Dok su meni zabranjivali mitinge u Čikagu, Saša je bio žrtva sličnog progona na istoku. Nekoliko gradova u Masačusetsu su mu otkazala predavanja, a demonstracije nezaposlenih na Junion skveru koje je lično predvodio nasilno su rasturene od strane policije. Brinula sam zbog Saše i telegrafom mu javila da me obavesti ako treba da se vratim u Njujork. Sutradan ujutru, u novinama sam pročitala da je na Junion skveru ekplodirala bomba, te da je Aleksandar Berkman uhapšen tim povodom. Zaboravila sam na naše nesuglasice. Saša je u nevolji, a ja nisam kraj njega, da mu pomognem i utešim ga! Odlučila sam da smesta pođem za Njujork, ali pre nego što sam uspela da tu odluku sprovedem u delo, stigao mi je telegram u kome me Saša obaveštava kako su vlasti nameravale da ga upletu u incident na Junion skveru; pošto im to nije uspelo, optužen je za „podstrekivanje na nerede“. I ta optužba je odbačena usled nedostatka dokaza. Iz jednog pisma sam obaveštena da nemam razloga za brigu i da je jedina žrtva tragičnih događaja na Junion skveru mladi prijatelj Selig Silverstajn, miran mladić koji je dobio grdne batine. Najpre je povređen u eksploziji, a onda su ga maltretirali u policijskoj stanici. Fizička patnja i duhovna bol doveli su ga na sam rub. Sašin opis policijske surovosti i hrabrog druga koji se do kraja junački držao pojačao je moju mržnju prema mašineriji vlasti i njenom organizovanom nasilju. Postala sam još odlučnija u nameri da sa svojim poslom nastavim do poslednjeg daha.
Pre nego da krenem put Kalifornije, Ben me je zamolio da ga pustim da mi se pridruži na ovoj turneji. Uveravao me je da ima dovoljno novca da sam plati svoj put. Pomoći će mi u poslu, ugovarati mitinge, prodavati literaturu i raditi sve drugo kako bi bio kraj mene. Ovaj predlog me je obradovao, pa sam jedva čekala da pođemo na put. Biće divno imati društvo na dugim i zamornim putovanjima po zemlji, nekoga ko je ljubavnik, pratilac i menadžer. Pa opet, bila sam u nedoumici. Prihodi od predavanja, kada oduzmemo moje vlastite troškove, ostavljali su tek neku siću za „Majku Zemlju“. To teško da je moglo biti dovoljno da se pokrije još jedan izdatak, a ja nisam htela da prihvatim Benovu saradnju, a da ne delimo dobitak. Još me je nešto brinulo – moji prijatelji. Pomagali su mi verno, ako već ne uvek izdašno; Bena će svakako smatrati uljezom. Dolazi iz drugog sveta; povrh toga, plahe je naravi i ne baš uvek uviđavan. Sigurno će uslediti sukobi, a mene je već čekalo i suviše njih. Bilo mi je teško da odlučim, ali potreba za Benom i onim što njegova divljačka priroda zna da donese bila je neodoljiva, pa sam odllučila da ga povedem; ostalo neka se pobrine samo za sebe.
Smeštena kraj Bena u vozu koji juri, dok mi njegov topli dah gotovo dodiruje obraz, slušala sam ga kako recituje jedan od njemu omiljenih Kiplingovih stihova:
Sedim i zurim u more što sja
Dok ne ispadne kako ostali smo samo ti i ja.
„Ti i ja, moja plavooka mami“, prošaptao je.
Je li ovo otvaranje novog poglavlja u mom životu, pitala sam se. Šta li mi se sprema? Celim bićem bila sam prožeta osećajem spokoja i sigurnosti. Blaženo sam sklopila oči i ušuškala se kraj svog voljenog. Bila je to nova i velika sila, za koju sam znala da je došla na duže.
Za mitinge u San Francisku bio je zadužen prijatelj Aleksander Hor; s obzirom da nisam očekivala nikakve probleme u gradu u kojem sam uvek prolazila dobro, bila sam mirna.
Ipak, zaboravila sam na ambicioznog šefa policije u San Francisku. Verovatno ljubomoran na lovorike svojih kolega sa istoka zemlje, šef Bigi kao da je jedva čekao da dostigne tu slavu. Na stanici se pojavio lično, u pratnji svite policajaca i u velikom automobilu. Svi oni su se nekako ugurali unutra i jurnuli za taksijem koji je Bena, Hora i mene vozio u hotel Sent Fransis. Tamo je rasporedio četvoricu detektiva da motre na mene.
Pompa prilikom mog ulaska u hotel izazvala je bojazan uprave i znatiželju gostiju. Pošto nisam umela da objasnim ovu neočekivanu počast, potražila sam odgovor od Hora.
- Zar ne znaš – rekao je uz krajnje trezven izraz lica – za glasine iz inostranstva da si došla u San Francisko kako bi u vazduh digla američku flotu koja je trenutno ukotvljena u luci?
- Prestani sa tim izmišljotinama – odgovorih. – Ne očekuješ valjda da poverujem u to?
Uporno je tvrdio da ne laže i da se Bigi hvalio kako će zaštititi flotu od „Eme Goldman i njene bande“. Moj prijatelj mi je namerno uzeo sobu u jako uglednom Sent Fransisu; za čoveka koji odseda na takvom mestu ne može se sumnjati da ima veze sa bombama.
- Briga me šta će ljudi da pomisle – uzvratih. – Ovaj hotel je pun buke i kiča, a ja ne mogu da podnesem da budem predmet kritike bogatih prostaka koji ovde borave.
Siroti Hor je bio utučen, ali je ipak otišao da potraži neko drugo mesto.
U međuvremenu, meni nisu davali mira. Opkolili su me novinari naoružani fotoaparatima, slikali me protiv moje volje i postavljali mi bezbroj pitanja, od kojih je glavno bilo da li sam zaista došla da raznesem flotu.
- Zašto da arčim bombe? – odgovorila sam. – Ja bih tu flotu, zapravo celu mornaricu, a i vojsku, najradije bacila u zaliv. Međutim, kako nemam tu moć, došla sam u San Francisko da ljudima ukažem na beskorisnost i uzaludnost vojnih institucija, bilo da one deluju na kopnu ili na moru.
U ponoć se moj prijatelj vratio. Našao je jedno sklonište, premda jako daleko od grada. U pitanju je kućica Džoa Edelsona, u kojoj je bilo dovoljno mesta za Bena i mene. Džoa sam znala kao izvanrednog prijatelja, pa mi je bilo drago što mogu da odem iz hotela Sent Fransis, ma koliko morala da pešačim. Nas troje, sa celim svojim prtljagom, ukrcali smo se u taksi, i u pratnji četiri detektiva u drugom automobilu, stigli do Džoove kuće. Ljudi u civilu su ostali na straži, a ujutru ih je zamenila konjička policija. Takvo je stanje bilo na snazi sve vreme mog boravka u gradu.
Jednog dana, Ben me je odveo u Presidio, vojni logor u San Francisku. Poznavao je glavnog doktora u tamošnjoj bolnici; radio je sa njim tokom zemljotresa i pomagao mu u zbrinjavanju pacijenata. Pratili su nas do samog ulaza u bolnicu, ali imali smo to zadovoljstvo da vidimo kako detektivi ostaju pred vratima, dok Ema Goldman, neprijatelj militarizma, uživa u društvu dežurnog doktora koji je vodi u razgledanje bolnice.
Mitinzi su bili pravi bojni logori. Ulice su blokovima vrvele od policije u automobilima, konjice ili pešadije. U sali su bile raspoređene jake oružane straže, dok su podijum okruživali detektivi. Razume se, ovoliki broj uniformisanih lica pobudio je interesovanje za naše mitinge kakvo nismo ni sanjali. Iako je naša sala raspolagala sa pet hiljada sedišta, ispostavilo se da je i suviše mala za masu koja se tiskala da uđe unutra. Redovi su se formirali satima pre vremena određenog za početak predavanja. Za sve ove godine koliko je prošlo od moje prve turneje, uz izuzetak demonstracija na Junion skveru 1893, nikada nisam videla toliko zainteresovanih i raspoloženih ljudi u publici. Sve je to bila zasluga silne farse koju su vlasti San Franciska priredile o ogromnom trošku svojih poreskih obveznika.
Najzanimljivije okupljanje zbilo se jednog subotnjeg popodneva, kada je tema bio „Patriotizam“. Svetina koja se borila da uđe bila je toliko brojna da su vrata sale morala biti prevremeno zatvorena kako bi se sprečio stampedo. Atmosfera je bila bremenita od gneva prema policiji, čiji su se pripadnici šepurili pred okupljenim narodom. Moja vlastita izdržljivost gotovo je dosegla tačku pucanja zbog ovih smicalica u režiji vlasti, pa sam na miting otišla čvrsto rešena da svoj protest izrazim jasno i glasno. Čim sam se zagledala u lica uzbuđene publike, odmah mi je bilo jasno da im ne treba mnogo podsticaja da skliznu u nasilje. Čak je i tupi Bigijev um shvatio ozbiljnost situacije. Došao je da me moli da smirim ljude. Dala sam mu reč, uz uslov da smanji broj svojih pripadnika u sali. Pristao je, a onda je policiji naredio da izađe. Ovi su izašli u redovima, poput grešnih školaraca, praćeni dobacivanjem i zviždanjem publike.
Tema koju sam izabrala za ovaj skup bila je naročito prigodna usled patriotske halabuke koja je danima punila stupce lokalne štampe. Maosvno prisustvo publike bilo je dokaz da je izbor bio dobar. Ljudi su sigurno bili radi poslušati i neku drugu verziju nacionalističkog mita.
- Narode – počeh – šta je patriotizam? Je li to čovekova ljubav prema rodnom mestu, mestu dečijih uspomena i nada, snova i težnji? Je li to mesto gde smo, kao naivna dečurlija, znali da posmatramo oblake kako plove po nebu i čudili se zašto i sami ne možemo tako brzo leteti? Mesto gde smo imali običaj da brojim milijardu sijavih zvezda, bojeći se da svaka od njih nije zapravo oko koje zaviruje u same dubine naših malih duša? Je li to mesto gde smo slušali poj ptica i čeznuli za krilima kojima bi, makar kao one, leteli ka dalekim zemljama? Ili mesto gde smo umeli da se smestimo u majčino krilo, oduševljeni pričama o slavnim podvizima i pohodima? Ukratko, je li to ljubav prema mestu čiji svaki inč predstavlja drage i dragocene uspomene na bezbrižno, radosno i nestašno detinjstvo?
Ako je to patriotizam, onda svega par ljudi u Americi zaslužuje titulu patriote, pošto je nekadašnje igralište pretvoreno u fabriku, proizvodni pogon ili rudnik, dok je zaglušujuća buka mašina zamenila poj ptica. Nema više ni priča o junaštvu, jer današnje majke pripovedaju samo priče o tuzi, suzama i bolu.
Šta je onda patriotizam? „Patriotizam vam je, ser, poslednje utočiše nitkova“, reče dr Džonson. Lav Tolstoj, najveći antipatriota našeg doba, opisao je patriotizam kao princip koji opravdava obučavanje masovnih ubica; zanat koji iziskuje bolju opremu da bi se vežbalo ubijanje ljudi od one koja nam služi za pravljenje nužnih stvari kakve su cipele, odeća i kuće; zanat koji garantuje veće prihode i slavu od onih koji sleduju poštenom radniku.
Gromoglasan aplauz koji me je prekinuo pokazao je da se pet hiljada ljudi slaže sa mojim idejama. Nastavila sam, iznoseći analizu porekla, prirode i značenja patriotizma, kao i ogromne štete koju on nanosi svakoj zemlji. Po završetku jednočasovnog govora, koji sam održala u napetoj tišini, nada mnom se nadvila oluja, dok sam ja bila okružena ruljom koja se tiska da se rukuje sa mnom. Zavrtelo mi se u glavi od uzbuđenja i nisam čula ni reč od onoga što mi govore. Iznenada, razaznala sam neku visoku figuru u vojničkoj uniformi koja mi pruža ruku. Pre nego što sam uopšte stigla da razmislim, prihvatila sam je. Kada je publika to videla, nastao je pravi urnebes. Ljudi su bacali šešire uvis, treskali nogama o pod i vikali, obuzeti nekontrolisanom radošću zbog prizora Eme Goldman koja se rukuje sa vojnikom. Sve se to odigralo toliko brzo da nisam imala vreme ni da ga pitam kako se zove. Samo je rekao: „Hvala vam, gđice Goldman“, a onda nestao isto onako neopaženo kao što se i pojavio. Bio je to dramatičan kraj jedne krajnje dramatične situacije.
Sutradan ujutru, u novinama sam pročitala da su vojnika koji je otišao sa mitinga Eme Goldman izvesni ljudi u civilu pratili do Presidija, te da su ga prijavili vojnim vlastima. Kasnije je štampa prenela vest da se zove Vilijam Buvalda, da je strpan u vojni zatvor i da će biti „izveden pred vojni sud zbog odlaska na miting Eme Goldman i rukovanja s njom“. Situacija je delovala apsurdno, ali mi smo se ipak odmah dali u organizovanje komiteta za odbranu i prikupljanje novca za njegovu borbu. Nakon toga, Ben i ja smo otišli za Los Anđeles.
Najzanimljiviji događaj u tom gradu, osim masovnih i živih mitinga, bila je rasprava sa socijalistom Klodom Ridlom i poseta Džordžu A. Petibounu. I ranije sam vodila rasprave sa brojnim socijalistima, ali moj protivnik se ovog puta ispostavio kao najobjektivniji od svih. Uzimajući mu to za greh, odmah su ga isključili iz partije. Bila je to slučajnost, koliko zanimljiva toliko i značajna, da se američki vojnik i socijalista istovremeno nađu na udaru zbog toga što su se usudili da imaju nešto sa Emom Goldman.
Džordž A. Petiboun je, uz Čarlsa H. Mojera i Vilijama D. Hejvuda, bio žrtva zavere za razbijanje Zapadne rudarske federacije (Western Miners’ Federation). Godinama su vlasnici rudnika iz Kolorada neuspešno vodili nemilosrdan rat protiv radničkih organizacija. Kada su shvatili da ne mogu da slome sindikalni duh, a da vođe ne mogu ni zastrašiti ni potkupiti, potražili su druge načine da ih unište. Februara 1906, ova trojka je uhapšena u Denveru, pod optužbom za ubistvo bivšeg guvernera Stonenberga. Na snazi je bila takva sprega novća i vlasti da su zatvorenici potpuno nezakonito sprovedeni u grad Bojsi, a voz i dokumenta za izručenje su ih čekali još i pre hapšenja. Jedini dokaz protiv ovih zaštitnika radnika pružio je pinkertonski špijun Hari Orčard.
Čitavih godinu dana njihovi životi su viseli o koncu. Štampa je u načelu izazivala vlasti Ajdaha da ih pošalju na vešala. Za atmosferu ovakvog lova na ljude imamo da zahvalimo predsedniku Ruzveltu, koji je Mojera, Hejvuda i Petibouna označio kao „nepoželjne građane“.
Hitnom i uigranom kampanjom radničkih i radikalnih tela iz cele zemlje uspeli smo da izvedemo iz takta vlasnike rudnika. U ovoj propagandnoj kampanji važnu ulogu su imali anarhisti, koji su ulagali svoju energiju i sredstva da spasu optužene. Ja sam o ovom slučaju govorila po celoj zemlji, a u „Majci Zemlji“ smo ih proglasili nevinim, pozvavši radnike da, ukoliko je to potrebno, proglase opšti štrajk, i time spasu svoje drugove sa vešala. Na dan njihovog oslobođenja, grupa Majka Zemlja poslala je Ruzveltu telegram sledeće sadržine: „Nepoželjni građani odneli pobedu. Radujte se.“ Bio je to izraz našeg prezira prema čoveku koji se, i pored činjenice da je američki predsednik, priključio ovom čoporu kerova goniča.
Nisam imala priliku da upoznam nijednog od ove trojice ni pre, ni nakon suđenja. U Los Anđelesu sam čula da je Petiboun u gradu, ali da živi u najstrožoj osami, narušenog zdravlja usled boravka u zatvoru. Kada je čuo da sam došla, poslao je prijatelja da mi prenese kako godinama ima želju da me upozna.
Zatekla sam ga sa žigom smrti na čelu, ali mu se u očima još uvek videla zagrejanost za radnički pokret. Govorio je o mnogo čemu, između ostalog i o pravosudnom ubistvu u Čikagu 1887, koje se ispostavilo kao važan činilac u buđenju njegovog buntovnog duha, baš kao što je to bilo slučaj i sa mnom. Natenane je raspredao o dešavanjima koja je trebalo da donesu drugi 11. novembar, ali su se umesto toga pretvorila u crveno slovo u radničkom kalendaru. Pripovedao je o brojnim incidentima koje je imao sa pinkertoncima i o tome kako je terao šegu na račun njihovog kukavičluka i gluposti. Pomenuo je kako su vlasti pokušale da ga ubede da se okrene protiv svojih saboraca.
- Zamisli, molim te! – reče on. – Igrali su na kartu da sam privatnik i da ću imati šanse da se izvučem i obogatim se. Da li ta bezdušna i bezumna stvorenja uopšte mogu da pojme da bih hiljadu puta više želeo da umrem nego da bilo kome od momaka zafali dlaka s glave.
U Portlandu, država Oregon, dočekale su nas lepe vesti da su dve sale koje su iznajmili za predavanja – Arion, u vlasništvu nekog nemačkog društva, i prostorije Omladinskog hrišćanskog udruženja (Young Men’s Christian Association – YMCA), u poslednjem trenutku otkazale saradnju. Srećom, u gradu je živeo popriličan broj ljudi kojima pravo na slobodu govora nije tek neka teoretska fioskula. Najistaknutiji među njima bio je nekadašnji senator Čarls Erskin Skot Vud, istaknuti advokat, pisac, slikar i čovek od prilično velikog kulturnog ugleda u gradu. Bio je zgodan muškarac gracioznog karaktera i slobodar u pravom smislu te reči. Imao je značajnu ulogu u ugovaranju ovih sala, pa ga je povlačenje vlasnika iz priče jako iznerviralo. Pokušao je da me uteši uveravajući me kako društvo Arion može pred sudom odgovarati za svoj postupak, s obzirom da su potpisali ugovor za iznajmljivanje sale. Kada sam mu rekla da se nikada i ni protiv koga ne pozivam na zakon, iako su se zakonom često služili protiv mene, g. Vud viknu:
- Dakle, takva si mi ti opasna anarhistkinja! Sad kad sam te razotkrio, moraću da to podelim i sa drugima. Moraću ih zamoliti da upoznaju pravu Emu Goldman.
Kroz par dana, ne samo da me je upoznao sa raznim ljudima, već je uspeo i da g. Čepmena, jednog od urednika lista „Oregonijan“ (Oregonian), ubedi da izveštava o mojim predavanjima, dok mi je unitarijanski sveštenik, prečasni dr Eliot, na raspolaganje stavio svoju crkvu. Ubedio je prilično veliki broj istaknutih građana i građanki da javno stanu na moju stranu u pogledu prava da držim govore.
Nakon toga, sve je išlo kao po loju. Obezbeđena je sala, dok su mitinzi okupili veliki broj uglednih gostiju. G. Vud je predsedavao mojim prvim predavanjem, na kojem je održao sjajnu uvodnu reč. Uz takvu podršku, osvojila bih pažnju svojih slušalaca sve i da nisam bila toliko uzbuđena tom prilikom. Naime, bila sam jako potresena zbog vesti koje su jutarnji listovi preneli o postupanju prema Vilijamu Buvaldi. Izveden je pred vojni sud, raščinjen iz vojske, ponižen i osuđen na pet godina u vojnom zatvoru na ostrvu Alkatraz. A sve to i pored priznanja njegovih nadređenih da je petnaest godina bio vojnik za primer u američkoj vojsci. Bila je to kazna za čoveka čiji je zločin, kako reče general Fanston, bio u tome što je „došao na miting Eme Goldman u uniformi, aplaudirao njenom govoru i rukovao se sa tom opasnom anarhistkinjom“.
Tema mi je bila „Anarhizam“. Da li mi je bio potreban bolji argument od sramne odmazde države nad Buvaldom, odmazde i države i njene vojne mašinerije, od kojih nema ni leka ni bekstva? Održala sam vatren govor koji je razdražio sve prisutne, čak i one koji su došli iz radoznalosti. Pri kraju predavanja, uputila sam poziv za neodložno pokretanje kampanje za pridobijanje javnog mnjenja protiv kazne izrečene Buvaldi. Okupljeni su velikodušno odgovorili – što novčano, što obećavši da će se dati na posao hitnog puštanja iz zatvora. G. Vud je određen za blagajnika, a već je i na samom licu mesta skupljena prilično velika svota.
Publika je na moje mitinge dolazila u sve većem broju, a u njoj su se našli pripadnici svih društvenih slojeva: advokati, sudije, doktori, pisci, žene iz visokog društva i radnice dolazili su da čuju istinu o idejama koje su ih učili da mrze ili izbegavaju.
Nakon uspešnih mitinga u Sijetlu i Spokenu, otisnuli smo se put Bjuta, država Montana. Ovaj put mi je pružio priliku da vidim farmere sa zapada i Indijance po rezervatima. Farmer iz Montane se jako malo razlikovao od svog brata iz Nove Engleske. Shvatila sam da je jednako negostoljubiv i škrt kao i farmeri koje smo Saša i ja ubeđivali da naruče portrete 1891. Montana spada u najlepše države u Americi, a zemlja joj je daleko bogatija i plodnija od jalove novoengleske ledine. Pa opet, njeni farmeri su bili drski, pohlepni i sumnjičavi prema strancima. U indijanskom rezervatu sam upoznala sve lepote belačke vlasti. Istinski starosedeoci Amerike, jedini gospodari cele zemlje, jednostavna i gorostasna rasa sa vlastitom umetnošću i poimanjem života, spala je na puku senku onoga što je nekad bila. Preneli su im polne bolesti, a pluća im je nagrizala tuberkuloza. U zamenu za izgubljenu moć, na dar su dobili Bibliju. Mio i uslužan duh Indijanaca bio je pravo osveženje nakon odbojnog stava njihovih belih komšija.
Moja turneja, krcatija događajima nego bilo koja prethodna, sada je okončana, a ja sam u putu za Njujork. Ben je ostao u Čikagu kako bi obišao svoju majku, pa će mi se pridružiti na jesen. Bilo je jako bolno odvojiti se od njega nakon četvoromesečne prisnosti. Ima tek četiri meseci kako mi je to čudno stvorenje tako iznenada upalo u život, a već sam ga osećala u svakoj svojoj pori, obuzeta čežnjom za njegovim društvom!
Svih ovih meseci pokušavala sam sebi da objasnim zašto me Ben toliko privlači. Iako sam bila potpuno opčinjena njime, nisam zaboravljala razlike koje postoje između nas. Od početka sam znala da na intelektualnom planu imamo jako malo toga zajedničkog, te da su nam pogledi na život, navike i ukusi potpuno različiti. Uprkos lekarskoj diplomi i angažmanu sa društvenim marginalcima, znala sam da je Ben u intelektualnom smislu neotesan, a u društvenom naivan. Duboko je saosećao sa otpadnicima društva, razumeo ih je i bio im velikodušni prijatelj, ali on zapravo nije imao istinsku društvenu svest i pojam o velikoj ljudskoj borbi. Poput brojnih liberalnih Amerikanaca, bio je reformator površnih zala, bez ikakve predstave o njihovim uzrocima. Ta bi činjenica sama trebalo da je dovoljna da nas rastavi, ali postojale su i druge, daleko ozbiljnije razlike.
Ben je, kao i svaki prosečni Amerikanac, voleo publicitet i predstave za mase. Upravo one osobine koje mi se najviše gade poseduje čovek koga sada strasno volim. Prvi ozbiljan nesporazum imali smo zbog jednog fotografa kojeg mi je Ben „utrapio“ bez mog znanja ili pristanka. Bilo je to na putu od Čikaga do Solt Lejk Sitija. Taj novinar se slučajno zatekao u vozu, a Ben mu je sigurno rekao kako je među putnicima i Ema Goldman. Na sledećoj stanici, dok sam hodala duž perona, iznenada sam se našla ispred aparata koji je bio spreman da „opali“. Često me je nerviralo napadno ponašanje Amerikanaca i uvek sam bežala od takvih. No, ovog puta se nije imalo gde pobeći. Instiktivno sam pokrila lice papirom. Za Bena je to bio običan kapric. Nije mogao da razume moje iskonsko gađenje prema uobičajeno nasrtljivim novinarima. Nikako mu nije išlo u glavu kako neko ko je toliko dugo eksponiran i dalje beži od uobičajene prakse da se od svega pravi predstava za javnost.
Na svim mojim putovanjima polazilo mi je za rukom da se klonim društva dok sam en route iz jednog grada u drugi. Na ovom proputovanju, pak, naši saputnici, železničko osoblje, pa čak i šefovi stanica znali su za divne vesti da je među njima i Ema Goldman. Naš kupe je postao magnet za sve znatiželjnike u blizini. Za Bena je to bila duševna hrana, dok je za mene to predstavljalo mučenje.
Osim toga, Ben je imao tradicionalu američku osobinu da se šepuri, koju je sa osobitim zadovoljstvom ispoljavao na našim mitinzima i po domovima naših prijatelja. Neprijateljstvo koje je izazivalo takvo ponašanje zadavalo mi je velike glavobolje, pa sam živela u stalnom strahu od njegove moguće reakcije. Zaista je kod mog dragog bilo mnogo toga što mi je tanjilo živce, vređalo ukus, a ponekad me čak navodilo i na sumnju. Ipak, sve je to bilo beznačajno u odnosu na čaroliju kojom me je vezao za sebe, ispunjavajući mi dušu novom toplinom i bojom.
Imala sam samo dva objašnjenja za ovu zagonetku: kao prvo, Benova dečija narav – neiskvarena, neuka i potpuno lišena licemerja. Sve što bi kazao ili učinio bilo je spontano, po diktatu njegove izrazito emotivne prirode. Bila je to retka i nova osobina, premda ne uvek i prijatna po svojim posledicama. Drugo objašnjenje bila je moja velika glad za čovekom koji će u meni voleti ženu, ali koji će moći i da radi sa mnom. Nikada nisam imala nekoga ko je kadar i za jedno i za drugo.
Iako je Saša u mom životu boravio već prilično dugo, bio je i suviše opsednut revolucijom da primeti ženu koja je žudela za izrazom. Hanes i Ed, koji su me jako voleli, u meni su želeli samo ženu; sve ostale privlačila je isključivo javna strana moje ličnosti. Feđa je bio prošlost. Oženio se, dobio dete i izgubio se iz mog vidokruga. Moje prijateljstvo sa Maksom, sveže kao i uvek, bilo je pre umne, nego emotivne prirode. Ben se pojavio kada mi je bio najpotrebniji; četiri meseci koje smo proveli zajedno potvrdili su da su u njemu pomešana osećanja za kojima toliko dugo čeznem.
Već je u mnogome bio obogatio moj život. Kao moj pomoćnik pokazao je koliko ga cela priča zanima, ali i koliko vredi. Uz potpunu posvećenost i neiscrpnu energiju, Ben je činio čuda na polju omasovljenja naših mitinga i bolje prodaje naše literature. Kao saputnik, učinio je da mi putovanja postanu novo, ugodno iskustvo. Bio je izuzetno nežan i brižljiv, krajnje saosećajan kada me je trebalo poštedeti sitnih neprilika i pojedinosti koje prate putovanja. Kao ljubavnik, u meni je oslobodio strasti koje su učinile da sve razlike među nama nestanu kao prašina na vetru. Ništa sada nije bilo važno osim saznanja da je Ben postao sastavni deo mene. Pustiću ga u svoj život i posao, kakva god bila cena za to.
Da cena neće biti mala, znala sam po otporu u našim redovima koji je sve češće izazivao. Pojedini moji saborci naslutili su Benove mogućnosti i značaj za pokret. Drugi su se, pak, neprijateljski držali prema njemu. Naravno, Benu u takvoj situaciji nije bilo svejedno. Nije mogao da razume zašto bi ljudi koji zagovaraju slobodu imali nešto protiv čoveka koji se ponaša prirodno. Pogotovo su ga činili nervoznim moji prijatelji iz Njujorka. Kako će se oni postaviti prema njemu i našoj ljubavi? Šta će reći Saša? Moje pripovedanje o Sašinom atentatu, robiji i patnji duboko je ganulo Bena. „Vidim da ti je Berkman najveća opsesija“, rekao mi je jednom prilikom. „Nikada niko neće imati priliku da ga stigne.“ „Nije to opsesija, već činjenica“, odgovorila sam. „Saša je u mom životu prisutan toliko dugo da smatram da smo srasli kao sijamski blizanci. Ipak, nema potrebe da strahuješ od rivalstva s njim. Saša me voli glavom, ne srcem.“
Nisam ga mogla ubediti u to i videla sam da je zabrinut. Mene je, pak, brinula razlika u njihovom karakteru. Ipak, nadala sam se da će Saša, koji je svojevremeno bio na dnu, Bena razumeti bolje od ostalih. Što se Maksa tiče, znala sam da je, kakva god bila njegova reakcija, i suviše uviđavan da baca senku na moju ljubav.
Obaveze oko održavanja „Majke Zemlje“ sve više su mi crpele snagu. Podrška naših saboraca i mojih prijatelja Amerikanaca, premda poprilična, ispostavila se kao nedovoljna. Predavanja su mi postala glavni izvor prihoda za časopis, izdavanje literature i pokrivanje drugih troškova. Nakon poslednje turneje ostao nam je neobično veliki višak, ali do avgusta smo ponovo bili bez filera. Novi ciklus predavanja nije mogao da počne pre oktobra. Srećom, pomoć je stigla sa neočekivane strane.
Moja prijateljica Grejs Poter, jedna od saradnica „Majke Zemlje“, radila je za njujorški „Vorld“. Uspela je da ubedi svog urednika da prihvati moj članak „U šta ja verujem“. Platiće mi dvesta pedeset dolara, javila je Grejs, a pride imam svu slobodu pisanja. Pristala sam, radosna što imam priliku da se obratim velikom auditorijumu, a da istovremeno mogu nešto i da zaradim. Nakon što je članak izašao, i to u izvornom obliku, dali su mi pravo da ga objavim kao brošuru. „U šta ja verujem“ je postalo najprodavanije štivo u nekoliko poslednjih godina. Sada smo mogli da štamparu platimo aktuelni broj, a da nam ostane dovoljno novca za Benovu kartu do Njujorka.
Iščekivala sam njegov dolazak poput kakve šiparice koja se prvi put zaljubila. Došao je sa svojim starim žarom, spreman da se baci na posao oko časopisa. Bio je onaj stari kada bismo ostali sami, ali u društvu mojih prijatelja postajao bi drugi čovek. Tu bi se uzvrteo, postao nemušt i beživotan, ili bi postavljao glupa pitanja koja su kod svih izazivala sumnju prema njemu. Bila sam potpuno razočarana. Znala sam da je isključivi razlog za njegovu smušenost panika, pa mi je palo na pamet da će se prijatnije osećati na farmi. Tamo je život jednostavniji – Ben će pronaći sebe, a Saša, koji je tamo živeo sa Beki i ostalim prijateljima, biće strpljiv i pomoći će mu.
Moja su se nadanja izjalovila. Ne radi se o tome da su Saša i ostali bili neljubazni prema Benu, ali atmosfera je bila napeta, kao da niko nije mogao pronaći pravu reč. Ovakva se situacija na Bena odrazila kao na dete od kojeg se očekuje da se lepo ponaša. Počeo je da se razmeće, hvališe svojim podvizima i da govori gluposti, što je samo pogoršalo stvari. Bila sam posramljena zbog Bena, izuzetno kivna na svoje prijatelje, ali i jako ljuta na sebe što sam ga dovela među njih.
Najviše mi je bilo krivo zbog Saše. Iako Benu nije rekao ništa, meni je kazao gomilu zajedljivih stvari. Rugao se ideji da mogu da volim takvog čoveka. U pitanju je samo privremena zaslepljenost, bio je siguran. Benu fali društveni osećaj, nema buntovničku ćud, niti pripada našem pokretu, uporno je tvrdio. Povrh toga, i suviše je glup da bi završio koledž i zaradio diplomu. Obratiće se univerzitetu da to proveri. Ovakvo Sašino ponašanje potpuno me je izbacilo iz takta.
- Ti si zilot – urlala sam. – O ljudima sudiš prema subjektivnom kriterijumu čovekovog značaja za revoluciju, kao što to rade hrišćani sa stanovišta crkve. Takav si stav zauzeo prema meni još otkad si izašao iz zatvora. Godine mučenja i posla koje sam proživela u cilju svog razvitka tebi ne znače ništa, jer ostaješ zarobljen u granicama sopstvene vere. Svojim pričama o pokretu u stvari odbijaš ispruženu ruku čoveka koji je došao da nešto nauči o tvojim idealima. Ti i ostali intelektualci blebećete o ljudskoj prirodi, ali kada se pojavi neko neobičniji, ne trudite se čak ni da ga razumete. Ipak, sve to nema nikakvog uticaja na moja osećanja prema Benu. Volim ga i boriću se za njega do smrti!
Ben i ja smo otišli sa farme. Bolele me je ova scena sa Sašom, kao i teške reči koje sam mu sasula u lice; osim toga, morile su me i vlastite sumnje. Morala sam da priznam sebi kako je veći deo onoga što je Saša izrekao o Benu istina. Njegove sam nedostatke videla mnogo bolje od bilo koga drugog i znala sam koliko mu toga fali. Ipak, nisam mogla da se uzdržim od ljubavi.
Nameravala sam da zimu provedem u Njujorku. Dodijali su mi vozovi, nepoznata mesta i „društvo“ drugih ljudi. Ovde sam imala dom, ma koliko on bio skučen i pretrpan. I „Majci Zemlji“ je bila potrebna moja pažnja. Bila sam sigurna da bih držanjem predavanja na jidišu i engleskom preko zime privukla brojnu publiku. Razgovarala sam na tu temu sa Benom, pa je on odlučio da pređe u Njujork i pridruži mi se.
Međutim, Ben je sada mrzeo i grad i stančić u Istočnoj 13. ulici br. 210. Osećao je kako tu ne bi mogao ništa da uradi. Na putu, u mom društvu, moći će da svoju energiju usmeri u posao, da dalje raste, razvija se i jača. I ja sam želela da pobegnem od ovog razdora i osude najbližih. Nestrpljivo sam želela da Benu pružim novu šansu i pomognem mu da sebe bolje shvati; da iz sebe izvuče ono najbolje.
Prethodne godine sam dobila poziv iz Australije. Dž. V. Fleming, naš izuzetno aktivni saborac iz te zemlje, čak je skupio i novac za moju kartu. U to vreme nisam mogla da prelomim i da na tako dugačak put pođem sama. U Benovom društvu, ovaj put bi se mogao pretvoriti u zadovoljstvo i doneti mi prekopotreban odmor od trzavica. Ben je bio oduševljen idejom o putu u Australiju; samo je o tome pričao i bio je spreman da odmah krene. Ipak, valjalo je srediti puno toga pre nego što bih se mogla otisnuti na dvogodišnju turneju. Odlučili smo da u oktobru pođemo za Kaliforniju, držeći predavanja usput. Do februara bismo obavili znatan deo posla, skupili dovoljno novca da bar na izvesno vreme pokrijemo troškove u Njujorku, a onda otplovili u novu zemlju, gde je trebalo steći nove prijatelje i probuditi mlade umove i srca.
Moja jedina briga bila je „Majka Zemlja“. Hoće li Saša pristati da je i dalje vodi? Po povratku sa poslednje turneje videla sam da se bolje prilagodio životu, da je mnogo sigurniji u sebe i posvećeniji našem listu nego ranije. Povrh toga, imao je i brojne vlastite obaveze dok sam ja na putu. Pokrenuo je Anarhističku federaciju, koja je imala grupe po celoj zemlji, a stekao je i puno obožavalaca i prijatelja. Kada sam mu iznela svoje planove o odlasku u Australiju, Saša je izrazio čuđenje što tako naprečac donosim odluku, ali me je uveravao da mogu mirno da spavam kada je reč o našim aktivnostima u Njujorku. Paziće na sve, Maks i Hipolit će mu pomoći oko časopisa, a kancelarije će biti bezbedne. Bilo mi je krivo što Saša ni najmanje ne žali što odlazim na duže, ali i suviše sam bila zaokupljena svojom novom avanturom da bih dozvolila da me njegov nedostatak zanimanja pogodi.
Otpremili smo hiljadu i po funti[1] literature za Viktoriju, Australija. Sve vreme putovanja po Kaliforniji bili smo u kontaktu sa našim prijateljima, pa smo za par nedelja ugovorili gostovanja. Ben je jedva čekao da upozna novu zemlju. „Ceo svet će videti šta moja mami može“, govorio je.
Za Dan rada je u Kuper Junionu trebalo da se održi miting nezaposlenih. Ben je pomagao u njegovoj organizaciji, a zamolili su ga da održi i govor. Želela sam da ostavi dobar utisak, pa sam ga terala da spremi beleške. Davao je sve od sebe, ali bez rezultata. Uopšte nije važno šta ja imam da kažem, rekao mi je; želi da publika čuje Emu Goldman, ali kako nisam bila pozvana, morala sam da napišem šta bih htela da iznesem na takvom jednom skupu. Ovaj predlog je bio neverovatan, kao uostalom i većina Benovih ideja, ali kako nisam želela da ga pustim da govori o svemu i svačemu, pripremila sam kraći tekst o značenju Dana rada.
Kuper Junion je bio dupke pun. Vrvelo je od pripadnika „anarhističkog policijskog odreda“, ali tu smo bili i Saša, Beki, Hipolit i ja. Sve je teklo po planu, a Ben je, čitajući svoj govor, pažnju publike držao bolje nego što sam se nadala. Na kraju je otkrio kako je tekst koji je upravo pročitao napisala „Ema Goldman, ta anarhistkinja na jako lošem glasu“. Salom se prolomi gromoglasan aplauz, ali članovi komiteta koji je vodio miting počeše da paniče. Predsedavajući se duboko izvinio zbog ovog „nesrećnog incidenta“, pa je napao Bena. Kako je on već bio sišao sa pozornice, nije mogao da mu odgovori. Saša je ustao kako bi izrazio svoje nezadovoljstvo. Nije čestito ni stigao da se okupljenima obrati kako treba, a policija ga je izgurala iz sale i uhapsila. Beki, koja je pošla za Sašom, takođe je uhapšena, pa su oboje hitno odvezeni u stanicu. Tamo ih je na prijemnici sačekao neki krupan narednik, koji im je dobacio:
- Trebalo je da vas donesu na nosilima.
Kada je Hipolit otišao u policijsku stanicu da se raspita za naše prijatelje, odbili su da mu daju bilo kakve informacije.
- Najzad je dolijao i taj k….. sin Berkman – rekli su mu. – Vala ćemo ga ovaj put srediti.
Njujorška policija je stalno pokušavala da se dočepa Saše. Prethodne godine, nakon eksplozije na Junion skveru, gotovo da im je pošlo za rukom ga upletu u taj incident. Ja sam, razume se, brinula, pa sam is istih stopa pozvala advokata i socijalistu Mejera Londona, ali i ostale prijatelje, da priskoče u pomoć i izbavimo Sašu.
Satima su London i Hipolit dreždali u policijskoj stanici ne bi li videli Sašu i Beki pre nego što ih izvedu pred noćni sud. Na kraju su im rekli kako ih neće ispitati pre jutra. Čim su ovi otišli, dvoje zatvorenika je izvedeno pred sudiju, da bi im onda bilo suđeno i presuđeno – a da im nisu pružili priliku da u svoju odbranu kažu makar jednu reč. Saša je osuđen zbog narušavanja javnog reda i dobio je pet dana u kazneno-popravnom domu, dok je Beki kažnjena sa deset dolara zbog „skitanja“.
Ne želeći da me upliće u priču, Beki je odbila da kaže gde stanuje, iako je sa nama živela preko dve godine. Nakon što je uhapšena na jednom mitingu, izbacili su je iz srednje škole. Kući su joj uslovi za život bili katastrofalni, pa sam je pozvala da pređe kod nas. Njenu kaznu je platio naš dragi prijatelj Bolton Hol.
Štampa je sutradan bila puna senzacionalnih priča o „neredima koje je sprečila pravovremena reakcija policije“, pa su me novinari po običaju danima proganjali. Ova mi gnjavaža nije toliko smetala, jer sam bila presrećna zbog Saše, koji je dobio kratku kaznu. Šta je pet dana za čoveka koji je odležao četrnaest godina? Otišla sam da ga posetim na Blekvel Ajlendu. Nagrnula su sećanja na vlastito gostovanje na ovom ostrvu i moje dve posete Zapadnom zatvoru. Koliko je drugačije bilo tada – koliko su beznadežno male bile Sašine šanse da odatle izađe živ! Sada smo oboje zbijali šale zbog ovih pet dana. „Mogu da ih izdržim stojeći na jednom prstu“, smejao se Saša. Ostavila sam ga u starom uverenju da, ma koje nesporazume da imamo, naše prijateljstvo ima neograničen rok trajanja. Iako sam i dalje bila povređena zbog stava prema Benu, znala sam da nikada ništa neće moći da se ispreči između nas.
Sve je bilo spremno za put. Ben je trebalo da ode pre mene kako bi obavio neke pripremne radnje. Par dana pre odlaska, poslao mi je pismo od trideset stranica, koje je predstavljalo nasumičan i nepovezan rezime stvari koje smo uradili od upoznavanja. Čita knjigu „Moć laži“, norveškog pisca Bojera, pisao je; ona je ostavila dubok utisak na njega, pa ima potrebu da mi otkrije sve laži koje mi je servirao, kao i brojne rđave stvari koje je činio dok smo bili na turneji. Od njih nema mira. Više ne može da ćuti.
Lagao je kada mi je rekao kako nije on otkrio plan da se obratim na mitingu u Čikagu prošlog marta. Iako nije lično obavestio policiju, u poverenju je to rekao jednom novinaru, koji je obećao da će držati jezik za zubima. Lagao je kada je kao opravdanje za to što se isto veče nije pojavio da objasni prisustvo policije naveo neka „važna posla“. Pravo iz sale, otišao je kod neke devojke. Lagao je kada me je ubeđivao da ima novac da sam plati put. Novac je pozajmio, da bi ga onda vremenom vraćao iz prihoda od prodaje literature. Osim toga, uzimao je novac sa računa kako bi ga slao svojoj majci. Jako je voli i redovno se stara o njoj. Nije smeo da mi kaže kako izdržava majku zato što se bojao da ću ga najuriti. Svaki put kada bih izrazila čuđenje zbog manjka na računu, govorio je laži. Izgovori koje mi je često servirao zbog redovnog odsustva nakon mojih mitinga ili preko dana bili su svi do jednog laž. Posećivao je druge žene, one koje bi upoznao na mojim predavanjima ili negde drugde. Gotovo u svakom gradu je imao po neku. Nije ih voleo, ali toliko su ga fizički privlačile da mu se mutila pamet. Uvek je imao takve opsesije i verovatno će ih uvek i imati. Te mu žene nikada nisu značile ništa više od usputne razonode. Uvek bi ih kasnije zaboravio; često im nije znao ni imena. Četiri se meseci muvao sa drugim ženama; ipak, samo je mene voleo. Zavoleo me je na prvi pogled, a strast prema meni bila je svakim danom sve veća. Ja sam mu najveća snaga u životu, a moj angažman je za njega najvažnija stvar na svetu. To će mi i dokazati, samo ukoliko ga ne oteram, već mu oprostim laži i izdaju, samo ukoliko ponovo počnem da mu verujem. No, sve i da ga ostavim nakon što pročitam pismo, i dalje će mu biti lakše zbog ovog priznanja. Sada razume koliko je razarajuća i jaka moć laži.
Imala sam osećaj da tonem u močvaru. Sva očajna, uhvatila sam se za sto ispred sebe i pokušala da vrištim, ali iz grla nije izlazio nikakav zvuk. Sela sam ošamućena, dok ovo užasno pismo kao da je gmizalo po meni, reč po reč, uvlačeći me u svoj mulj.
Iz ovog sna me je trgnuo Sašin dolazak. Saša – od svih ljudi baš on da se sada pojavi! Kako bi se samo osećao ponosno zbog ovog pisma u pogledu svega što je izneo na Benov račun! Prsla sam u nekontrolisan smeh.
- Emo, grozan ti je smeh. Oštar je kao nož. O čemu se radi?
- Ništa, ništa, moram samo da izađem napolje, inače ću se ugušiti.
Zgrabila sam kaput i šešir i strčala niz pet niza stepenica. Satima sam šetala, dok mi je u glavi plamtelo pismo.
Takav je dakle čovek koga sam pustila u svoje srce, život, posao! Budala – eto šta sam – zaljubljena budala slepa od strasti i nesposobna da vidi ono što je jasno kao dan. Ja, Ema Goldman, dozvolila sam poput svake četrdesetogodišnjakinje da je zaludi jedan balavac, tuđin pokupljen pri slučajnom susretu, čovek kojem su sve moje misli i osećaji potpuno strani, sušta suprotnost idealnom muškarcu o kojem sam oduvek sanjala. Ne, ne! Nemoguće! Ovo pismo ne može biti istinito, sve je to izmišljotina i plod mašte; ne može biti stvarno. Ben je naivan i podložan svakom uticaju, neko ko prepoznaje sebe u svakoj pročitanoj knjizi. Voli da dramatizuje i sebe i svoj život. Tragedija seljaka iz Bojerovog romana koji nepromišljeno i bespotrebno slaže, a onda mora da to radi do kraja života ne bi li održao svoju prvu laž, jako je živopisno dočarana. Ben se svakako poistovetio sa tim likom. To je sve. To mora da je sve. Sve to mi se motalo po glavi dok sam satima hodala, rastrgnuta između neodoljive želje da mu verujem i osećaja da sam se podala čoveku bez trunke integriteta, stvorenju kojem nikada više ne bih mogla verovati.
Usledili su bolni dani, a ja sam sebe mučila pokušajima da objasnim i opravdam Benovo ponašanje, što je bilo uzaludno, a i zamorno. Iznova sam sebi ponavljala: „Ben dolazi iz sveta u kojem laž gospodari svim ljudskim odnosima. On ne zna da slobodni duhovi u svojoj ljubavi i poslu pošteno i iskreno dele sve što im život donosi, da među idealistima niko nema potrebu da vara, krade ili laže. On dolazi iz drugog sveta. Odakle mi pravo da ga osuđujem, ja koja tobože zagovaram nove životne vrednosti? „Ali njegove opsesije?“ „Potreba da jurca za svakom suknjom?“ Srce mi se glasno bunilo. „Ne voli taj žene, čak ih ni ne poštuje. Možeš li i to da opravdaš? Ne, ne!“ čulo se iz dubina duše žene u meni. „Da“, odgovori moj mozak, „ako mu je takva ćud i neodoljiva potreba, kako mogu da budem protiv? Propagirala sam slobodu u seksu. I sama sam bila sa puno muškaraca. Opet, ja sam njih volela; nikada nisam mogla da budem sa bilo kim. Biće bolno i mučno osećati se kao jedna od tolikih žena u Benovom životu. Biće to strahovita cena koju treba da platim za svoju ljubav. Međutim, svaka škola se plaća. Skupo sam platila pravo da budem svoja, pravo na svoj društveni ideal i sve što sam postigla. Je li moja ljubav prema Benu toliko slaba da neću moći da platim cenu koju traži njegovo slobodno ponašanje?“ Nigde odgovora. Uzalud sam se upirala da pomirim sukobljene elemente koji su mi besneli u duši.
Pospana i gotovo nesvesna svog okruženja, iskočila sam iz kreveta. Još uvek je bio mrak. Kao kakav mesečar, obukla sam se, pronašla put do Sašine sobe i probudila ga.
- Moram k Benu – rekoh. – Hoćeš li da me otpratiš?
Saša je bio zabezeknut. Upalio je svetlo i znatiželjno me pogledao. Ipak, nije postavljao nikakva pitanja, niti je išta kazao. Na brzinu je navukao odeću i pošao sa mnom.
Hodali smo ćutke. Meni se vrtelo u glavi, a noge su mi drhtale. Saša me je uzeo za ruku. U tašni sam imala ključ od kuće u kojoj je odsedao Ben. Otključala sam vrata i ušla unutra, a onda se na tren okrenula ka Saši. Bez reči sam zatvorila vrata i pretrčala dva niza stepenica, a onda upala u Benovu sobu.
Skočio je, povikavši:
- Mami, najzad si došla! Oprostila si, razumela si!
Pribili smo se jedno uz drugo; sve drugo je nestalo.
[1] Bezmalo 700 kg. (prim.prev.)