Saslušanja po optužbi za kriminalnu anarhiju stalno su odlagana, da bi na kraju bila potpuno obustavljena. To mi je dalo slobodu da se otisnem na planiranu turneju po Obali, prvu nakon 1897. Pre nego da uopšte krenem, policija je zabranila mitinge u tri grada – Kolambusu, Tolidu i Detroitu.
Pogotovo je potez vlasti u Tolidu bio za osudu, s obzirom da je gradonačelnik Brend Vitlok navodno čovek naprednih shvatanja, poznat kao tolstojevac i „filozofski“ anarhista. Srela sam nekoliko američkih individualista koji su sebe nazivali filozofskim anarhistima. Po boljem upoznavanju, bez izuzetka bi se ispostavilo da nisu ni filozofi, ni anarhisti, dok je njihova vera u slobodu govora redovno praćena jednim „ali“.
Gradonačelnik Vitlok je, opet, bio i jednoporeždžija, član grupe Amerikanaca koji su se istakli kao najodvažniji zagovornici slobode govora i štampe. Štaviše, jednoporeždžije su me uvek prvi podržavali u borbi protiv policijskog mešanja. Stoga me je jako začudilo saznanje da je gradonačelnik jednoporeždžija jednako proizvoljan kao i bilo koji drugi gradski zvaničnik. Pitala sam par njegovih pristalica kako objašnjavaju takvo ponašanje čoveka kao što je Vitlok. Na moju zaprepašćenost, kazali su kako on veruje da sam u Tolido došla isključivo da pobunim radnike u tamošnjoj fabrici automobila, koji su u to vreme štrajkovali. Pokušavao je da postigne dogovor između gazdi i njihovih radnika, pa je računao da je najbolje da mi ne dozvoli da govorim.
- Vaš gradonačelnik očigledno zna da bi dogovor verovatno bio u korist vlasnika, a ne štrajkača – primetih – inače se ne bi plašio mog nastupa.
Rekla sam im kako do dolaska u Tolido uopšte nisam ni znala za taj štrajk. Došla sam kako bih održala predavanje „Zablude o anarhizmu“. Ipak, rado sam priznala da ću, u slučaju da me štrajkači pozovu, okupljenima poručiti da se klone političara, najgorih njuškala koja podržavaju slamanje potpore svake ekonomske borbe. To je preneto jednoj grupi američkih liberala, koji su se odmah bacili na posao organizovanja posebnog mitinga za mene.
Najodlučnija među njima bila je jedna eminentna starica, gđa Kejt B. Šervud. U vreme ukidanja ropstva, pomogla je brojnim odbeglim robovima da se sklone na sigurno, a nije se promenila ni sa godinama. Bila je vatrena feministkinja, veliki slobodar na polju ekonomije i obrazovanja, ali i divna žena. Mila starica je mora biti gradonačelnika upoznala sa Zakonom protiv narušavanja javnog reda[1], jer više nisam imala problema sa predavanjima u Tolidu.
U Mineapolisu se zbila jedna anegdota. Dobila sam poziv za nastup od strane učenih glava iz kluba Spuk (Spook). Rečeno mi je da nijednoj ženi nikada ranije nije bilo dozvoljeno da se nađe u svetom društvu spukera, ali da je zbog mene načinjen izuzetak. S obzirom da ne verujem u posebne povlastice, pismom sam obavestila klub da u svojoj karijeri bolničarke nikada nisam osećala nervozu kada je trebalo da stavim mrtvaca na odor. Međutim, da se sama suočim sa živim mrtvacima za mene bi predstavljalo tešku neugodnost. Odvažiću se da pripremim spukere za pogreb ukoliko mi dozvole da povedem par kršnih pripadnica vlastitog pola kao podršku. Siroti članovi kluba Spuk bili su zaprepašćeni. Prihvatanje mog zahteva bi značilo opasnost od ženske invazije, dok bi ih nepristanak izložio javnom podsmehu. Muška taština je odnela prevagu nad njihovom besprekornom čistotom. „Povedite svoju vojsku, Emo Goldman“, odgovorili su spukeri, „i suočite se sa posledicama.“ Sa prijateljicama smo zamalo napravile revoluciju u klubu. Avaj, ne u glavama, već samo u srcima spukera. Nagnale smo ih da shvate kako na celom svetu ne postoji ništa dosadnije od isključivo muških, to jest ženskih okupljanja, iako nijedna strana ne može da izbacu ovu drugu iz glave. U ovoj situaciji, svi su bili rasterećeni opsednutosti polom, prirodni i opušteni. Veče je bilo jako zanimljivo. Štaviše, bila sam sigurna da su ga doživeli kao najinspirativniju intelektualnu poslasticu u istoriji kluba, a pritom i najurnebesniju.
Liberalan stav spukera prema meni bio je samo jedan primer opšte promene koja je nastupila tokom proteklih šest godina u stavu javnosti prema anarhizmu. Ton u štampi više nije bio tako osvetoljubiv. Novine iz Tolida, Sinsinatija, Toronta, Mineapolisa i Vinipega bile su nesvakidašnje pristojne u svojim izveštajima sa mojih mitinga. U dugačkom uvodnom tekstu jednog lista iz Vinipega stajalo je:
„Emu Goldman optužuju za zloupotrebu slobode govora u Vinipegu, dok se anarhizam osuđuje kao sistem koji zagovara ubistva. A u stvari, Ema Goldman se u Vinipegu nije bavila ni opasnim propovedima, ni izjavama koji zaslužuju išta više od umerene kritike na račun filozofije i logike anarhizma. Osim toga, onaj ko tvrdi da nas anarhizam podučava bacanju bombi i nasilju nema pojma o čemu govori. Anarhizam predstavlja idealnu doktrinu koja je sada, i koja će uvek biti krajnje neostvariva. Neki od najplemenitijih i najdarovitijih ljudi na svetu veruju u nju. Sama činjenica da je Tolstoj anarhista uverljiv je dokaz da on ne zagovara nasilje.
Svi mi imamo pravo da se anarhizmu podsmevamo kao plodu bujne mašte. Svi imamo pravo i da sa složimo, to jest ne složimo sa učenjima Eme Goldman. Ipak, ne bismo se trebalo brukati time što ćemo napadati predavača za ono što ne govori, niti optužbama za nasilje i pokolj na račun doktrine koja zagovara upravo ono suprotno od nasilja.“
Nakon moje turneje od jedne do druge obale, krajem juna sam se vratila u Njujork, a za rezultat smo imali prilično uvećan broj pretplatnika na „Majku Zemlju“ i značajan višak od prodaje literature koji će nam časopis održavati u životu tokom mrtve letnje sezone.
Početkom proleća, prijatelji iz Evrope su poslali poziv za anarhistički kongres u Amsterdamu, u Holandiji, nekad u avgustu. Pojedine grupe iz gradova koje sam obišla tražile su mi da na skup odem kao njihov delegat. Bilo je prijatno uživati poverenje svojih drugova, a i Evropa me je uvek privlačila. No, tu je bio i Saša, tek godinu dana na slobodi, a ja već mesecima razdvojena od njega. Žudela sam da ga opet vidim i da pokušam da premostim jaz između nas koji je donelo njegovo zatvaranje.
Saša je postigao sjajne rezultate u radu na našem časopisu u mom odsustvu. Nadmašio je sve snagom svog stila i bistrinom svojih misli. Bilo je to neverovatno postignuće za čoveka koji je u zatvor otišao bez trunke poznavanja engleskog jezika ili ikakvog novinarskog iskustva. Pisma koja mi je slao tokom četiri meseca koliko sam provela na turneji bila su očišćena od depresije, a on sâm je pokazivao veliko zanimanje za časopis i moj rad. Bila sam ponosna na Sašu i njegov trud, ali i puna nade da možemo rasterati oblake koji su nam mračili nebo još od onomad, kada je ponovo iskoračio napolje. Ova razmišljanja su me učinila neodlučnom po pitanju odlaska u Amsterdam. Odlučiću kada budem došla u Njujork, rekoh svojim prijateljima.
Po povratku sam Sašu zatekla u istom onom stanju u kojem sam ga i ostavila – isti duhovni metež, isti razdirajući sukob između vizije koja ga je nadahnula za njegov čin i stvarnosti sa kojom se trenutno suočava. I dalje je živeo u prošlosti, u priviđenju koje je sam sebi stvorio još dok je bio živ mrtvac. Sve iz sadašnjosti delovalo mu je strano, diralo ga u živac i teralo da se sklanja pred njim. Gorka je ironija bilo to što sam mu od svih prijatelja upravo ja donela najveće razočarenje i bol – ja, koja svih onih surovih godina nisam mogla da ga izbacim iz glave ili srca, bez obzira na to ko je pored mene, uključujući i Eda, koga sam volela više i jače od bilo koga drugog. Ipak, baš sam ja najviše nervirala i ljutila Sašu; ne u ličnom smislu, već zbog promena u stavu prema životu, ljudima i pokretu. Kao da nismo imali niti jednu zajedničku pomisao. Međutim, osećala sam da sam vezana za Sašu, zauvek vezana suzama i krvlju iz tih četrnaest godina.
Često bih mu, ne mogavši više da podnesem njegove osude i pridike, uzvratila oštrim i zajedljivim rečima, a onda bih odjurila u svoju sobu i plakala zbog razlika koje nas razdvajaju. Opet, uvek bih mu se vratila, smatrajući da, ma šta on kazao ili učinio, to nije ništa u poređenju sa onim što je preživeo. Znala sam da će upravo to za mene imati najveću težinu i prikloniti me njegovoj strani uvek kada mu budem potrebna. Sada se činilo da i nisam od velike pomoći. Činilo se da je Saša opušteniji kada ja nisam tu.
Odlučila sam da udovoljim zahtevima mojih drugova sa zapada i budem im predstavnik na anarhističkom kongresu. Saša je kazao kako će nastaviti da vodi časopis do mog povratka, ali da srcem ne pripada „Majci Zemlji“. Želi nedeljni propagandni list koji će dopirati do radnika. O ovom projektu je već razgovarao sa Volterin de Kler, Harijem Kelijem i ostalim prijateljima. Oni su se složili da je takav list neophodan, uz obećanje da će potpisati poziv za prikupljanje potrebnih sredstava. Međutim, brinuli su da ja možda neću to dobro razumeti, te da ću novi časopis možda smatrati konkurencijom po „Majku Zemlju“.
- Kakva nebuloza – pobunih se. – Nemam ja monopol nad pokretom. Svakako moraš pokušati da pokreneš nedeljnik. I ja ću staviti svoje ime na pozivno pismo.
Saša je bio prilično ganut, pa me je nežno zagrlio i seo da napiše taj poziv. Siroti moj momčić! Kada bih samo mogla biti sigurna da će mu ovaj projekat doneti mir, pomoći mu da se vrati u život i posveti poslu koji će mu omogućiti njegovo poznavanje jezika i njegovo pero!
Sve češće sam kod Saše počinjala da primećujem neku unutrašnju ogorčenost, možda čak i nesvesnu, prema njegovom učešću u aktivnostima koje sam sama sebi stvarala. On je čeznuo za nečim svojim, nečim što će predstavljati njegov vlastiti izraz. Žarko sam se nadala da će se ovaj nedeljnik ispostaviti kao uspešno sredstvo za njegovo oslobođenje.
Spremala sam se za put u inostranstvo; išao je i Maks, kao predstavnik nekih nemačkih grupa na kongresu u Amsterdamu. Oboma nam je bilo potrebno kratko bekstvo iz okruženja. Farma se nije ispostavila tako idealnom kakvom ju je zamišljao. Nikada to i nije slučaj sa ljudima koji iz grada dođu na farmu s romantičnim predstavama o prirodi, potpuno nesposobni da se izbore sa tamošnjim nedaćama. Naše imanje kraj Osininga ispostavilo se kao i suviše primitivno, a zima kao previše oštra za Maksovu ćerkicu. Drugi razlog je bila Mili, koja nije mogla da podnosi izolovanost. Moji prijatelji su se preselili u grad, gde su očajnički pokušavali da spoje kraj s krajem – Maks povremenim pisanjem za nemačke listove i člancima u „Majci Zemlji“, a Mili šivenjem. Stres koji je doživela na porođaju načinio ju je nervoznom i razdražljivom, dok se Maks povlačio u svoju ljušturu zbog najsitnijih nesporazuma. Kao i ja, žudio je da se oslobodi mučnih uslova u kojima živi, za koje, opet, niko nije kriv.
Saša je sada delovao znatno življe, zahvaljujući planovima koje je imao za nedeljnik. Postojao je još jedan razlog zbog kojeg je vedriji. Stekao je mnogo prijatelja u redovima naših mladih saboraca, a posebno ga je privlačila mlada Beki Edelson. Bilo mi je puno lakše zbog njega. Ni „Majka Zemlja“ me nije brinula; ostavila sam je u sigurnim rukama do svog povratka i bila sam ubeđena u njen kvalitet, uz Sašu na mestu urednika, te Džona Korijela, Hipolita Havela i druge saradnike.
Iako smo se Hipolit i ja odavno razišli, naše prijateljstvo je ostalo jednako čvrsto kao i ranije, baš kao i naše zajedničko zanimanje za društvenu borbu. Njegovo ogromno istorijsko znanje i poimanje događaja načinili su ga krajnje dragocenim saradnikom za naš časopis.
Sredina je avgusta 1907, a Maks i ja mašemo prijateljima u luci za brodove koji iz Amerike isplovljavaju za Holandiju. Pored misije na kongresu, oboje smo se radovali ovom putovanju kao svojesvrsnoj potrazi za nečim što će popuniti naše emotivne praznine. Mirno more i tradicionalno umirujuće Maksovo društvo pomogli su mi da se oslobodim napetosti iz meseci pre i nakon Sašinog oslobođenja. Dok smo stigli u Amsterdam, ja sam ponovo uspostavila potpunu kontrolu nad sobom, željno očekujući ljude sa kojima ću se sresti, naš kongres i posao koji treba obaviti.
Dosta sam slušala o izuzetnoj higijeni Holanđana, ali dok jednog jutra po našem dolasku nisam pošla u šetnju Amsterdamom, nisam ni znala koliko Holanđani umeju da zagorčaju život prolaznicima. Sa Maksom sam bila izašla da razgledamo živopisni stari grad. Svaki je balkon bio ukrašen prsatim sluškinjama u raznobojnim haljinama, golih ruku i nogu, koje biju po tepisima i ponjavama. Zaista lepa slika, ali vrtlog prašine i prljavštine koje su tako žustro istresale na nas gologlave punio nam je pluća i padao po odeći. Nekako bismo to i podneli da nas istovremeno nisu počastile tuširanjem hladnom vodom kojom su zalivale cveće. Ova neočekivana kupka bila je i više nego što smo očekivali od holandske higijene.
Ovaj kongres je bio moj treći pokušaj da prisustvujem nekom međunarodnom anarhističkom skupu. Godine 1893. bilo je planirano da se takva konklava organizuje za vreme trajanje izložbe u Čikagu. Ja sam izabrana za predstavnika nekoliko njujorških grupa, ali suđenje i zatvor su me sprečili da se pojavim tamo. U pet do dvanaest, čikaška policija je zabranila ovaj kongres, no on je svejedno održan – na najneverovatnijem mestu koje možete zamisliti. Jedan prijatelj, zapošljen u gradskoj službi, prokrijumčario je desetak delegata u jednu od sala gradske većnice.
Drugi put je to bilo u Parizu 1900, gde sam aktivno učestvovala u pripremama za kongres. I francuska policija je zabranila održavanje otvorenih konferencija. Sastanke smo morali da držimo u tajnosti, ali uprkos tome što su bili uzbudljivi, svaki konstruktivan rad na njima bio je isključen.
Činjenica da jedan anarhistički kongres, zabranjen i u demokratskoj Americi i u republikanskoj Francuskoj, može da se održi u prilično otvorenoj formi u jednoj monarhističkoj Holandiji, dovoljno je govorila o obema prvopomenutim zemljama. Osamdeset muškaraca i žena, mahom šikaniranih i progonjenih u vlastitim državama, došli su ovde da se obrate pred velikim auditorijumom, da se okupljaju na dnevnim sastancima i otvoreno raspravljaju o problemima od životne važnosti kao što su revolucija, sindikalizam, masovni ustanak i pojedinačni atentati, bez ikakvog mešanja vlasti. Smucali smo se gradom sami ili u grupama, držali sedeljke po restoranima i kafićima, razgovarali i pevali revolucionarne pesme do kasno u noć, a da nas niko nije pratio, uhodio ili na bilo koji drugi način ometao.
Još je neobičniji bio stav amsterdamske štampe. Čak nas i najkonzervativniji listovi nisu prikazivali kao zločince ili ludake, već kao grupu ozbiljnih ljudi koji su se okupili s ozbiljnim razlogom. Iako novine jesu bile protiv anarhizma, nisu nas prikazivale u krivom svetlu, niti su izvrtale naše reči sa sastanaka.
Jedno od važnijih pitanja o kojem se nadugačko raspravljalo na kongresu bio je problem organizacije. Pojedini delegati su odbacivali Ibzenovu ideju koju je izneo dr Stokman u delu „Narodni neprijatelj“, tvrdeći kako je čovek najjači kada je sam. Bilo im je draže Kropotkinovo gledište, tako dobro obrazloženo u svim njegovim knjigama, prema kojem najbolje rezultate daju uzajamna pomoć i saradnja. Maks i ja smo, pak, naglašavali neophodnost i jednog i drugog. Smatrali smo da anarhizam ne podrazumeva izbor između Kropotkina i Ibzena, već da uključuje obojicu. Dok je Kropotkin podrobno analizirao društvene uslove koji vode do revolucije, Ibzen je slikao psihološku borbu koja svoj vrhunac doživljava u revoluciji ljudske duše, u pobuni pojedinca. Nema veće opasnosti po naše ideje, tvrdili smo, od zanemarivanja posledica unutrašnjeg na spoljašnje, od uticaja psiholoških motiva i potreba na postojeće institucije.
U pojedinim krugovima vlada zabluda, uporno smo govorili, da organizacija sputava individualnu slobodu i da, štaviše, ona podrazumeva poraz pojedinca. U stvarnosti je, pak, istinska uloga organizacije da pospešuje rast i razvoj ličnosti. Kao što životinjske ćelije uzajamnom saradnjom ispoljavaju svoje skrivene moći kroz obrazovanje celog organizma, i čovek svoj vrhunac razvoja postiže kroz udruživanje sa drugim pojedincima. Jedna organizacija, u pravom smislu te reči, ne sme predstavljati prost zbir običnih ljudskih nula. Ona se mora sastojati od samosvesnih, inteligentnih pojedinaca. Povrh toga, zbir potencijala i aktivnosti organizacije predstavljen je u izrazu pojedinačnih snaga. Anarhizam ističe mogućnost obrazovanja organizacije bez discipline, straha ili kazne, kao i bez pritiska od siromaštva; novi društveni organizam, koji će staviti tačku na borbu za preživljavanje – divljačku borbu koja podriva one najfinije čovekove osobine i čak produbljuje društveni jaz. Ukratko, anarhizam teži ka društvenoj organizaciji koja će svima doneti blagostanje.
Bilo je pregršt zanimljivih i važnih ljudi među delegatima, između ostalih dr Fridberg, bivši član Socijaldemokratske partije i gradski većnik u Berlinu, a sada vatreni pobornik opšteg štrajka i antimilitarizma. Bez obzira na optužbu za veleizdaju koja mu visi nad glavom, uzeo je krajnje aktivno učešće u radu kongresa, oglušujući se o opasnost koja ga čeka po povratku kući. Bili su tu i Luiđi Fabri, jedan od najvičnijih saradnika italijanskog obrazovnog časopisa „Univerzita Populare“ (Università Populare), Rudolf Roker, koji je obavljao impozantan posao među londonskim Jevrejima kao predavač i urednik jevrejskog „Arbajter Frajnda“ (Arbeiter Freind), Kristijan Kornelisen, jedan od najrevnosnijih intelektualaca u našem pokretu u Holandiji, Rudolf Grosman, izdavač jednog anarhističkog glasila iz Austrije, Aleksander Šapiro, aktivan u engleskim revolucionarnim sindikatima, Tomas H. Kil, jedan od najposvećenijih radnika londonske redakcije „Fridoma“, te drugi sposobni i energični prijatelji.
Francuski, švajcarski, belgijski, austrijski, bohemijski, ruski, srpski, bugarski i holandski delegati bili su redom ljudi od duha i znanja, no među njima se najviše isticao Enriko Malatesta. Fine i osetljive prirode, Malatesta je još u mladosti prigrlio revolucionarne ideale. Kasnije je upoznao Bakunjina, u čijem je kružoku učestvovao kao najmlađi član, a iz milošte su ga zvali „Bendžamin“. Napisao je nekoliko popularnih pamfleta koji su naišli na dobar odziv, pogotovo u Španiji i Italiji, a bio je urednik i raznih anarhističkih listova. Kako god, njegove aktivnosti na polju pisane reči nisu ga sprečavale da se pridruži i stvarnoj borbi radnika na svakodnevnom nivou. Uz slavnog Karla Kafijera i čuvenog ruskog revolucionara Sergeja Stepnjaka (Kravčinskog), igrao je važnu ulogu u ustanku u italijanskom mestu Benevento 1877. godine. Njegovo zanimanje za narodne ustanke provlači se poput crvenog konca kroz ceo njegov život. Bilo da se zadesio u Švajcarskoj, Francuskoj, Engleskoj ili Argentini, ustanak u njegovoj domovini uvek bi ga nagnao da pomogne svom narodu. Godine 1897, ponovo je aktivno učestvovao u ustanku u južnoj Italiji. Čitav njegov život bio je buran i stresan, a svoju je snagu i nesvakidašnje sposobnosti stavio u službu anarhizma. No, čime god da se bavio u pokretu, uvek je insistirao da bude materijalno nezavistan od njega i da se izdržava od fizičkih poslova, što je bio njegov životni princip. Pozamašno očevo nasleđe, koje se ogledalo što u zemljištu, što u kućama po Italiji, bez ikakve nadoknade je prepisao radnicima koji su ih nastanili, a za život je i dalje zarađivao vlastitim rukama. Njegovo ime je bilo jedno od najpoznatijih i najvoljenijih u latinskim zemljama.
Ovog prekaljenog borca sam upoznala u Londonu 1895, kroz par kratkih susreta. Prilikom moje druge posete, 1899, saznala sam da je Enriko Malatesta otišao u SAD, gde je trebalo da drži turneje i uređuje anarhistički list „Kvestijone Soćale“ (La Questione Sociale). Dok je boravio tamo, upucan je od strane nekog zabluđenog italijanskog patriote, ali Enriko je, kao pravi anarhista, odbio da svog napadača goni po sudovima. U Amsterdamu mi se ukazala prva prava prilika da budem u svakodnevnom kontaktu sa njim. Maks i ja smo brzo postali opčinjeni Malatestom. Obožavali smo njegov dar da sa svojih pleća zbaci sve brige ovog sveta i prepusti se igri u slobodno vreme. Svaki trenutak proveden sa njim predstavljao je sreću, bilo da uživa u prizoru mora ili se glupira u parku.
Najkonstruktivniji rezultat našeg kongresa bilo je osnivanje Međunarodnog biroa. U njegovom sekretarijatu našli su se Malatesta, Roker i Šapiro. Svrha ovog biroa sa sedištem u Londonu, bila je da poveže anarhističke grupe i organizacije iz različitih zemalja, da napravi sveobuhvatnu studiju o radničkim borbama u celom svetu, kao i da obezbedi informacije i materijal neophodan za anarhističku propagandu. Biro takođe treba odmah da se baci na pripremanje drugog kongresa, koji će se uskoro održati u Londonu.
Po završetku naših zasedanja, prisustvovali smo Antimilitarističkom kongresu u režiji holandskih anarhopacifista, među kojima se isticao Domela Niuvenojs. Domelino poreklo svakako nije nagoveštavalo karijeru državnog neprijatelja. Gotovo svi preci su mu bili crkveni velikodostojnici. I sâm je bio sveštenik Luteranske crkve, no njegov napredni duh ga je izdigao iznad uske staze teologije. Prišao je Socijaldemokratskoj partiji, postao njen najistaknutiji predstavnik u Holandiji, a onda i prvi socijalistički poslanik. No, nije se mnogo zadržao. Poput Johana Mosta i velikog francuskog anarhiste Pjera Prudona, Nivenhus je brzo shvatio da iz parlamentarnih aktivnosti ne može proisteći ništa značajno po slobodu. Dao je ostavku, izjašnjavajući se kao anarhista.
Otad je sve svoje vreme i ogromno privatno bogatstvo stavio na raspolaganje našem pokretu, pogotovo propagandi antimilitarizma. Domela je bio markantan i zgodan čovek – visok i uspravnog držanja, izraženih crta lica, sa krupnim plavim očima i dugačkom sedom kosom i bradom. Zračio je dobrotom i razumevanjem, kao oličenje ideala za koji se bori. Jedna od njegovih karakterističnih osobina bio je visok prag tolerancije. Godinama je bio vegetarijanac i trezvenjak, a opet, na stolu mu nikad nije manjkalo mesa i vina. „Zašto da svojoj porodici ili gostima uskraćujem bilo šta do čega meni nije stalo?“, kazao je jednom prilikom, sipajući nam vino za večerom.
Pre nego što smo krenuli put Francuske, imala sam priliku da nastupam pred jednim skupom holandskih radnika u saobraćaju. Još jednom sam bila svedok razlike između samostalnog holandskog radništva, koje ipak živi u monarhiji, i demokratskih SAD, gde većina sveta jedva da zna šta je to samostalnost. Na miting se ušunjalo nekoliko detektiva. Ipak, komitet ih je prepoznao, a onda su bez mnogo pompe izbačeni van. Nisam mogla, a da ne uporedim ovakvu atmosferu sa njenim odsustvom u američkim sindikatima, koji vrve od štetočina iz detektivske agencije Pinkerton.
Napokon smo se vratili u Pariz, čiji me je šarm ponovo uzeo pod svoje, dok mi je njegova razuzdana mladost tekla venama. Postala sam mlađa i pohotnija prema svemu što mi moj voljeni grad na Seni može dati. Imala sam mnogo više toga za naučiti i upiti u odnosu na ranije godine.
Bila je tu i moja Stela, koju nisam videla mesecima. Ona i dragi stari Viktor Dav su nas sačekali na stanici i odbacili nas do kafea. Stela je u dobroj meri već bila Parižanka, ponosna na svoj francuski i poznavanje restorana sa dobrom hranom i prihvatljivim cenama. Viktor je, seđi nego ranije, još uvek čuvao svoju mladalačku vedrinu i dar za zabavu. Tokom naše prve večeri u Parizu smo se šalili i smejali više nego što sam to činila mesecima. Poseban razlog za naše vedro raspoloženje bio je Stelin neobavešteni šef, ni manje ni više nego američki konzul. Odana sestričina Eme Goldman, a konzulat još uvek nije dignut u vazduh!
Još dok smo bili u Holandiji, stigle su vesti da je Petar Kropotkin najzad ponovo pušten u Francusku. Petar je voleo ovu zemlju i njen narod. Za njega je Francuska bila kolevka slobode, a Francuska revolucija simbol sveg socijalnog idealizma koji postoji u svetu. Naravno, Francuska nije bila ni približno slavna kao što ju je moj veliki učitelj doživljavao; njegova vlastita osamnaestomesečna robija u jednom francuskom zatvoru i potonje proterivanje jasno su to pokazali. Ipak, nekom osobenom pristrasnošću, Petar je Francusku slavio kao barjaktara slobode i najkulturniju zemlju na svetu. Znali smo da nikakva lična patnja nije promenila njegov stav o francuskom narodu, pa smo se radovali što je sada u mogućnosti da utoli svoju čežnju za povratkom.
Petar je već bio u Francuskoj kada smo mi stigli, a živeo je tek nekoliko kuća od mog hotela, na bulevaru Sen Mišel. Zatekla sam ga raspoloženijeg nego ikada pre; delovao je snažnije i živahnije. Praveći se naivnom, pitala sam ga otkud ta radosna promena.
- Pariz, moja draga, Pariz! – reče on. – Postoji li ijedan drugi grad na svetu koji čoveku može da se uvuče pod kožu kao Pariz?
Razgovarali smo o pokretu u Francuskoj i angažmanu lokalnih grupa. Omiljeno čedo mu je bio „Ton Nuvo“ (Temps Nouveaux), časopis u čijem je osnivanju učestvovao, ali njegovo uvažavanje prava drugih grupa, makar se i ne slagale sa njim, bilo je i suviše veliko, a njegova ljubav prema pravdi i suviše jaka da bi napadao protivnike. Bilo je nečeg velikog i prekrasnog u vezi Kropotkina. Nema tog čoveka koji bi u njegovom društvu mogao dugo ostati ravnodušan.
Iako je imao brojne obaveze, pre svega korekturu svog rukopisa o „Velikoj Francuskoj revoluciji“, Petar nije dozvolio da odem dok mu ne ispričam sve o našem kongresu. Pogotovo je bio zadovoljan našim stavom o organizaciji i insistiranjem na pravo kako pojedinačnog, tako i kolektivnog revolta.
Uz pomoć Monatea, uspela sam da sklopim studiju o sindikalizmu u praksi na Konfederaciji rada. Njene vođe su bezmalo redom bili anarhisti, uporniji i zanimljiviji nego što se inače sreću po Parizu. Nisu Puže, Pato, Delazal, Grefuj i Monate bili samo sjajni predstavnici novih teorija o radu; imali su i praktično znanje i iskustvo u svakodnevnim radničkim borbama. Uz pomoć svojih kolega, načinili su od Radničkog saveta pravu košnicu aktivnosti. Svaki sindikat je tamo imao svoju kancelariju; mnogi su štampali svoje listove u zajedničkoj štampariji, a „Voa di Popl“ (La Voix du Peuple), nedeljno glasilo CGT[2]-a, bio je možda najkvalitetniji radnički časopis na svetu. Organizovali su noćna predavanja, gde su radnike upoznavali sa svakim aspektom zamršenog industrijskog sistema. Držali su časove iz nauke i ekonomije, a postojala je i dobro opremljena apoteka i vrtić koji su održavali sami radnici. Ova ustanova je predstavljala praktičan pokušaj da se mase obuče za izvođenje predstojeće revolucije i da pomognu u rađanju novog društvenog života.
Prisustvo i proučavanja na samom izvorištu sindikalizma uverili su me da on predstavlja ekonomsku arenu u kojoj radnici mogu da kušaju svoju snagu protiv organizovanih sila kapitalističkog neprijatelja.
Uz ova, postojala su i druga, ništa manje prosvetljujuća iskustva u društvu modernih umetnika koji su svoj društveni protest izražavali perom ili kičicom, a među njima su najupečatljiviji bili Štajnlen i Gronžua. Štajnlena nisam upoznala lično, ali Gronžua se ispostavio jednostavnom, dobrom dušom, rođenim buntovnikom, čovekom koji je u pravom smislu umetnik i idealista. Radio je na seriji slika koje prikazuju faze iz proleterskog života. Želeo je da dočara kako se Radnik, patetičan u tupoj bespomoćnosti, polako budi i postaje svestan snage koja klija u njemu. Izrazio je uverenje da je misija umetnosti da inspiriše viziju nove zore. „U tom smislu, svi naši umetnici su revolucionari“, uveravao me je Gronžua. „Štajnlen i ostali za slikarstvo čine isto ono što su Zola, Mirbo, Rišpen i Riktus učinili za književnost. Oni slikarstvo povezuju sa životnim strujama, velikom ljudskom borbom za pravo da poznaju i da žive život.“
Sa Gronžuom sam razgovarala o „Majci Zemlji“ i onome što kroz taj časopis pokušavamo da uradimo u Americi. Odmah se ponudio da osmisli naslovnicu, koju mi je i poslao pre nego da odem iz Pariza. Crtež je bio izvanredno zamišljen i jako izražajan.
Suđenje devetoro antimilitarista i veličanstveni obrazovni eksperiment Sebastijana Forea u Rambujeu, nedaleko od Pariza, bili su neka od drugih važnijih iskustava tokom posete Francuskoj. Grupu kojoj su sudili činili su jedna devojka i osam mladića, od kojih najstariji nije mogao imati više od dvadeset tri godine. Oni su vojnicima delili manifest sa pozivom da oružje podignu na nadređene, umesto na svoju braću radnike – što je svakako izuzetno ozbiljan prekršaj sa stanovišta vojnih interesa. Da im se sudi u Americi, ovu bi mladež zastrašivali, terorisali i strpali u zatvor na duže vremenske kazne. U Parizu su oni postali tužioci koji grme i bacaju anateme protiv države, patriotizma, militarizma i rata. Ne samo da ih niko nije prekidao, već su prkosne optužbe mladih zatvorenika slušane pažljivo i s poštovanjem. Smelo obraćanje advokata odbrane, ugledni pojedinci koji su došli da svedoče o idealizmu optuženih i sveukupna atmosfera na sudu učinili su da ovo antimilitarističko suđenje bude jedno od najdramatičnijih zbivanja kojem sam prisustvovala.
Istini za volju, optuženi su proglašeni krivim i osuđeni na sitnije kazne, a najduža je bila tri godine. Pošto je u pitanju Francuska, devojka je puštena na potpunu slobodu. U mojoj hraniteljskoj zemlji njihove bi kazne bile neuporedivo oštrije, a nesumnjivo bi im na teret stavili i optužbu za nepoštovanje suda zbog otvorenog iskazivanja stavova i nastupa, te poruge kojoj su izložili sudiju i advokata optužbe.
Zapanjila me je činjenica da, pored razlike u pravosudnom sistemu između Amerike i Francuske, postoji i krupna razlika u stavu prema društvenoj pobuni. Francuzi su iz svoje Revolucije naučili da institucije nisu ni svetinja, ni nešto večito, a da su društveni uslovi predmet promene. Pobunjenici se stoga u Francuskoj smatraju vesnicima predstojećih prevrata.
U Americi su ideali Revolucije mrtvi – mumije koje se ne smeju dirati. Otud i mržnja i osude sa kojima se suočava društveni i politički buntovnik u SAD.
Znatno pre nego što sam došla u Pariz, iz naše štampe na francuskom sam saznala za jedinstven obrazovni eksperiment anarhiste Sebastijana Forea. Slušala sam njegov govor 1900. godine, kada me je zaneo svojom istinski velikom rečitošću. Povrh toga, Foreova nesvakidašnja lična priča nagnala me je da poverujem kako su njegove moderne škole svakako nešto jako interesantno.
Započevši karijeru kao sveštenik, Fore je pokidao okove katolicizma i postao njegov žestok protivnik. Godine 1897, za vreme Drajfusove afere, priključio se kampanji na čijem su čelu bili Emil Zola, Anatol Frans, Bernar Lazar i Oktav Mirbo, a protiv reakcionarnih snaga u Francuskoj. Fore je postao Drajfusov vatreni pobornik, držeći predavanja širom zemlje u cilju razotkrivanja vojne klike koja je jednog nevinog čoveka smestila na Đavolje ostrvo kako bi prikrila vlastitu korupciju. Nakon toga, Fore se u potpunosti odrekao vere u autoritet, bilo nebeski, bilo zemaljski. Anarhizam je postao njegov cilj, a rad na postizanju tog cilja njegovo strasno nastojanje.
Foreova škola „Riš“[3] bila je smeštena na rubu Rambujea, jednog starog francuskog seoceta. Uz pomoć svega nekoliko ljudi, Fore je zaparloženi komad zemlje pretvorio u rascvetalu farmu na kojoj se gaji voće i povrće. Uzeo je dvadeset četiri siročeta i decu iz siromašnih porodica, koju je udomio, hranio i oblačio o vlastitom trošku. U „Rišu“ je stvorio atmosferu u kojoj je dečiji život oslobođen ralja svake discipline i prinude. Odbacio je stare pedagoške metode i umesto njih ustanovio razumevanje za potrebe deteta, poverenje i veru u njegove sposobnosti, kao i poštovanje prema njegovoj ličnosti.
Čak ni u Sempjuiu, školi čuvenog slobodara Pola Robena koju sam obišla 1900. godine, duh prijateljstva i saradnje između učenika i nastavnika nije bio toliko sveprisutan kao u „Rišu“. I Roben je osećao potrebu za novim pristupom u radu sa decom, ali i dalje je nekako ostao vezan za stare priručnike o obrazovanju. U „Rišu“ su uspeli da ih se ratosiljaju. Rukom crtane zidne tapete u spavaonici i po učionicama koje prikazuju život biljaka, cveća, ptica i životinja, bile su bolji podsticaj za dečiju maštu od svakog „običnog“ časa. Slobodno okupljanje dece oko nastavnika, slušanje kakve priče ili traženje objašnjenja za neka zagonetna pitanja i te kako su uspevali da nadomeste odsustvo staromodne nastave. Raspravljajući o problemu obrazovanja mladih, Fore je ispoljavao izuzetnu upućenost u dečiju psihologiju. Rezultati koje je za dve godine postigao u svojoj školi bili su i više nego zadovoljavajući. „Zadivljujuće je koliko su deca iskrena, dobra i puna ljubavi između sebe“, govorio bi. „Taj sklad između njih i odraslih u ‘Rišu’ izuzetno je ohrabrujuć. Trebalo bi da se zabrinemo ako nas se deca plaše ili nas poštuju samo zato što smo stariji od njih. Dajemo sve od sebe ne bi li stekli njihovo poverenje i ljubav; kada se to desi, razumevanje će zameniti zadatke, poverenje strah, a ljubav strogoću.“ Niko još nije u potpunosti shvatio bogatstvo razumevanja, dobrote i darežljivosti koje se krije u dečijoj duši. Zadatak svakog pravog pedagoga trebalo bi da bude da otključa ovo bogatstvo kako bi podstakao dečije nagone i izmamio njegove najbolje i najplemenitije težnje. Ima li veće nagrade za čoveka čiji je životni poziv da nadgleda rast ljudske biljke od toga da posmatra kako ona otvara svoje latice i prati je kako postaje istinska jedinka?
Poseta „Rišu“ predstavljala je dragoceno iskustvo koje me je nagnalo da shvatim koliko toga se, čak i u postojećim uslovima, može postići na polju slobodarskog obrazovanja. Izgraditi muškarca i ženu budućnosti, osloboditi dečiju dušu iz okova – ima li važnijeg zadatka za one koji, poput Sebastijana Forea, nisu pedagozi čisto zbog toga što imaju fakultetsku diplomu, već imaju urođenu kreativnost, poput pesnika ili slikara?
Pariz me je, kao grad koji čoveka uvek obogaćuje novim iskustvima, jedva pustio da odem. Sa mnogim sam se prijateljima zbližila, a među njima je bio i Maks Netlau, koga sam prvi put srela u Londonu 1900. godine, i koji me je upoznao sa tamošnjim muzejima i drugim umetničkim blagom. U Parizu smo se često viđali. Bio je jedan od najvećih intelektualaca u našem pokretu, naučnik i istoričar. U to vreme je skupljao dodatni materijal za svoje monumentalno delo o Mihajlu Bakunjinu.
Nekoliko dana pre nego da odemo, u Pariz je stigao Džo Dejvidson, mladi američki vajar. Znala sam ga još iz Njujorka i pratila sam njegov rad. Pronašao je atelje, kazao nam je, ali poluprazan. Imala sam prilično stvari u svom pokućstvu – činije, šerpe, bakrače, aparat za kafu i rešo na alcohol, na kojem sam često znala da spremim ručak za desetak ljudi. Trijumfalno smo vukli ovaj plen po ulici, Džo sa velikim zavežljajem na leđima, a tik uz njega Maks, sa tiganjem i bakračem koje je prebacio preko ramena, i ja, koja sam nosila ibrik[4] za kafu. Kada smo sve sklonili na sigurno u Džoov atelje, otišli smo u kafe da proslavimo ulazak jedne umetničke nade u stvarni boemski život.
Maks i ja smo otišli iz suncem okupanog Pariza, da bi nas u Londonu sačekalo tmurno i hladno vreme koje se uopšte nije menjalo tokom dve nedelje koliko smo proveli u tom gradu. Prva stvar koja nas je saletela po dolasku bile su novinarske depeše iz Amerike koje javljaju kako federalne vlasti imaju nameru da mi zabrane povratak u zemlju, pozivajući se na odredbe Antianarhističkog zakona. Isprva na to nisam obraćala pažnju, verujući da su u pitanju novinarske izmišljotine. Bila sam američka građanka na osnovu braka sa Keršnerom. Ubrzo su pisma nekoliko prijatelja pravnika iz SAD potvrdila ove glasine. Obavestili su me da je Vašington rešen u nameri da me više ne pusti u zemlju, savetujući me da se što pre vratim.
Međutim, već sam imala zakazane mitinge u Škotskoj i smatrala sam da ne smem da razočaram svoje prijatelje. Odlučila sam da nastavim svoj posao, ali ubrzo sam silom prilika saznala da neću moći da odem iz Engleske dok vlada SAD ne bude obaveštena o mom kretanju.
Tek sam nakon predavanja u londonskoj gradskoj većnici Holborn postala svesna prisustva Skotland jarda. Od trenutka kada sam napustila mesto održavanja mitinga, dvadesetak detektiva me je pratilo u stopu. Sa mnom su u to vreme bili Rudolf Roker i njegova supruga Mili, Maks, kao i nekoliko drugih prijatelja. Satima smo tumarali po Londonu, povremeno se zadržavajući po restoranima i krčmama, ali naše „senke“ su i dalje bile u blizini, bez namere da se odreknu plena. Najzad, Rokerovi su predložili da odemo kod njih, u Ist End; moramo navesti detektive da poveruju kako ćemo prenoćiti u njihovom stanu, što nam je jedina šansa da se neopaženi izvučemo rano ujutru. Pogasili smo svetla i sedeli u mraku, smišljajući kako da nadmudrimo Skotland jard. U zoru je Mili izašla u izvidnicu. Nikog na vidiku. Na drugom kraju grada su nas čekali prijatelji. Najpre smo sprovedeni do predgrađa, u kuću prijatelja hortikulturiste Bernarda Kampfmajera. S obzirom da ni on ni njegova žena u to vreme nisu bili aktivni u pokretu, nisu bili pod nadzorom vlasti. Nije mi se sviđalo što moram da razočaram naše prijatelje iz Škotske, ali nisam mogla da sebi priuštim rizik da me zadrže po dolasku u Ameriku i silom ubace u pravnu borbu. Stoga sam odlučila da se vratim kući. Nakon trodnevnog boravka kod naših domaćina, Maks i ja smo otputovali za Liverpul, odakle smo isplovili put Njujorka, preko Montreala.
Kanadske imigracione vlasti ispostavile su se manje ljubopitljivim od kolega iz Amerike, pa smo bez problema ušli u zemlju. Na putu od Montreala do Njujorka, železnički službenik u spavaćim kolima nam je pokupio karte i izdašnu napojnicu, ali se više nije pojavljivao sve dok nismo bezbedno stigli u Njujork. Tek dve nedelje kasnije, kada sam prvi put izašla u javnost, novinari su saznali da sam se vratila u Ameriku. Ludački su se upirali da otkriju kako sam uspela da se ušunjam u zemlju, a ja sam im predložila da se raspitaju kod imigracionih vlasti.
Po svom povratku, „Majku Zemlju“ sam zatekla u očajnom finansijskom stanju. Za vreme mog odsustva prihodi su bili jako skromni, a mesečni troškovi su daleko premašivali svotu koju sam ostavila za održavanje časopisa. Nešto je smesta trebalo preduzeti, a ja, kao jedina osoba koja bi mogla da sakupi novac, nisam časila časa; bacila sam se na organizovanje raznih događaja ne bih li obezbedila materijalnu podršku, a rešila sam i da odmah krenem na turneju.
Sašin kritičarski stav prema meni nije se promenio; štaviše, postao je izraženiji. Istovremeno, poraslo je njegovo zanimanje za mladu Beki. Shvatila sam da su se jako zbližili, ali me je povredilo to što Saša nije osećao potrebu da mi se poveri. Znala sam da po prirodi nije komunikativan, ali nešto u meni istovremeno je bilo i uvređeno i povređeno njegovim očiglednim nepoverenjem. Još i pre nego da otputujem za Evropu, bilo je jasno da je Saša tokom boravka u zatvoru izgubio zanimanje za mene. Uzdala sam se u to da će se, jednom kada nauči da razume moj život i shvati da to što volim druge ne ugrožava moju ljubav prema njemu, njegova nekadašnja strast ponovo razgoreti. Bilo je teško gledati kako nova ljubav u Sašinom životu mene u potpunosti isključuje. Srce mi se bunilo protiv ove surovosti, ali znala sam da nemam pravo da se žalim. Dok sam ja doživljavala životne uspone i padove, Saša je bio uskraćen za njih. Četrnaest godina je žudeo za onim što mladost i ljubav znaju da daruju. Sada je to dobio od Beki, strastvene i pune obožavanja kako to samo jedno željno petnaestogodišnje čeljade ume da bude. Saša je bio dve godine mlađi od mene, imao je trideset šest godina, ali s obzirom da četrnaest godina nije ni živeo, u pogledu žena je ostao mlad i naivan kao što je bio i kada je imao dvadeset jednu. Bilo je normalno da ga više privlači Beki nego jedna tridesetosmogodišnjakinja čiji je život uzbudljiviji i bogatiji čak i u poređenju sa duplo starijim ženama. Sve sam ja to jasno videla, a opet sam u isto vreme bila tužna zbog toga što u derletu traži ono što mu zrelost i iskustvo mogu pružiti u stostruko većim količinama.
Jedva da je prošlo pet nedelja od povratka iz Evrope, a ja sam opet skitala Masačusetsom, Konektikatom i državom Njujork. Potom su usledili Filadelfija, Baltimor, Vašington (okrug Kolumbija) i Pitsburg. Policijski šef iz Vašingtona je najpre najavio da mi neće dozvoliti da držim govore. Kada su mu pojedini znameniti liberali skrenuli pažnju na činjenicu da nema pravo da se meša u slobodu govora, javio je mom komitetu da mogu da nastave sa organizovanjem mitinga. Istovremeno, vlasniku prostora je oduzeo dozvolu za rad. Kada mu je ovaj zapretio tužbom, šef mu je izdao privremenu dozvolu kojom se dopuštaju zabavni programi i okupljanja „koja nisu okrenuta protiv okružnih vlasti“. Moji mitinzi su otkazani.
Pitsburg je u sećanje vratio brojne uspomene – Sašino mučeništvo i moja hodočašća do njegovog zatvora, nade koje sam gajila, a koje su ostale neostvarene. Pa ipak, srce mi je bilo na mestu: Saša je pobegao iz svog zatvorskog groba, a ja sam u velikoj meri pomogla da do toga dođe. Tu mi utehu niko ne može uzeti.
[1] Riot Act je bio zakon o „sprečavanju meteža i buntovničkih okupljanja, a zarad bržeg i delotvornijeg kažnjavanja izgrednika“, koji je britanski parlament usvojio 1714. godine. Prema njegovim odredbama, svaka grupa od dvanaest ili više ljudi smatrala se nezakonitom skupinom koja se morala ili razići, ili suočiti sa kaznenim merama. Ukinut je 1967. (prim.prev.)
[2] Confédération générale du travail – Opšta konfederacija rada, i danas slovi za prvu od pet konfederacija francuskih sindikata. Osnovana je 1895, a sve do kraja Velikog rata drži izrazito anarhosindikalističke pozicije. U periodu 1906-1909, sa mesta zamenika sekretara vodi je Emil Puže, kada se ovaj sindikat i proslavio kao „žestoki protivnik kako vlasti, tako i poslodavaca“. (prim.prev)
[3] La Ruche (fr.) – košnica (prim.prev.)
[4] Ibrik ili vrč (bokal) je sud od gline ili bakra u kojem se obično držala grejana rakija ili bilo koji drugi vrući napitak. Držao je toplotu i bio jako jednostavan za upotrebu i prenošenje. (prim.prev.)