Antianarhistički zakon o imigraciji najzad je prokrijumčaren kroz Kongres, pa sada nijednom čoveku koji je sumnjičav prema organizovanoj vlasti ne sme biti dopušteno da uđe u SAD. Pod njegovim odredbama, ljudi kao što su Tolstoj, Kropotkin, Spenser ili Edvard Karpenter mogli su biti oterani sa gostoprimivih obala Amerike. Prekasno su mlaki liberali uvideli opasnost od ovog zakona po naprednu misao. Da su se udruženo usprotivili aktivnostima reakcije, zakon možda ne bi bio usvojen. Neposredni rezultat ovog novog ataka na američke slobode, međutim, bila je nagla promena stava prema anarhistima. Ja sam prestala da slovim za bauk; štaviše, upravo oni koji su bili neprijateljski raspoloženi prema meni počeli su da me traže. Raznorazni predavački forumi, poput Liberalnog kluba Menhetn, Bruklinskog filozofskog društva i drugih američkih organizacija zvali su me da ugovore nastupe. Rado sam se odazivala, jer sam konačno dobila priliku da ostvarim dugogodišnju želju i doprem do domaće inteligencije, da im objasnim šta je zapravo anarhizam. Na ovim okupljanjima sam stekla nove i srela stare prijatelje, između ostalih Ernesta Krozbija, Teodora Šredera i Lenarda Abota.
U Klubu Sanrajz sam upoznala gomilu ljudi naprednih shvatanja. Među najzanimljivijima su bili Elizabet i Aleksis Ferm, te Džon i Ebi Korijel. Fermovi su bili prvi Amerikanci sa kojima sam delila slične ideje o obrazovanju; no, dok sam ja tek zagovarala potrebu za novim pristupom detetu, Fermovi su svoje ideje sprovodili u praksu. U njihovoj školi „Pozorištance”, deca iz kraja nisu bila sputavana ni pravilima ni čitankama. Imalа su slobodu da odu ili dođu i da uče na osnovu posmatranja i iskustva. Nisam poznavala nikog drugog ko se tako dobro razumeo u dečiju psihologiju kao Elizabet, i ko je tako lako umeo da iz dece izvuče ono najbolje. Ona i Aleksis su sebe smatrali jednoporeždžijama, no zapravo su razmišljali i živeli kao anarhisti. Bila je veliko zadovoljstvo posetiti njihov dom, koji je istovremeno bio i škola, te posmatrati divan odnos koji je vladao između njih i dece.
Korijelovi su gajili slične vrline, a Džon je posedovao nesvakidašnje dubok um. Ja sam stekla utisak da je pre Evropljanin nego Amerikanac, a on je i zaista video dosta sveta. Kao prilično mlad čovek postavljen je za američkog konzula u Kantonu, u Kini. Kasnije je živeo u Japanu, puno putovao i povezao se sa narodima iz raznih država i različitih rasa. To mu je pomoglo da stekne sveobuhvatniji pogled na život i dublje razumevanje ljudi. Džon je bio prilično talentovan pisac; autor je originalnih priča o Niku Karteru, a ime i novac je zaradio pod pseudonimom Berta M. Klej. Takođe je bio redovan saradnik časopisa „Fizikal Kalčer“ (Physical Culture), zato što se zanimao za zdravstvenu tematiku i što je time dobio prvu šansu da se slobodno izrazi o temi što mu je na duši. Bio je jedna od najdarežljivijih osoba koje sam ikad upoznala. Pisanjem je stekao bogatstvo, od kojeg nije sačuvao gotovo ništa, deleći ga sirotinji šakom i kapom. Njegova najveća draž bila je u raskošnom smislu za humor, koji nije nimalo trpeo na britkosti zbog njegovog uglađenog držanja. Korijelovi i Fermovi su mi postali najdraži prijatelji među Amerikancima.
Puno sam se družila i sa Hjuem O. Pentekostom. Mnogo se promenio otkad sam ga upoznala na suđenju iz 1893. Iako nije ostavio utisak čoveka čvrstog karaktera, bio je među najboljim govornicima u Njujorku. Nedeljom ujutru je držao predavanja na društvene teme, privlačeći svojom elokvencijom brojnu publiku. Pentekost je bio čest gost u mom stanu, gde se „osećao kao kod kuće“, kako je često znao da kaže. Njegova supruga, zgodna žena iz srednjeg staleža, nije mogla da smisli siromašne prijatelje svoga muža, a budno je motrila i na uticajne pretplatnike na njegova predavanja.
Jednom prilikom sam napravila malu zabavu u stanu, gde je među gostima bio i Pentekost. Neposredno pred zabavu upoznala sam i gđu Pentekost, pa sam je pozvala da dođe.
- Baš vam hvala – reče ona – sa osobitim zadovoljstvom; obožavam da obilazim sirotinjske četvrti.
- Kakva zgoda! – rekoh. – Inače nikad ne biste upoznali zanimljive ljude.
Na zabavu nije došla.
Javni život mi je postao živopisniji. Briga o bolesnima postala je lakša otkako se nekoliko mojih „obaveza“ iselilo iz stana, što je smanjilo troškove. Mogla sam da sebi priuštim duže odmore između dva slučaja. To mi je pružilo priliku da puno čitam, što je navika koju sam već neko vreme zapostavljala. Uživala sam u svom novom iskustvu samačkog života. Mogla sam da odlazim i dolazim ne vodeći računa ni o kom drugom, a više nisam ni zaticala rulju u stanu kada bih se vratila sa predavanja. Dovoljno sam dobro sebe poznavala da shvatim da nije lako živeti sa mnom. Gnusni meseci koji su usledili nakon tragedije u Bufalu doveli su me na rub očaja usled borbe da se vratim u život i posao. Bojažljivi radikalizam ljudi sa Ist Sajda načinio me je nestrpljivom i netolerantnom prema mladeži koja govori o budućnosti, a ipak ništa ne radi u sadašnjosti. Uživala sam u blagodetima povučenog života i društvu nekolicine odabranih prijatelja, među kojima je najdražio bio Ed – koji više nije ljubomorno posmatrao i posesivno tražio svaku moju misao i dah, već davao i pružao slobodnu i spontanu radost.
Često bi mi puta došao iscrpljen i utučen. Znala sam da je razlog tome sve veći razdor u njegovom domu; iako nikad nije o tome govorio, povremeno bi mi neka slučajna opaska nagovestila da nije srećan. Jednom je, dok smo razgovarali, rekao:
- U zatvoru sam radije birao da odem u samicu nego da ćeliju delim sa nekim. Izluđivalo me je stalno blebetanje cimera. Sada moram da slušam neprekidnu priču, ali nema samice u koju bih mogao da pobegnem.
Nekom drugom prilikom, davao bi odušak ironiji govoreći o devojkama i ženama koje tobože neguju napredne ideje, a onda se, kada konačno upecaju muškarce, oštro okreću protiv istih tih ideja u strahu da ne izgube hranitelja porodice. U želji da ga oraspoložim, menjala sam temu ili ga pitala nešto u vezi njegove ćerke. Lice bi mu se istog trena ozarilo, a utučenost iščilila. Jednog dana mi je doneo sliku svoje malecke. Nikad nisam videla tako zapanjujuću sličnost između dvoje ljudi. Toliko me je ganulo detetovo lepo lice da sam bez razmišljanja povikala:
- Zašto je nikad ne dovodiš kod mene?
- Zašto? – odgovori on ljutito. – Zbog majke! Majke! Da samo poznaješ njenu majku!
- Molim te – istupih – ne govori ništa više; ne zanima me ta osoba!
Počeo je da šparta po sobi, planuvši kroz bujicu reči.
- Moraš, ti moraš da me pustiš da govorim! – drao se. – Moraš da me pustiš da ti kažem sve ono što toliko dugo potiskujem.
Pokušala sam da ga zaustavim, no on nije obraćao pažnju.
- Bes i ogorčenost prema tebi odveli su me toj ženi – nastavi on, s prezirom – da, i piću. Nedeljama nakon našeg poslednjeg raskida nisam prestajao da pijem. Onda sam upoznao nju. Viđao sam je ranije na okupljanjima radikala, ali nikada mi nije ništa značila. Sada me je uzbudila; bio sam sluđen što sam ostao bez tebe, a i pijan. Tako sam je odveo kući. Dao sam otkaz i bacio se na divlji razvrat, nadajući se da ću ublažiti neprijateljstvo koju sam osećao prema tebi zbog toga što si otišla.
Uz oštar bol u srcu, zgrabila sam ga za ruku i povikala:
- O Ed, nije valjda neprijateljstvo?
- Da, da! Neprijateljstvo! – ponovi on. – Čak i mržnju! To sam tada osećao zato što si se tako lako odrekla naše ljubavi i našeg suživota. Ali nemoj da me prekidaš: moram ovo da izbacim iz sebe.
Seli smo. Stavio je ruku preko moje i nastavio nešto sporijim i smirenijim tonom:
- Pijančenje je trajalo nedeljama. Nisam bio svestan vremena, niti sam igde išao ili se viđao sa bilo kim. Sedeo sam kući, ukočen od pića i seksa. Jednog dana, probudio sam se užasno bistrog uma. Bilo mi je muka od sebe samoga, a i od te žene. Grubo sam joj rekao da mora da ode i da nikad nisam ni računao da naša afera bude trajnog karaktera. Uradila je ono što žene obično rade: kazala je da sam životinja i pokvaren zavodnik. Kada je videla da me njene reči nimalo ne dotiču, počela je da cmizdri i moljaka me, da bi na kraju rekla da je trudna. Bio sam zatečen; mislio sam da je to nemoguće, ali nisam verovao da bi namerno izmislila tako nešto. Nisam imao novac, ali nisam mogao ni da je pustim da se sama snalazi. Bio sam uhvaćen u zamku, ali nisam imao kud. Par meseci pod istim krovom me je nagnalo da shvatim kako nemamo apsolutno ništa zajedničko. Sve u vezi nje bilo mi je odbojno; njeno kreštanje po kući, beskrajno blebetanje i tračarenje. To mi je išlo na živce i često me dovodilo do toga da izjurim, ali pomisao da nosi moje dete bi me uvek vratila nazad. Dva meseca pred porođaj, tokom jedne od naših prepirki, priznala je da me je namagarčila. Uopšte nije bila trudna kada mi je to prvi put kazala. Tada sam na licu mesta odlučio da je ostavim čim rodi dete. Smejećeš se, ali rođenje malecke je u mojoj duši probudilo neke čudne note. Učinilo je da zaboravim na sve što mi fali u životu. Ostao sam.
- Zašto se mučiš, dragi Ed? – pokušala sam da ga utešim. – Zašto kopaš po prošlosti?
Nežno me je sklonio u stranu.
- Moraš da saslušaš – bio je uporan. – S obzirom da si lično odgovorna za početak, red je da me saslušaš do kraja.
- Po tvom povratku iz Evrope – nastavi on – razlika između našeg nekadašnjeg i mog trenutnog života učinila se još upadljivijom. Hteo sam da uzmem dete i dođem da te još jednom zamolim da obnovimo našu ljubav. No, ti si bila zauzeta drugim ljudima i svojim javnim angažmanom. Delovalo je kao da si potpuno izlečena od onoga što si nekada osećala prema meni.
- Nije istina! – povikah. – I dalje sam te volela, čak i kad smo se rastali.
- Sada to znam, draga, ali u to vreme si izgledala ravnodušno i odsutno – uzvrati on. – Nisam ti se mogao obratiti. Potražio sam neko olakšanje u očinstvu. Čitao sam i našao – upravo tako, našao – izvestan zaborav u delima oko kojih smo se svojevremeno svađali; sada sam ih bolje razumeo. Kako god, živci su mi ogrubeli; više se nisam trzao na zvuk onog kreštavog glasa. Njene protivoptužbe su učinile da oguglam i postanem ciničan. Osim toga, otkrio sam način da zaustavim tu bujicu reči – dodade smijuljeći se.
- A to je? – upitah, srećna zbog nešto lakšeg tona. – Možda bi i meni mogao da posluži u pojedinim slučajevima.
- Pa, vidiš – objasni on – ja izvadim sat, stavim joj ga pravo pred lice i saopštim da joj dajem pet minuta da završi. Ako i posle toga nastavi da melje, napuštam kuću.
- I to pali? – zanimalo me je.
- Kao magija. Ona beži u kuhinju, a ja idem u svoju sobu i zaključavam vrata.
Smejala sam se, premda sam zapravo htela da plačem od pomisli da je Ed, koji je uvek bio prefinjen i miran, silom morao da trpi ovakve ponižavajuće i nemile scene.
- Kako god, najzad je došlo do raskida – nastavi on. – Svakako je moralo doći do njega, sve i da ti i ja nismo ponovo postali dobri prijatelji. To je bilo neminovno čim sam počeo da uviđam kako se te svađe odražavaju na dete.
Još je kazao i da je duže vreme bio u nezavidnoj finansijskoj situaciji. Sada je u mogućnosti da to učini. Uzeće dete i otići u Beč, a mene je pozvao da mu se pridružim.
- Kako to misliš, uzećeš dete? – povikah. – A majka? To je i njeno dete, zar ne? Sigurno joj znači sve. Kako možeš da joj ga uzmeš?
Ed ustade, podigavši i mene. Približivši svoje lice mome, reče:
- Ljubav! Ljubav! Zar nisi uvek tvrdila da ljubav prosečne majke ili uguši dete poljupcima ili ga ubije udarcima? Otkud ova iznenadna sentimentalnost prema sirotoj majci?
- Znam, dragi, znam – odgovorih. – Nisam promenila svoje stavove. Isto tako, žena trpi agoniju porođaja i doji dete vlastitim mlekom. Muškarac gotovo ništa da ne radi, a ipak traži svoje pravo na dete. Zar ne vidiš koliko je to nepošteno, Ed? Da pođem u Evropu s tobom? Iz ovih bih stopa to učinila. Ali, ne mogu da dozvolim da zbog mene jedna majka ostane bez deteta.
Optužio me je da nisam slobodna, da sam kao i sve feministkinje koje znaju da osuju paljbu po muškarcu za zla koja navodno čini ženi, ne videvši nepravde koje trpe i otac i dete. On će svejedno otići i povesti devojčicu. Nikada ne bi dopustio da odrasta u atmosferi razmirica.
Ed me je ostavio u emotivnom metežu. Morala sam sebi da priznam da sam zaista kriva što je završio u zagrljaju te žene. Znala sam, kao što bih redovno znala kada odem od njega, da nisam mogla postupiti drugačije. Svejedno, kriva sam. U sećanje su mi se živo vratili Edovi nasilni ispadi od te užasne noći: bio je to dovoljan pokazatelj njegove duševne agonije. Nisam mogla da žmurim pred svojom odgovornošću za njegovu nevolju; zašto sam ga onda odbila sada, kada sam mu još i potrebnija? Zašto sam mu uskratila pomoć koju je tražio za svoje dete? Ta mi žena svakako ništa ne znači; zašto bi me pogađao njen gubitak? Uvek sam smatrala da puki porođaj ne čini jednu ženu pravu majkom; opet, odgovarala sam Eda od ideje da joj uzme dete!
Nakon intenzovnog promišljanja, zaključila sam da su moja osećanja prema majci Edovog deteta duboko ukorenjena u mom saosećanju prema majkama uopšte, toj slepoj, tupoj sili koja život pretvara u agoniju, trošeći ženinu mladost i zdravlje i čineći da pod stare dane ona postane teret sama sebi, ali i onima koje je rodila. Upravo je ova bespomoćnost materinstva učinila da ustuknem i da ne otežavam njegovu muku.
Sledeći put kada je došao, pokušala sam da mu to objasnim, ali Ed nije mogao da me shvati. Rekao je da me je uvek cenio kao osobu koja ima sposobnost da razmišlja logički i objektivno, kao muškarac; sada smatra da u svađu ulazim subjektivno, kao sve žene. Odgovorila sam mu da kapacitet za logičko razmišljanje većine muškaraca ne ostavlja takav utisak na mene da bih uopšte želela da ih oponašam, te da radije biram da razmišljam samostalno kao žena. Ponovila sam ono što sam mu već rekla; rado ću poći sa njim da ide sam ili doći u Evropi naknadno, ali ne mogu da pobegnem sa tuđim detetom.
Plašila sam se da ovakav moj stav ne baci senku na moje novo prijateljstvo sa Edom, ali on je pokazao veliko razumevanje. Njegove posete su se pretvorile u divna druženja. Planirao je da u Evropu pođe u junu, zajedno sa svojim detetom.
Početkom aprila mi je rekao da će jedno nedelju dana biti jako zauzet. Njegova firma je morala da kupi veliku količinu drvne građe, pa će zbog toga morati da provede par dana van grada. Ipak, održavaće kontakt i javiti se telegrafom čim se vrati. Za vreme njegovog odsustva, dobila sam poziv za rad u noćnoj smeni u Bruklinu, da se staram o jednom dečaku koji boluje od tuberkuloze. Put do tamo je bio dug i naporan; kući bih dolazila iscrpljena, jedva smogavši snage da se okupam, a zaspala bih čim bih dotakla jastuk. Jednog jutra, baš rano, probudila me je uporna i jaka zvonjava. Bio je to Timerman, koga nisam videla više od godinu dana.
- Klaus! – povikah. – Otkud ti tako rano?
Bio je nesvakidašnje miran i čudno me je gledao.
- Sedi – napokon reče ozbiljnim glasom. – Imam nešto da ti saopštim.
Pitala sam se šta li mu se dogodilo.
- U pitanju je Ed – počeo je.
- Ed! – viknuh, iznenada uznemirena. – Je li sve u redu sa njim? Je li dobro? Imaš li neku poruku za mene?
- .. Ed – zamuca on – Nema više poruka od Eda.
Podigla sam ruku kao da hoću da se odbranim od udarca.
- Ed je umro sinoć – čula sam kako kaže drhtavim glasom.
Zurila sam u njega.
- Ti si pijan! – povikah. – To ne može biti!
Klaus me uze za ruku i nežno me spusti kraj sebe.
- Ja sam glasnik zla; od svih tvojih prijatelja baš ja sam morao da ti javim ovu vest. Sirota, sirota devojko!
Bojažljivo me je mazio po kosi. Sedeli smo ćutke.
Napokon, Klaus progovori. Otišao je kod Eda na večeru; čekao je do devet, ali kako se nije pojavljivao, odlučio je da ode kući. U tom trenutku, pred zgradu je stigao taksi. Vozač se raspitivao koji je stan Brejdijevih, rekavši kako mu u kočijama leži g. Brejdi, bolestan. Hoće li mu neko pomoći da ga prenesu gore? Izašle su komšije i okružile taksi. Ed je ležao unutra, zavaljen u sedište, u nesvesti i teško je disao. Ljudi su ga odneli na sprat, dok je Klaus otrčao po doktora. Dok se on vratio, taksista je već bio otišao. Sve što mu je mogao reći bilo je da su ga pozvali u neku krčmu blizu stanice Long Ajlend, gde je zatekao ovog gospodina uspravljenog na stolici, dok mu je iz posekotine na licu šikljala krv. Bio je svestan, ali tek toliko da mu kaže svoju adresu. Krčmar je objasnio kako je gospodin potražio piće i popio ga s nogu. Zatim je platio i pošao ka toaletu. Usput se iznenada srušio, udarivši čelom o šank. Bilo je to sve što je iko od njih znao.
Doktor je radio kao mahnit ne bi li Eda povratio u život, ali uzalud. Umro je ne došavši k sebi.
Iako mi je Klausov glas zvonio u ušima, jedva da sam čula šta govori. Ništa mi nije bilo važnije od saznanja da je Ed napadnut među nekim nepoznatim ljudima i strpan u taksi, ostavši sam onda kada mu je pomoć bila najpotrebnija. O, Ed, moj veličanstveni prijatelj, lišen života onda kada je bio tako blizu trenutka da počne da ga živi punim plućima! Kakva surova igra sudbine, bezosećajno surova! Srce mi je vrištalo od besa, a grlo grcalo od suza koje nisu htele da mi poteku iz očiju i odagnaju mi jad.
Klaus je ustao i rekao da mora da obavesti ostale prijatelje i pomogne oko organizovanje sahrane.
- Idem s tobom! – rekoh. – Opet ću videti Eda!
- Nema šanse! – usprotivi se Klaus. – Gđa Brejdi je već kazala kako te neće pustiti unutra. Rekla je kako si joj uzela Eda za njegovog života, ali da će te držati dalje od njega sada kada je mrtav. Samo bi morala da prolaziš kroz nemile scene.
Ostala sam sama, sa uspomenama na zajedničke dane sa Edom. Predveče je došao Jegor, potrešen vestima. Voleo je Eda i bio je duboko uznemiren. Njegova brižnost je okopnila moje zaleđeno srce. U bratskom zagrljaju sam našla suze koje ranije nisu htele da kanu. Sedeli smo pribijeni jedno uz drugo, razgovarajući o Edu, njegovom životu, snovima i preranoj smrti. Sati su odmicali, a ja sam se setila da me u Bruklinu čeka bolesni dečak. Možda ne mogu da budem kraj svog dragog pokojnika, ali makar mogu da pomognem svom mladom pacijentu koji se bori za život.
Sahrane su mi uvek bile odvratne; smatrala sam da se na njima ispoljava iskrenuta žalost. Moj je gubitak bio i suviše veliki za tako nešto. Otišla sam u krematorijum i videla da je ceremonija već završena, a kovčeg zatvoren. Prijatelji koji su znali koliko sam bila bliska sa Edom podigli su poklopac zbog mene. Prišla sam ne bih li pogledala u to drago lice, tako dražesno spokojno u snu. Tišina koja me je okruživala učinila je da smrt ne bude toliko jeziva.
Najednom se prostorijom prolomi vrisak, ponovivši se jednom, a onda i dvaput. Ženski glas je histerično urlao:
- Moj muž! Moj muž! On je moj!
Žena koje je vrištala, lica pokrivenog crnim udovičkim velom koji je podsećao na krila gavrana, ispreči se između mene i kovčega, a onda me odgurnu i baci se preko pokojnika. Mala plavokosa devojčica uplašenog pogleda, gušeći se od jecaja, čvrsto ju je držala za suknju.
Na tren sam bila skamenjena od užasa. Onda sam polako krenula ka vratima i izašla napolje, daleko od ove uznemirujuće scene. Glava mi je bila puna misli o detetu, koje je bilo preslikani otac, čiji život sada treba da bude potpuno drugačiji od onoga kakav je on planirao.