Kada smo planirali da turneju održimo za vreme predsedničke kampanje, smetnuli smo s uma zanimanje američkih masa za taj politički cirkus. To je za posledicu imalo slab odziv na početku našeg putovanja. U Indijanopolisu, prvom gradu u kojem smo imali brojniju publiku, predavanje su mi zabranili po uobičajenom scenariju. Gradonačelnik je izrazio žaljenje zbog prekoračenja policijskih ovlaščenja, ali, razume se, ne može da se protivi odluci „odozgo”. Šef policije je kazao kako otkazivanje mitinga možda nije zakonit, ali jeste zdravorazumski potez.
Više sreće imali smo u Sent Luisu, gde nije bilo mešanja sa strane. Tamo sam upoznala Vilijama Mariona Ridija, urednika lokalnog lista „Miror“ (Mirror). On i njegov časopis su predstavljali pravu oazu u američkoj intelektualnoj pustinji. Ridi je, kao sposoban čovek široke kulture i smisla za humor, bio još i hrabar duhom. Druženje sa njim je naš boravak u Sent Luisu učinilo ugodnim i donelo mi brojnu i raznoliku publiku. Nakon mog odlaska, u svom nedeljniku je objavio članak „Kćer sna“. Nikada pre toga nijedan neanarhista nije napisao lepši prikaz mojih ideja i lepše slovo posvete.
U Sijetlu smo Ben i ja uhapšeni. Njegov prestup se ogledao u tome što se svojom težinom previše jako naslonio na zaključana vrata sale, a moj u tome što sam se pobunila protiv njegovog hapšenja. U stanici se ispostavilo da moj menadžer mora da iskešira dolar i po, što je svota koju je gazda tražio za polomljenu bravu. Nakon što smo izmirili svoje obaveze za ovo kršenje svetosti vlasništva, oboje smo pušteni na slobodu. Naravno, više nije bilo mitinga u Sijetlu, niti smo dobili obeštećenje za pretrpljeni gubitak.
U Everetu nijedna sala nije htela da nam otvori vrata. U Belingemu nam je u voz upala policija. Pratili su nas do hotela, a uhapsili su nas kada smo izašli da potražimo restoran. „Hoćete li, molim vas, biti ljubazni da sačekate dok večeramo?“, upita Ben uz simpatičan osmeh. „Nikakav problem“, rekoše naši zaštitnici, „sačekaćemo.“ U restoranu je bilo svetlo i toplo, dok je napolju rominjala hladna kiša, no nismo se sažalili nad svojim psima čuvarima. Odugovlačili smo sa večerom, jer smo dobro znali da nas čeka cela noć u mestu koje nije ni toplo ni osvetljeno. U stanici su nam pokazali nalog za hapšenje. Bio je to dokument koji zaslužuje epitet istorijskog. „Ema Goldman i dr Ben L. Rajtman“, stajalo je, „anarhisti i odmetnici od zakona koji su se udružili u nameri da održe nelegalan skup…“ i sve tako u istom tonu. Dali su nam izbor da ili smesta pođemo za Belingem, ili da završimo u gradskom zatvoru. S obzirom da je to bio prvi vid gostoprimstva koji nam je ponudila država Vašington, odlučili smo se za zatvor. U ponoć su nam ponovo izneli ponudu da odemo iz grada, ali kako sam se već bila raskomotila u ćeliji, odbila sam da odem. Isto je učinio i Ben.
Ujutru su nas izveli pred magistrata, koji nam je odredio kauciju od pet hiljada dolara. Jasno se videlo da sudija zna kako je policija uzela veće parče nego što može da proguta. Nisu nam mogli suditi tek zbog „pokušaja“ držanja mitinga, ali svejedno smo bili u njihovoj milosti. Nismo poznavali nikoga u gradu ko bi nam platio kauciju, a nismo imali sredstava ni da pozovemo advokata. Mene je, kako god, zanimalo koliko daleko legalizovana glupost može da ode.
Popodne su se pojavila dva neznanca. Predstavili su se kao g. Šamel i g. Linč. Prvi nam je besplatno ponudio svoje usluge, a drugi je predložio da nam bude jamac.
- Ali vi nas ni ne znate – rekoh zapanjeno. – Kako smete da rizikujete toliki novac?
- O, da – reče g. Šamel – znamo vas. Premda nismo anarhisti, smatramo da svako ko je spreman da brani neki ideal zaslužuje poverenje.
Da nisam strahovala da ih ne prepadnem, zagrlila bih ih pred javnim sudom. Stari fosil na klupi, koji nam je pretio u prazno kada smo se tog jutra pojavili pred njim bez ijednog prijatelja, sada je bio oličenje ljubaznosti. Brzo smo pušteni, da bi nas prijatelji onda odveli na ručak, a zatim i otpratili na stanicu.
Kada smo stigli u Blejn, na kanadskoj granici, u naš kupe je ušao neki muškarac, koji je pošao pravo prema meni i pitao:
- Vi ste Ema Goldman, zar ne?
- A ko ste vi?
- Ja sam imigracioni inspektor države Kanade. Imam naređenje da vas zamolim da izađete iz voza.
Šta čovek drugo da učini osim da usliši ovakvu džentlmensku molbu? Dežurni kancelarijski službenik je delovao krajnje začuđeno što ličim na damu i što nisam opasana bombama. Uveravao nas je kako je na osnovu priča iz američke štampe stekao utisak da sam jako opasna osoba. Zato je odlučio da me zadrži na granici dok ne dobije naređenje iz Otave. U međuvremenu, zamolio me je da se osećam kao kod kuće u njegovoj baraci. Mogu da biram šta želim od hrane i pića. U slučaju zadržavanja, obezbediće nam najbolje sobe u obližnjem hotelu. Govorio je učtivo, tonom koji je bio gostoprimljiviji nego što se to moglo čuti od bilo kog službenika u Americi. Iako je rezultat bio isti, nisam bila toliko ljuta zbog ovog novog šikaniranja.
Sutradan ujutru, naš dobroćudni inspektor nas je obavestio da je iz Otave stigao telegram da se Ema Goldman pusti. Monarhistička Kanada nije imala nijedan zakon koji bi mi branio ulazak u zemlju. Američka demokratija, sa svojim antianarhističkim zakonima, ispala je samo urnebesno smešna.
U San Francisku nas je čekala posebna atrakcija. Bivši vojnik Vilijam Buvalda je, nakon kampanje za njegovo oslobođenje, pomilovan od strane predsednika Ruzvelta. Pušten je nakon deset meseci zatvora, dve nedelje pre našeg dolaska u grad.
Usled strašne olujne kiše, moj prvi miting u pozorištu Viktori bio je slabo posećen. To nas, ipak, nije obeshrabrilo, zahvaljujući velikom publicitetu koji je pratio seriju od osam predavanja i dve debate. Sutradan me je posetio Vilijam Buvalda, čovek u civilnoj odeći sasvim drugačiji od vojnika sa kojim sam se načas rukovala onog nezaboravnog popodneva na bini Paviljona Volton. Njegovo simpatično, otvoreno lice, inteligentan pogled i čvrsta usta ukazivali su na samostalan karakter. Pitala sam se kako li je izdržao petnaest godina u vojsci, a da se ne izvitoperi. Buvalda je ispričao kako je u vojnu službu stupio uglavnom zbog tradicije. Iako je rođen u Americi, poreklom je iz Holandije, a gotovo svi muški članovi njegove familije prošli su vojnu službu u Holandiji. Verovao je u američku slobodu, a njene oružane snage je smatrao nužnom zaštitom. U nekoliko navrata je nabasao na moje ime po novinama. Računao je da je Ema Goldman ludača i nije mnogo mario za članke o meni.
- To mi baš i ne laska – prekinuh ga. – Kako možete da budete tako grubi prema jednoj dami?
- Ipak, tako je bilo – odgovori on, uz osmeh.
Vojna lica žive u nekom svom svetu, objasnio je, a on sâm je bio naročito zauzet nekoliko proteklih godina. Upisao je kurs za veterinarskog hirurga jer je strasno voleo konje, a takođe je učio i stenografiju. Uz sve obaveze u kasarni, bio je i suviše zauzet za druga zanimanja.
Na mitingu se pojavio slučajno, dok je bio u šetnji. Ispred Paviljona Volton je ugledao veliki broj ljudi i policiju. To ga je zaintrigiralo, pa mu je palo na pamet da vežba stenografiju time što će skidati moj govor.
- Onda ste izašli vi – nastavi on – majušna i skromna žena odevena u crno, i krenuli sa govorom. Počeo sam da se znojim. Isprva sam mislio da je to zbog vrućine i napete atmosfere u sali. Nisam zaboravio kojim sam poslom došao. Neko vreme mi je polazilo za rukom da vas pratim, a onda me je omeo vaš glas. Uznemirile su me teške optužbe na račun svega onoga do čega sam držao. Bio sam jako gnevan. Želeo sam da podignem glas neslaganja i pred celim skupom dovedem u pitanje vaše izjave. No, što sam se više opirao vašem uticaju, bio sam opčinjeniji. Vaša me je rečitost ostavila bez daha do kraja govora. Bio sam zbunjen, želeo sam samo da pobegnem. Umesto toga, ponela me je masa i zatekao sam se na bini, kako vam pružam ruku.
- A onda? – upitah. – Jeste li videli da vas prate detektivi? Jeste li znali da će vam namestiti nevolje?
- Ne sećam se kako sam izašao iz sale, ali računao sam da nisam učinio ništa loše. Bio sam uzbuđen zbog onog što sam čuo i u opštem metežu. Sve vreme puta do Presidija mislio sam: „Greši, ona skroz greši! Patriotizam nije poslednje utočište nitkova. Militarizam ne znači samo ubistva i uništavanje!“ Nakon što su me ti ljudi u civilu prijavili pretpostavljenom, stavili su mi lisice na ruke. Mislio sam da je sve to neka greška, da su me zamenili sa nekim i da ću biti oslobođen ujutru. Svaka druga pomisao značila bi da ste vi u pravu, a ja sam celim svojim bićem bio protiv toga. Danima sam se držao uverenja da pogrešno sudite o vladi kojoj sam služio petnaest godina; da je moja zemlja i suviše poštena i pravična da bude kriva po tačkama tih suludih optužbi. No, kada su me izveli pred vojni sud, počeo sam da shvatam da ste govorili istinu. Pitali su me čime ste me to zadužili da se petljam sa tako opasnom osobom, a ja sam im odgovorio: „Naterala me je da mislim.“ Da, naterali ste me da mislim, Emo Goldman, po prvi put za celih mojih četrdeset leta.
Pružila sam mu ruku i rekla:
- Sad kada ste se ratosiljala okova vojske, možemo se rukovati bez straha. Budimo prijatelji.
Željno je prihvatio.
- Doživotni prijatelji, a bogami i saborci, draga moja velika, mala Emo.
Toliko me je ponela njegova priča da sam zaboravila što je vreme da se spremam za miting. S obzirom da nikada nisam mogla da jedem pre predavanja, nije mi smetalo da pođem bez večere. No, prema gostu sam se ponela kao loša domaćica. Moj novi saborac učtivo me je uverio da mu nije do hrane.
Čim smo stupili u blok u kojem se nalazila naša sala, videli smo da ulice vrve od ljudi. Mislila sam da je ovolika gužva rezultat naše najave, ali kada smo stigli do pozorišta Viktori, naišla sam na doček detektiva, koji su me uhapsili. Buvalda je protestovao zbog toga, pa je i sam uhapšen. Ugurali su nas u patrolna kola, gde smo videli da je i Ben bio iste sreće. Dok su kola torokala ulicama, on je ukratko ispričao kako je policija isterala sve iz sale, služeći se svojim pendrecima bez pardona. On se, naravno, usprotivio takvom ponašanju, pa je uhapšen. Poslao je jednog čoveka da me upozori, ali taj je očigledno zakasnio.
U policijskoj stanici je Buvalda pušten, uz strogi ukor zbog druženja sa „opasnim zločincima“. Ben i ja smo optuženi za „spremanje zavere, iznošenje protivzakonitih pretnji, upotrebu sile i nasilja, te remećenje javnog mira.“ Ujutru smo izvedeni pred sudiju, koji nam je odredio pojedinačne kaucije od šesnaest hiljada dolara. Istog dana je uhapšen i Aleksandar Hor, zbog deljenja letaka u kojima se izražava neslaganje sa ovim potezom vlasti. Zadatak skupljanja novca za jemstvo, angažovanja advokata i obaveštavanja javnosti o našem slučaju pao je na Kasijusa V. Kuka, čoveka kojeg sam znala tek ovlaš od koju godinu ranije. No, ispostavilo se da je jak kao zemlja.
Nakon par dana, Saša i ostali prijatelji iz Njujorka telegrafom su nas obavestili kako će nam poslati pet hiljada dolara za kauciju, ali i kako prikupljaju novac za odbranu. Sa svih strana su počeli da pljušte protesti i prilozi. Čarls T. Sprejding iz Los Anđelesa, koga sam upoznala na svom vatrenom krštenju po obali 1897. godine, naš Čarls veseljak, hitar na umu i spreman na šalu, priložio je putem telegrafa dve hiljade dolara za kauciju. Foresterovi i ostali prijatelji su pomogli na sličan način. Koliko je zapravo ozbiljna naša nevolja kada imamo tako dobre prijatelje?
Naši advokati, gospoda Kirk i King, inteligentni i hrabri ljudi, davali su sve od sebe kako bi nam pomogli, pa je nakon par dana g. Kirk uspeo da se izbori za uslovnu. Trebalo je da nas puste i stave pod njegov nadzor. Međutim, iznenada se pojavila druga optužnica – za „nelegalno okupljanje, odbacivanje svakog vida organizovane vlasti kao nepotrebnog i – najstrašnije od svega – ‘širenje anarhističkog učenja’“. Određena nam je kaucija u iznosu od po dve hiljade dolara. Najpre je trebalo da sude meni, a onda Benu.
Među senzacionalnim člancima po gradskoj štampi San Franciska u vezi racije i našeg hapšenja pojavio se i jedan koji je isticao „nedostatak osećajnosti i uviđavnosti kod Eme Goldman“. Dok je boravila u zatvoru, stajalo je, uručili su joj telegram iz kojeg je saznala za očevu smrt, a koji je primila bez i najmanjeg znaka potrešenosti. Istina je, međutim, da me je smrt moga oca, koju smo inače očekivali, duboko pogodila i u sećanje mi vratila pojedinosti iz njegovog protraćenog života. Kao čovek koji je više od trideset godina živeo kao invalid, u zadnje vreme se sve češće osećao rđavo. Kada sam zadnjom prilikom posetila Ročester, u oktobru, iznenadilo me je što vidim da je tako blizu smrti. Životne oluje su nekadašnjeg diva raznele u paramparčad.
Kako su prolazile godine, tako sam ja počela bolje da razumem oca, a uzajamna ljubav nas je vremenom zbližila. Velike zasluge za promenu stava prema njemu pripadaju mojoj voljenoj Heleni. Tome je doprinelo i spoznavanje složene prirode seksa, kao sile koja gospodari našim osećanjima. Naučila sam da bolje razumem vlastitu nemirnu prirodu, a iskustvo me je nagnalo da u očevoj ličnosti vidim ono što toliko dugo nisam primećivala. Njegovo nasilno ponašanje i strogoća bili su samo simptomi jedne jake seksualne ćudi kojoj ne uspeva da pronađe odgovarajući izraz.
Moji roditelji su se uzeli po tradicionalnoj jevrejskoj ortodoksnoj modi, bez ljubavi. Od samog se početka videlo da nisu jedno za drugo. Majka je u dvadeset trećoj postala udovica sa dvoje dece i jednim malim dućanom, kao svojim jedinim ovozemaljskim imetkom. Ono što je imala u sebi od ljubavi pohranjeno je sa mladićem za kojeg se udala u petnaestoj. Otac je u brak doneo vatru svoje strasne mladosti. Žena mu je bila tek godinu dana starija od njega i zračila je lepotom. Nezaustavljivi nagon njegove prirode vukao ga je ka njoj i terao ga da, što se više majka opirala njegovom neutoljivom apetitu, on bude uporniji. Moj dolazak na svet bio je njen četvrti porođaj, a gotovo da je svaki mogao biti koban. Prisetila sam se pojedinih njenih tužbalica koje sam čula da govori kada sam bila i suviše mlada da ih razumem. One su mi osvetlile dosta toga što je za mene bilo mračno i nagnale me da shvatim koliki je purgatorijum predstavljala intima mojih roditelja i za jedno i za drugo. Nema sumnje da bi bili iznenađeni da im je neko skrenuo pažnju na pravi uzrok njihove međusobne borbe, ili pak očeve nekontrolisane ćudi. Pogoršanje zdravstvenog stanja donelo je i slabljenje njegove erotske vitalnosti, što je za posledicu imalo i psihičku promenu. Otac je smekšao i postao strpljiviji i ljubazniji. Ljubavlju koju je retko iskazivao prema vlastitoj deci sada je obasipao decu moje dve sestre. Kada sam jednom prilikom pomenula surove metode koje je koristio nad nama, uveravao me je da to nije istina. Nežnost koja je kročila u njegov karakter izbrisala je čak i sećanje na iživljavanja iz prošlosti. Ono najbolje u njemu, što je ranije skrivano emocionalnim stresom, borbom za život i godinama fizičkog mrcvarenja, napokon je izlazilo na videlo. Sada je osećao i pružao nam novorođenu ljubav, što je zauzvrat pobudilo našu ljubav prema njemu.
Pravosudna farsa u San Francisku, koja se završila time što je sud odbacio vlastitu presudu, učinila je za anarhizam više nego što bi to uspeli meseci naše propagande. Kako god, najznačajniji događaj je bilo pismo Vilijama Buvalde vojnim vlastima i njegovo pristupanje našim redovima. Ovaj istorijski dokument objavljen u majskom broju „Majke Zemlje“ iz 1909. glasio je ovako:
Hadsonvil, Mičigen
- april 1909. godine
Uvaženi Džozef M. Dikinson,
Ministar vojni,
Vašington, Kolumbijski okrug
Gospodine,
Nakon što sam duže vreme razmišljao o ovom pitanju, odlučio sam da vam ovu dranguliju pošaljem natrag u ministarstvo, jer mi takve gluposti više nisu potrebne. Time vam omogućavam da je poverite nekom ko će je više ceniti od mene.
Ona je za mene simbol verne službe, dobro ispoštovane dužnosti i besmrtnog prijateljstva, prijateljstva koje je zacementirano opasnostima, nedaćama i mukama koje sam sa ostalim vojnicima delio što u logoru, što na polju. Međutim, ser, ona takođe predstavlja simbol krvoprolića – možda nekih koja su neizbežno opravdana – u odbrani naših porodica i domova, koji su u mnogim slučajevima obične kolibe od trave, ali su ipak izvedena. Simbol je to napada i paljevina, brojnih talaca koji su poput podlih zveri bačeni u najgadnije zatvore. A zbog čega? Zbog toga što su branili svoja ognjišta i svoje voljene.
Ona me takođe podseća na Opšte zapovesti br. 100[1], sa svim pratećim užasima, zverstvima i patnjama; zemlju koja je ostala opustošena požarima i mačem; životinje koje su mogle koristiti čoveku, a ipak su bezobzirno pobijene; muškarce, žene i decu koji su lovljeni poput divljih zveri, a sve to u ime slobode, čovečanstva i civilizacije.
Rečju, ona za mene predstavlja rat – legalizovano ubistvo, ako hoćete – protiv slabog i golorukog naroda. Nemamo čak ni izgovor samoodbrane.
S poštovanjem,
- Buvalda,
Podnesak br. 3
Hadsonvil, Mičigen
Odlazak za Australiju je planiran za januar. Hapšenje i potonja borba za slobodu govora u San Francisku primorali su nas da ga odložimo za april. Napokon smo bili spremni, sanduci su bili spakovani, a organizovana je i velika oproštajna zabava u našu čast. Taman smo se spremali da krenemo, kada je iz Ročestera stigao telegram koji nam je srušio planove. „Vašington poništio Keršnerova dokumenta o državljanstvu“, stajalo je. „Opasno je napuštati zemlju.“
Sestra mi je nekoliko meseci ranije pisala kako se dva sumnjiva čoveka muvaju oko kuće ne bi li izvukli neki podatak o Keršneru. Otišao je iz grada pre nekoliko godina i otad se ništa nije čulo o njemu. Kako nisu uspeli da ga pronađu lično, ovi su se okomili na njegove roditelje, u pokušaju da od njih dobiju neke informacije. Ja sam u to vreme ovo pitanje odbacila kao sitnicu. Međutim, sada me je stigao udarac. Ostala sam bez državljanstva, a da čak nisam imala priliku ni da odgovorim na ovaj potez federalnih vlasti. Znala sam da me, odem li iz zemlje, neće pustiti natrag. Morali smo da otkažemo odlazak u Australiju, uz veliki finansijski gubitak, da ne pominjem troškove naših tamošnjih prijatelja koji su organizovali moju turneju. Bilo je to gorko razočarenje, koje je srećom u velikoj meri ublažio nepokolebljivi optimizam mog menadžera sa ulice. Prepreke na koje smo nailazili samo su raspaljivale njegov žar. Njegova je snaga bila živa i neiscrpna.
Nakon što smo Australiju izbacili iz svoje maršrute, otišli smo u Teksas. El Paso, San Antonio i Hjuston bili su nam nepoznati krajevi. Iako su me upozorili da se klonim pitanja crnačkog položaja, nipošto nisam činila ustupke južnjačkim predrasudama; niko me, pak, zbog toga nije maltretirao, niti se policija mešala. Sa Benom sam čak prošetala od El Pasa do Meksika i nazad pre nego što je američki imigracioni inspektor shvatio da je propustio priliku da svoju državu spase od pošasti zvane Ema Goldman.
[1] Ovaj dokument, poznat i pod imenom Liberov kodeks (Lieber Code) ili Uputstvo za vođenje vojske SAD na bojištu (Instructions for the Government of Armies of the United States in the Field), koji je američki predsednik Abraham Linkoln doneo 24. aprila 1863, određivao je postupanje pripadnika vojske Unije u vreme rata. Bio je to prvi pokušaj kodifikacije postojećih ratnih zakona i običaja. (prim. prev.)