog muža. Volela sam da provodim vreme sa Gordonovima, pa sam svoje pratioce zamolila da me odvedu kod njih. Ovi su, pak, bili čvrsto rešili da najpre proslavimo moj dolazak.

Računala sam da u Pitsburgu neće biti predavanja. Karl i Henri su pokrenuli novu kampanju za Sašino oslobođanje i Odboru za pomilovanje podneli molbu podržanu isključivo potpisima radnika. Nisam verovala u takve poteze, ali nisam htela ni da svoj pesimizam prenosim na prijatelje. Obojica su bili lepo raspoloženi. Organizovali su večeru u jednom obližnjem restoranu, u prostoriji u kojoj ćemo biti sami i gde nas niko neće ometati. Prvu čašu smo popili s nogu, ćutke. Nazdravili smo u Sašino ime. Njegov duh je lebdeo nad nama i međusobno nas zbližio u našim zajedničkim ciljevima i poslu. Onda su mi Karl i Henri prepričali svoja zatvorska iskustva i godine koje su proveli pod istim krovom sa Sašom. Saša planira bekstvo.

Ima genijalan plan; gotovo da mi je oduzeo dah. No, čak i da uspe da pobegne iz zatvora, mislila sam se, gde bi otišao? U Americi bi morao da se krije do kraja života. Bio bi begunac kojeg će na kraju uhvatiti. Rusija je druga priča. Tamo se stalno dešavaju slična bekstva. Opet, u Rusiji vlada revolucionarni duh, a politički zatvorenici slove za progonjene nesrećnike u očima radnika i seljaka; mogao bi da računa na njihovo razumevanje i podršku. S druge strane, devet desetina samih američkih radnika istog trena bi se pridružili lovu na Sašu. Nold i Bauer su se složili sa mnom, ali su me zamolili da svoje strepnje ne prenosim Saši. Na granici je izdržljivosti; vid ga izdaje, zdravstveno stanje mu je sve gore i ponovo se prepušta mračnim mislima o samoubistvu. Nada za bekstvo i razrada njegovog plana oživela je njegov borbeni duh. Ne smemo ga obeshrabriti, ali možda ga možemo ubediti da sačeka dok ne istrošimo sva pravna sredstva za njegovo oslobođenje.

Toliko smo se uneli u razgovor da smo izgubili svaki pojam o vremenu. Na naše čuđenje, otkrili smo da je ponoć odavno prošla. Moji pratioci su smatrali da je prekasno da idem kod Gordonovih, pa su predložili da me odvedu u neki hotelčić koji drži jedan čitalac „Armer Tofela“. Usput sam im opisala svoje iskustvo sa vašingtonskom družinom Rajcel Fronde, ali Bauer me je uveravao da pitsburški hoteldžija drugačiji. Zaista se ispostavio kao jako gostoprimljiv.

• Za Emu Goldman mora da ima soba kod mene – reče ljubazno.

Tek što nismo pošli uz stepenište, kad nam uši zapara histerični ženski glas.

• Soba za Emu Goldman! – urlala je. – Ovo je ugledan porodični hotel, a ne sklonište za tu bestidnicu, slobodnu ljubavnicu jednog robijaša!

„Daj da se gubimo odavde“, molila sam svoje prijatelje. Pre nego što smo dobili priliku da se maknemo, onaj papučar lupi pesnicom o pult, zahtevajući da zna ko je gazda.

• To ti meni reci, Ksantipo jedna! – vikao je. – Jesam li ja gazda u ovoj kući ili ne?

Uz pokunjeni pogled u mom pravcu, žena izlete iz prostorije. Gazda je ponovo bio miran i ljubazan. Ne može da me pusti napolje po kijametu, bunio se; moram da ostanem makar na jednu noć. Meni je, kako god, bilo dosta svega, pa smo otišli.

• Zašto ne svratiš u moju jazbinu? – predloži Karl.

Sa ženom i sinčićem živi u jednosobnom stanu sa kuhinjom, pa bi im bilo drago da to podele sa mnom. Dragi, velikodušni Karl nije ni slutio koliko mi je mrsko da nepozvana boravim po tuđim kućama. Međutim, bila sam umorna i isrcpljena, i nisam želela da ga povredim.

• Idem gde me god povedeš, Karolus, makar i u pakao – rekoh – samo daj da smo tamo što pre!

Najzad smo se dogegali do Noldovog stana u Alegeniju, pošto je Bauer pre toga otišao kući. Otvorila su se vrata slabo osvetljene sobe. Dočekala nas je jedna prsata, pomalo raščupana devojka, a onda me je Karl predstavio. Stekla sam utisak da joj nije svejedno što ovako upadam. Stan je mali, imao je samo jedan krevet, a u njemu je spavalo dete. Začuđeno pogledah u Karla.

• Ne brini, Ema – reče on. – Neli i ja ćemo spavati na podu, a ti ćeš deliti krevet sa klincem.

Nećkala sam se i želela da odem, ali kiša je lila kao iz kabla. Okrenula sam se ka ženi da joj se izvinim za nelagodnosti kojima ih izlažem, ali ona nije htela ni da čuje; ćutke je otišla u kuhinju, zalupivši vrata. Poluobučena, legla sam u krevet pored dečačića i odmah zaspala. Probudio me je vrisak:

• Ubiće me! Upomoć! Policija!

U sobi je bio mrkli mrak. Skočila sam u strahu, isprva ne shvatajući šta se događa. U tami sam napipala sto i šibice. Kada sam upalila svetlo, videla sam kako se dva tela valjaju po podu i tuku. Žena je kolenima pritiskala Karla u pokušaju da ga ščepa za vrat, istovremeno dozivajući policiju. Karl je odbijao njene udarce i činio ludačke napore da se iskobelja. Nikad u životu nisam videla gnusniji prizor. Strgla sam ženu sa Karla, zgrabila svoje stvari i izjurila na ulicu pre nego što je bilo ko do njih došao k sebi. Sa metežom u glavi, otrčala sam po teškoj kiši kod Henrija, koga sam probudila i ispričala mu šta se desilo. Istog trena je krenuo sa mnom u potragu za hotelom. I Karl je bio pohitao za mnom, pa smo sve troje po pljusku pošli u Pitsburg, s obzirom da su hoteli u Alegeniju zatvoreni tako kasno. Obigrali smo tuce gostionica, ali uvek bi nas najurili, nesumnjivo zbog toga što sam bila skroz pokisla i neugledna, bez ijednog kofera, pošto su mi stvari ostale kod Karla. Gotovo da se bilo razdanilo kada smo napokon našli hotelčić koji bi me primio.

Drhtavih kolena i cvokotavih zuba ušunjala sam se u krevet, navlačeći ćebad preko lica ne bih li se skrila od životnih užasa. Kako god, uzalud sam tražila zaborav u snu. Kao da su me sa svih strana spopadale tamne utvare. Zlokobni zidovi zatvora koji drže Sašu, godine njegovog mučenja, moji vlastiti zatvorski dani, gnusno iskustvo od pre sat vremena, sve se to mešalo u nadrealnoj, cerekavoj poruzi tame i očaja. Pa opet, negde u daljini treperio je zračak svetlosti. Znala sam; prepoznala sam ga; poticao je od Eda. Pomisao na našu ljubav i dom začas je razvejala sive oblake. Ispružila sam drhtave ruke, ali jedino što ih je sačekalo bilo je ništavilo, šuplje i hladno kao samo moje srce.

Tri dana potom stigla sam u Detroit. Ono što me je uvek najviše privlačilo u tom gradu bio je Robert Rajcel. Njegova domišljatost i neprikosnoveno pero oduševljavali su me još od onda kada sam počela da čitam njegov list. Njegova hrabra odbrana čikaških mučenika i junački napori da im spase živote utisnuli su u mom umu sliku o njemu kao neustrašivom buntovniku i borcu. Ovakvu predstavu dodatno je ojačala njegova podrška Saši. U vreme kada je Most, koji je poznavao Sašin revolucionarni zanos, umanjivao značaj njegovog čina i klevetao ga, Rajcel je veličao i Sašu i atentat. Njegov članak „Im Hochsummer fiel ein Schuss“[2] bio je plemenita i dirljiva posveta našem hrabrom momčiću. Preko njega mi je postao jako blizak, pa sam žudela da Rajcela i lično upoznam.

Prošlo je bezmalo pet godina otkad sam upoznala urednika „Armer Tofela“, prilikom gostovanja u Njujorku. Sećanje na taj susret sada je živo stajalo preda mnom. Bilo je kasno uveče kada sam, još uvek za svojom šivaćom mašinom, čula jako kucanje na kapcima od prozora.

• Puštaj viteze lutalice! – grunuo je Justusov bas.

Kraj Justusa sam ugledala čoveka koji je bio visok i širok u leđima gotovo kao i on, a koga sam odmah prepoznala kao Roberta Rajcela. Pre nego što sam stigla da ga pozdravim, počeo je da me tobože kori.

• Jak si mi ti anarhista! – grmeo je. – Zagovaraš potrebu za odmorom, a radiš duže od roba. Došli smo da ti pokidamo lance i vodimo te sa nama, makar to značilo i na silu. Napred, marš! Devojčice, spremaj se! Dolazi ‘vamo, kad već ne umireš od želje da nas pozoveš u svoje devičanske odaje.

Moji neočekivani gosti stajali su tačno ispod ulične svetiljke. Rajcel je bio gologlav. Grm plave kose, već dobrano posedele, padao je po celom njegovom visokom čelu. Po izgledu je bio jači i snažnji, mlađi i življi od Justusa. Obema se rukama držao za okapnicu, dok mi je pogledom pažljivo ispitivao lice.

• Kako glasi presuda? – povika. – Jesam li primljen?
• A ja? – odgovorih pitanjem.
• Ti si odavno položila – odgovori. – Došao sam da ti uručim nagradu i ponudim se da ti budem vitez.

Ubrzo sam šetala između dvojice muškaraca u pravcu Justusove krčme, gde su nas dočekali veseli pokliči i „Hoch soll er leben”[3], te ture vina. Justus je, svojom uobičajenom lakoćom pokreta, zavrnuo rukave, otišao iza šanka i insistirao na tome da igra domaćina. Robert je galantno ponudio ruku da me odvede na čelo stola. Dok smo prolazili kroz špalir, Justus je intonirao svadbenu melodiju iz opere „Loengrin”. Pesmu je prihvatila cela družina, redom sastavljena od darovitih pevača.

Robert je bio glavna zvezda skupa. Smisao za humor mu je bio penušaviji od vina kojim su se svi prisutni besplatno častili. Količina koju je popio prevazilazila je čak i Mostove kapacitete po tom pitanju, a što ga je više točio, bio je sve pričljiviji. Njegove krajnje živopisne i zabavne priče šikljale su kao voda sa izvora. Bio je nepresušan. Dugo nakon što je većina drugih poklekla, moj vitez je i dalje pevao i raspredao o životu i ljubavi.

Već je bila gotovo zora kada sam sa Robertom izašla na ulicu, držeći ga pod ruku. Spopala me je velika želja da zagrlim tog fascinantnog čoveka kraj mene, tako prijatnog i divnog – što po stasu, što po umu. Bila sam ubeđena da i ja njega jako privlačim; stavljao mi je to do znanja celo veče svakim svojim pogledom i dodirom. Dok smo tako šetali, mogla sam osetiti da gori od silne želje. Gde bismo mogli da odemo? Ova mi misao jurnu kroz glavu dok sam sve uzbuđenija hodala kraj njega, iščekujući i očajnički se nadajući da će dati neki predlog.

• A Saša? – odjednom upita. – Čuješ li se često sa našim krasnim momčićem?

Čarolija se raspršila. Osećala sam se kao da me je neko zafrljačio nazad u svet bede i čarki. Ostatak šetnje smo proveli u razgovoru o Saši i njegovom činu, o Mostovom stavu i njegovim pogubnim posledicama. Sada je bio drugi Robert – buntovnik i borac protiv nepravde.

Pred mojim vratima me je uzeo u naručje, prošaptavši vrelim dahom:

• Hajde da zaboravimo na ružnu stranu života.

Nežno sam se oslobodila njegovog zagrljaja.

• Prekasno, srce – odgovorih. – Tajanstveni glasovi noći su utulili, počinje dnevna kakofonija.

Razumeo je. Piljeći nežno u moje oči, kazao je:

• Ovo je tek početak našeg prijateljstva, hrabra moja Ema. Brzo ćemo se ponovo sresti u Detroitu.

Širom sam otvorila prozor i posmatrala ritmično njihanje njegovog stamenog tela, sve dok se nije izgubio iza ugla. Zatim sam se vratila svom životu i svojoj šivaćoj mašini.

Nakon godinu dana, pročulo se da je Rajcel bolestan i da ima tuberkulozu kičme, što je dovelo do oduzetosti donjih ekstremiteta. Bio je vezan za krevet, poput Hajnea, kome se jako divio i na koga je u izvesnoj meri podsećao duhom i osećanjima. No, Robert se čak i na samrtnoj postelji nije dao obeshrabriti. Svaki redak koji bi napisao bio je poziv na slobodu i borbu. Iz takve postelje on je ubedio Glavni radnički sindikat u njegovom gradu da me pozove da nastupim na tadašnjoj Jedanaestoj novembarskoj komemoraciji. „Dođi par dana ranije“, pisao mi je, „kako bismo mogli da obnovimo prijateljstvo iz dana kada sam još uvek bio mlad.“

U Detroit sam stigla predveče, na dan koji je bio predviđen za miting, a sačekao me je Martin Drešer, čije su dirljive pesme često izlazile u časopisu „Armer Tofel“. Na moju razonodu, a na zaprepašćenje rulje na stanici, visoki i nezgrapni Drešer je kleknuo ispred mene, sa buketom crvenih ruža, i izjavio sledeće:

• Od vašeg viteza, moja kraljice, s njegovom večitom ljubavlju.
• A ko će taj vitez biti? – upitah.
• Robert, razume se! Ko bi se drugi usudio da svoju ljubav pošalje kraljici anarhista?

Ljudi su se smejali, ali čovek koji je klečao ispred mene se nije dao zbuniti. Da bih ga poštedela teške prehlade (zemlja je bila pod snegom), ispružila sam ruku i kazala:

• A sad, slugo, vodi me dvorcu mome.

Drešer ustade, načini naklon, pruži mi ruku i svečano me otprati do kočija.

• Hotel Randolf – naredi.

Kada smo stigli tamo, zatekli smo desetak Robertovih prijatelja koji nas čekaju. Sam vlasnik je jedan od obožavalaca „Armer Tofela“.

• Moja najbolja soba i vina stoje vam na raspolaganju – obavesti me.

Znala sam da su upravo Robertova uviđavnost i prijateljstvo utrli put i obezbedili mi pažnju i gostoprimstvo njegovog kružoka.

Tarner hol je bio dupke pun, a raspoloženje publike bilo je u skladu sa atmosferom te večeri. Sam događaj je delovao još svečaniji zbog nastupa dečjeg hora i majstorske izvedbe jedne dobre revolucionarne pesme od strane Martina Drešera. Bilo je predviđeno da se publici obratim na nemačkom. Utisak koji je na mene ostavila čikaška tragedija nije izbledeo uprkos minulim godinama. Te noći je delovao dirljiviji, možda zbog blizine Roberta Rajcela, koji je poznavao, voleo i borio se za naše čikaške mučenike, a koji sada i sâm polako kopni. Uspomena na 1887. poprimila je živi oblik, oličavajući njihovu Golgotu i dajući mi snage da se vinem u visine egzaltacije, nade i života koji izvire iz junačke smrti.

Na kraju mitinga sam pozvana da ponovo izađem pred publiku, kako bih iz ruku jedne zlatokose petogodišnjakinje primila ogroman buket crvenih karanfila, koji je bio i suviše veliki za njeno sitno telo. Priljubila sam ovu devojčicu uz srce i odnela je sa sve buketom.

Kasnije te večeri upoznala sam Džoa Labadija, istaknutog individualnog anarhistu markantnog izgleda koji me je upoznao sa sveštenikom dr H.S. Makauanom. Obojica su izrazili žaljenje što nisam govorila na engleskom.

• Došao sam samo da bih vas slušao – obavestio me je dr Makauan, dok je Džo, koga su svi iz milošte zvali Labadi, primetio:
• Zašto onda ne ponudite gđici Goldman vašu propovedaonicu? Onda biste mogli da slušate našu „Crvenu Emu“ na engleskom.
• Sjajna ideja! – odgovori velečasni. – Međutim, gđica Goldman je protiv crkve; da li biste govorili tamo?
• Govorila bih i u paklu ako treba – rekoh – pod uslovom da me đavo ne vuče za skutove.
• Dogovoreno onda – viknu on – govorićete u mojoj crkvi i niko vas neće vući za skutove, niti vam braniti da kažete ono što želite.

Dogovorili smo se da održim predavanje o anarhizmu, s obzirom da je reč o temi o kojoj većina ljudi ne zna gotovo ništa.

Uz cveće koje mi je poslao moj „vitez“ stigao je i poziv da ga posetim u bilo koje doba nakon mitinga, pošto će biti budan. Delovalo je čudno da jedan bolesnik ostaje budan toliko kasno, ali Drešer me je uveravao da se Robert najbolje oseća nakon zalaska sunca. Kuća mu je bila poslednja u ulici, sa pogledom na veliki vrt. Robert ga je nazvao „Luginsland“; bilo je to sve što njegove oči gledaju poslednjih tri i po godina. Njegova unutrašnja vizija, pak, oštra i prodorna, lutala je do dalekih zemalja i predela, donoseći mu sve kulturno blago koje one poseduju. Jarko svetlo koje izbija iz njegovog isturenog prozora moglo se videti izdaleka; podsećalo je na svetionik koji čuva Robert. Iz kuće su odzvanjali pesma i smeh. Kada sam ušla u Rajcelovu sobu, shvatila sam da je puna ljudi; dim je bio toliko gust da se Robert uopšte nije video, dok su lica prisutnih bila nerazgovetna. Glas mu veselu viknu:

• Dobrodošla u naš hram! Dobrodošla u jazbinu tvog viteza koji te obožava.

Robert je, odeven u belu košulju čiji su dugmići pri vratu bili raskopčani, sedeo u krevetu, podbočen hrpom jastuka. Ako izuzmemo bledilo u licu, sve seđu kosu i njegove tanane, providne ruke, nije odavao utisak bolesnog čoveka. Jedino mu se u očima videlo mučeništvo koje je preživljavao. U njima više nije bilo svetla bezbrižnosti. Bolna srca sam ga zagrlila i pritisla njegovu lepu glavu uza se.

• Tako materinski? – bunio se. – Zar nećeš da poljubiš svog viteza?
• Naravno – zamucah.

Gotovo da sam zaboravila na druge ljude u sobi, kojima me je Robert upravo stao predstavljati kao „Vestalku[4] socijalne revolucije“.

• Pogledajte je! – vikao je. – Pogledajte; liči li vam na čudovište kakvim je prikazuju u štampi, na besnu heteru? Pogledajte njenu crnu haljinu sa belim okovratnikom u tom svečanom izdanju, gotovo nalik na kaluđericu.

Bila sam postiđena i obuzeta mislima o sebi.

• Hvališ me kao da sam konj kojeg želiš da prodaš – najzad se pobunih.

To ga ni najmanje nije omelo.

• Zar nisam kazao da si svečana? – pobedonosno izjavi. – Ne ponašaš se u skladu sa svojom reputacijom. Wien her – pozva on. – Nazdravimo našoj vestalki!

Ljudi su opkolili Robertov krevet, držeći čaše u rukama. Ispio je svoju naiskap, a onda je zafrljačio u zid.

• Ema je sada jedna od nas. Naš pakt je zapečaćen; bićemo joj verni do poslednjeg daha!

Izveštaj sa mitinga i mog nastupa stigao je do Rajcela pre mene, s obzirom da je urednik njegovih novina doneo vrlo pohvalne vesti. Kada sam mu pomenula Makauanov poziv, Robert se oduševio. Poznaje sveštenika i smatra ga retkim izuzetkom u „mantiji dušespasitelja“. Ispričala sam mu za svog prijatelja sa Blekvela, mladog sveštenika, pomenuvši kako je bio dobar i pun razmevanja.

• Šteta što si ga upoznala u zatvoru – čikao me je Robert – možda bi se uverila da je strastven ljubavnik.

Bila sam sigurna da ne bih mogla da volim svešteno lice.

• Gluposti, draga moja, ljubav nema veze sa ideologijom – odgovori on. – Imao sam devojke u svakoj varoši i selu, ali one ni izdaleka nisu bile toliko zanimljive kao što je očigledno tvoj sveštenik. Ljubav nema ništa sa bilo kakvim „izmima“, što ćeš i sama shvatiti kad odrasteš.

Uzalud sam insistirala da mi ispriča sve o tome. Nisam dete, s obzirom da mi je gotovo dvadeset devet. Bila sam sigurna da se nikad više neću zaljubiti u nekoga ko ne deli moje ideje.

Sutradan ujutru, u hotelu me je probudilo obaveštenje da desetak novinara čeka na intervju sa mnom. Želeli su da čuju nešto o najavljenom govoru u crkvi dr Makauana. Pokazali su mi jutarnja izdanja sa udarnim naslovima: EMA POKAZUJE MATERINSKI INSTINKT – ZAGOVORNICA SLOBODNE LJUBAVI ZAJAHALA DETROITSKU PROPOVEDAONICU – CRVENA EMA OSVOJILA MAKAUANOVO SRCE – KONGREGACIONA CRKVA POSTAJE LEGLO ANARHIJE I SLOBODNE LJUBAVI.

Sledećih nekoliko dana, naslovnice svakog detroitskog lista vrvele su od vesti o predstojećem skrnavljenju crkve i nagoveštenom rušenju kongregacije od strane „Crvene Eme“. Izveštaji o članovima koji prete ispisnicama i komitetima koji opsedaju sirotog dr Makauana sledili su jedan za drugim.

• Doći će mu glave – rekoh Rajcelu dan pre mitinga – a ja ne bih da budem krivac za to.

Međutim, Robert je smatrao da čovek zna šta radi; jedino je ispravno da ne dâ na sebe, makar time samo kušao svoju nezavisnost u crkvi.

• U svakom slučaju, moram se ponuditi da odustanem – predložih – i Makauanu pružim priliku da opozove svoj poziv ukoliko to želi.

Poslali su jednog prijatelja kod našeg sveštenika, ali on se vratio sa porukom da velečasni ima nameru da svoj plan istera do kraja po svaku cenu. „U crkvi koja poriče pravo na reč najomraženijoj osobi ili veri nema mesta za mene“, poručio je. „Ne smeš da se obazireš na posledice po mene.“

U Tabernaklu je ulogu predsedavajućeg uzeo velečasni dr Makauan. U kratkom govoru koji je pročitao iz pripremljenog teksta, objasnio je svoju poziciju. Rekao je kako nije anarhista: nikada nije puno razmišljao o tome i zaista je jako slabo upućen u tu tematiku. Upravo je zbog toga i otišao u Tarner hol 11. novembra uveče. Nažalost, Ema Goldman je govorila na nemačkom, a kada su mu predložili da bi možda mogao da je sluša na engleskom u sopstvenoj crkvi, odmah je pristao. Smatrao je da će članovima njegove crkve biti drago da čuju ženu koju godinama progone kao „društvenu opasnost“; kao dobri hrišćani, mislio je, imaće razumevanja za nju. Zatim mi je prepustio propovedaonicu.

Odlučila sam da se držim isključivo ekonomske strane anarhizma i da maksimalno izbegavam religijsku tematiku i pitanje slobodne ljubavi. Smatrala sam da toliko dugujem čoveku koji se tako hrabro postavio. Barem njegova crkva neće imati izgovor da tvrdi kako sam Tabernakl iskoristila da udarim na boga ili podrijem svetu instituciju braka. Prošla sam bolje nego što sam očekivala. Jednosatno predavanje koje sam održala ispraćeno je bez ikakvih upadica, a na kraju se začuo i gromoglasan aplauz.

• Pobedili smo! – šapnu mi dr Makauan kada sam sela.

Njegova radost je bila kratkog veka. Aplauz jedva da se bio stišao kada je neka starija gospođa ratoborno ustala.

• Gospodine predsedavajući – navaljivala je ona – da li gđica Goldman veruje u boga ili ne?

Za njom je usledio drugi.

• Da li podržava pogubljenje svih vladara?

Onda je jedan sitan, mršav muškarac skočio na noge i piskavim glasom rekao:

• Gđice Goldman, vi verujete u slobodnu ljubav, zar ne? Ali, zar taj vaš sistem ne bi doveo do situacije da na svakom ćošku počnu da niču javne kuće?
• Moraću da ovim ljudima odgovorim bez okolišanja – rekoh svešteniku.
• Samo napred – odgovori on.
• Dame i gospodo – počeh – ovde sam došla da koliko je god to moguće, izbegavam da vam stajem na žulj. Namera mi je bila da se pozabavim isključivo osnovnim ekonomskim pitanjima koja nam diktiraju živote od kolevke do groba, bez obzira na veru ili moralna shvatanja. Sada vidim da je to bila greška. Ako čovek uđe u borbu, ne sme se žaliti na par žuljeva. Evo, dakle, mojih odgovora: Ne verujem u boga, zato što verujem u čoveka. Koliko god grešio, čovek je hiljadama godina unazad radio ne bi li ispravio brljotine koje je napravio vaš bog.

Prostorijom zavlada opšti metež.

• Bogohulnica! Jeretik! Grešnica! – vrištale su žene. – Ućutkajte je! Izbacite je napolje!

Kada se situacija smirila, nastavila sam.

• Što se tiče ubistva vladara, to isključivo zavisi od položaja datog glavešine. Ako me pitate za ruskog cara, svakako smatram da ga treba poslati tamo gde mu je i mesto. Ako je vladar nesposoban kao američki predsednik, onda on nije vredan toga. Postoje, kako god, pojedini moćnici koje bih ubila prvim sredstvom koje mi padne pod ruku. To su Neznanje, Sujeverje i Zatucanost – najrđaviji tirani na svetu. Kada je reč o gospodinu kojeg je zanimalo neće li slobodna ljubav doneti još javnih kuća, moj odgovor je sledeći: sve će one zvrjati prazne ukoliko ljudi budućnosti budu iole nalik njemu.

Odmah je nastao džumbus. Uzalud je predsedavajući lupao i pozivao na red. Ljudi su skakali na klupe, mahali šeširima, vikali i nisu hteli da izađu iz crkve sve dok nisu pogasili svetla.

Sutradan ujutru, većina novina je prenela vest kako je miting u Tabernaklu bio sraman spektakl. Ideja dr Makauana da mi dozvoli da održim predavanje u Tabernaklu naišla je na opštu osudu. Čak se i poznati agnostik Robert Ingersol pridružio horu. „Mislim da su svi anarhisti bolesni, između ostalih i Ema Goldman“, izjavio je. „Takođe smatram da je velečasni dr Makauan velikodušan čovek, a ne kukavica. Kako god, ne ide vam na čast da nekog ludaka ili ludaču pozovete da govori pred bilo kojim javnim skupom.“ Dr Makauan je napustio crkvu.

• Idem u jedan rudarski gradić – reče mi. – Verujem da će rudari mnogo više ceniti moj rad.

Bila sam sigurna u to.

Moja prepiska sa Edom nakon odlaska iz Njujorka bila je prijateljske prirode, no ipak usiljena. Po dolasku u Detroit, čekalo me je dugačko pismo od njega, pisano u onom starom nežnom duhu. Nije pominjao našu zadnju scenu. Nestrpljivo čeka da se vratim, pisao je, i nada se da ću mu se pridružiti o praznike. „Kad vam je voljena udata za javni život, morate naučiti da budete genügsam [zadovoljni malim]”, stajalo je u pismu. Nisam mogla da zamislim da je Ed genügsam, ali shvatila sam da pokušava da se pomiri sa mojim potrebama. Volela sam ga i želela, ali bila sam odlučna u nameri da nastavim svoj posao. Ipak, jako su mi nedostajali i on i njegov šarm, koji me je i dalje privlačio. Javila sam mu telegrafom da sam pošla kod sestre Helene i da ću kući biti za manje od nedelju dana.

Osim kratke posete nakon izlaska iz zatvora, u Ročester nisam svraćala od 1894. Kao da je bilo pre sto godina, toliko mi se toga izdešavalo u životu. Promene su zadesile i sudbinu moje voljene sestre Helene. Porodica Hohštajn sada je živela komotnije, u kućici sa malo zelenila pozadi. Parobrodska agencija je, uprkos skromnim prihodima, ipak popravila njihovu materijalnu situaciju. Helena je i dalje nosila najveći teret; detetu je bila potrebna čak i više nego ranije, a isti je slučaj bio i sa poslom. Većina njihovih mušterija bili su litvanski i letonski seljaci, koji su radili najteže poslove u SAD. Iako su im plate male, uspevali su da pošalju novac kući i dovedu rodbinu u Ameriku. Siromaštvo i dirinčenje ih je načinilo tupim i sumnjičavim, što je iziskivalo odmerenost i strpljenje u poslovanju sa njima. Moj zet Jakov, obično krajnje uzdržan i tih, često bi planuo u sudaru sa takvom glupošću. Kako god, Helenu su mnoge mušterije videle kao vičniju od učenog Jakova Hohštajna. Umela je da smiri uzburkane vode. Imala je razumevanja za ove robove nadničare i shvatala je njihovu psihologiju. Nije im ona samo prodavala karte i prosleđivala novac; uspevala je da uđe u njihove bedne živote. Pisala je njihova pisma kući i pomagala im oko raznih problema. Nisu, pak, oni bili jedini koji su dolazili po Heleninu utehu i pomoć. Gotovo ceo komšiluk joj se izjadao. I dok je moja zlatna sestra imala vremena za svačiju tužbalicu, sama se nikad nije žalila, niti je oplakivala svoja protraćena nadanja, snove i mladalačke težnje. S oduševljenjem sam shvatila kolika je snaga zatočena u tom neobičnom stvorenju; bila je veliki čovek sabijen na i suviše skučenom prostoru.

Na dan mog dolaska nisam imala priliku da se malo više družim sa Helenom. Uveče, kada su deca legla, a kancelarija bila zatvorena, mogle smo da razgovaramo. Nije zabadala nos u moj život; ono što sam joj kazivala prihvatala je sa razumevanjem i ljubavlju. Sama je mahom govorila o deci, svojoj i Leninoj, kao i o teškom životu naših roditelja. Dobro sam znala zašto stalno pominje tegobe našeg oca. Upirala se da me zbliži sa njim i pomogne mi da ga bolje razumem. Mnogo je patila zbog našeg neprijateljskog odnosa, koji je kod mene prerastao u mržnju. Prestravila se kada sam joj pre tri godine poslala poruku nakon što mi je javila da je otac na izdisaju. Imao je tešku operaciju grla, pa me je Helena pozvala da dođem i budem kraj njegove postelje. „Taj je odavno trebalo da umre”, odgovorila sam telegramom. Otad se stalno trudila da promeni moj stav prema čoveku čija je surovost unakazila detinjstvo svih nas.

Podsećanje na našu setnu prošlost načinilo je Helenu ljubaznijom i velikodušnijom. Upravo sam zahvaljujući njenom divnom duhu i vlastitom razvoju vremenom zalečila gorčinu koju sam osećala prema ocu. Shvatila sam da roditelji više iz neznanja nego iz grubosti čine toliko groznih stvari svojoj bespomoćnoj deci. Tokom moje kratke posete Ročesteru 1894, videla sam oca po prvi put nakon pet godina. I dalje sam se osećala otuđeno, ali više nisam bila neprijateljski nastrojena. Tom prilikom sam se uverila da je otac fizički propao, ostavši tek senka nekada snažnog i zdravog čoveka. Stanje mu se stalno pogoršavalo. Desetočasovno dirinčenje u fabrici uz suvu hranu bilo je štetno po njegovo narušeno i rovito zdravstveno stanje, dodatno pogoršano uvredama i poniženjima koje je morao da trpi. Bio je jedini Jevrejin, čovek od bezmalo pedeset godina, stranac koji ne zna jezik zemlje u koju je došao. Većina mladića koji su radili sa njim vodili su poreklo iz inostranstva, ali su poprimili najgore američke osobine, bez ijedne vrline. Bili su neotesani, prosti i bezdušni. Napredovali su na smicalicama i trikovima koje su smeštali „Ješi“. Neprestano su se tako iživljavali nad njim i šikanirali ga, do te mere da je gubio svest. Doneli bi ga kući, a on bi se naterao da se sutradan vrati tamo. Nije smeo sebi da dozvoli da ostane bez posla koji mu donosi deset dolara nedeljno.

Prizor tako bolesnog i iznurenog oca izbrisao je poslednji trag mog neprijateljstva prema njemu. Počela sam da na njega gledam kao na jednog iz mase izrabljenih i porobljenih za koje sam živela i radila.

U našim razgovorima Helena je stalno tvrdila kako je očevo nasilje u mladosti bilo rezultat viška energije, za koju u tako malom mestu kao što je Popelan nije mogao naći ispust. Imao je ambicije za sebe i svoju porodicu, sanjao o velegradu i velikim postignućima koje bi mogao tamo da ostvari. Seljaci su svoje prihode dopunjavali obrađujući zemlju; većina Jevreja, pak, s obzirom da im je gotovo svako zanimanje uskraćeno, živeli su od seljaka. Ocu su takve metode bile ispod časti, dok mu je ponos vređalo svakodnevno ponižavanje službenika sa kojima je morao da se nosi. Promašen život i nedostatak prilike da svoj talenat uposli na pravi način učinili su da postane ogorčen, mrzovoljan i grub prema najbližima.

Godine koje sam provela u kontaktu sa običnim narodom, društvenim žrtvama unutar i van zatvora, kao i intenzivno čitanje pokazali su mi dehumanizujući efekat pogrešno usmerene energije. Bezbroj puta sam imala priliku da gledam ljude koji život započinju ambiciozno i optimistički, da bi ih onda sputalo neprijateljsko okruženje. I suviše su često postajali osvetoljubivi i bezobzirni. Razumevanje do kojeg sam ja došla kroz vlastitu borbu moja sestra je stekla zahvaljujući svom izuzetno osetljivom karakteru i nesvakidašnjoj intuiciji. Bila je mudra, a da nije znala mnogo o životu.

Puno sam se družila sa svojom sestrom Lenom i njenom porodicom prilikom ove posete. Već je imala četvoro dece, uz još jedno koje je na putu. Bila je izmoždena od toliko čestih trudnoća i borbe da spoji kraj s krajem. Jedina radost koja je Lena imala bila su njena deca. Najvedrija od sve četvoro bila je mala Stela, koja je za mene oduvek predstavljala zračak sunca u tmurnom Ročesteru. Sada ima deset godina, jako je inteligentna, osetljiva i puna maštarija o svojoj Tante Emma, kako me je zvala. Od moje prošle posete Stela je počela da mi piše, izražavajući neobične i prenaglašene čežnje svoje mlade duše. Očeva okrutnost i činjenica da više voli njenu mlađu sestru bila je velika i ozbiljna tragedija za to osetljivo dete. To što mora da s njom spava u istom krevetu jako je teško padalo Steli. Njeni nemaju strpljenja za „takva izvoljevanja”; osim toga, i suviše su siromašni da sebi priušte još mesta. No, ja sam Stelu razumela itekako dobro: njena tragedija je predstavljala reprizu mojih muka kada sam bila njenih godina. Bilo mi je drago što malecka kraj sebe ima Helenu, kojoj se mogla požaliti, ali i to što oseća potrebu da mi se poveri. „Mrzim ljude koji su zli prema mojoj Tante Emma“, pisala je Stela sa jedva sedam godina. „Kad porastem, ima da se borim za nju.“

Bio je tu i moj brat Jegor. Do četrnaeste godine je, kao i većina američkih dečaka, bio bezobziran i neukrotiv. Voleo je Helenu jer mu je bila toliko posvećena. Ja očigledno nisam ostavila takav trag u njegovom umu. Bila sam obična sestra, poput Lene – nema tu oko čega čovek da se uzbuđuje. Ipak, izgleda da sam prilikom posete 1894. u njemu pobudila dublja osećanja. Otad mi je, kao i Stela, postao jak privržen, možda i zbog toga što sam uspela da ubedim oca da ga ne tera da nastavlja školovanje. Jegor se u školi pokazao inteligentnim, što je starcu dalo nadu da će najmlađi sin ostvariti njegove lične propale ambicije i postati učenjak. Najstariji sin Herman je predstavljao razočarenje po tom pitanju. Mogao je napraviti čuda svojim rukama, ali je mrzeo školu, pa je otac na kraju izgubio svaku nadu da će ikad videti Hermana kao „čoveka od znanja“. Poslao ga je u jednu mašinsku radionicu, gde je dečak uskoro dokazao da mu je mnogo lakše da se izbori sa najkomplikovanijim mašinama nego sa najjednostavnijom lekcijom. Postao je nov čovek, ozbiljan i usredsređen. Otac nije mogao da prežali razočarenje; međutim, nada umire poslednja. Kako je Jegoru škola išla dobro, ocu su ponovo počele da se priviđaju fakultetske diplome. I opet su ga omeli u planovima. Moja poseta je izvadila situaciju. Argumenti u korist „našeg mališana“ imali su bolji efekat od molbi kojima sam nekad pokušava da spasim sebe. Jegor se zaposlio u Hermanovoj radionici. Docnije je naš dečak pretrpeo radikalnu promenu: zaljubio se u nauku. Radnički život i korpa za užinu kojima se toliko divio izgubili su svoj sjaj. Nervirala ga je radionica, puna buke i prostakluka. Čitanje i učenje su postali njegova nova ambicija. Kontakt sa siromašnim radničkim svetom zbližio je Jegora i mene. „Postala si moja junakinja“, pisao mi je; „bila si u zatvoru, uz narod si i u kontaktu sa mladalačkim težnjama.“ Ja ću imati razumevanja za njegovo buđenje, dodao je; sve svoje nade polaže u mene, jer jedino ja mogu ubediti oca da ga pusti da dođe u Njujork. Želi da uči. Opet, suvišno je i reći da se otac tome nije obradovao, već se usprotivio. Razočarao ga je taj balavac koji ne zna šta hoće, kazao je. Povrh toga, plata koju Jegor zarađuje je potrebna kući, sada kada ga sopstveno zdravlje izdaje i neće još dugo moći da izdrži na poslu. Bili su potrebni dani moljakanja i obećanje da ću Jegora uzeti kod sebe na stan pre nego što će otac popustiti. Jegor je imao želju, a sada je doživeo da mu se san ostvari, čime sam osvojila njegovo trajno obožavanje.

Gostovanje u Ročesteru se ovaj put ispostavilo kao prva prijatna poseta porodici. Bilo je to nepoznato iskustvo – da me toplo i srdačno prime oni koji su mi uvek bili stranci. Moja sestra Helena i ona dva mlada života kojima sam bila potrebna pomogli su mi da se zbližim sa roditeljima.

Na putu za Njujork puno sam razmišljala o čestim razgovorima sa Edom u vezi predloga da upišem medicinu. Bila je to moja želja još dok sam živela u Kenigzbergu, a školovanje u Beču ponovo je probudilo tu čežnju. Ed je tu ideju oduševljeno prihvatio, uveravajući me da će ubrzo moći da mi plati studiranje. Međutim, plan da primim Jegora i da mu pomognem odložiće ostvarivanje moje nade da postanem lekar. Strahovala sam i da se Ed ne naljuti zbog ove nove prepreke i ideje da moj brat živi kod nas. Svakako mu ga neću nametati na silu.

Eda sam zatekla u izvrsnom stanju i lepom raspoloženju. Stančić je bio svečano ukrašen, kao što je moj dragi uvek činio kada se vraćam kući. Nije se ni najmanje protivio mojim planovima u vezi Jegora, već je istog trena pristao da ga primimo: kada moj brat bude počeo da živi s nama, rekao je, neće se više osećati tako usamljeno dok sam ja odsutna. Priča li Jegor puno, raspitivao se nestrpljivo. On je sâm u stanju da satima sedi i da pritom ne izusti ni reč, pa je odahnuo kada sam mu kazala da je Jegor ćutljiv momak koji voli da se druži s knjigama. Što se tiče predloga da studiram medicinu, Ed je bio siguran da će vrlo brzo moći da tu zamisao sprovede u delo. „Na putu je da zgrne bogatstvo“, uveravao me je ozbiljnog lica; njegov partner je usavršio jedan izum, novinu u svetu albuma, koja će se svakako ispostaviti kao veliki uspeh.

• Želimo da budeš naš treći partner – najavio je radosno. – Možeš da tu čudnu spravu poneseš sa sobom kada sledeći put pođeš na turneju.

Ponovo je, kao na početku našeg zajedničkog života, počeo da se upušta u maštarije o tome šta će uraditi za mene kada se obogati.

Jegor je stigao posle Nove godine. Ed ga je odmah zavoleo, a ovaj je ubrzo bio potpuno oduševljen mojim dragim. Trebalo je da uskoro pođem na novu turneju, pa je saznanje da će moja dva „deteta“ jedno drugom praviti društvo u mom odsustvu bila velika uteha.

[1] Žena sa izrazitim intelektualnim pretenzijama, često puta nauštrb svoje ženstvenosti (prim.prev.)

[2] Beše jedan pucanj usred leta (prim.prev.)

[3] Visoko će taj da živi. (prim.prev.)

[4] Vestales (lat.) – sveštenice boginje Veste, zadužene da čuvaju večnu vatru koja simbolički predstavlja trajnost rimske države. Bile su organizovane u posebne kolegije od četiri, to jest šest sveštenica. Na njihovom čelu stajala je najstarija virgo vestalis maxima. Jedna od prvih ovakvih sveštenica bila je Romulova majka Rea Silvija (prim.prev.)