Poglavlje 23 – KKUSIUSK izdavaštvo

Čim sam se smestila u svoju novu sobu, otišla sam kod Justusa Švaba. Zatekla sam ga u krevetu, tek kao senku čoveka koji je nekad bio. Grlo mi se steglo kada sam ugledala našeg diva koji je toliko propao. Znala sam da gđa Švab spada s nogu od posla u krčmi, pa sam je zamolila da me pusti da se staram o Justusu. Dala mi je reč, mada je bila sigurna da bolesni čovek neće nikom drugom osim nje dozvoliti da pazi na njega. Svi smo bili svesni nežne veze koja je postojala između Justusa i njegove porodice. Njegova žena mu je bila saputnica sve ovo vreme. Oduvek je bila slika i prilika zdravlja, ali Justusova bolest, briga i prekomerni rad ostavili su jasan trag na njoj; nekadašnji mladalački ten zamenilo je bledilo.

Dok sam ja razgovarala sa gđom Švab, ušao je Ed. Postideo se kada me je ugledao; i ja sam bila zbunjena. Brzo je povratio kontrolu nad sobom i prišao nam. Gđa Švab se izvinila, rekavši kako mora da se postara za pacijenta, pa smo ostali sami. Bio je to bolan trenutak za koji ni on ni ja neko vreme nismo mogli naći pravo rešenje.

Iako tokom svog boravka u inostranstvu nisam bila u kontaktu sa Edom, znala sam šta se dešava u njegovom životu posredstvom zajedničkih prijatelja, koji su me obavestili da mu se rodilo dete. Pitala sam ga kakav je osećaj biti otac. Odmah je živnuo, započevši pesmu o svojoj maloj devojčici i iznoseći detalje o njenoj dražesnosti i neverovatnoj inteligenciji. Bilo mi je drago da vidim kako je od nekadašnje osobe koja mrzi bebe postao njihov obožavalac. Setila sam se kako je uvek odbijao da se uselimo u zgradu u kojoj ima dece.

Vidim da mi ne veruješ – brzo primeti. – Čudi te što sam toliko uzbuđen zbog toga. E pa, nije to zato što sam ja postao otac, već zato što je moja klinka stvarno izuzetno dete.

Bilo je zapanjujuće čuti to od čoveka koji je imao običaj da govori kako su „najhumanija bića budalasta, ali roditelji su i budalasti i slepi: oni svoju decu smatraju za čuda prirode i očekuju da to isto misli ceo svet“.

Uverila sam ga da ne sumnjam u njega, ali da bih, u želji da budem potpuno sigurna, možda bilo bolje da me pusti da vidim to čudo od deteta.

Stvarno hoćeš da je vidiš? Stvarno želiš da je dovedem kod tebe? – vikao je.
Pa da, naravno – odgovorih. – Znaš da sam oduvek volela decu – zašto ne bih volela i tvoje?

Neko vreme je ćutao, a onda kazao:

Naša ljubav i nije bila naročito uspešna, zar ne?
Je li ljubav ikada takva? – odgovorih. – Naša je trajala sedam godina, što bi većina ljudi smatrala dugim vremenskim periodom.
Postala si mudra tokom prošle godine, draga Ema – odgovori.
Jok, samo sam starija, dragi Ed.

Rastali smo se uz obećanje da se uskoro ponovo vidimo.

Na ruskoj večerinki povodom proslave Nove godine, Ed je došao sa jednom ženom za koju sam bila ubeđena da mu je supruga. Bila je krupna i imala je izuzetno prodoran glas. Ed se uvek gnušao ove osobine kod žena; kako sada može da je podnosi? Okružilo me je društvo, dok su prijatelji sa Ist Sajda došli da mi postavljaju pitanja u vezi pokreta u Engleskoj i Francuskoj. Eda to veče više nisam videla.

Prva obaveza po dolasku u Ameriku bila mi je da nađem posao. Ostavila sam vizitkarte kod nekoliko mojih prijatelja iz sveta medicine, ali prolazile su nedelje bez ijednog primljenog poziva. Hipolit je pokušao da se zaposli u jednom češkom anarhističkom nedeljniku. Tamo je posla bilo na izvoz, ali ne i para; smatralo se nemoralnim uzimati novac za pisanje u jednom anarhističkom listu. Sva štampa na stranim jezicima, uz izuzetak „Frajhajta“ i lista „Fraj arbajter štime“, izlazila je zahvaljujući dobrovoljnom radu ljudi koji se izdržavaju od nekog drugog posla, odvajajući svoje večeri i subote za potrebe pokreta. Hipolit je, s obzirom da je bez zanata, čak bio bespomoćniji u Njujorku nego u Londonu. Američki pansioni retko su zapošljavali ljude.

Napokon, na Badnje veče, stigao je poziv od dr Hofmana.

Pacijentkinja je zavisnica od morfina – obavestio me je – i jako težak i ozbiljan slučaj. Noćnoj sestri sam morao da dam slobodnu nedelju; nije mogla da izdrži toliki napor. Pozvao sam te da je menjaš.

Iako ponuda nije zvučalo sjajno, bio mi je potreban posao.

Bila je gotovo ponoć kada sam sa doktorom stigla do kuće naše pacijentkinje. U prostranoj sobi na spratu, u krevetu je ležala poluobučena, ošamućena žena. Njeno lice, uokvireno grmom crne kose, bilo je bledo, a uz to je i teško disala. Osvrnula sam se i na zidu spazila portret jednog krupnog čoveka koji svojim sitnim, neprobojnim očima pilji u mene. Podsetio me je na nekoga koga kao da sam srela ranije, ali nisam mogla da se setim gde i u kojoj situaciji. Dr Hofman je počeo da mi daje uputstva. Pacijentkinja se zove gđa Spenser, kazao je. Leči je već izvesno vreme, pokušavajući da je odvikne od lekova. Dobro joj je išlo, ali nedavno joj se bolest vratila, pa je ponovo počela da uzima morfin. S obzirom da pacijentu u takvom stanju ne možete pomoći dok ne dođe k sebi, trebalo je da joj proveram puls i utopljavam je. Gđa Spenser tokom noći jedva da se mrdnula. Pokušala sam da prekratim vreme uz knjigu, ali nisam mogla da se koncentrišem. Progonila me je slika čoveka sa zida. Kada je stigla dnevna sestra, pacijentkinja je i dalje spavala, iako je u međuvremenu počela normalno da diše.

Uskoro je došao i kraj moje nedelje. Sve to vreme gđa Spenser nije iskazala ni najmanje zanimanje za svoje okruženje. Otvorila bi oči, zurila u prazno, a onda opet zaspala. Kada sam došla na posao šeste noći, zatekla sam je u potpuno budnom stanju. S obzirom da je bila raščupana, pitala sam je da li želi da joj očešljam kosu i svežem je u pletenicu. Pristala je drage volje. Dok sam to radila, pitala me je kako se zovem.

Goldmanova – rekoh.
Je li vam anarhistkinja Ema Goldman neki rod?
Skroz – odgovorih. – Ja sam ta okrivljena.

Na moje čuđenje, činilo se da joj je jako drago što za negovateljicu ima tako „slavnu osobu“. Zamolila me je da u potpunosti preuzmem njen slučaj, rekavši kako joj se više sviđam od drugih sestara. Bio je to kompliment za moju profesionalnu taštinu, ali smatrala sam nepoštenim da zbog mene ostale sestre ostanu bez posla. Osim toga, ne bih izdržala smenu koja traje ceo dan i noć. Molila me je da ostanem, obećavši kako ću svaki dan imati slobodno popodne, a noću pauzu.

Nešto kasnije, gđa Spenser me je upitala da li znam čoveka sa portreta. Rekla sam joj da mi je poznat, ali da nikako ne mogu tačno da se setim. Više tu temu nije pominjala.

Sama kuća, nameštaj, ogromna biblioteka puna izvrsnih knjiga – sve je ukazivalo na inteligenciju i dobar ukus vlasnika. Postojala je neka zanimljiva, tajanstvena aura oko tog doma, pojačana dnevnim posetama jedne grube, nagizdane žene. Čim bi se ova pojavila, moja pacijentkinja me je slala nekim zadatkom. Rado sam koristila priliku za šetnju po svežem vazduhu, istovremeno se pitajući ko bi mogla biti osoba sa kojom gđa Spenser redovno želi da ostane nasamo. Isprva sam sumnjala da je neobična gošća možda snabdeva lekovima, ali kako nije bilo štetnih posledica po moju pacijentkinju, otpisala sam ovaj problem kao nešto što me se ne tiče.

Krajem treće nedelje, gđa Spenser je već mogla da siđe u svoj salon u prizemlju. Dok sam pospremala sobu u kojoj je dotle ležala, naišla sam na neke čudne listove papira na kojima je pisalo: „Džanet – 20 puta; Marion – 16; Henrijet – 12“. Bilo je još četrdesetak ženskih imena, a pored svakog je stajao broj. „Kakav čudan spisak!“, pomislih. Taman sam htela da se pridružim svojoj pacijentkinji u dnevnoj sobi kada se iznenada začuo glas gošće gđe Spenser.

Makintajer je sinoć opet dolazio – čula sam je kako kaže – ali nijedna ga nije htela. Džanet je kazala kako bi radije bila sa dvadesetoricom drugih nego s tom gnusobom.

Gđa Spenser je verovatno čula moje korake, pošto je razgovor odjednom prekinut, dok je ona dozivala s druge strane vrata:

Jeste li to vi, gđice Goldman? Uđite slobodno.

Kada sam ušla, poslužavnik sa čajem mi se sručio na pod, dok sam ja skamenjena zurila u čoveka koji je sedeo kraj moje pacijentkinja na kauču. Bio je to čovek sa portreta koga sam odmah prepoznala kao policijskog narednika koji je imao glavnu ulogu kada su me 1893. godine poslali u zatvor.

Listovi, raport koji sam maločas krišom čula – sve mi je za tren oka postalo jasno. Spenserova je vlasnica „kuće“, a detektiv joj je ljubavnik. Otrčala sam na sprat, sa samo jednom idejom na umu – da se izvučem i pobegnem što dalje odatle. Jureći niz stepenice sa koferom u ruci, ugledala sam gđu Spenser u dnu, kako teškom mukom stoji na nogama, a drhtavim rukama se čvrsto pridržava za ogradu. Shvatila sam da ne mogu da je ostavim u takvom stanju; imam odgovornost prema dr Hofmanu, koga moram da sačekam. Odvela sam gđu Spenser u njenu sobu i smestila je u krevet.

Odjednom je briznula u histeričan plač, preklinjući me da ne idem i uveravajući me kako više nikad neću morati da gledam tog čoveka; čak će narediti i da se skine njegov portret. Priznala je da je vlasnica kuće.

Užasavala sam se od pomisli da to otkriješ – reče – ali računala sam da mi Ema Goldman, anarhistkinja, neće prebacivati što sam tek zupčanik u mašini koju nisam ja smislila.

Nije ona kriva za prostituciju, branila se; a kada već postoji, nije važno ko je „nadležan“. Da nije ona, bio bi neko drugi. Mislila je da držanje devojaka nije ni po čemu gore od izrabljivanja po fabrikama; barem je uvek ljubazna prema njima. Mogu sama da se raspitam ukoliko želim. Nije stala sa pričom, cmizdreći do poslednjeg atoma snage. Ostala sam.

„Opravdanja“ gđe Spenser me nisu ubedila. Znala sam da svi imaju iste izgovore za svoja zlodela, i policija i sudije i najviši vojni zvaničnici – svi koji žive od rada i ponižavanja drugih. Ipak, kao zdravstveni radnik nisam smela da se interesujem čime se moji pacijenti bave i zanimaju. Moje je da se staram o njihovim fizičkim potrebama. Osim toga, nisam samo medicinska sestra, već i anarhista upoznat sa društvenim faktorima koji se kriju iza svakog čovekovog poteza. Kao takva, čak i više nego kao sestra, ne smem da joj uskratim svoje usluge.

Četiri meseca koje sam provela sa gđom Spenser doneli su mi poprilično iskustvo iz psihologije. Bila je neobična osoba, inteligentna, pronicljiva i puna razumevanja. Poznavala je život i muškarce svake fele, iz svakog društvenog sloja. Kuća koju je vodila bila je za „visoku klasu“; među njenim pokroviteljima bili su neki od najčvršćih stubova društva – doktori, advokati, sudije i sveštenici. Čovek koga su devojke „mrzele kao štetočinu“ bio je, kako sam saznala, niko drugi do jedan poznati njujorški advokat iz devedesetih – isti onaj koji je porotu ubeđivao kako će Ema Goldman, ostane li se na slobodi, ugroziti živote dece iz imućnih porodica, a Njujork će plivati u potocima krvi.

Gđa Spenser se zaista razumela u muškarce i, znajući ih, prema njima je gajila samo prezir i mržnju. Stalno je ponavljala kako nijedna od njenih devojaka nije toliko kvarna kao muškarci koji ih kupuju, niti toliko bezosećajna. Uvek je držala stranu devojaka kada bi se „gost“ požalio. Često je demonstrirala svoje naglašeno saosećanje prema onima što pate, ne samo u svom ophođenju prema devojkama, koje sam upoznala i sa kojima sam razgovarala; bila je ljubazna prema svakom prosjaku na ulici. Izuzetno je volela decu. Onda bi naletela na neko siroče i, bez obzira na to koliko ono dronjavo bilo, ona bi ga pomilovala i dala mu novac. Iznova i iznova, slušala sam je kako kuka:

Da samo imam dete! Svoje dete!

Njena priča bi bila pravi roman. Kao izuzetno lepa šesnaestogodišnjakinja, zaljubila se u jednog plahovitog vojnog oficira u Ruteniji[1], svojoj domovini. Ovaj joj je obećao da će je oženiti, pa mu je postala devojka. Kada je zatrudnela, odveo ju je u Beč, gde je umalo stradala na operacionom stolu. Nakon što se oporavila, otišli su Krakov, gde ju je ostavio u javnoj kući. Nije imala novca, niti je poznavala ikog u gradu, pa je završila kao belo roblje. Kasnije je jedan od pokrovitelja kuće otkupio njenu slobodu i poveo je na dug put. Pet godina je sa svojim zaštitnikom krstarila Evropom, da bi onda ponovo završila na cedilu, sama na ulici. Prošlo je nekoliko godina. Opametila se; uspela je da uštedi nešto novca, pa je odlučila da ode u Ameriku. Ovde se slučajno upoznala sa nekim bogatim političarem. Kada ju je ovaj ostavio, imala je dovoljno novca da otvori kuću.

Ono što me je najviše čudilo u vezi gđe Spenser bila je činjenica da nije dozvolila da se na nju odraze nedaće koje joj je život priredio. U njoj nije bilo ni trunke žuči, ostala je izuzetno osetljiva, ljubitelj muzike i dobre knjige.

Terapija dr Hofmana vremenom ju je odvikla od korišćenja lekova, ali je i fizički iscrpela, te izložila napadima vrtoglavice. Nije mogla sama da izlazi, pa sam joj bila i pratilja i negovateljica. Čitala sam joj, pravila joj društvo u odlascima na koncerte, u operu i pozorište, a povremeno čak i na predavanja koja je zanimaju.

Dok sam se starala o gđi Spenser, priključila sam se pripremama za najavljeno gostovanje Petra Kropotkina. Obavestio nas je da u Ameriku dolazi kako bi na institutu Louel održao niz predavanja na temu ideala u ruskoj književnosti, ali da će moći da govori i o anarhizmu ukoliko to želimo. Ushićeno smo iščekivali ovu priliku. Prilikom prethodne turneje, propustila sam nastupe našeg dragog prijatelja. U Engleskoj nisam imala priliku da ga čujem. Svi smo smatrali da će Petrova predavanja i dobrodušna narav biti od neprocenljive vrednosti za naš pokret u SAD. Kada je gđa Spenser čula za moj angažman, odmah se ponudila da mi dâ slobodne večeri kako bih imala više vremena da se posvetim poslu.

Tog prvog subotnjeg popodneva u maju, ljudi iz svih delova grada pohrlili su u zgradu Grand Sentral Palasa da čuju Petra Kropotkina. Čak je i štampa po prvi put bila pristojna: nisu mogli poreći šarm ovog čoveka, njegovu intelektualnu snagu, kao i jednostavnost i logičnost njegovog izlaganja i argumentacije. U publici je sedela i gđa Spenser, potpuno oduševljena govornikom.

Pripremili smo i večernje druženje sa Kropotkinom, neobavezan događaj i priliku da se upozna sa saborcima i drugim pristalicama naših ideja. Gđa Spenser je pitala da li bismo je primili.

Šta ako tvoji prijatelji otkriju ko sam? – bila je nervozna.

Uverila sam je da moji prijatelji nisu nimalo nalik Entoniju Komstoku i da niko niti jednim potezom ili rečju neće učiniti da se oseća nelagodno. Začuđeno je piljila u mene svojim caklećim očima.

Veče pre zakazane sedeljke, nekoliko bližih prijatelja obedovalo je sa našim voljenim učiteljem. Ispričala sam im priču o gđi Spenser. Petar se jako zainteresovao; smatrao ju je pravim ljudskim dokumentom. Štaviše, upoznaće se s mojom pacijentkinjom i potpisati joj primerak svojih Memoara, kako je i zamolila. Pre nego da odem, Petar me je zagrlio.

Daješ upečatljiv primer sve lepote i humanosti naših ideala – reče on.

Znala sam da će čovek takvog bogatog saosećanja razumeti zašto sam ostala da se staram o društvenom izgnaniku.

Najzad se moja pacijentkinja dovoljno oporavila da može i bez mene. Išlo mi se na turneju. Prijatelji iz nekoliko gradova su me nagovarali da dođem da držim predavanja. Postojali su i drugi razlozi. Jedan od njih bio je Pitsburg. Nisam gajila nade da ću moći da vidim Sašu; pravo na posete mu je nakon užasnog susreta sa zatvorskim inspektorom Ridom potpuno uskraćeno. Nakon što nam je propao plan sa tunelom, mog mučenog momčića su metnuli u samicu i oduzeli mu sve povlastice. Retke poruke koje je uspevao da pošalje krišom nisu pružale ni najmanji nagoveštaj kako mu je; jedino su pojačale moj utisak o beznadežnosti njegovog položaja. Nastavila sam da mu pišem, ali bilo je to kao da šaljem pisma u prazno. Nikako nisam mogla da znam da li stižu do njega. Zatvorske vlasti mi nikad neće dozvoliti da ponovo vidim Sašu, ali neće me moći sprečiti da odem u Pitsburg, gde bih mu mogla biti bliža.

Hipolit je otišao u Čikago kako bi radio u „Arbajter cajtungu“. Ponuda za posao javila se u trenutku kada je jedva spajao kraj s krajem, što me je činilo još nesrećnijom. Pomisao da sada ima Maksa, koji će moći da ga uteši, kao i posao koji mu pristaje, bila je veliko olakšanje. Planirala sam da se vidimo u Čikagu.

Ed bi često svraćao u goste ili da me pozove na večeru. Bio je dražestan i nije bilo nikakvih znakova oluje koja nas je sedam godina bacakala tamo-amo – ustupila je mesto spokojnom prijateljstvu. S obzirom da nije dovodio svoju ćerkicu, posumnjala sam da se verovatno majka protivi ideji da vidim dete. Da li mrzi i naše prijateljstvo nisam nikako mogla znati. Ed je nikad nije pominjao. Kada je čuo da upravo treba da krenem na predavačku turneju, ponovo me je zamolio da budem predstavnik njegove firme.

Pre nego da pođem na zapad, ispoštovala sam raniji aranžman u Patersonu, država Nju Džersi, gde mi je miting organizovala lokalna italijanska grupa. Naši tamošnji prijatelji uvek su bili jako gostoprimljivi, a ovom prilikom su organizovali i neformalno druženje nakon predavanja. Bilo mi je drago što imam priliku da saznam nešto više o Brešiju i njegovom životu. Ono što sam čula od njegovih najprisnijih prijatelja još jedanput me je uverilo koliko je teško steći pravi uvid u ljudsko srce i koliko smo svi skloni da o ljudima sudimo na osnovu površnih pokazatelja.

Gaetano Breši je bio jedan od osnivača lista „Kvestione soćale“ (La Questione Sociale), italijanskog anarhističkog glasila iz Patersona. Bio je umešan tkalac i šefovi su ga držali za trezvenog i vrednog čoveka, ali plata mu je iznosila svega petnaest dolara nedeljno. Imao je ženu i dete; pa ipak, uspevao je da izdvaja novac za nedeljne priloge za list. Čak je uštedeo i sto pedeset dolara, koje je pozajmio grupi kada je list zapao u krizu. Slobodnim večerima i nedeljom bi obično pomagao u poslu u kancelariji i propagandnim delatnostima. Svi članovi grupe su ga voleli i cenili zbog njegove posvećenosti.

Onda je jednog dana Breši iznenada zatražio da mu se vrati pozajmica koju je dao časopisu. Rekli su mu da je to nemoguće; list nema para – štaviše, grca u dugovima. No, Breši se nije dao, a čak nije hteo ni da obrazloži svoj zahtev. Grupa je na kraju uspela da skupi iznos i vrati novac Brešiju. Međutim, italijanski drugovi su mu žestoko zamerili na takvom ponašanju, nazivajući ga cicijom kome je novac važniji od ideala. Većina prijatelja je čak počela i da ga izbegava.

Par nedelja kasnije, stigle su vesti da je Gaetano Breši ubio kralja Umberta. Njegov čin je patersonsku grupu naterao da shvati koliko su se surovo ogrešili o tog čoveka. Insistirao je da mu vrate novac kako bi mogao da kupi kartu za Italiju! Nema sumnje da je svest o nepravdi koju su učinili Brešiju italijanskim prijateljima padala teže od njegove mržnje prema njima. Da bi nekako izvadili fleke, grupa je na sebe uzela obavezu da izdržava dete svog prijatelja mučenika, prelepu devojčicu. Njegova udovica, pak, nije ničim nagoveštavala bilo da razume duh oca svog deteta, bilo njegovu veliku žrtvu.

Tema mog predavanja, početkom maja te godine, bio je anarhizam, a skup je održan pred pripadnicima radikalnog Liberalnog kluba Frenklin. Tokom pauze pred diskusiju spazila sam kako jedan čovek razgleda pamflete i knjige koje smo prodavali nedaleko od podijuma. Ubrzo nakon toga, prišao mi je i upitao:

Možete li mi preporučiti nešto za čitanje?

Objasnio je da radi u Akronu i da mora da ode pre kraja predavanja. Bio je jako mlad, tek dete, srednjeg rasta, dobro građen i vrlo uspravnog držanja. Mene je, pak, privuklo njegovo izuzetno osetljivo lice i nežnoružičasti ten – inače lepo lice koje su duplo lepšim činile lokne zlatne boje. Iz krupnih plavih očiju isijavala je snaga. Odvojila sam mu par knjiga, dodavši kako se nadam da će u njima naći ono što traži. Vratila sam se na podijum kako bih otvorila diskusiju i više ga nisam videla to veče, ali njegovo upečatljivo lice ostalo mi je u pamćenju.

Ajzakovi su preselili „Fri sosajeti“ u Čikago, gde su zaposeli ogromnu kuću koja je postala središte anarhističke delatnosti u gradu. Po svom dolasku, otišla sam do njih i odmah se bacila na napet posao koji je potrajao jedanaest nedelja. Letnja vrućina je postala toliko nesnosna da sam ostatak turneje morala da odložim za septembar. Bila sam potpuno iscrpljena i očajnički mi je bio potreban odmor. Sestra Helena me je zvala da dođem, ali ranije nikako nisam mogla da nađem vreme. Sad mi se ukazala prilika. Provešću par nedelja sa Helenom, decom moje dve sestre i Jegorom, koji u Ročesteru provodi raspust. Sa sobom je doveo dvojicu kolega sa fakulteta, pisao je; da bih upotpunila kružok mladih ljudi, pozvala sam četrnaestogodišnju ćerku Ajzakovih, Meri, da mi se pridruži. Zaradila sam nešto novca od porudžbina za Edovu firmu, pa sam mogla da priuštim da mladeži izigravam Lejdi Obilje[2], a i da se sama preko njih podmladim.

Na dan našeg rastanka, Ajzakovi su mi priredili oproštajni ručak. Nakon toga, dok sam se pakovala, neko je pozvonio na vratima. Ušla je Meri Ajzak i obavestila me da izvesni mladić po imenu Niman hitno traži da me vidi. Nisam poznavala nikog ko se tako zove i bila sam u gužvi – tek što nisam bila krenula put stanice. Prilično nestrpljivo, zamolila sam Meri da gostu poruči kako trenutno nemam vremena, ali da možemo da razgovaramo na putu do stanice. Čim sam izašla iz kuće, spazila sam gosta i u njemu prepoznala zgodnog momka koji mi je tražio preporuku za čitanje na mitingu u Klivlendu.

Držeći se za kaiševe u kupeu visećeg voza, Niman mi je rekao kako je član jednog socijalističkog lokala iz Klivlenda, ali da svoje saborce smatra glupacima bez vizije i entuzijazma. Nije mogao da ih podnese, pa je otišao iz Klivlenda i trenutno radi u Čikagu, željan da stupi u kontakt sa anarhistima.

Na stanici sam ugledala prijatelje koji me čekaju, među njima i Maksa. Htela sam da sa njim provedem koji minut, pa sam zamolila Hipolita da se pobrine za Nimana i upozna ga sa prijateljima.

Ročesterski omladinci su me primili srdačno. Deca moje dve sestre, brat Jegor i njegove kolege, plus Meri, zajedno su mi ispunjavali dane ljupkošću koju samo mlade i strasne duše mogu pružiti. Bilo je to novo i uzbudljivo iskustvo kojem sam se u potpunosti prepustila. Soba Helenine kuće postala je naš vrt i zborno mesto gde su mi mladi prijatelji poveravali svoje snove i težnje.

Pogotovo su divni bili naši izleti sa klincima. Hari, Lenino najstarije dete, bio je republikanac u desetoj, pravi propagandni čarobnjak. Bilo je zabavno slušati ga kako brani svog junaka Makinlija i raspravlja se sa svojom Tante Emom. Kao i ostatak porodice, obožavao me je, ali mu je ipak bio žao što ne pripadam njegovom taboru. Harijev brat Saks je bio potpuno druga priča. Po karakteru je mnogo više podsećao na Helenu od rođene majke, s obzirom na to da je i sâm bio jako stidljiv i bojažljiv, te da je odavao isti utisak tuge. Takođe, delio je Helenin neiscrpni kapacitet da voli. Njegov idol bio je Dejvid, Helenin najmlađi sin, čija je reč za Saksa bila svetinja. Nikakvo čudo, s obzirom da je Dejvid izvanredan dečko. Lepe građe i prijatnog izgleda, svakom bi osvojio srce svojim nesvakidašnjih darom za muziku i vedrinom. Iako sam svu ovu decu volela, uz Stelu mi je najbliži srcu bio Saks, možda najviše zbog toga što sam znala da mu za životnu borbu nedostaje tvrđi oklop.

Na odmor u Ročesteru senku je donekle bacilo obaveštenje objavljeno u listu „Fri sosajeti“, u kojem se upozorava na Nimana. Napisao ga je urednik A. Ajzak, koji je preneo kako su iz Klivlenda stigle vesti da je čovek koji stalno zapitkuje sumnjiv i da pokušava da se ubaci u anarhističke krugove. Prijatelji iz Klivlenda su zaključili da je nesumnjivo reč o špijunu.

Bila sam besna kao ris. Iznositi takve optužbe, na tako klimavim osnovama! Odmah sam pisala Ajzaku, tražeći ubedljivije dokaze. Odgovorio je da ih nema, ali da je i dalje nepoverljiv prema Nimanu, zato što stalno poziva na nasilna dela. Napisala sam još jedno protestno pismo. Sledeći broj „Fri sosajetija“ štampao je demanti.

Panamerička izložba koja se održavala u Bufalu me je jako zainteresovala, a odavno sam želela da vidim i Nijagarine vodopade. Ipak, nisam mogla da ostavim moje drage klince i klinceze, a nisam imala novca ni da ih vodim sa sobom. Dr Kaplan, prijatelj iz Bufala koji je znao da odmor provodim u krugu porodice, bio je rešenje za naše probleme. Još ranije me je zvao da sa prijateljima dođem u goste. Kada sam mu javila da nemam sredstava za takav luksuz, pozvao me je telefonom i ponudio četrdeset dolara za troškove, kao i to da nam bude domaćin na nedelju dana. Radosna i nestrpljiva zbog ove avanture, povela sam stariju decu u Bufalo. Posetili smo gomilu dešavanja, „overili“ vodopade, pogledali Izložbu i uživali u muzici i zabavama, kao i u sedeljkama sa prijateljima, na kojima je mladež ravnopravno učestvovala u diskusijama.

Po povratku u Ročester, čekala su me dva Sašina pisma. Prvo, tajno, bilo je datirano na 10. jul, očigledno zatureno negde usput. Njegov sadržaj me je bacio u očaj. Stajalo je:

„Iz bolnice. Upravo se ratosiljao ludačke košulje, nakon osam dana. Više od godinu dana bio sam u najstrožoj samici; dugo su mi pošta i literatura bile uskraćene… Prebrodio sam veliku krizu. Dva moja najbolja prijatelja umrla su u strašnim mukama. Naročito me je pogodila Raselova smrt. Bio je jako mlad i moj najdraži i najverniji prijatelj, a umro je na užasan način. Lekar ga je optužio da se pretvara, a sada tvrdi da je u pitanju bio meningitis. Mogu ti reći užasnu istinu – bilo je to ubistvo, a moj prijatelj je ostavljen da kopni iz dana u dan. Kada je umro, na leđima su mu videli pregršt rana od ležanja. Da si samo mogla da pročitaš žalosna pisma koja je pisao, a u kojima me moli da se vidimo i da se staram o njemu! No, upravnik nije hteo ni da čuje. Na neki način, njegova je agonija nekako uspela da pređe na mene, pa sam i sâm počeo da osećam bolove i primećujem simptome koje je Rasel opisivao u svojim porukama. Znam da je za to kriva moja bolesna uobrazilja; opirao sam joj se, ali noge su brzo počele da daju znakove oduzetosti, dok sam u leđima osećao nepodnošljiv bol, baš kao Rasel. Plašio sam se da ću skončati kao moj siroti prijatelj… Bio sam na rubu samoubistva. Tražio sam da me puste iz ćelije, ali upravnik je naredio da me kazne. Stavili su mi ludačku košulju. Telo su mi umotali u platno, kaišima mi ruke vezali za krevet, a noge lancima za stubove. Tako su me držali osam dana, bez mogućnosti da mrdnem, ostavljen da trunem u svom izmetu. Oslobođeni zatvorenici skrenuli su pažnju našeg novog inspektora na moj slučaj. Ovaj je odbijao da poveruje da su takve stvari moguće u njegovom zatvoru. Širile su se vesti da slepim i ludim. Onda je inspektor posetio bolnicu i naredio da mi skinu ludačku košulju. Stojim prilično loše, ali sada su me smestili na opšte odeljenje i drago mi je što imam priliku da ti pošaljem ovu poruku.“

Ti zlotvori! Bilo bi zgodno da Sašu pošalju u ludnicu ili ga nateraju da sebi oduzme život. Pripala mi je muka od pomisli da živim u svetu snova, mladačkih maštarija i radosti dok je Saša izložen paklenim mučenjima. Srce mi je vrištalo: „Nije pošteno da samo on i dalje plaća ceh – nije pošteno!“ Moji mladi prijatelji skupili su se oko mene puni razumevanja. Steline krupne oči su se zavirile od suza. Jegor je držao drugo pismo, govoreći:

Ovo je novijeg datuma. Možda donosi lepše vesti.

Bilo me je gotovo strah da ga otvorim. Nisam čestito ni prvi pasus pročitala, kada radosno povikah:

Deco – Stela, Jegore! Sašina presuda je preinačena! Još samo pet godina i biće na slobodi! Zamislite, još samo pet godina!

Nastavila sam da čitam bez daha.

Ponovo mogu da ga posetim! – izderah se. – Novi upravnik mu je vratio povlastice – može da se viđa s prijateljima!

Jurcala sam po sobi, smejući se i plačući.

Helena je hitala uz stepenište, a za njom i Jakov.

Šta je bilo? Šta se desilo?

Uspela sam jedino da izustim:

Saša! Moj Saša!

Moja sestra me lagano smesti na kauč, uze mi pismo iz ruke i drhtavim glasom ga pročita naglas:

Za Boks A-7.

Alegeni, Pensilvanija

jul 1901.

Draga prijateljice,

Ne mogu ti reći koliko sam srećan što ponovo mogu da ti pišem. Povlastice mi je vratio naš novi inspektor, jedan izuzetno ljubazan čovek. Pustio me je iz ćelije i sada sam ponovo na slobodi. Inspektor je od mene tražio da svojim prijateljima poreknem nedavne izveštaje iz štampe u vezi mog zdravstvenog stanja. Iako mi u zadnje vreme nije baš najbolje, nadam se ozdravljenju. Oči me jako slabo služe. Inspektor mi je dao dozvolu da odem na pregled kod specijaliste za vid. Molim te da mi to središ preko naših lokalnih prijatelja.

Ima još jedna jako dobra vest, draga prijateljice. Usvojen je novi zakon o preinačenju kazne, po kojem mi se kazna skraćuje za dve i po godine. Naravno, još uvek preostaje puno vremena; bezmalo četiri godine ovde, plus jedna u kazneno-popravnom domu. Pa opet, i to je neki dobitak, a ako više ne budem morao u samicu, možda ću – gotovo se bojim da to i izgovorim – možda ću doživeti da izađem. Osećaj je kao da sam vaskrsao.

Novi zakon proporcionalano mnogo više ide na ruku onima koji su osuđeni na kraće kazne nego onima na duže. Jedino su siroti doživotarci ostali praznih šaka. Jedno vreme smo bili jako nervozni, pošto su stalno kolale glasine da će zakon proglasiti neustavnim. Srećom, pokušaji da se ukinu njegove dobre strane ispostavili su se kao jalovi. Zamisli ti tog čoveka koji može da vidi nešto protivustavno u predlogu da se zatvorenicima ostavi malo više vremena od kazne od četrdeset godina. Kao da mali ustupak nesrećnicima – zapravo pravdi – nije u skladu sa Džefersonovim duhom! Jako nas je sekirala sudbina ove uredbe, no najzad je prva grupa puštena i svi su srećni zbog toga.

U vezi tog novog zakona postoji i jedna anegdota koja će te možda zanimati; ona baca jako bočno svetlo. Naime, zakon je posebno osmišljen za jednog visokog federalca koji je nedavno osuđen zbog pomaganja dvojici duvandžija iz Filadelfije da ojade vladu za par miliona dolara korišćenjem lažnih akciznih markica. Svojim vezama oni su obezbedili predlaganje zakona za preinačenje kazne i njegovo hitno usvajanje. Njime bi im kazne bile gotovo prepolovljene, no izvesne novine su se valjda uvredile što im niko nije rekao za „dil“, pa je silom došlo do protesta. Slučaj je na kraju dospeo do američkog ministra pravde, koji je odlučio da čovek u čijem je konkretnom interesu zakon pravljen ne može imati koristi od njega, s obzirom da zakon jedne države ne važi za ljude koji su zatvorenici SAD, pošto oni potpadaju pod Federalni zakon o preinačenju kazne. Možeš da zamisliš zbunjenost političara! Čak su pokušali da spreče usvajanje zakona. Na sreću, nije im uspelo, pa se sada „obični“ državni zatvorenici, koji uopšte nije trebalo da imaju korist od toga, puštaju na slobodu. Pravosuđe je igrom slučaja pojedine ovdašnje nesrećnike silno obradovalo. U ovom pisanju me je prekinuo poziv za posetu. Gotovo da ne mogu da verujem: prvi prijatelj kojeg mogu da vidim za devet godina! Bio je to Hari Gordon, dragi prijatelj kojeg mi je bilo toliko milo da vidim da sam jedva mogao da kažem koju. Mora da je nagovorio novog inspektora da izda dozvolu. Potonji je sada v.d. upravnika zatvora, zato što je kapetan Rajt teško bolestan. Možda mi neće dozvoliti da se vidim sa sestrom. Hoćeš li joj, molim te, smesta javiti? U međuvremenu, pokušaću da nabavim propusnicu.

Obnovljene nade i uvek svežeg sećanja na tebe,

Aleks

Najzad, najzad čudo! – povika Helena, rucajući.

Oduvek se divila Saši. Još otkad je zatvoren, živo se zanimala za njegov položaj i svaku vest koja je dolazila iz njegovog živog groba. Patila je sa mnom, a sada smo se zajedno i radovale zbog divnih vesti.

Opet sam se među zidovima Zapadnog zatvora, dok mi srce tuče, naprežući se da čuje bat Sašinih koraka. Devet je godina prošlo od onog novembarskog dana 1892. kada su me na tren doveli lice u lice s njim, da bi nas onda samo opet odvukli – devet godina punih patnji beskrajnog vremena.

Saša!

Pojurih napred ispruženih ruku. Ugledah stražara i pored njega čoveka u sivom odelu i isto takve boje lica. Da li je to stvarno Saša, toliko drugačiji, toliko mršav i bled? Ćutke je seo kraj mene, preturajući po rukama lančić mog sata. Napeto sam čekala da čujem neku reč. Saša nije ispuštao nikakav zvuk. Jedino su njegove oči zurile u mene, probijajući se do same moje duše. Bile su to Sašine oči, prestravljene, napaćene oči. Terale su me da poželim da zaplačem. I ja sam ćutala.

Vreme je isteklo!

Od ovog glasa krv mi se gotovo zaledila. Teškim koracima krenula sam ka hodniku, dok nisam prošla dvorište, a onda kroz kapiju izašla na ulicu.

Istog dana sam iz Alegenija otputovala za Sent Luis, gde me je sačekao Karl Nod, koga nisam videla tri godine. Bio je to isti ljubazni Karl, nestrpljiv da čuje vesti o Saši. Znao je za neočekivanu promenu u njegovom statusu i zbog toga je bio jako uzbuđen.

Dakle, videla si ga! – povika. – Brzo mi ispričaj sve o njemu.

Rekla sam mu onoliko koliko sam mogla o ovoj sablasnoj poseti. Naposletku, on reče:

Bojim se da je do te posete došlo i suviše brzo nakon godinu dana koje je proveo u samici. Cela jedna godina nametnute izolacije, bez ikakve šanse da sa drugim ljudskim bićem razmeni reč ili čuje drugarski glas. Čovek ogugla i postane nemoćan da izrazi svoju čežnju za ljudskim kontaktom.

Shvatila sam Sašino jezivo ćutanje.

Sutradan, šestog septembra, obišla sam svaku veću prodavnicu kancelarijskog pribora i poklona u Sent Luisu ne bih li ugovorila porudžbine za Edovu firmu, ali nije mi uspelo da ikoga zainteresujem za uzorke. Samo su mi u jednoj radnji kazali da svratim sutra i vidim se sa gazdom. Dok sam na uglu ulice mrtva umorna čekala prevoz, čula sam viku malog raznosača novina:

Vanredno izdanje! Ubijen predsednik Makinli!

Kupila sam novine, ali kola su bila toliko krcata da je bilo nemoguće čitati. Ljudi oko mene su pričali o ubistvu predsednika.

Karl je došao kući pre mene. Već je bio pročitao vest. Predsednik je ubijen na sajmištu u Bufalu od strane mladića po imenu Leon Čolgoš.

Nikad čuo za njega – reče Karl. – A ti?
Ni ja – odgovorih.
Sva sreća pa si ovde, a ne u Bufalu – nastavi on. – Štampa će te po običaju dovesti u vezu sa ovim činom.
Koješta! – kazah. – Jeste da američki novinari imaju bujnu baštu, ali teško da bi mogli izmisliti tako suludu priču.

Sutradan ujutru sam otišla do knjižare kako bih se videla sa njenim vlasnikom. Nakon podužeg ubeđivanja, uspela sam da isposlujem narudžbinu u vrednosti od hiljadu dolara, najveću koju sam ikad ugovorila. Razume se, bila sam jako srećna zbog toga. Dok sam čekala da čovek popuni svoju narudžbenicu, spazila sam udarni naslov novina koje su ležale na stolu:

ATENTATOR NA PREDSEDNIKA MAKINLIJA ANARHISTA

PRIZNAO DA GA NAGOVORILA EMA GOLMAN

TRAŽI SE ANARHISTKINJA

Uz ogroman napor uspela sam da sačuvam pribranost, zaključim posao i izađem iz radnje. Na sledećem uglu sam kupila nekoliko novina i svratila u jedan restoran da ih pročitam. Bile su pune detalja u vezi ove tragedije, ali i izveštaja o policijskoj raciji u stanu Ajzakovih u Čikagu i hapšenju svih koji su se tamo zatekli. Vlasti su namerne da uhapšene drže sve dok ne pronađu Emu Goldman, stajalo je u novinama. Dvesta detektiva je već razaslato širom zemlje ne bi li joj ušli u trag.

Na unutrašnjim stranicama jedne od novina nalazila se slika Makinlijevog atentatora.

Pa to je Niman! – izustih, jedva čujno.

Kada sam probistrila sve novine, sinulo mi je da moram smesta poći u Čikago. Ajzakovi, Hipolit, naš stari prijatelj Džej Foks, istaknuti aktivista radničkog pokreta, kao i nekolicina drugih, držani su bez prava na kauciju dok se policija ne dočepa mene. Bilo je jasno da sam dužna da se predam. Znala sam da nema ni razloga, a ni najmanjeg dokaza koji bi me doveo u vezi sa ovim atentatom. Otići ću u Čikago.

Izašavši na ulicu, nabasala sam na gospodina V., „bogataša iz Novog Meksika“ koji mi je pre par godina organizovao predavanja u Los Anđelesu. Istog trena kada me je ugledao, prebledeo je od straha.

Pobogu, Ema, šta tražiš ovde? – povika drhtavog glasa. – Zar ne znaš da te policija traži po celoj zemlji?

Dok je ovo izgovarao, očima je nervozno tumarao po ulici. Bilo je jasno da je u panici. Morala sam se uveriti da nikom neće reći da sam u gradu. Prijateljski sam ga uzela za ruku i šapnula mu:

Haj’mo negde gde je mirno.

Smestivši se u uglu, daleko od drugih gostiju, rekoh mu:

Nekad si me uveravao u svoju večnu ljubav. Čak si me i zaprosio. Bilo je to pre samo četiri godine. Je l’ ostalo išta od te ljubavi? Ako jeste, hoćeš li da mi daš časnu reč da nikom nećeš zucnuti da si me ovde video? Ne želim da me uhapse u Sent Luisu – nameravam da tu čast ukažem Čikagu. Reci mi brzo da li mogu da računam na tebe da ćeš držati jezik za zubima.

Zakleo se.

Izašli smo na ulicu, a onda je on otišao u velikoj žurbi. Bila sam sigurna da će ispuniti obećanje, iako sam znala da moj nekadašnji obožavalac nije bogzna kakav junak.

Kada sam Karlu saopštila da idem za Čikago, rekao je da sam smetnula s uma. Molio me je da se okanem te ideje, ali ja se nisam dala. Ostavio me je kako bi potražio par pouzdanih prijatelja za koje je znao da ih cenim, nadajući se da će udruženim snagama moći da me odgovore od predaje. Satima smo raspravljali, ali nisu uspeli da promene moju odluku. U šali sam im rekla da bi bilo bolje da su mi priredili valjan ispraćaj, jer verovatno nikad više nećemo imati priliku za veselu večernju sedeljku. Oni su rezervisali separe u restoranu, gde smo se častili lukulskom[3] gozbom, nakon čega su me otpratili do stanice Vabaš, pošto mi je Karl rezervisao spavaća kola.

Ujutru je voz brujao od priča o tragediji u Bufalu, Čolgošu i Emi Goldman.

Životinja, krvožedno čudovište! – čula sam kako neko govori. – Odavno je ta zrela za zatvor.
Ma kakav zatvor, kakvi bakrači! – uzvrati drugi. – Treba je vešati o prvu banderu.

Slušala sam ove dobre hrišćane ispružena u svom krevetu. U sebi sam se smejala pomisli na to kako bi reagovali da izađem i kažem im: „Evo, dame i gospodo, istinski sledbenici dobroga Isusa, evo vam Eme Goldman!“ Ipak, nisam imala srca da ih tako stresiram, pa sam ostala iza zavese.

Pola sata pre nego da voz stigne na stanicu, obukla sam se. Nosila sam mornarski šeširić sa svetloplavim velom, što je tada bilo jako moderno. Odložila sam naočari i prebacila veo preko lica. Peron je vrveo od ljudi, a među njima je bilo i par njih koji su ličili na detektive. Zamolila sam jednog saputnika da pripazi na moja dva kofera dok ja pronađem nosača. Napokon sam ga našla, prošpartavši celom dužinom perona do svog prtljaga, a onda ponovo natrag do garderobe. Nakon što sam uzela priznanicu, napustila sam stanicu.

Jedina osoba koja je znala za moj dolazak bio je Maks, kome sam obazrivo poslala telegram. Spazila sam ga pre nego što je on video mene. Prošavši polako pored njega, prošaptah:

Pođi ka sledećoj ulici. I ja ću.

Niko me izgleda nije pratio. Nakon što sam sa Maksom malo išla u cik-cak i promenila pet-šest tramvaja, došli smo do stana u kojem su živeli on i Mili („Pak“). Oboje su izrazili izuzetnu zabrinutost u pogledu moje bezbednosti. Maks je uporno tvrdio kako je dolazak u Čikago čista ludost. Situacija je, govorio je, ista kao 1887. godine; štampa i policija su žedne krvi.

Oni žele tvoju krv – ponavljao je, dok me je sa Mili preklinjao da odem iz zemlje.

Bila sam odlučna u nameri da ostanem u Čikagu. Bilo mi je jasno da ne mogu da se zadržim kod njih, niti kod bilo kojih drugih prijatelja inostranog porekla. Međutim, imala sam i prijatelje Amerikance koji nisu anarhisti. Maks je javio gospodinu i gđi N., za koje sam znala da me vole, da sam u gradu, i oni su odmah došli. Iako su i oni brinuli zbog mene, smatrali su da ću sa njima biti na sigurnom. To je trebalo da potraje samo dva dana, jer sam planirala da se predam što je pre moguće.

Gospodin N., sin imućnog sveštenika, živeo je u mondenskom kraju.

Ko bi rekao da ću skrivati Emu Goldman – reče on po dolasku kući.

Kasnije tog popodneva, u ponedeljak, kada se g. N. vratio s posla, obavestio me je kako postoji šansa da uzmemo pet hiljada dolara od čikaškog „Tribjuna“ (Tribune) za ekskluzivan intervju.

Sjajno! – odgovorih. – Potreban nam je novac za moju odbranu.

Složili smo se da g. N. sutra ujutru dovede novinara u svoj stan, a onda bismo se nas troje zajedno spustili do policijske stanice. Uveče su došli Maks i Mili. Nikada ranije nisam svoje prijatelje videla u stanju takve nervne napetosti. Maks je ponavljao kako moram da pobegnem, inače stavljam glavu u torbu.

Odeš li u policiju, nikada nećeš izaći živa – upozoravao me je. – Biće isto kao sa Albertom Parsonsom. Moraš da nam dopustiš da te prebacimo u Kanadu.

Mili me je odvela na stranu.

Maks od petka – reče – niti spava, niti jede. Po celu noć šparta po sobi i ponavlja: „Ema je gotova; ubiće je.“

Molila me je da umirim Maksa time što ću mu obećati da ću pobeći u Kanadu, makar ne nameravala da to učinim. Pristala sam, zamolivši Maksa da obavi neophodne pripreme za bekstvo. Sav radostan, zagrlio me je. Dogovorili smo da Maks i Mili dođu sutra ujutru sa odećom koja će mi poslužiti za maskiranje.

Veći deo noći sam provela cepajući pisma i dokumenta, te uništavajući sve što bi moglo da umeša moje prijatelje. Kada sam završila sve pripreme, odvukla sam na spavanje. Ujutru je gđa N. otišla na posao, a njen muž u „Tribjun“. Dogovorili smo se da se, ukoliko neko dođe, pretvaram da sam služavka.

Oko devet sati, dok sam se kupala, čula sam zvuk nalik na grebanje po prozorskom simsu. Isprva nisam obraćala pažnju na to. Natenana sam dovršila kupanje i krenula da se oblačim. Onda se začula lomnjava stakla. Ogrnula sam se bademantilom i pošla u trpezariju da vidim o čemu se radi. Neki čovek se jednom rukom držao za sims, a u drugoj je imao pištolj. Bili smo na trećem spratu i nisu postojale požarne stepenice. Povikah:

Pazi, ti slomila vrat!
Zašto ne otvaraš, dođavola? Jesi li gluva?

Upao je kroz prozor i našao se u sobi. Ja sam otišla do ulaznih vrata i otključala ih. Dvanaest muškaraca, na čelu sa jednim divom, nahrupilo je u stan. Vođa me je ščepao za ruku, derući se:

Ko si ti?
Ja ne znala engleski – ja služavka iz Švedska.

Olabavio je stisak i naredio svojim ljudima da pretraže mesto. Okrenuvši se ka meni, viknuo je:

Odstupi! Tražimo Emu Goldman.

Zatim je izvadio neku fotografiju i pokazao mi je.

Vidiš ovo? Tražimo ovu ženu. Gde je?

Pokazala sam prstom na sliku i kazala:

Ona ne bila ovde. Ta žena krupna – nema nje nađete po tim malim kutiškama – ona mnogo krupna.
Ma umukni! – zaurla on. – Nikad se ne zna šta su ti anarhisti u stanju da učine.

Nakon što su pretražili kuću i sve preturili naglavačke, div priđe polici za knjige.

Nek’ sam proklet, ta ovo je neka popovska kuća – primeti on. – Vidi ti te naslove. Ne verujem da bi Ema Goldman ovde boravila.

Taman su se spremali da pođu, kad jedan od detektiva iznenada pozva:

Kapetane Šitler, a ovo?

Bilo je to moje nalivpero, poklon od jednog prijatelja, sa mojim imenom. Njega sam previdela.

Boga ti poljubim, to se zove otkriće! – povika kapetan. – Mora da je bila ovde, a možda se i vrati.

Naredio je dvojici svojih ljudi da ostanu.

Shvatila sam da je igri došao kraj. Nije bilo ni traga od g. N. ili novinara „Tribjuna“, pa više nije bilo svrhe produžavati ovu farsu.

Ja sam Ema Goldman – rekoh.

Šitler i njegovi ljudi na tren stadoše kao skamenjeni. Onda kapetan zagrme:

E, nek’ sam proklet! Ti si najbistriji lupež kog sam ikad sreo! Vodite je, brzo!

Čim sam ušla u taksi koji je čekao na trotoaru, spazila sam kako se približavaju N. i čovek iz „Tribjuna“. Bilo je prekasno za ekskluzivnu priču. Kako nisam želela da mi prepoznaju jataka, pretvarala sam se da ih ne vidim.

Često sam slušala da policija po raznim američkim gradovima pribegava sili ne bi li iznudila priznanja, ali sama nikad nisam bila žrtva te prakse. Od 1893. sam hapšena nekoliko puta; kako god, nikad prema meni nisu bili nasilni. Na dan mog hapšenja, 10. septembra, strpali su me u neku zagušljivu prostoriju u policijskoj stanici, gde sam se kuvala do iznemoglosti od pola jedanaest ujutru do sedam uveče. Najmanje pedest detektiva je prošlo pored mene; svaki mi se pesnicom unosio u lice i najotvorenije mi pretio. Jedan se izdrao:

Bila si sa Čolgošem u Bufalu! Svojim sam te očima video, baš ispred sale za konvencije. Bolje priznaj, čuješ li?

Drugi:

Vidi, Goldmanova, vid’o sam te sa tim kurvinim sinom na sajmu! Nemoj sad da mi pričaš nešto – vid’o sam te, kažem ti!

I opet:

Dosta si se pretvarala – nastavi ovako i mož’ se kladiš da ćeš završiti na stolici. Ljubavnik ti je sve priznao. Kazao je kako ga je tvoj govor naterao da puca na predsednika.

Znala sam da lažu; znam da nikad nisam bila u Čolgoševom društvu, izuzev na par minuta u Klivlendu, petog maja, te pola sata u Čikagu, dvanaestog jula. Šitler je bio suroviji. Svojim ogromnim telom se izdizao nada mnom, urličući:

Ako ne priznaš, proći ćeš k’o oni prokleti anarhisti sa Hejmarketa.

Uporno sam ponavljala priču koju sam im ispričala kada su me prvi put priveli u stanicu, objasnivši gde sam i sa kim bila. Oni mi, kako god, nisu verovali, pa su nastavili da me maltretiraju i vređaju. Glava mi je pucala od bola, a grlo i usta su mi bili suvi. Na stolu ispred mene je stajao ogroman bokal vode, no svaki put kada bih pružila ruku prema njemu, detektiv bi kazao:

Možeš da piješ do mile volje, ali najpre mi reci – gde si bila sa Čolgošem na dan kada je ubijen predsednik?

Ova tortura je trajala satima. Na kraju su me odveli u stanicu u ulici Harison i zaključali me u nekakav kavez, tako da je svako mogao da me gleda sa svih strana.

Ubrzo je došla nadzornica da pita hoću li nešto za večeru.

Samo vodu – rekoh – i neki lek za glavu.

Vratila se sa limenim bokalom mlake vode, koji sam ispila naiskap. Za glavobolju nije imala ništa osim hladne obloge, koja se ispostavila kao jako korisna, pa sam brzo zaspala.

Probudio me je osećaj opeklosti. Čovek u civilnoj odeći držao je reflektor uperen u mene, tik uz lice. Skočila sam i svom silinom ga odgurnula, vičući:

Spržićeš mi oči!
Tek ćemo da pržimo dok ne završimo s tobom! – odgovori on.

Uz kratke stajke, ovo se ponavljalo tri noći zaredom. Treće noći je nekoliko detektiva upalo u moju ćeliju:

Sada imamo prave informacije o tebi – kazali su. – Upravo si ti finansirala Čolgoša, a novac si dobila od dr Kaplana iz Bufala. Uhvatili smo ga i sve je priznao. Šta sad imaš da kažeš?
Ništa više od onog što sam već rekla – ponovih. – Nemam veze s atentatom.

Otkako sam uhapšena, nisam se čula sa prijateljima, niti mi je iko dolazio u posetu. Shvatila sam da me drže u izolaciji. Pisma mi jesu stizala, ali većina njih bila su nepotpisana. „Prokleta anarhistička kujo,“ stajalo je u jednom od njih, „da samo mogu da te ščepam. Iščupao bih ti srce i bacio ga psu.“ „Ubico Emo Goldman,“ pisalo je u drugom, „gorećeš u paklu zbog izdaje naše zemlje.“ U trećem je stajalo veselo obećanje: „Otfikarićemo ti jezik, uvaljati ti telo u ulje i živu te spaliti.“ Opisi seksualnih iživljavanja koja bi mi priredili pojedini anonimni pošiljaoci predstavljaju bogat materijal za proučavanje perverziteta koji bi i autoritete iz ove struke ostavio bez reči. Pa opet, autori ovih pisama zasluživali su manje prezira od policijskih zvaničnika. Svakodnevno su mi predavali hrpe pisama koja su otvarali i čitali čuvari američke čestitosti i morala. Istovremeno, bila sam uskraćivana za poruke mojih prijatelja. Postojala je očigledna namera da mi takvim metodama slome duh. Odlučila sam da na to stavim tačku. Kada su mi sledećom prilikom dali jedno od otvaranih pisama, pocepala sam ga i parčiće bacila detektivu u lice.

Petog dana po hapšenju, primila sam telegram. Bio je od Eda, koji obećava podršku svoje firme. „Ne oklevaj da se pozivaš na nas. Uz tebe smo do kraja.“ Bilo mi je drago zbog ove potvrde, jer me je oslobodila nužnosti prećutkivanja mojih poslovnih putovanja za potrebe Edovog preduzeća.

Isto veče, u ćeliju mi je došao i šef čikaške policije O’Nil. Obavestio me je da želi da popričamo oči u oči.

Nemam nameru da te maltretiram ili prinuđujem na nešto – reče. – Možda mogu da ti pomognem.
Bilo bi to stvarno neobično – dobiti pomoć od šefa policije – odgovorih – ali rado ću odgovoriti na vaša pitanja.

Zamolio me je da mu podnesem detaljan izveštaj o svom kretanju, počev od petog maja, kada sam upoznala Čolgoša, pa sve do dana mog hapšenja u Čikagu. Dala sam mu tražene informacije, ne pomenuvši posetu Saši, niti imena mojih jataka. Kako više nije bilo potrebe da štitim dr Kaplana, Ajzakove ili Hipolita, bila sam u poziciji da podnesem gotovo potpun izveštaj. Kada sam završila s tim – moje reči su ostale zabeležene u vidu teza – šef O’Nil reče:

Osim ukoliko nisi vrhunska glumica, svakako si nevina. Ja mislim da jesi nevina i učiniću sve što je do mene da ti pomognem da izađeš.

Bila sam previše zapanjena da bih mu se zahvalila; nikad pre nisam čula da neki policajac tako govori. Istovremeno, sumnjala sam u uspeh njegovih pokušaja, sve i da se potrudi da učini nešto za mene.

Odmah nakon ovog sastanka, shvatila sam da je došlo do nagle promene u postupanju prema meni. Vrata moje ćelije bila su otključana dan-noć, a nadzornica mi je kazala da mogu da boravim u velikoj prostoriji, koristim tamošnju stolicu za ljuljanje i sto, naručujem sopstvenu hranu i štampu, primam i šaljem poštu. Odmah sam počela da živim životom žene iz viših klasa i da po ceo dan primam goste, mahom novinare koji nisu toliko dolazili zbog intervjua, koliko da pričaju, puše i prepričavaju mi anegdote. Drugi su, pak, dolazili iz radoznalosti. Neke novinarke su donosile poklone u vidu knjiga i sredstava za ličnu higijenu. Najbrižnija je bila Ketrin Leki, iz Herstovih novina. Posedovala je bolji intelekt od Neli Blaj, koja me je posećivala u Grobnici 1893. godine, a imala je i mnogo istančaniji društveni osećaj. Bila je jaka i revnosna feministkinja, ali i privržena radničkom pitanju. Ketrin Leki je bila prva osoba koja je pokrenula priču o priznanjima iznuđenim na silu. Toliko se uzrujala kada ju je čula da je agitirala pri raznim ženskim organizacijama ne bi li ih ubedila da se zauzmu za to pitanje.

Jednog dana, predstavili su novinara „Arbajter cajtunga“. Sva radosna ugledala sam Maksa, koji mi je šapnuo da je samo tako mogao da dođe do propusnice. Rekao mi je da je dobio pismo od Eda, koji mu javlja kako je Herst poslao svog predstavnika kod Justusa Švaba i preko njega mu ponudio dvadeset hiljada dolara da dođem u Njujork i dam im ekskluzivni intervju. Novac će biti uplaćen u banci i dostupan Edu i Justusu. Obojica su, reče Maks, ubeđeni da bi Herst dao sve kako bi mi namestio zatvor.

To mu je potrebno kako bi sa sebe skinuo optužbe za podsticanje Čolgoša na atentat na Makinlija – objasni on.

Republikanske novine u zemlji objavljivale su na svojim naslovnicama priče u kojima su povezivale Hersta i Čolgoša, zato što je sve vreme Makinlijevog mandata Herstova štampa žestoko napadala predsednika. U jednoj od novina objavljena je karikatura ovog izdavača kako se krije iza Čolgoša i dodaje mu šibicu da upali fitilj bombe. Sada je Herst bio među najglasnijim zagovaračima istrebljenja anarhista.

Justus i Ed, baš kao i Maks, bezuslovno su se protivili mom povratku u Njujork, ali su smatrali svojom dužnošću da me obaveste o Herstovoj ponudi.

Dvadeset hiljada dolara!

Objasnih:

Kakva šteta što je Edovo pismo stiglo prekasno! Sigurno bih prihvatila ponudu. Pomisli samo na borbu koju bismo mogli da vodimo i propagandu!
Lepo je što još uvek čuvaš smisao za humor! – primeti Maks – ali meni je drago što je pismo stiglo prekasno. I suviše loše stojiš da ti još i g. Herst otežava situaciju.

Bio je tu i jedan advokat iz kancelarije Klarensa Daroua. Došao je da me upozori kako sebi nanosim štetu time što uporno branim Čolgoša; čovek je lud i treba to da priznam.

Nema tog viđenijeg advokata koji će pristati da vas brani ukoliko stajete na stranu predsednikovog ubice – uveravao me je. – Štaviše, u neposrednoj ste opasnosti da vas proglase saučesnicom u zločinu.

Zahtevala sam da znam zašto g. Darou nije sam došao kad već toliko brine, ali njegov predstavnik je izbegavao da mi odgovori. Nastavio je da moj slučaj boji crnim bojama. Šanse za bekstvo su u najboljem slučaju slabe, kako se činilo, i suviše slabe da bih dopustila da tu ideju ugrozi sentimentalnost. Čolgoš je lud, navaljivao je ovaj; svi to vide, a osim toga, čim je mogao da u priču umeša i mene, reč je o ološu i kukavici koja je krije iza ženske suknje.

Od njegovih reči mi je pripala muka. Poručila sam mu nemam nameru da lažnim svedočenjem izlažem razum, prirodu ili život bespomoćnog ljudskog bića, te da mi nije potrebna pomoć njegovog šefa. Nikada nisam upoznala Daroua, ali dugo sam vremena znala da je sjajan advokat, čovek širokih društvenih pogleda, talentovani pisac i predavač. Sudeći po naslovima iz štampe, zainteresovao se za anarhiste koji su uhapšeni u raciji, pogotovo za Ajzakove. Bilo mi je čudno što šalje tako sraman zahtev i očekuje da se priključim sumanutom horu koji traži Čolgošev život.

Zemlja se našla u panici. Iz štampe sam stekla utisak da je s uma smetnuo američki narod, a ne Čolgoš. Još od 1887. nije zabeležena takva krvožednost, takvo osvetničko divljaštvo. „Anarhisti se moraju istrebiti!“, besnele su novine. „Treba ih baciti u more; za takve lešinare nema mesta pod našom zastavom. Emi Goldman je previše dugo dopuštano da saleće svoj plen. Valja je naterati da podeli sudbinu svojih pajtaša.“

Bila je to repriza crnih čikaških dana. Četrnaest godina, godina bolnog odrastanja, a opet fascinantnih i berićetnih godina. A sad je kraj! Kraj? Bila mi je tek trideset druga i toliko toga, toliko puno tuga, ostalo je nezavršeno. Kada je u pitanju momak iz Bufala – njegov život jedva da je bio i počeo. Kakva li je bila njegova sudbina, pitala sam se; kakve su ga to sile navele na ovo prokletstvo? „Uradio sam to za radni narod“, navodno je rekao. Narod! I Saša je učinio nešto za narod, i naši hrabri mučenici iz Čikaga, i drugi po celom svetu i veku. No, narod spava; ljudi ostaju ravnodušni. Oni kuju sopstvene lance I, ispunjavajući zapovesti svojih gospodara, razapinju svoje Hristove.

[1] Nemački naziv za područje koje se geografski poklapa sa teritorijom današnje Ukrajine (prim.prev.)

[2] U originalu Lady Bountiful (prim.prev.)

[3] Lucije Linije Lukul (118. p.n.e – 56. n.e.) je bio proslavljeni rimski vojskovođa koji se posebno istakao pobedama u Trećem mitridatskom ratu, gde je stekao ogromno bogatstvo čijim se rasipanjem trudio da od sebe načini simbol raskoši antičkog Rima (prim.prev.)