Zakup lokala za salon samo što nije bio istekao, a domar mi je pojedinim primedbama nagovestio da uopšte ne računam na produžetak ugovora. To me nije brinulo, pošto sam već bila odlučila da batalim masažu. Nisam mogla da sama obavljam sav posao, a nisam želela ni da iskorišćavam tuđu pomoć. Povrh toga, „Majka Zemlja“ mi je iziskivala sve vreme. Prijatelji koji su mi pomogli da otvorim salon lepote bili su ogorčeni što dižem ruke od njega u trenutku kada tek počinje da se isplati. Vratila sam dugove, a nešto novca mi je čak i preteklo. Stečeno iskustvo i ljudi koje sam upoznala vredeli su mnogo više od materijalnih prihoda. Sada ću biti slobodna, slobodna od skrivanja i pretvaranja. Takođe, postojalo je još nešto čega sam se morala osloboditi. Bio je to moj život sa Denom.
Drastična razlika u godinama, poimanju sveta i stavovima, vremenom je oslabila našu vezu. Den je bio prosečan američki student. Nismo imali bogzna koliko toga zajedničkog ni u idejama, ni u pogledima na društvene vrednosti. Nisu nam se poklapali ciljevi i planovi. Kako je vreme prolazilo, bilo je sve izvesnije da naša veza ne može da opstane. Kraj je došao iznenada jedne noći, kada sam povređena beskrajnim nerazumevanjem. Kada sam se sutradan popodne vratila u stan, Den je već bio otišao, pa je tako još jedna nežna ljubav pokopana u prošlosti.
Mogla sam da se u potpunosti posvetim svom časopisu. Još je od veće važnosti bio predstojeći događaj, koji sam čekala i o kojem sam sanjala četrnaest godina – Sašin izlazak iz zatvora.
Napokon je došao i maj 1906. Ostale su još svega dve nedelje do Sašinog vaskrsnuća. Počela je da me hvata nervoza, da me spopadaju razne slutnje. Kako li će izgledati kad ponovo stanem oči u oči sa Sašom, njegova ruka u mojoj, bez čuvara između nas? Četrnaest godina je mnogo vremena, a životi su nam se razlili različitim kanalima. Šta ako su se udaljili previše daleko da bismo ih mogli ponovo združiti u život i prijateljstvo u kojima smo uživali kada smo se rastali? Pomisao na takvu jednu mogućnost rastrojila bi me od straha. Tražila sam zanimaciju ne bih li umirila svoje ustreptalo srce: „Majka Zemlja“, ugovaranje kratke turneje, priprema za predavanja. Planirala sam da budem prva na zatvorskoj kapiji kada Saša kroči na slobodu, ali on me je pismom zamolio da se nađemo u Detroitu. Ne bi mogao da podnese da me vidi u društvu detektiva, novinara i radoznale svetine, pisao je. Teško mi je palo što moram da čekam duže nego što sam računala, ali znala sam da je ovaj prigovor na mestu.
Karl Nold je sada sa prijateljicom živeo u Detroitu. Imali su kućicu sa baštom, daleko od gradske vreve. Saša bi tamo mogao da se dobro odmori. Karl je delio Sašinu sudbinu pod istim zatvorskim krovom i ostao jedan od njegovih najvernijih prijatelja. Jedino je bilo pošteno da zajedno sa mnom učestvuje u tom velikom trenutku.
Bufalo, Toronto, Montreal, mitinzi, mase – sve sam to proživela kao u dremežu, svesna samo jedne pomisli – 18. maj, datum Sašinog oslobođenja. Tog dana sam u Detroit stigla rano ujutru, zamišljajući Sašu kako nervozno šparta po ćeliji pre konačnog izlaska na slobodu. Karl me je sačekao na stanici. Organizovao je javni prijem sa mitingom u Sašinu čast, obavestio me je. Slušala sam ga sva pogubljena, stalno iščekujući da sat otkuca poslednji minut u zatvoru za mog momčića. U podne od prijatelja iz Pitsburga stiže telegram: „Slobodan je i na putu za Detroit.“ Karl zgrabi telegram i poče ludački mahati njime, vičući: „Slobodan je! Slobodan!“ Ja nisam mogla da podelim njegovu radost; pritiskale su me sumnje. Kada će više doći veče da Sašu mogu da vidim sopstvenim očima!
Nervozno sam stajala na železničkoj stanici, naslonjena na stub. Karl je sa prijateljicom stajao blizu i nešto razgovarao. Glasovi su im zvučali daleko, a tela delovala mutno i jedva vidljivo. Iz dubina mog sećanja odjednom nahrupi prošlost. Bio je 10. jul 1892. godine; videla sam sebe na njujorškoj stanici za Baltimor i Ohajo, kako stojim na stepeništu voza koji polazi, priljubljena uz Sašu. Voz počinje da ubrzava; skačem i trčim za njim raširenih ruku, ludački vičući: „Saša! Saša!“
Neko me je vukao za rukav, dok su glasovi zvali: „Emo! Emo! Stigao je voz. Brzo – na kapiju!“ Karl je sa devojkom trčao ispred; i ja sam želela da potrčim, ali kao da su mi se oduzele noge. Ostala sam prikovana za tlo, držeći se za stub, dok mi je srce tuklo iz sve snage.
Prijatelji su se već vraćali, dok je između njih stajao stranac koji se gegao ka meni.
- Evo Saše! – reče Karl.
Taj čovek čudnog izgleda – je li to Saša, pitala sam se. Lice mu je bilo mrtvački bledo, a oči skrivene iza glomaznih naočara; šešir je bio prevelik i predubok za njegovu glavu – izgledao je jadno i izgubljeno. Osetila sam kako zuri u mene i spazila njegovu ispruženu ruku. Svladali su me užas i sažaljenje, kao i neodoljiva želja da ga privučem k srcu. Utrapila sam mu ruže koje sam bila ponela, zagrlila ga i svoje usne pritisla uz njegove. Reči ljubavi i čežnje sagorele su u mom mozgu i ostale neizrečene. Držala sam se za njegovu ruku dok smo ćutke hodali.
Po dolasku u restoran, Karl naruči hranu i vino. Pili smo u Sašino ime. On je sedeo ne skidavši šešir i ćutao, uznemirenog pogleda u očima. Jedanput ili dvaput se nasmejao bolnim, neveselim kezom. Skinula sam mu šešir. On se posramljeno zgrči i kradimice osvrnu oko sebe, pa ga onda bez reči ponovo stavi na glavu. Obrijali su mu glavu! Suze su mi preplavile oči; na godine surovosti, dodali su poslednje poniženje; obrijali su mu glavu i navukli mu odvratnu odeću da ceo svet zuri u njega. Zadržavala sam svoje suze u grlu i silom održavala veseli ton, stišćući njegovu bledu, providnu ruku.
Najzad smo Saša i ja ostali sami u jedinoj slobodnoj sobi u Karlovom domu. Gledali smo se poput dece koja su se našla u tami. Sedeli smo jedno kraj drugog, zagrljeni, a ja sam govorila o nebitnim stvarima, ne mogavši da izbacim ono što mi tišti srce. Potpuno iscrpljena, odvukla sam se u krevet. Saša se sklupčao i ispružio na kauču. U sobi je vladao mrak, jedino je žar Sašine cigarete povremeno porio tminu. Meni je u isto vreme bilo i zagušljivo i hladno. Zatim sam čula kako Saša tumara po mraku, prilazi i najzad me dodiruje svojim drhtavim rukama.
Ležali smo pribijeni jedno uz drugo, a opet svako u svojim mislima, dok su nam srca tukla u tišini noći. Pokušao je da izusti nešto, a onda se zaustavio, duboko uzdahnuo i na kraju počeo da plače kao kiša, uzalud pokušavajući da suzbije jecaje. Ostavila sam ga nasamo, nadajući se da će njegova napaćena duša eventualno naći olakšanje u oluji koja ga je drmusala do korena. Vremenom se smirio, rekavši kako želi da izađe u šetnju, pošto ga zidovi izluđuju. Čula sam ga kako zatvara vrata, pa sam ostala sama u svom jadu. Bilo mi je savršeno jasno da je borba za Sašino oslobođenje tek počela.
Probudila sam se uz pomisao da Saša treba da ode negde sam, na neko tiho mesto. Međutim, čekali su ga zakazani mitinzi i prijemi u Detroitu, Čikagu, Milvokiju i Njujorku; saborci su želeli da se ponovo vide s njim. Mladež je bila naročito glasna u zahtevu da vidi čoveka koji je četrnaest godina proveo živ sahranjen zbog atentata. Premirala sam od brige za njega, ali znala sam da neće moći da umakne dok ne prođu svi zakazani događaji. Onda će moći da ode na onu malu farmu i možda uspeti da se polako vrati u život.
Detroitska štampa je punila stupce vestima o našoj poseti Karlu, a pre nego što smo otišli, čak su uspeli i da me venčaju za Aleksandra Berkmana i isprate nas na medeni mesec. U Čikagu su nam novinari bili stalno za petama, a mitinzi su se održavali uz prisustvo jakih policijskih snaga. Doček u ogromnoj sali Grand Sentral Palasa u Njujorku i živo oduševljenje tamošnje publike Sašu su utukli čak i više nego inače. No, sada je mukama bio kraj i mi smo otišli na malu farmu kraj Osininga. Saša je bio prijatno iznenađen; dopale su mu se njena divljina, izolovanost i spokoj. I ja sam bila ispunjena novom nadom u pogledu njega i njegovog oslobađanja iz stiska zatvorskih seni.
S obzirom na tolike godine gladovanja, sada je jeo kao zver. Neverovatna je bila količina hrane koju je mogao da slisti, pogotovo kada su u pitanju njegova omiljena jevrejska jela, za koja je toliko dugo bio uskraćen. Nije bilo ništa čudno za njega da nakon obilnog ručka smaže desetak blinceva (jevrejske palačinke sa sirom ili mesom) ili ogromnu pitu sa jabukama. Ja sam spremala i pekla, srećna što toliko uživa u hrani. Većina mojih prijatelja imala je naviku da hvali moje kulinarsko umeće, no niko mi nije udelio takav kompliment kao moj siroti, izgladneli Saša.
Naša seoska idila bila je kratkog veka. Crne utvare prošlosti ponovo su dahtale za vrat svojoj žrtvi, terajući ga iz kuće i kradući mu mir. Saša je lutao po šumama ili satima ležao ispružen na zemlji, tih i bezvoljan.
Seoski spokoj je samo pojačao njegov unutrašnji nemir, pa mi se požalio kako više ne može da izdrži; mora da se vrati u grad i nađe nešto čime će zaokupiti um, inače će poludeti. I mora da nađe posao kako ne bi morao da živi od javnih priloga. Već je odbio da primi petsto dolara koji su mu prijatelji skupili, a novac je podelio nekim anarhističkim listovima. Postojalo je još nešto što ga je razdiralo: pomisao na njegove zlosrećne drugove sa kojima je proveo toliko godina. Kako da uživa u miru i lagodnom životu kada zna da je njima uskraćeno i jedno i drugo? Dao je reč da će progovoriti o njihovom položaju i buniti se protiv užasa koji vladaju između zatvorskih zidova. Pa opet, samo je jeo, spavao i skitao. Nikako da krene tim putem, kazao je.
Razumela sam njegovu patnju, a srce mi je krvarilo za mojim dragim, za kojeg me je vezivala prošlost. Vratili smo se u Istočnu 13. ulicu 210, ali tamo se borba samo zaoštrila, borba da se navikne na život. S obzirom da je bio fizički istrošen, nije mogao da nađe nikakav posao, dok je atmosfera mog okruženja njemu delovala čudno i tuđe. Kako su odmicale nedelje i meseci, njegov jad je bio sve veći. Kada bismo u stanu ostali sami ili sa Maksom, disao je nešto slobodnije, a prijalo mu je i društvo Beki Edelson, mlade prijateljice koja je često imala običaj da nam svrati u goste. Svi ostali moji prijatelji su ga nervirali i smetali mu; nije mogao da podnese njihovo prisustvo i redovno je tražio neki izgovor da izađe. Obično bi svanulo pre nego što bi se on vratio. Čula bih njegove teške korake dok odlazi u svoju sobu, da bi se onda tako obučen stropoštao u krevet i utonuo u nemiran san, redovno prekidan strašnim noćnim morama iz zatvorskog života. Iznova se budio uz jezive krike od kojih mi se ledila krv u žilama. Po celu noć sam špartala po sobi bolna srca, lupajući glavu u potrazi za odgovorom na pitanje kako da pomognem Saši da se vrati u život.
Palo mi je na pamet da bi predavačka turneja mogla biti rešenje za taj problem. To bi mu pružilo šansu da se rastereti onoga što mu toliko opterećuje um – zatvora i njegove brutalnosti – ali bi mu možda i pomoglo da se ponovo navikne na život daleko od posla koji je smatrao mojim. Možda mu vrati nekadašnje samopouzdanje. Ubedila sam Sašu da kontaktira naše ljude iz par gradova. Uskoro su stigli brojni pozivi za predavanja. Gotovo odmah, videla se promena; nije više bio toliko nespokojan i utučen, postao je komunikativniji sa prijateljima koji su mi dolazili u posetu, a čak je iskazivao zanimanje za pripremu oktobarskog broja „Majke Zemlje“.
Taj broj je trebalo da sadrži članke o Leonu Čolgošu, u znak sećanja na petogodišnjicu njegove smrti. Saša i Maks su čvrsto podržavali ideju o ovom memorijalnom izdanju, ali ostali prijatelji su bili protiv, navodeći kako će bilo kakvo pominjanje Čolgoša naškoditi i našem pokretu i časopisu. Čak su zapretili i uskraćivanjem materijalne podrške. Kada sam osnovala „Majku Zemlju“, sebi sam obećala da nikad neću dozvoliti nikome, bilo da je reč o grupi ili pojedincu, da diktira politiku časopisa; protivljenje me je sada načinilo odlučnijom u nameri da ostvarim svoj plan i da oktobarski broj posvetim Čolgošu.
Čim je časopis izašao iz štampe, Saša je krenuo na turneju. Njegove prve stanice bile su u Olbaniju, Sirakuzi i Pitsburgu. Nije mi se dopadalo što se tako brzo vraća u taj gnusni grad, tim pre jer sam znala da prema odredbama pensilvanijskog zakona o umanjenju zatvorske kazne, Saša ostaje u milosti vlasti te države još osam godina, što je period tokom kojeg oni imaju zakonsko pravo da ga u svako doba uhapse za makar i najmanji prestup i da pošalju natrag u zatvor kako bi do kraja odslužio svoju dvadesetdvogodišnju kaznu. Saša je, pak, bio rešen da održi predavanje u Pitsburgu, a ja sam se uzdala u slabašnu nadu da će ga nastup pred tamošnjom publikom spasiti od zatvorske noćne more. Laknulo mi je kada je stigao telegram u kojem me obaveštava da je miting u Pitsburgu bio uspešan i da je sve u redu.
Sledeća stanica mu je bio Klivlend. Dan nakon prvog mitinga u tom gradu, primila sam telegram iz kojeg sam doznala da je Saša izašao iz kuće prijatelja kod kojeg je prespavao, ali da se nije vratio. To me nije bogzna koliko zabrinulo, jer sam znala koliko se sirotan grozio ljudskog društva. Verovatno je odlučio da ode u hotel, pomislila sam, ne bi li bio sam sa sobom, i svakako će stići na predavanje zakazano za to veče. Međutim, u ponoć sam primila još jedan telegram, kojim sam obaveštena da se nije pojavio na mitingu i da se drugovi brinu. I ja sam se uznemirila, pa sam brže-bolje o tome obavestila Karla iz Detroita, sledećeg grada na turneji. Odgovor niotkud, pa je usledila noć puna crnih slutnji koja nikako da prođe. Jutarnja štampa donela je krupnim naslovima vest o „nestanku Aleksandra Berkmana, nedavno oslobođenog anarhiste“.
Ovaj me je šok potpuno rastrojio. Isprva sam bila i suviše paralisana da stvorim neku predstavu o tome šta mu se moglo desiti. Na kraju su mi se javile dve pretpostavke: da su ga vlasti u Pitsburgu otele ili – što je verovatnije i strašnije – da je možda sebi oduzeo život. Bila sam ljuta na sebe zbog toga što nisam uspela da ga odgovorim od odlaska u Pitsburg. Opet, uprkos brizi za njegov život, ona strašnija pomisao, pomisao o samoubistvu, nije mi izbijala iz glave. Saša je bio u raljama takve depresije da je stalno ponavljao kako mu nije stalo do života i kako ga je zatvor onesposobio za život. Moje je srce žestoko protestovalo protiv okrutnih sila koje su ga mogle nagnati da me napusti sada, kada tek što mi se bio vratio. Razdiralo me je gorko kajanje što sam uopšte iznela ideju o predavačkoj turneji.
Tri dana i noći smo mi u Njujorku i naši ljudi po ostalim gradovima obilazili policijske stanice, bolnice i mrtvačnice u potrazi za Sašom, ali bez rezultata. Telegrami od Kropotkina i drugih evropskih anarhista koji se raspituju o njemu, kao i reka ljudi slivali su se u moj stan. Ja sam gotovo ludela od neizvesnosti, ali ipak mi se nije dalo da poverujem da se Saša zaista odlučio na kobni korak.
Morala sam da odem kod Elizabete u Nju Džersi, gde sam nastupala na jednom mitingu. Dug javni život naučio me je da pred dokonim pijačarima ne odajem ni radost ni tugu. No, kako sakriti ono što mi ne izbija iz glave? Dala sam reč nekoliko nedelja ranije i morala sam otići. Maks mi je pravio društvo. Već je bio kupio karte i gotovo da smo bili na ulazu u železničku stanicu, kada me iznenada spopade osećaj neke nadolazeće katastrofe. Zaustavih se u mestu.
- Maks! Maks! – povikah. – Ja ne mogu dalje! Nešto me vuče natrag u stan!
Razumeo me je, nagovorivši me da se vratim. Sve će biti u redu, uveravao me je; opravdaće moje odsustvo i održati govor umesto mene. U brzini mu stisnuvši ruku, odjurila sam kako bih uhvatila prvi trajekt nazad do Njujorka.
U 13. ulici, nedaleko od Treće avenije, ugledala sam Beki kako trči prema meni, uzbuđeno mašući nekim žutim listom papira.
- Svuda sam te tražila! – reče ona. – Saša je živ! Čeka te u telegrafskom odeljenju u Četrnaestoj!
Srce mi poskoči do grla. Zgrabila sam joj papir iz ruku. Stajalo je: „Dođi. Čekam te ovde.“ Jurnula sam koliko me noge nose ka Četrnaestoj ulici. Kada sam upala u odeljenje, našla sam se oči u oči sa Sašom. Bio je naslonjen na zid, a kraj sebe je imao malu tašnu.
- Saša! – povikah. – O, moj dragi – napokon!
Na zvuk mog glasa on kao da se trgnu iz kakvog mučnog sna. Usne su mu se micale, ali i dalje nije ništa govorio. Samo mu se u očima videla patnja i očaj. Uzela sam ga za ruku i čvrsto ga zagrlila, dok je njegovo telo drhtalo kao od hladnoće. Bezmalo smo bili stigli do broja 210 u Istočnoj 13. ulici kada se iznenada izdera:
- Ne ovde! Ne ovde! Ne mogu da gledam nikoga u tvom stanu!
Na tren nisam znala šta da radim; onda sam pozvala taksi i vozaču rekla do vozi do hotela Park Avenju.
Kako je u toku bila večera, predvorje je bilo puno gostiju. Svi su nosili večernja odela i haljine; razgovor i smeh mešali su se zvucima muzike iz banket sale. Kada smo ostali sami u sobi, Saši se zavrtelo u glavi, pa sam mu morala pomoći da dođe do kauča, na koji se istog trena stropoštao. Otrčala sam do telefona i naručila viski i toplu čorbu. Pio je ovo sledovanje sa velikim apetitom, stavljajući do znanja da mu prija. Nije jeo tri dana, niti je skidao svoju odeću. Spremila sam mu kupku, a dok sam mu pomagala da se skine, slučajno sam rukom napipala neki gvozdeni predmet. Bio je to revolver koji je pokušavao da sakrije u svom stražnjem džepu.
Nakon kupke i još jednog sledovanja tople čorbe, Saša progovori. Zamrzeo je ideju o turneji čim je izašao iz Njujorka, kazao je. Približavanje svakog od ovih predavanja bacalo ga je u stanje panike i ispunjavalo ga neodoljivom željom da pobegne. Mitinzi su bili slabo posećeni, a atmosfera je bila mlaka. Domovi prijatelja kod kojih je boravio bili su krcati i nije imao kutak za sebe. Još strašniji su bili neprekidna reka ljudi i beskrajna pitanja. Pa ipak, išao je dalje. Pitsburg mu je doneo neznatno olakšanje; prisustvo horde policajaca, detektiva i zatvorskih zvaničnika podiglo mu je borbeni duh i izdiglo ga iznad njega samog. Međutim, Klivlend je predstavljao grozno iskustvo od samog dolaska u grad. Niko ga nije čekao na stanici, pa je ceo dan proveo u iscrpljujućim pokušajima da pronađe drugove. Publika je te večeri bila malobrojna i ravnodušna; nakon predavanja, usledila je beskonačna vožnja do farme prijatelja kod kojeg je trebalo da prespava. Umoran i nasmrt bolestan, odmah je zaspao dubokim snom. Probudio se usred noći, da bi na vlastiti užas shvatio da kraj njega spava neki stranac. Godine koje je proveo u zatvorskoj samici učinile su da neposredno ljudsko prisustvo za njega bude živa muka. Izjurio je iz kuće na seoski drum, tražeći neko sklonište gde bi mogao biti sam. No, spokoja niotkuda, baš kao ni spasa od osećaja da je nesposoban za život. Odlučio je da ga okonča.
Ujutru je otpešačio do grada, gde je kupio revolver. Rešio je da ode u Bufalo. Tamo ga niko ne poznaje, a onog koga ne poznaju u životu obično ne traže ni kada umre. Lutao je gradom dan-noć, ali Njujork ga je vukao nekom neodoljivom silinom. Na kraju je otišao tamo i proveo dva dana i noći obigravajući oko Istočne trinaeste ulice i broja 210. Stalno je strepeo da ne sretne nekoga, ali ipak nije mogao da se udalji. Svaki put kada bi se vratio u svoju prljavu malu sobu na Baueriju dohvatio bi revolver s ciljem da izvede poslednji potez. Otišao je u obližnji park, rešen da svrši sa sobom. Prizor razigrane dečice skrenuo mu je misli ka prošlosti i „mornarčetu“.
- Tada sam shvatio da ne mogu da umrem, a da te ne vidim još jednom – zaključi on.
Njegovu sam priču ispratila bez daha, u strahu da ne prekinem pripovedačku nit. Sašin unutrašnji nemir bio je toliko jak da se moja vlastita mučna neizvesnost za ova tri dana činila ništavnom u odnosu na njega. Ispunio me je osećaj beskonačne ljubavi prema čoveku koji je već hiljadu puta umro, a i dalje pokušava da pobegne od života. Obuzela me je neopisiva žudnja da pobedim zlokobne sile koje proganjaju mog nesrećnog prijatelja.
Pružila sam ruke ka njemu, preklinjajući ga da pođemo kući.
- Tamo je samo Stela, najdraži moj – molila sam ga – a ja ću se postarati da ti niko ne smeta.
U stanu sam zatekla Stelu, Maksa i Beki, koji su nestrpljivo čekali da se vratimo. Sprovela sam Sašu kroz hodnik do moje sobe i smestila ga u krevet. Utonuo je u san kao umorno dete.
Saša je ostao u krevetu nekoliko dana, uglavnom u snu ili tek delimično svestan svog okruženja kada bi bio budan. Maks, Stela i Beki su me menjali dok smo se starali o njemu; nikome drugom nije bilo dozvoljeno da narušava tišinu mog stana.
Jedna grupa mladih anarhista organizovala je okupljanje na kojem je trebalo razgovarati o Leonu Čolgošu i njegovom atentatu. Tom prilikom su uhapšena tri momka. Ja o ovome nisam imala pojma sve dok me jednog dana, rano izjutra, nije probudila glasna zvonjava na ulaznim vratima, kada sam i saznala za ovo hapšenje. Odmah smo sazvali miting u znak protesta protiv sputavanja slobode govora, a za govornike smo bili najavljeni Bolton Hol, Hari Keli, Džon Korijel, Maks Baginski i moja malenkost. Na zakazano veče, Saša, koji je počeo da se oseća malkice bolje, izrazio je želju da pođe. Strahujući da bi se mogao ponovo uznemiriti, ubedila sam ga da je bolje da sa Stelom ode u pozorište.
Kada smo sa Maksom i Korijelovima stigli u salu, zatekli smo mali broj ljudi, ali je zato duž zidova bila poređana gomila policije. Mladi Džulijus Edelson, Bekin brat, koji je bio uhapšen na prethodnom mitingu, da bi onda bio pušten uz kauciju koju je platio Bolton Hol, upravo se penjao na podijum. Govorio je desetak minuta, a onda je nastalo komešanje; nekoliko policajaca jurnulo je napred i skinulo Džulijusa sa bine, dok su ostali nasrnuli na samu publiku – izvlačili su stolice na kojima su ljudi sedeli, vukli devojke za kosu i pendrečili muškarce. Publika se drala i psovala ih, trčeći ka izlaznim vratima. Kada sam se sa Maksom dokopala stepeništa, jedan policajac ga je tako jako udario da ga je gotovo oborio na zemlju, dok je jedan drugi mene udario u leđa, uz obaveštenje da sam uhapšena.
- Baš smo tebe i tražili! – urlao je. – Naučićemo te mi kako se protestuje!
U patrolnim kolima sam se našla u društvu jedanaestoro „opasnih kriminalaca“, redom mladića i devojaka, članova problematične grupe. Bolton Hol, Hari Keli i Korijelovi su nekako uspeli da izbegnu policijsku surovost. U očekivanju presude, pušteni smo uz kauciju.
Naše je hapšenje donelo i jednu dobru stvar; ono je odmah podiglo Sašin borbeni duh.
- Eto meni vaskrsnuća! – vikao je kada je čuo za dešavanja na mitingu. – Sada za mene ima posla!
Radost povodom Sašinog buđenja i svest o opasnosti sa kojom se suočavala uhapšena mladež uvećala je moju snagu i energiju. Ubrzo smo se organizovali za borbu, uz Hjua O. Pentekosta i Mejera Londona na mestu pravnih savetnika i pozamašnu materijalnu podršku naših prijatelja iz zemlje i inostranstva. Već na pretresu bilo je jasno da ne postoje osnove za slučaj protiv nas, ali okružni tužilac je jurio slavu. Ima li boljeg načina da je nekad i stigne od misije da grad spasi od anarhije? Sada je to bio mačji kašalj, s obzirom da je usvojen Zakon o kriminalnoj anarhiji. Sudija se činio voljnim da podrži okružnog tužioca, ali većina anarhističkih kriminalaca koji su izvedeni pred njega izgledali su tako mladoliko i neproblematično da je slavni sud bio sumnjičav prema bilo kojoj poroti koja bi ih osudila. U želji da spase svoj obraz, sudija nas je prosledio na „dalju istragu“.
Iako mi je u ovakvim situacijama uvek draža izvesnost, radovala bih se ovom odlaganju – da mi je samo omogućeno da nastavim sa predavanjima. Međutim, policija je sprovodila sistematsko gušenje svih anarhističkih aktivnosti na engleskom; ne otvoreno, kao prilikom prekidanja mitinga, već na podmukliji način. Zastrašivali su vlasnike sala, čime mi je praktično onemogućeno da nastupim na bilo kom javnom mestu u Njujorku. Čak je prekinut i jedan bezopasan događaj, kao što je dobrotvorni maskenbal u cilju skupljanja priloga za list „Majka Zemlja“. Pedeset policajaca se stuštilo u salu i naredilo okupljenima da izađu, skidajući im maske. Kada im nije uspelo da izazovu nevolju, primorali su vlasnika da zatvori salu. To je značilo veliki finansijski gubitak.
Organizovali smo klub Majka Zemlja, u okviru kojeg smo držali nedeljna predavanja na razne teme, a povremeno smo priređivali i mjuzikle. Policija je bila van sebe; devet nedelja su nas ganjali, ali mi i dalje nismo odustajali. Valjalo je preduzeti nešto radikalnije i strašnije ne bi li se sačuvala sveta zdanja reda i zakona. Sledeći potez vlasti zbio se na okupljanju na kojem je trebalo da nastupe Aleksandar Berkman, Džon R. Korijel i Ema Goldman. Svi govornici su uhapšeni. Pokupili su i petnaestogodišnjeg anarhističkog kriminalca koji se zadesio na vratima kako bi kompletirali kvartet. Imala sam nameru da održim predavanje „Zablude o anarhizmu“, koje sam samo dve nedelje pre toga izložila pred Bruklinskim filozofskim društvom. Iako su se pojavili i detektivi novoobrazovanog Anarhističkog odreda, nije došlo ni do kakvog hapšenja. Bilo je jasno da ne smeju da nasrnu na neanarhističko društvo, pa makar govornik bila i Ema Goldman. Možda je upravo to bruklinske filozofe i ubedilo da i to malo slobode što opstaje u SAD ne uništava anarhizam, već policijska služba. Na putu do policijske stanice inspektor iz Anarhističkog odreda me je pitao da li nameravam da prekinem širenje anarhističke propagande. Kada sam mu jasno stavila do znanja da sam odlučnija nego ikad da nastavim sa time, kazao je da ću onda biti hapšena svaki put kada pokušam da se javno obratim.
Neko vreme se činilo da je Saša zaista ponovo pronašao sebe, te da će moći da mi se pridruži u zajedničkom životu i poslu. Bio je raspoložen za delanje još od dana našeg hapšenja, ali nakon dva meseca, njegovo zanimanje je ponovo ustuknulo pred depresijom koja ga je proganjala još otkad je izašao iz zatvora. Računao je da je glavni razlog za njegovu potištenost to što je materijalno zavistan od mene, što ga je jako mučilo. U želji da ga oslobodim ovog osećaja, nagovorila sam jednog dobrog prijatelja da Saši pozajmi nešto novca kako bi pokrenuo malu štampariju. To je Saši pomoglo da oživi svoj duh, pa se marljivo bacio na posao kako bi ovaj poduhvat što pre sproveo u delo. Brzo je skupio svu neophodnu štamparsku opremu, koja mu je omogućila da sâm obavlja sitnije poslove. Ipak, njegovoj sreći nije bilo suđeno da potraje; opkolili su ga novi problemi. Nije mogao da dobije člansku kartu sindikata jer kao slagač nije smeo da obavlja posao štampara, dok bi zapošljavanje štampara predstavljalo iskorišćavanje. Našao se u istoj situaciji u kojoj sam bila ja dok sam držala salon za masažu i, ne želeći da živi od tuđeg rada ili da se bavi poslovima koji nisu obuhvaćeni sindikatom, ugasio je svoju radnju. Ponovo ga je snašao stari jad.
Vremenom sam shvatila da pitanje izdržavanja ne opterećuje toliko Sašu koliko nešto dublje i strašnije sa čim se valja suočiti; kontrast između njegovog sveta iz snova iz 1892. i moje stvarnosti iz 1906. Svet ideala koji je sa sobom poneo u zatvor u dvadeset prvoj prkosio je protoku vremena. Možda je i bolje što je tako; njemu je to bio duhovni oslonac tokom tih četrnaest užasnih godina, zvezda koja mu je osvetljavala put kroz tminu zatvorskog bitisanja. Čak je i dala boju njegovoj predstavi o spoljašnjem svetu – o pokretu, prijateljima, a pogotovo o meni. Mene je za to vreme život bacakao tamo-amo, gurao me u bujicu dešavanja, da potonem ili plivam – nisam više bila malo „mornarče“ čiju je sliku Saša čuvao iz minulih dana. Bila sam žena od trideset sedam godina koja je doživela duboke promene. Nisam se više uklapala u stari kalup, kao što je on to očekivao. Saša je to shvatio i osetio gotovo odmah po izlasku iz zatvora. Pokušao je da razume odraslu osobu koja se ispilila iz ljuske obične balavice i, ne uspevši u tome, postao je kivan, kritički nastrojen i često pun prekora za moj način života, moje stavove i prijatelje. Optuživao me je za intelektualnu uzdržanost i revolucionarnu nedoslednost. Svaki njegov napad dirao me je pravo u živac i terao da kroz suze isteram svoj jad. Često sam puta poželela da pobegnem i da ga nikad više ne vidim, ali držalo me je nešto jače od bola; sećanje na njegov atentat, za koji je sâm platio ceh. Sve sam više uviđala da će mi do poslednjeg daha to ostati najjača karika u lancu koji me vezuje za njega. Uspomena na našu mladost i ljubav možda i izbledi, ali njegova četrnaestogodišnja golgota nikada mi neće biti iščupana iz srca.
Kao jedan od mogućih izlaza iz ove mučne situacije, javila se neodložna potreba da pođem na turneju radi promocije „Majke Zemlje“. Saša bi mogao ostati na mestu glavnog urednika; to bi mu pomoglo da se ratosilja osećaja skučenosti i pronađe slobodniji izraz. Dopadao mu se Maks, a bilo je i drugih saradnika koji bi mu pomogli: Volterin de Kler, Teodor Šreder, Bolton Hol, Hipolit Havel i drugi. Saša je odmah pristao, a meni je laknulo što nije ni posumnjao koliko mi je teško što tako brzo odlazim kada mi se tek vratio. Njegovo oslobođenje – toliko sam mu se nadala, a sada čak neću ni biti kraj njega za prvu godišnjicu događaja koji smo toliko dugo i nestrpljivo iščekivali.
Smrt Hjua O. Pentekosta bila je kao grom iz vedra neba za sve nas koji smo poznavali ovog čoveka i njegovo delo. Ovu vest smo saznali iz štampe, pošto nam njegova udovica ništa nije javila. Pentekost je čvrsto verovao u kremaciju kao najbolji način uklanjanja ljudskih ostataka. Razume se, svi smo očekivali da bude kremiran, pa su mnogi njegovi prijatelji planirali da prisustvuju ovom činu i pošalju vence. Zato smo se silno i začudili kada smo saznali da je Hju O. Pentekost zapravo sahranjen, te da mu je priređen pogreb u skladu sa verskim običajima. Bila je to čista ironija, s obzirom da je Hju O. celog života upravo najviše držao do slobodoumlja. Preko glave je preturio brojne političke opcije: bio je jednoporeždžija, socijalista, anarhista – sve je to on bio pre ili kasnije. Druga je priča bio njegov stav prema religiji i crkvi. Sa takvih ubeđenja nepovratno je prešao na čvrst ateizam. Prisustvo sveštenika nad njegovim grobom bilo je stoga neviđena sramota po sećanje na njega, ali i uvreda za njegove slobodoumne prijatelje. Ličilo je na obistinjenje podsvesnog straha koji mi je Pentekost često pominjao: „Vraški je teško živeti časno, ali još je teže časno umreti“. Često je znao i da govori kako je teže izbeći ljubav nego mržnju. Mislio je na onu vrstu ljubavi koja svojim mekanim rukama i nežnim rečima čoveka vezuje čvršće nego lancima. Njegova nemoć da se iščupa iz stiska tih „mekanih ruku“ nadilazila je stalne promene njegovih društvenih shvatanja. Čak ga je nagnala da izda sećanje na čikaške anarhiste, među čijim je najvernijim braniocima bio sve dok ga ambicioznost nije navela da se kandiduje za mesto zamenika okružnog javnog tužioca u Njujorku. „Možda sam pogrešio“, izjavio je, „kada sam rekao da je tragedija na Hejmarketu bila pravosudna greška.“ Niti se u životu, niti u smrti Hju O. Pentekostu dalo da ostane veran sebi.
Naš angažman na polju podrške Rusiji dobio je značajan podstrek dolaskom Grigorija Geršunija, koji je iz Sibira pobegao skriven u kaci za kupus, da bi onda u Ameriku došao preko Kalifornije. Geršuni je bio učitelj i verovao je da se jedino obrazovanjem naroda Rusija može izvući iz jarma Romanovih. Dugo je godina bio zakleti tolstojevac i protivnik svakog oblika aktivnog otpora. Ipak, stalna represija i nasilje samodržavlja vremenom je Geršunija ubedilo u neizbežnost metoda koje zagovaraju militantni revolucionari u njegovoj zemlji. Prišao je Borbenoj organizaciji Socijalrevolucionarne partije i postao jedan od njenih najistaknutijih figura. Osuđen je na smrt, ali na kraju je ta presuda preinačena u doživotnu robiju u Sibiru.
Grigori Geršuni je, kao i svi veliki Rusi koje sam upoznala, bio dirljivo jednostavan čovek, krajnje nerad da govori o vlastitoj junačkoj karijeri i potpuno posvećen ideji oslobođenja ruskih masa, do te mere da je zaboravljao na svako lično zanimanje. Povrh toga, imao je ono što nedostaje mnogim Rusima; istančan osećaj za praktičnost, preciznost i odgovornost za preuzete obaveze.
Često sam se viđala sa ovim izuzetnim čovekom dok je boravio u Njujorku. Saznala sam da su mu u nesvakidašnjem bekstvu pomogla dvojica mladih anarhista. Kao radnici u zatvorskoj stolarskoj radnji, vešto su izbušili neprimetne otvore na bačvi koju je trebalo da koristi Geršuni, a kasnije su ga ubacili unutra i zakucali poklopac. Geršuniju nikada nije bilo dosta reči hvale za posvećenost i hrabrost ovih momaka, gotovo dece po godinama, koji su ipak bili toliko odvažni i pouzdani u svom revolucionarnom žaru.
Negde u to vreme, počeli smo sa pripremama za proslavu prvog rođendana „Majke Zemlje“. Delovalo je nestvarno da je časopis preživeo sve nedaće i poteškoće iz proteklih dvanaest meseci. Neodazivanje pojedinih njujorških intelektualaca da ispune datu reč i sarađuju na njemu bio je samo jedan od problema koji su pratili moje čedo. Spočetka su bili puni entuzijazma, ali onda bi shvatili da „Majka Zemlja“ zagovara slobodu i ispunjenost u životu kao osnovu umetnosti. Za većinu njih, umetnost je značila bekstvo od stvarnosti; kako se onda može očekivati da podrže bilo šta što otvoreno slavi život? Ostavili su novorođenče da se samo snalazi. U svakom slučaju, na njihova mesta su ubrzo došle hrabrije i slobodnije duše, a među njima Lenard Abot, Sadakiči Hartman, Alvin Sanborn – svi su oni život i umetnost držali za plamene blizance pobune.
Taman smo jedan problem rešili – javio se drugi: osuda iz vlastitih redova. „Majka Zemlja“ nije dovoljno revolucionarna, tvrdili su, nesumnjivo iz razloga što smo anarhizam uzimali ne toliko kao dogmu, koliko kao ideal oslobođenja. Srećom, mnogi prijatelji su stali uz mene, obezbedivši velikodušne priloge za časopis. I moji lični prijatelji, čak i oni koji nisu anarhisti, bili su živo posvećeni časopisu i svakoj mojoj borbi protiv neprekidnog policijskog progona. Sve u svemu, bila je to blagorodna godina koja je puno obećavala u pogledu budućnosti za „Majku Zemlju“.