Uspomene na nekadašnji suživot sa Edom ispunile su me čežnjom za onim što mi se ponovo našlo nadohvat ruke, da bi mi onda jednostavno bilo otrgnuto. Prebiranje po prošlosti nagnalo me je da se zavučem u najskrivenije pukotine mog bića; njihove kontradiktornosti čerečile su me između moje gladi za ljubavlju i nesposobnosti da u ljubavi uživam na duže. Nije tu samo reč o neumitnosti smrti, kao u Edovom slučaju, niti o okolnostima koje su mi uzele Sašu u cvetu naših života, a koje se uvek ispreče. Delovale su tu i neke druge sile koje su me lišavale trajnijih ljubavnih iskustava. Jesu li one deo neke strasne čežnje u meni koju nijedan muškarac ne može u potpunosti da zadovolji ili je, pak, u pitanju urođena osobina onih koji večito sežu ka visinama, nekom idealu ili uzvišenom cilju koji isključuje sve ostalo? Nije li cena koju traže uslovljena samom prirodom onoga što želim da postignem? Zvezde su predaleko za čoveka čije je korenje duboko u zemlji. Može li se neko ko se vine visoko nadati dužem boravku u neodoljivim dubinama strasti i ljubavi? Kao i svi oni koji su platili za svoju veru, i ja ću morati da se suočim sa neizbežnim. Povremene ljubavne epizode i samo jedna konstanta u životu – moj ideal.
Jegor je ostao u mom stanu, dok sam ja pošla sa svojim pacijentom i njegovoj majkom u Liberti, država Njujork. Nikada se ranije nisam starala o pacijentima koji pate od tuberkuloze, niti sam bila svedok njihove neutoljive volje za životom, te iscrpljujuće vatre njihovog tela koje vene. U trenutku kada se sve činilo svršenim, moj pacijent bi se trgnuo, nakon čega su sledili dani ponovo raspaljene nade u budućnost posla koji bi i one najsnažnije ostavio bez trunke snage. Ovde je ležao jedan osamnaestogodišnjak, puka vreća kostiju i kože, zažarenih očiju i upaljenih obraza, što govori o životu koji možda nikad neće imati.
Sa njegovom novopobuđenom voljom neizostavno se javljao i telesni nagon, čežnja za seksom. Tek nakon što sam sa njim provela četiri meseci, postala sam svesna onoga što mladić očajnički pokušava da potisne. Ni na kraj pameti mi nije bilo da moje prisustvo doliva ulje na vatru koja tinja u njemu. Nekoliko je stvari pobudilo moju sumnju, no ja sam ih ignorisala i uzimala za znakove grozničavog stanja mog pacijenta. Jedanput, dok sam mu merila puls, najednom me je zgrabio za ruku i uzbuđeno je stisnuo. Jednom drugom prilikom, kada sam se nagnula da zategnem postelju, osetila sam njegov topli zadah tik iza mog potiljka. Često sam primećivala njegove krupne vatrene oči koje me prate po sobi.
Momak je spavao na otvorenom, na natkrivenoj verandi. Kako bih mu bila bliže, noću sam boravila u susednoj sobi. Njegova majka je redovno sa njim provodila jedan deo dana da bih ja imala malo vremena za odmor. Njena spavaća soba je bila iza trpezarije, najdalja od verande. Briga o mom pacijentu sa tuberkulozom bila je zahtevnija od bilo kojeg ranijeg slučaja, ali godine iskustva su učinile da primetim i najmanji trzaj pacijenta. Gotovo i da nije bilo potrebe da ovaj momak koristi zvonce koje mu je stajalo na stolu; čula bih ga čim bi počeo da se meškolji.
Jedne noći, u nekoliko navrata sam ulazila kod svog pacijenta, a on je mirno dremao; potpuno iscrpljena, i sama sam zaspala. Probudio me je osećaj kako mi neko pritiska grudi. Videla sam da mi na krevetu sedi pacijent, dok vrelim usnama nasrće na moje grudi, a vatrenim rukama miluje moje telo. Sva besna, zaboravila sam na njegovo kritično stanje. Odgurnula sam ga i skočila na pod.
- Ludaku! – povikah. – Smesta se gubi u krevet ili ću pozvati tvoju majku!
Ćutke i molećivo, sklopio je ruke i pošao ka verandi. Na pola puta se stropoštao, uzdrman grčevitim naletom kašlja. Otrežnjena strahom od besa, na tren nisam znala šta da radim. Nisam smela da zovem njegovu majku; njegovo prisustvo u mojoj sobi nagnalo bi je da pomisli kako nisam odgovorila na dozivanja njenog sina. Ali, nisam smela ni da ga ostavim tamo. Bio je lak, a očaj uvećava čovekovu snagu. Podigla sam ga i odnela do kreveta. Od uzbuđenja je ponovo počeo da krvari, a moj bes je ustupio mesto sažaljenju prema ovom sirotanu na rubu smrti, koji svejedno uporno seže za životom.
Sve ovo vreme držao se za moju ruku, moleći me u pauzi između dva naleta kašlja da poštedim majku i oprostim mu. Ja sam intenzivno razmišljala kako da podnesem ostavku. Bilo je jasno da moram da odem. Koji izgovor da navedem? Nisam mogla reći istinu; njegova majka ne bi poverovala u takve priče o svom sinu, a i da poveruje, bila bi i suviše šokirana i povređena da shvati potrebu koja je momka nagnala na taj čin. Moraću da kažem kako sam umorna od neprekidnog rada i kako mi je potreban odmor; naravno, daću joj vremena da nađe novu sestru. Ipak, prošle su nedelje pre nego što sam svoju odluku mogla da sprovedem u delo. Mom pacijentu je bilo jako loše, a njegova je majka bila gotovo presahla od brige. Kada je pacijent napokon još jednom uspeo da umakne smrti i oporavi se, zatražila sam dozvolu da odem.
Po povratku u Njujork, saznala sam da opet moram da se selim: komšije su se ponovo usprotivile ideji da Ema Goldman živi u njihovoj zgradi. Prešla sam u veći stan, koji sam delila sa bratom Jegorom i našim mladim prijateljem Albertom Zibelinom. Albert je imao zanimljiv pedigre; njegov otac, inače aktivan anarhista, bio je Francuz; majka mu je bila američki kveker simpatične i nežne prirode. Rođen je u Meksiku, gde se kao dete slobodno smucao po tamošnjim brdima. Kasnije je živeo sa Elizeom Reklijem, znamenitim francuskim naučnikom i anarhistom. Bogato nasleđe i blagotvorni uticaji u mladosti doveli su do sjajnih rezultata; bio je divan i telom i duhom. Izrastao je u strastvenog ljubitelja slobode i postao nežan i uviđavan prijatelj, krajnje retka vrsta među mojim poznanicima iz redova američke mladeži.
Ovog puta, naš zadružni poduhvat imao je nešto izgledniji početak. Svaki je član manje govorio o jednakoj odgovornosti, a radio više da ostalima smanji teret. Za mene je to bila dupla zgoda, jer su iz pokreta stizali brojni pozivi za pomoć. Uz Alberta na mestu glavnog, te pomoć Jegora i Dena, kada bi nas potonji posetio, mogla sam da se više posvetim svom javnom angažmanu, koji su delili i momci.
Otkad sam obnovila prepisku sa Sašom, počeli smo da se zbližavamo. Ostalo mu je manje od tri godina da izdrži, pa je bio pun nove nade i planova u pogledu angažmana po oslobođenju. Nekoliko poslednjih godina živo se zanimao za jednog od svojih prijatelja iz zatvora, mladog Harija koji boluje od tuberkuloze. Saša ga je pominjao u svakom pismu, pogotovo u vreme kada sam i sama imala takvog pacijenta. Morala sam da mu objašnjavam metode i načine lečenja koje sam primenjivala. Zanimanje za Harija mu je čak dalo ideju da po izlasku iz zatvora upiše medicinu. U međuvremenu, želeo bi da čita sve što mu mogu poslati: knjige iz medicine, časopise i sve drugo što za temu ima tuberkulozu pluća.
Sašina pisma su unela svež vetar u moj život, koji me je nosio i ispunjavao osećajem sve većeg divljenja prema njemu. I sama sam počela da sanjam i planiram veliki dan kada će moj neustrašivi junak ponovo biti slobodan i pridružiti mi se u životu i radu. Još svega trideset tri meseca i njegovom mučeništvu biće kraj!
U međuvremenu, svoj dolazak u Ameriku najavio je Džon Tarner. Već je boravio ovde 1896, kada je održao veliku predavačku turneju u trajanju od sedam meseci. Sada planira novu turneju, a naročito želi da se posveti proučavanju uslova u kojima žive i rade kancelarijski službenici i trgovci u SAD. U Engleskoj je postigao veliki uspeh sa Sindikatom prodavaca, od kojeg je napravio moćnu organizaciju. Pod njegovim vođstvom, položaj tih radnika je znatno poboljšan. Iako uslovi u kojima ta klasa radi u Americi nisu toliko loši u poređenju sa stanjem u Engleskoj pre kampanje Tarnera i njegovih kolega iz sindikata, bili smo sigurni da je tim ljudima potrebno buđenje. Za taj zadatak nije postojao sposobniji čovek od Džona Tarnera.
Iz tog razloga, ali i zbog doprinosa koji bi Tarner dao daljem širenju naših ideja, pozdravili smo njegovu najavljenu posetu i iz istih stopa krenuli da ugovaramo predavanja za našeg velikog prijatelja iz Engleske. Prvi miting je zakazan za 22. oktobar, na liceju Mari Hil.
Kao i mnogi drugi, Džon Tarner je postao anarhista nakon tragedije na Hejmarketu 1887. godine. Njegov stav prema državi i političkom delovanju nagnao ga je da odbije kandidaturu za parlament koju mu je ponudio sindikat. „Meni je mesto među običnim svetom“, govorio je Tarner u to vreme. „Ja se ne bavim takozvanim društvenim inicijativama, koje predstavljaju deo organizovanog iskorišćavanja radnika. Čak bi i sitna privremena rešenja koja se mogu izboriti u parlamentu organizovani radnički pokret postigao znatno brže pritiskom spolja, umesto preko predstavnika u Donjem domu.“ Ovakav stav je ilustrovao njegovo poimanje društvenih sila i posvećenost idealu. Iako nikada nije prestao da radi na širenju anarhizma, sindikalno delovanje je smatrao svojim najprečim zadatkom. Tvrdio je da je anarhizam bez masa osuđen na to da ostane običan san kojem nedostaje živa sila. Bio je mišljenja da je do fizičkih radnika moguće dopreti jedino ako se priključimo njihovoj svakodnevnoj ekonomskoj borbi.
Njegovo prvo predavanje bilo je na temu „Sindikalizam i opšti štrajk“. Licej Mari Hil bio je do ruba pun ljudi iz svih sfera života. Bilo je i mnogo policije. Najavila sam našeg saborca iz Britanije publici, a zatim otišla u stražnji deo sale kako bih pazila na štand sa literaturom. Kada je Džon Tarner završio govor, spazila sam kako nekoliko ljudi u civilu prilazi pozornici. Predosetivši nevolju, jurnula sam ka Džonu. Ispostavilo se da su neznanci zapravo službenici odeljenja za imigraciju, koji su Tarneru saopštili da je uhapšen. Pre nego što je publika stigla da shvati šta se dešava, izgurali su ga iz sale.
Tarner je imao čast da bude prva osoba koja će na svojoj koži iskusiti Federalni antianarhistički zakon, usvojen u Kongresu 3. marta 1903. U njegovom glavnom delu stoji: „Nijednom čoveku koji je sumnjičav prema organizovanoj vlasti ili je povezan sa nekom organizacijom koja širi i zagovara takve sumnje ili se protivi vlasti… ne sme biti dopušteno da uđe u SAD“. Džon Tarner, u svojoj zemlji izuzetno poznata ličnost koja uživa poštovanje mislećih ljudi i dobrodošla je u svakoj evropskoj zemlji, sada je trebalo da bude žrtva zakona začetog u panici i sponzorisanog od strane najmračnijih elemenata u Americi. Kada sam prisutnima objasnila da je Džon Tarner uhapšen i da ga čeka deportacija, doneta je jednoglasna odluka da ukoliko naš prijatelj mora da ide, to neće proći bez borbe.
Vlasti na Elis Ajlendu su računale da će isterati do kraja po svome. Nekoliko dana nikome, čak ni advokatu, nije bilo dozvoljeno da se vidi sa Tarnerom. Hju O. Pentekost, koga smo angažovali da zastupa zatočenika, odmah je pokrenuo proceduru za habeas korpus[1]. To je zaustavilo deportaciju i proizvoljne metode komesara sa Elis Ajlenda. Na prvom saslušanju, sudija je, razume se, podržao odeljenje za imigraciju i naredio Tarnerovu deportaciju. Mi smo, kako god, u rukavu još uvek čuvali pravo na žalbu pred Vrhovnim federalnim sudom. Većina prijatelja bila je protiv, smatrajući da takav korak predstavlja izdaju naših ideja i rasipanje novci koje ne mogu da donesu nikakve rezultate. Iako nisam gajila nikakve iluzije u pogledu odluke Vrhovnog suda, smatrala sam da borba za Tarnera može biti odlična prilika za propagandu u kojoj bismo skrenuli pažnju inteligencije na ovaj besmisleni zakon. Kao poslednje, mada ne i najmanje važno, to će nam pomoći da mnoge Amerikance upoznamo sa činjenicom da su se slobode čiji su garant SAD, među kojima je pravo na azil najvažnija, pretvorile u obične isprazne fraze kojima se valja razbacivati kao petardama za Četvrti jul. Međutim, glavno pitanje jeste bilo hoće li Tarner pristati da i dalje bude zatvorenik na Elisu, možda i na više meseci, dok se Vrhovni sud ne izjasni o njegovom slučaju. Pisala sam mu i pitala ga za to, a on mi je odmah odgovorio kako „uživa u gostoprimstvu“, te kako će nam se u potpunosti staviti na raspolaganje i pomoći nam da otpočnemo borbu.
Iako je došlo do nagle promene u stavu javnog mnjenja prema meni nakon 1901, i dalje sam za većinu bila prilično zabranjena tema. Uvidela sam da bi, ukoliko želim da pomognem Tarneru i priključim se kampanji protiv Zakona o deportaciji, bilo bolje da ostanem u senci. Izmišljeno prezime Smit obezbedilo mi je pažnju ljudi koji bi svakako poludeli da vide Emu Goldman. Ipak, dobar broj američkih radikala me je poznavao i bio je dovoljno napredan da ne bude zastrašen mojim idejama. Uz njihovu pomoć, pošlo mi je za rukom da osnujem stalnu Ligu za slobodu govora, čiji su članovi dolazili iz redova različitih liberalnih elemenata. Među njima su bili Piter E. Barouz, Bendžamin R. Taker, H. Gejlord Vilšir, dr E. B. Fut Junior, Teodor Šreder, Čarls B. Spar i mnoge druge ličnosti poznate u progresivnim krugovima. Na prvom sastanku Lige odlučeno je da Klarens Darou bude Tarnerov zastupnik pred Vrhovnim sudom.
Sledeći korak Lige bio je organizovati miting u „Kuper Junionu“. Ligaši su mahom bili zaposleni ljudi i u velikoj gužvi. Na meni je ostalo da se pobrinem za predloge i uputstva, te da gnjavim narod dok im ne iznudim podršku. Morala sam da obiđem brojne sindikate, što nam je donelo hiljadu i šesto dolara. Što je bilo još teže, uspela sam da ubedim urednika lista „Fraj arbajter štime“ Janovskog, koji se spočetka protivio žalbi, da se u svojim kolumnama pozabavi našom kampanjom. Vremenom sam uspela da zainteresujem i druge, među kojima su najaktivniji bili Bolton Hol i njegov sekretar A. K. Plejdel, i jedan i drugi neumorni u svojoj posvećenosti poslu našem pokretu.
Bolton Hol, koga sam upoznala koju godinu ranije, bio je jedan od najšarmantnijih i dobrodušnijih ljudi koje sam imala sreću da poznajem. Kao beskompromisni slobodar i jednoporeždžija, u potpunosti se oslobodio svog izuzetno cenjenog porekla, osim kada je u pitanju odgovarajući stil oblačenja. Njegov frak, svileni cilindar, rukavice i štap činili su ga sumnjivim licem u našem društvu, pogotovo kada je obilazio sindikate u Tarnerovo ime ili se pojavljivao pred Udruženjem američkih lučkih radnika, čiji je bio organizator i blagajnik. No, Bolton je znao šta radi. Tvrdio je da ništa toliko ne utiče na radnike kao njegovo pomodno odelo. Na moje protivljenje bi odgovorio:
- Zar ne vidiš da upravo moj svileni šešir daje mom govoru na značaju?
Miting u „Kuper Junionu“ bio je jako uspešan, a govornici su predstavili čitav spektar političke misli. Neki su se izvinjavali što dolaze da se zalažu za anarhistu; kao kongresmeni i univerzitetski profesori nisu sebi mogli priuštiti da budu otvoreni kao što žele. Oni drugi, pak, hrabriji, dali su ovom okupljanju pravi ton. Tu ubrajam Boltona Hola, Ernesta Krozbija i Aleksandra Jonasa. Čitali su pisma i telegrame Vilijama Lojda Garisona, Edvarda M. Šeparda, Horasa Vajta, Karla Šurca i velečasnog dr Tomasa Hola. Bili su jednodušni u osudi ovog nečuvenog zakona i pokušaja Vašingtona da uništi osnovne principe koji su zagarantovani Deklaracijom nezavisnosti i Ustavom SAD.
Sela sam u publiku, i više nego zadovoljna plodovima našeg rada, razonodeći se mišlju kako većina ovih dobrih ljudi na podijumu ne zna da je miting organizovala i vodila Ema Goldman sa prijateljima. Nema sumnje da bi ugledni liberali, oni koji su se redovno izvinjavali za svaki hrabri korak koji su hteli načiniti, bili skamenjeni saznanjem da „razrogušeni anarhisti“ imaju ikakve veze sa ovim događajem. Ali ja sam prekaljeni grešnik; nije me bilo nimalo briga što sam pribegla zaveri kako bih ovu sramežljivu gospodu nagnala da se odrede po tako važnom pitanju.
Usred ovako zahuktale kampanje, dobila sam poziv dr E.B. Futa da preuzmem jedan slučaj. U par navrata pre toga pokušala sam da se zaposlim kod njega, no on se, premda je slovio za poznatog slobodnog mislioca, ustručavao da primi opasnu Emu Goldman. Nakon Tarnerove žalbe, često smo se viđali i verovatno ga je to nagnalo da promeni stav. U svakom slučaju, poslao me je da se pobrinem za jednog od njegovih pacijenata, pa sam Novu godinu 1904. dočekala kraj postelje čoveka koji mi je poveren na negu. Ponoćno lumpovanje na ulicama probudilo je uspomene na ovaj praznik od pre dvanaest meseci, koji sam provela sa Maksom, Mili i Edom.
Činjenica da svako malo moram da menjam stan postala je pojava na koju sam oguglala. Sada sam živela u Trinaestoj istočnoj ulici br. 210, u stanu sa g. Aleksandrom Horom i njegovom suprugom, mojim prijateljima. Spremala sam se za turneju. Jegor je radio van grada, a Albert se spremao za put u Francusku, pa mi je bilo drago što su se Horovi ponudili da živimo zajedno. Ni sanjala nisam da ću se tamo zadržati deset godina.
Liga za slobodu govora me je pozvala da obiđem jedan broj gradova u okviru Tarnerove kampanje, a takođe sam primila još dva poziva; jedan od ročesterskih konfekcionara, a drugi od pensilvanijskih rudara. Ročesterski krojači su mučili muku sa nekoliko tekstilnih fabrika, a među njima je bila i „Garson i Mejer“. Bilo je neobično važno što dobijam poziv za nastup od nadničara robovlasnika koji je svojevremeno rabio i moj rad, i to za dva i po dolara nedeljno. Drage sam volje prihvatila ovu ponudu, koja će mi omogućiti i da se vidim sa porodicom.
U poslednjih par godina bila sam prisnija sa svojima. Helena mi je ostala najbliža. Uvek sam odsedala kod nje kada bih došla u Ročester, a moja je rodbina naučila da to prihvata kao nešto što se podrazumeva. Moj dolazak je ovog puta bio povod za veliko porodično okupljanje. Imala sam priliku da se zbližim sa bratom Hermanom i njegovom simpatičnom mladom ženom Rejčel. Uverila sam se da je dečak koji nije bio u stanju da zapamti lekcije u školi postao vrstan stručnjak za mehaniku, sa posebnim darom za konstrukciju složenih mašina. Kada smo već dobro zagazili u noć, a ostali članovi porodice se razišli, ostala sam sa svojom dragom sestrom Helenom. Uvek smo imale puno toga da kažemo jedna drugoj, a već se gotovo razdanjivalo kada smo otišle na počinak. Sestra me je utešila rekavši kako mogu da spavam do kasno.
Nisam čestito ni zadremala kada me je probudio kurir koji je doneo pismo. Proverivši najpre ime pošiljaoca, onako polusnena, sa ćuđenjem sam prepoznala potpis „Garson“. Pročitala sam ga nekoliko puta kako bih se uverila da ne sanjam. Ponosan je što je čeljade njegove rase i grada postalo poznato u celoj državi, pisao je; radovao ga je moj dolazak u Ročester i biće mu čast da me što pre primi u svojoj kancelariji.
Prosledila sam pismo Heleni.
- Čitaj – rekoh – pa vidi koliko ti je sestrica postala poznata.
Kada je završila, pitala je:
- I, šta ćeš sad?
Na poleđini pisma sam napisala: „G. Garson, kada ste mi bili potrebni, ja sam došla kod vas. Sada kada sam ja izgleda potrebna vama, moraćete Vi da dođete kod mene.“ Moja nervozna sestra se brinula zbog ishoda. Šta li ovaj hoće i šta ću ja da kažem ili učinim? Uveravala sam je da nije teško pogoditi šta g. Garson hoće, ali da svejedno imam nameru da ga nateram da mi to saopšti lično i u njenom prisustvu. Primiću ga u njenoj radnji i prema njemu se ophoditi „kao dama“.
Popodne je stigao i g. Garson u fijakeru. Svog nekadašnjeg poslodavca nisam videla osamnaest godina, a za sve to vreme gotovo da nisam ni pomislila na njega. Ipak, kako je on ušao, tako mi se živo vratio svaki detalj odvratnih meseci koje sam provela u njegovoj fabrici, kao da je bilo juče. Ponovo sam videla njegovu fabriku i raskošnu kancelariju, američke lepotice na stolu, plavičasti dim njegovog tompusa koji se razvija u neverovatne krive, te sebe kako stojim i drhtim kao prut, dok čekam da me g. Garson udostoji svoje pažnje. Sve sam ponovo jasno videla i čula njegov grubi glas: „Šta mogu da učinim za vas?“ Setila sam se svega, do najsitnije pojedinosti, dok sam gledala u starca koji stoji ispred mene, sa srebrnim šeširom u ruci. Uzrujala me je pomisao na nepravdu i ponižavanje koje trpe njegovi radnici, na njihov iznuđeni i izmoždeni život. S mukom sam uspevala da se suzdržim i ne najurim ga. Sve i da mi život zavisi od toga, ne bih ponudila g. Garsona da sedne. Helena mu je ponudila stolicu, što je više nego što je on učinio za mene pre osamnaest godina.
Seo je i pogledao me, očigledno očekujući da prva progovorim.
- Dakle, g. Garson, šta mogu da učinim za vas? – najzad upitah.
Ova rečenica mu je sigurno zazvučala poznato; kao da ga je zbunila.
- Ma, ništa, draga gđice Goldman – brzo odgovori. – Samo sam hteo da se lepo ispričamo.
- Dobro – rekoh i sačekah.
Kazao je kako je celog života marljivo radio, „baš kao vaš otac, gđice Goldman“.
Skupljao je peni po peni i tako uštedeo nešto novca.
- Možda ne znate koliko je teško štedeti – nastavi on – ali uzmite za primer svog oca. On vredno radi, častan je čovek i cela ga varoš poznaje kao takvog. Nema u Ročesteru čoveka koji je cenjen i poštovan kao vaš otac.
- Samo čas, g. Garson – prekinuh ga – nešto ste zaboravili. Niste pomenuli da ste štedeli na uštrb drugih. Mogli ste da odvajate peni po peni zato što ste imali robove koji su radili za vas.
- Da, naravno – rekao je ponizno – imali smo „pomoć“ u fabrici, ali svi su oni dobro zarađivali.
- A jesu li svi oni mogli da otvore fabrike time što bi štedeli peni po peni?
Priznao je da nisu, ali je kao razlog tome naveo to što su neznalice i raspikuće.
- Hoćete da kažete da su časni radnici poput mog oca, zar ne? – nastavih. – Tako ste lepo govorili o njemu da sigurno ne želite da ga optužite da je raspikuća. No, iako je celoga života radio kao rob, nije uštedeo ni filera, niti je mogao da otvori fabriku. Šta mislite, zašto su moj otac i drugi ostali siromašni, a vi ste se probili? Zato što nisu bili toliko dalekovidi da svojoj striži dodaju strižu desetoro drugih, ili stotine ili nekoliko stotina njih, kao što ste to vi učinili. Neće se čovek obogatiti ako štedi peni po peni; „pomoć“ vaših radnika i bezobzirno iskorišćavanje njihovog rada su stvorili vaše bogatstvo. Pre osamnaest godina, imala sam opravdanje što toga nisam bila svesna, kada sam kao prosjak stajala pred vama, tražeći povišicu od dolar i po. Vi sada nemate izgovor, g. Garson – ne sada, kada se za istinu o odnosu između rada i kapitala zna u celom svetu.
Sedeo je i zurio u mene.
- Ko bi rekao da će devojčurak iz moje fabrike postati takva velika govornica? – najzad izusti.
- Vi sigurno ne! – odgovorih. – Niti ona, da je bilo po vašem. No, haj’te da se vratimo na vaš poziv da dođem u vašu kancelariju. Šta želite?
Počeo je da raspreda o tome kako radnici imaju svoja prava; priznao je sindikat i njegove zahteve (kad god su oni bili razumni), te uveo brojna poboljšanja u korist zaposlenih. Kako god, vremena su teška i pretrpeo je velike gubitke. Kada bi samo galamdžije iz redova njegovih radnika bili razumni, malo se strpeli i izašli mu u susret, sve bi se dalo prijateljski rešiti.
- Da li biste mogli da ovo napomenete publici u vašem govoru – predloži on – i ubedili ih da malkice sagledaju i moju stranu? Vaš otac i ja smo veliki prijatelji, gđice Goldman; učinio bih sve da mu pomognem u nevolji – bilo da je reč o novcu ili nekom drugom vidu pomoći. Što se tiče njegove sjajne ćerke, već sam vam pisao koliko sam ponosan što potičete iz moje rase. Voleo bih da vam to dokažem jednim poklončičem. Ipak ste vi, gđice Goldman, žena i svakako volite lepe stvari. Recite mi šta biste najviše voleli.
Njegove me reči nisu razgnevile. Možda je razlog tome bila činjenica da sam očekivala sličnu ponudu na osnovu njegovog pisma. Moja sirota sestra me je posmatrala svojim setnim, zabrinutim očima. Ćutke sam ustala sa stolice; i Garson je postupio isto, pa smo stajali licem u lice, dok se na njegovom izboranom licu razvukao starački osmeh.
- Došli ste kod pogrešne osobe, g. Garson – rekoh. – Emu Goldman ne možete da kupite.
- Ko uopšte pominje kupovinu? – viknu on. – Grešite; dozvolite mi da objasnim.
- Nema potrebe – prekinuh ga. – Sva neophodna objašnjenja ću pružiti večeras, pred vašim radnicima koji su me pozvali da im se obratim. Nemam više šta da vam kažem. Doviđenja!
Napustio je sobu, držeči svileni šešir u ruci, u pratnji Helene, koja ga je ispratila do vrata.
Nakon što sam dobro promislila o situaciji, odlučila sam da na mitingu uopšte ne pominjem njegovu ponudu. Imala sam utisak da bi to skrenulo pažnju sa glavne teme, spora oko plata, te eventualno uticalo da dođe do nagodbe u korist poslodavaca. Osim toga, nisam želela da se ročesterska štampa dočepa ove priče; bilo bi to i previše žita za njihove skandal-majstorske vodenice. Kako god, radnicima sam to veče ispričala za Garsonov izlet u političku ekonomiju, ponavljajući njegovo objašnjenje o tome kako je stekao bogatstvo. To je prisutne jako razonodilo, što i jeste bio jedini rezultat Garsonove posete.
Tokom kratkog boravka u Ročesteru imala sam još jednog gosta, daleko zanimljivijeg od g. Garsona; novinarku koja se predstavila kao gđica T. Došla je da uradi intervju sa mnom, ali je ostala kako bi mi ispričala jednu nesvakidašnju priču, sa Leonom Čolgošem u glavnoj ulozi.
Bila je u redakciji jednog dnevnog lista iz Bufala 1901, kazala je, sa zadatkom da izveštava sa sajma za vreme predsednikove posete. Stajala je u neposrednoj blizini Makinlija i posmatrala ljude koji su čekali u redu da se rukuju sa njim. U toj je povorci spazila jednog mladića koji prolazi pored ostalih, ruke umotane u belu maramicu. Stigavši do predsednika, podigao je revolver i opalio. Nastala je panika, dok se masa razbežala na sve strane. Prisutni su podigli ranjenog Makinlija i odneli ga u salu za konvencije; ostali su se okomili na napadača i počeli da ga batinaju čim je ovaj pao. Najednom se začuo jeziv vrisak momka sa poda. Preko njega je ležao neki kršan crnac, koji mu je u oči zario nokte. Ova grozna scena ju je skamenila. Pohitala je u prostorije novina kako bi napisala reportažu.
Kada je urednik pročitao njenu priču, rekao je kako će morati da izbace priču o crncu koji Čolgošu pokušava da iskopa oči. „Nije da taj anarhistički skot zaslužuje išta bolje“, primeti on, „ali moramo čitaoce nagnati da saosećaju sa predsednikom, a ne sa ubicom.“
Gđica T. nije bila anarhista; štaviše, nije imala pojma o našim idejama, a bila je i protivnik čoveka koji je izvršio atentat na Makinlija. Kako god, scena kojoj je prisustvovala i urednikova surovost ublažili su njen stav prema Čolgošu. Neprestano je pokušavala da se izbori za priliku da ga intervjuiše u zatvoru, ali bez uspeha. Od drugih novinara je čula da je Čolgoš toliko isprebijan i izmučen da nisu smeli da dozvole da ga iko vidi. Bilo mu je jako loše, pa su se bojali da možda neće preživeti do izlaska pred sud. Iza nekog vremena, dobila je zadatak da prati suđenje.
Sudnica je bila okružena teško naoružanim snagama i puna radoznalaca, mahom otmeno odevenih žena. Atmosfera je bila napeta od uzbuđenja, a sve oči bile su uprte u vrata na koja je trebalo da uđe zatvorenik. Odjednom, publika se uskomešala. Vrata su se otvorila uz tresak, a mladića, koga su pridržavali policajci, gotovo su uneli u sudnicu. Bio je bled i mršav; glava mu je bila umotana u zavoje, a lice naduveno. Bio je to odvratan prizor, sve dok ne spazite njegove oči – krupne, setne oči koje su nervozno lutale po sudnici, očigledno tražeći neko poznato lice. Zatim su izgubile svoj žar i postale blistave, gotovo osvetljene nekim unutrašnjim svetlom. „Takve oči imaju samo sanjari i proroci”, nastavi gđica T. „Bilo me je sramota od pomisli da nisam imala hrabrosti da mu viknem kako nije sam i kako sam mu prijatelj. Danima posle toga, te su me oči progonile. Dve godine nisam mogla da pristupim nekoj novinskoj redakciji; čak i sada radim honorarno. Čim pomislim na stalan posao koji bi mi mogao doneti neko slično iskustvo, vidim te oči. Oduvek sam želela da se nađemo“, dodade, „kako bih vam ovo ispričala.“
Ćutke sam je zgrabila za ruku, i suviše ganuta da bih govorila. Kada sam se napokon pribrala, rekla sam joj kako bih volela da verujem da je Leon Čolgoš znao kako u sudnici punoj gladnih vukova ima makar jednu prijateljsku dušu. Kazivanje gđice T. potvrdilo je ono što sam nagađala i čula o Leonu 1902, prilikom posete Klivlendu. Pronašla sam njegove roditelje; bili su mračni ljudi – otac ogrubeo od dirinčenja, a maćeha tupog i ispraznog držanja. Njegova prava majka je umrla kada je bio mali; sa šest godina je morao da izađe na ulicu i glanca cipele i prodaje novine; kada ne bi kući doneo dovoljno novca, kaznila bi ga i ostavila bez ručka. Ovakvo ubogo detinjstvo ga je načinilo povučenim i sramežljivim. Sa dvanaest je počeo da radi u fabrici. Izrastao je u tihog i povučenog momka zaokupljenog knjigama. Kod kuće su ga zvali „budalom“; u fabrici su ga smatrali čudakom i uobraženkom. Jedina osoba koja je bila dobra prema njemu bila je njegova sestra, povučena i vredna kao pčela.
Kada sam se srela s njom, kazala je kako je jednom bila u Bufalu u poseti Leonu, ali ju je on zamolio da više ne dolazi. „Znao je da sam siromašna“, reče ona, „porodicu su nam maltretirale komšije, a otac je otpušten. Zato više nisam ni išla“, ponavljala je u jecajima.
Možda je tako i bolje, jer kako to siroto stvorenje može pomoći momku koji je čitao čudne knjige, snevao čudne snove, izveo čudan čin, pa je čak i gledajući smrti u oči ostao čudan. Ljude koji odskaču od svakodnevnice, one koji imaju viziju, oduvek su smatrali čudacima; pa opet, oni su često bili najnormalniji u ludom svetu.
U Pensilvaniji sam se uverila da su rudari nakon „nagodbe“ u još gorem položaju nego 1897, kada sam posetila taj kraj. Ljudi su bili podjarmljeniji i bespomoćniji. Jedino su naši vlastiti prijatelji bili na oprezu, ako ne i odlučniji nakon sramnog kraha štrajka, do kojeg je došlo zbog izdaje sindikalnih vođa. Radili su samo jedan deo radnog vremena, zarađujući tek toliko da prežive, ali ipak su uspevali da pomažu propagandne delatnosti. Bilo je inspirativno videti takvu posvećenost našem idealu.
Sa tog putovanja izdvajam dva događaja. Jedan se zbio dole u rudniku, a drugi u domu jednog radnika. Kao i prilikom pređašnjih poseta, odveli su me u jamu kako bih se ljudima obratila u oknu, tokom pauze za ručak. Nadzornik nije bio tu, a rudari su bili voljni da me čuju. Sela sam, okružena ljudima garavog lica. Tokom govora, spazila sam dve figure sklupčane jedna uz drugu – čovek isušen od godina i dete. Pitala sam ko su. „To je deda Džouns“, rekoše, „ima devedeset godina, a u rudniku je proveo sedamdeset. To dete mu je praunuk. Kaže da mu je četrnaest, ali znamo da ima svega osam godina.“ O ovome je moj prijatelj govorio hladnokrvno. Čovek od devedeset leta i osmogodišnje dete rade po deset sati dnevno u mračnoj jami!
Nakon prvog mitinga, primila sam poziv da prenoćim kod jednog rudara kući. U sobičku koji su mi dodelili je već bilo troje njih; dva deteta na uskom krevecu i jedna devojka u krevetu na sklapanje. Trebalo je da delim krevet s njom. Roditelji su sa svojom ćerkicom spavali u susednoj sobi. Grebalo me je grlo; zagušljivi vazduh u sobi me je terao na kašalj. Žena me je ponudila čašom toplog mleka. Bila sam umorna i pospana; noć je bila teška, ispunjena hrkanjem glave porodice, tužnim plačom bebe i monotonim batom koraka majke koja je pokušavala da je umiri.
Ujutru sam pitala šta se događa sa detetom. Je li bolesno ili gladno kad toliko plače? Ima i suviše malo mleka, a i ono je razređeno, požalila se majka; bebu su hranili na flašicu. Spopade mu užasna sumnja.
- Dali ste mi bebino mleko! – izdrah se.
Žena je pokušala da to porekne, ali u očima joj se videlo da sam bila u pravu.
- Kako ste mogli da učinite tako nešto? – grdila sam je.
- Beba je popila jednu flašicu uveče, a vi ste izgledali umorno i kašljali ste: šta sam drugo mogla? – reče ona.
Gorela sam od sramote, svladana čuđenjem za veliko srce koje tuče ispod te nemaštine i poderanih haljina.
Po povratku u Njujork nakon kratke turneje, zatekla sam poruku dr Hofmana, koji me poziva da se ponovo staram o gđi Spenser. Mogla sam da preuzmem samo dnevnu smenu, pošto sam uveče bila zauzeta oko Tarnerove kampanje. Pacijentkinja je pristala na ovakav raspored, ali nakon par nedelja počela je da me nagovara da se o njoj staram noću. Iako mi je postala više od običnog pacijenta, njeno trenutno okruženje mi se gadilo. Jedno je bilo da znate što drži bordel, a nešto sasvim drugo da morate da radite u takvoj kući. Razume se, poslovanje moje pacijentkinje sada se vodilo pod uglednim imenom Rejnsovog hotela. Kao i svi zakoni protiv poroka, Rejnsov zakon je samo umnožio upravo ono što je navodno hteo ukinuti. Njime je ukinuta odgovornost vlasnika prema stanarima, a prihodi od prostitucije su uvećani. Mušterije više nisu morale da posećuju gđu Spenser. Devojke su sada bile primorane da se nude na ulici. Po kiši ili snegu, zdrave ili bolesne, ove su nesrećnice morale da se snalaze za posao, radujući se svakome ko bi pristao da dođe, ma kako onemoćao ili odvratan bio. Štaviše, morale su da trpe progon policije i plaćaju mito kako bi imale pravo da „rade“ u određenim delovima grada. Svaki je okrug imao svoju cenu, koja se određivala na osnovu svote koju su devojke uspevale da izvuku od muškaraca. Recimo, mito za Brodvej je bio veći nego za Baueri. Policajci zaduženi za patroliranje po reonu vodili su računa da ne bude nelegalne konkurencije. Svaka devojka koja bi se usudila da pređe u tuđi kraj bila bi uhapšena, a često su ih slali i u popravni. Normalno, devojke su branile svoju teritoriju i borile se protiv upada bilo koje koleginice koja tu ne „pripada“.
Novi zakon je takođe doveo do novog dogovora između vlasnika Rejnsovih hotela i ovakve jedne uličarke: potonja je dobijala izvestan procenat od pića ukoliko bi joj uspelo da nagovori svoje mušterije da piju. To joj je postao osnovni izvor prihoda nakon što su ukinuli bordele i izbacili je na ulicu. Morala je da prihvati ono što joj muškarac nudi, tim pre jer je ovaj morao da plaća i hotelsku sobu. Kako bi se izborila sa brojnim zahtevima koji se stavljaju pred nju, bila je prisiljena da loče ne bi li navela svoje mušterije da piju više. Prizor ovih sirotih robinja i njihovih muškaraca koji po celu noć ulaze ili izlaze iz hotela, umorni, izmučeni i mahom pijani, kao i činjenica da morate da slušate šta se događa bilo je više nego što sam mogla da podnesem. Povrh toga, dr Hofman mi je rekao da za njegovu pacijentkinju ne postoji nada za trajni oporavak. Stalna upotreba lekova joj je slomila volju i oslabila imunitet. Koliko god da smo imali uspeha u pokušajima da je odviknemo od lekova, uvek bi im se iznova vraćala. Obavestila sam je da moram da dam otkaz. Ona je pobesnela i počela žestoko da me psuje, za kraj rekavši kako joj je, kada već ne može da me ima kada poželi, draže da se više uopšte i ne pojavljujem.
Bila mi je potrebna sva snaga za javnu delatnost, gde je kampanja za Džona Tarnera imala glavnu ulogu. Dok se čekala odluka po njegovoj žalbi, advokatima je pošlo za rukom da našeg saborca izvedu na slobodu uz kauciju od pet hiljada dolara. On je odmah otišao na turneju, rasprodavši sale u nekoliko gradova. Da kojim slučajem nije bio uhapšen i postao kandidat za deportaciju, dosegao bi do jako uskog kruga ljudi, ali sada je štampa naširoko razglabala o Antianarhističkom zakonu i Džonu Tarneru, a brojna publika je imala priliku da čuje jasna i upečatljiva predavanja o anarhizmu.
Džon je u Ameriku došao pošto je uzeo odsustvo od svog sindikata. S obzirom da se odsustvu bližio kraj, odlučio je da se u Englesku vrati ne sačekavši presudu Vrhovnog suda. Kada je odluka konačno doneta, ispostavila se da je tačno onakva kakvu smo očekivali. Njome se potvrđivala ustavnost Antianarhističkog zakona i opravdavala naredba o Tarnerovoj deportaciji. Kako god, ovaj smešni zakon je kasnije izneverio vlastite ciljeve: prijatelji iz Evrope koji požele da dođu u SAD više nisu smatrali za shodno da se o svojim idejama poveravaju siledžijama iz imigracionog.
Otad sam više vremena počela da posvećujem propagandi na engleskom, ne samo zato što sam želela da američku javnost upoznam sa anarhističkim učenjem, već i da bih skrenula pažnju na izvesna važna pitanja u Evropi. Među njima je borba za slobodu u Rusiji bilo jedno od najnerasvetljenijih.
[1] „Imaj telo“, engleski zakon iz 1679. po kome nijedan engleski podanik ne može biti zadržan u zatvoru bez sudske istrage, a ako nije okrivljen za zločin koji povlači smrtnu kaznu, može posle 24 časa tražiti, uz davanje jemstva, da bude pušten na slobodu (prim.prev.)