Očajnički mi je bio potreban odmor, ali naša turneja nam je ovog puta donela više slave nego novca, pa nikako nisam mogla da ga i priuštim. Štaviše, toliko smo oskudevali u novcu da smo broj stranica „Majke Zemlje“ morali da svedemo sa šezdeset četiri na trideset dve. Naše finansijsko stanje nateralo me je da ponovo krenem sa predavanjima. Ben mi se pridružio u Njujorku u drugoj polovini marta, a do 15. aprila je uspeo da ugovori niz predavanja o drami. Spočetka je sve teklo glatko, ali u maju je oboren rekord. U toku tog meseca policija me je zaustavila u jedanaest navrata, svaki put u drugom mestu.
Iako sam i ranije imala slična iskustva, šef policije u Nju Hejvenu je nadmašio svoje kolege novom metodom šikaniranja. Benu i meni bi najpre dozvolio da uđemo u zakupljenu salu, a onda bi pred vratima rasporedio odred policije koja je svima drugima branila da uđu. Veliki broj ljudi, a među njima i mnogi studenti koji su došli da me čuju, naišli su na zaključana vrata. Šef je, ipak, brzo shvatio da je „originalnost“ skupa stvar. Lokalna štampa, kojoj nikada ranije nije smetalo kršenje prava Eme Goldman, sada je policiju stavila na stub srama zbog „zabrane mirnog skupa“.
Njujorške vlasti su oduvek bile glupe u izboru metoda proganjanja anarhista, ali njihova glupost nikada nije bila toliko velika kao kada su izvršili invaziju na Leksington Hol, treće nedelje moje predavačke turneje. Subverzivna tema koju sam odabrala za tu priliku glasila je: „Henrik Ibzen kao pionir savremene drame“. Pre početka mitinga, nekoliko detektiva je posetilo vlasnika sale i zapretilo hapšenjem i njega i njegove porodice ukoliko mi omogući da govorim. Siroti čovek se prepao, ali najam je već bio plaćen i Ben je čuvao priznanicu. Gazdi su ruke bile vezane, pa su ljudi u civilu otišli, povevši ga sa sobom u stanicu.
Taman što sam počela svoj govor, upao je Anarhistički odred, čiji su se pripadnici razmileli po sali. Čim sam izgovorila ime „Henrik Ibzen“, dežurni policijski narednik je skočio na binu i počeo da urla:
- Ne držite se svoje teme. Učinite li to opet, prekinuću skup.
- Upravo to i činim – odgovorih šapatom, pa nastavih svoje predavanje.
Ovaj je nastavio da me prekida, stalno mi naređujući da se „držim svoje teme“. Pomalo iznervirano, rekoh mu:
- Ja se i držim svoje teme. Ibzen jeste moja tema.
- Ma nemojte! – vikao je. – Vaša tema je drama, dok vi razglabate o Ibzenu.
Smejanje publike je dodatno naljutilo mog učenog sabotera. Pre nego što sam uspela da nastavim, on je naredio svojim ljudima da isprazne prostoriju, što su ovi učinili tako što su izvlačili stolice ispod prisutnih, slobodno se služeći svojim pendrecima.
Slučaj je hteo da ova predavanja nedeljom ujutru gotovo isključivo pohađaju Amerikanci, od kojih su pojedini svoju lozu mogli da isprate sve do samih Očeva hodočasnika. Među njima je bio i g. Olden Friman iz Ist Orindža, sin poznatog akcionara u kompaniji „Standard oil“. To mu je bilo prvo iskustvo sa policijom i, naravno, bio je ogorčen njihovim ponašanjem, baš kao i ostali Amerikanci plave krvi.
Za nas koji smo godinama meta progona, prekidi skupova nisu bili ništa novo. Nisu samo moja predavanja, već su i okupljanja radnika često rasturana bez ikakvog povoda. Za dvadeset godina javnog angažmana uvek sam do poslednjeg minuta bila u nedoumici hoće li će mi dozvoliti da govorim ili ne, kao i da li ću noć provesti u svom krevetu ili na kakvoj daščugi u policijskoj stanici.
Kada su potomci putnika sa Mejflauera ranije čitali o takvom postupanju policije, nema sumnje da su smatrali kako im sama dajem povod; možda pozivima na nasilje ili bombe. Nikada se nisu bunili protiv toga, baš kao ni štampa. Međutim, uvreda je ovog puta naneta „pravim“Amerikancima, a među njima čak i sinu jednog milionera, Rokfelerovog partnera i intimusa. Tako nešto se ne sme oprostiti. Čak su uspeli da razgneve i njujorški „Tajms“, a ostali dnevni listovi sledili su njegov primer. Novinske stupce su počela da preplavljuju protestna pisma. Moji dobri prijatelji Vilijam Marion Ridi, novinar „Mirora“ iz Sent Luisa, i g. Luis F. Post iz „Pablika“ (Public) označili su progon nad Emom Goldman kao namernu zaveru državne policije, kojom žele da postignu rusifikaciju američkog ustava. Kao rezultat ovakve situacije, osnovano je Društvo za slobodu govora, a objavljen je i manifest koji su potpisali Amerikanci i Amerikanke iz svih mogućih branši. Protiv ponašanja njujorške policije istupili su pisci, slikari, vajari, advokati, doktori i ljudi iz svake škole misli .
Olden Friman je celog života verovao da je sloboda govora činjenica, a ne mrtvo slovo na papiru. Bio je istinski iznenađen kada se suočio sa stvarnošću, pa se odmah uključio u kampanju novoobrazovane organizacije za ustanovljenje slobode govora. G. Friman je bio siguran da ću moći da govorim u njegovom rodnom Ist Orindžu, pa se velikodušno ponudio da mi zakaže miting u tom gradu. Osim toga, pozvao me je da mu budem gost na ručku u organizaciji Društva Mejflauer, čiji je bio član.
- Jednom kada ljudi shvate da niste onakvi kakvom vas prikazuju u štampi, rado će doći da vas čuju – reče on.
Mejflauerovci su se ispostavili nezanimljivim, a besede su bile dosadne. Pri kraju ručka, otkrili su da sam i ja tamo. Ni bomba ubačena u ovako neobavešteno društvo ne bi mogla ostaviti katastrofalnije posledice. Na tren je zavladala mrtva tišina. Onda su pojedini gosti skočili na noge i uvređeni izašli van. Žene koje su se tamo zatekle bile su i suviše paralizovane da bi ustale, već su po torbama pokušavale da nađu svoje mirišljave buteljkice. Neke od njih su besno gledale u pravcu g. Frimana. Jedino je par nehajnika bilo spremno da se suoči sa zmajem. Meni je to bilo zabavno, ali za mog je domaćina to predstavljalo bolno razočarenje, drugi udarac u kratkom vremenskom roku po iluzije koje je gajio o američkoj slobodi i tradiciji.
Treći je usledio ubrzo nakon ovog ručka. Društvo Mejflauer je pokrenulo raspravu o njegovom isključenju ili prinudnoj ostavci zbog toga što se usudio da im u društvo dovede Emu Goldman. No, g. Friman se nije dao obeshrabriti. Smelo je nastavio da radi na organizovanju mog mitinga u svom rodnom gradu.
Na zakazano veče smo salu zatekli u rukama policije, koja je saopštila da se predavanje otkazuje. G. Friman je onda okupljene pozvao kod sebe u goste; miting će biti održan u njegovom dvorištu, kazao je. Pobedonosno smo marširali ulicama aristokratskog Ist Orindža, prolazeći kraj palata, dok je za nama išla ogromna svetina, uključujući policiju i novinare. Bile su to demonstracije kakve ta mirna varoš nikada ranije nije videla.
Frimanova kuća je bila lepa vila, okružena divnim vrtom. Bio je to privatni posed, a policija je znala da njihova vlast prestaje onde gde počinju vlasnička prava. Nisu smeli da neovlašćeno upadaju na tuđe imanje, pa su ostali pred kapijom. Garaža u kojoj je trebalo da održimo skup bila je prostranija od pojedinih radničkih kuća. Svetla u boji su drhtala poput senki u noći, bacajući neverovatne siluete. Bio je to prizor koji podseća na mitsko mesto rođenja sina Hrista, ali se umesto aleluje orila pesma slobode i pobune.
Kao rezultat ove epizode iz Ist Orindža, ljudi za koje nikada pre toga nisam bila čula došli su da mi ponude svoju pomoć, upišu pretplatu na „Majku Zemlju“ i opskrbe se našim knjigama. Zahvaljujući policijskom pendreku, shvatili su da Ema Goldman nije ni ubica, ni veštica, ni ludača, već žena sa društvenim idealom koji vlasti pokušavaju da uguše.
Društvo za slobodu govora otpočelo je svoju kampanju velikim mitingom u Kuper Junionu. Iako je bio krajem tog juna bilo vraški toplo, legendarna sala vrvela je od ljudi krajnje raznolikih društvenih i političkih sklonosti. I sami govornici su se između sebe razlikovali gotovo po svakom pitanju, ali sve njih je vezivalo jedno: neodložna potreba da se stavi tačka na rastuće samovlašće policije. G. Olden Friman je predsedavao skupom, gde je ispričao anegdotu kako je on, sin jednog od vlasnika „Standard Oila“, „završio u zagrljaju anarhizma“. Ozbiljnim tonom, nastavio je da obrazlaže svrhu ovog skupa.
- Ukoliko Ema Goldman sedi na ovoj pozornici sa krpom u ustima i sa bar po jednim policajcem sa svake strane – kazao je – onda taj prizor jednostavno i nedvosmisleno objašnjava razlog zašto smo večeras ovde, a takođe i činjenicu da Društvo za slobodu govora zasipaju pisma i telegrami protesta, ali i podrške – od Atlantskog do Tihog okeana, od Zaliva do Velikih jezera.
I gosti nakon njega su govorili u sličnom duhu, a najbolji nastup imala je Volterin de Kler, koja je izjavila kako „sloboda govora ne znači ništa ukoliko ona ne podrazumeva slobodu da kažete ono što drugi neće da čuju.“
Gotovo kao direktni rezultat ovog mitinga i snažne kampanje došlo je do otkaza koji je gradonačelnik Maklelan uručio policijskom komesaru, generalu Bingamu, čiji je vojni režim bio odgovoran za represivno ponašanje.
Dok smo mi bili zaokupljeni ovim aktivnostima, stiglo mi je pismo od jednog čoveka iz uredništva bostonskog „Glouba“ (Globe), iz kojeg sam saznala da taj list planira da raspiše konkurs za novu Deklaraciju nezavisnosti. Nekoliko radikala je već najavilo svoje učešće; želim li i ja da pošaljem svoj rad? Autor pisma je još najavio kako će pobednički esej biti objavljen u „Gloubu“, uz novčanu nagradu. Odgovorila sam kako je ovih dana retko kom Amerikancu stalo do nezavisnosti, ali da ću učestvovati radi zabave. Moj članak, koji je gotovo u potpunosti zadržao formu Deklaracije nezavisnosti, pozajmivši joj nove reči i smisao, prosleđen je u „Gloub“, da bih ubrzo primila kovertu sa čekom i korekturom. Moj prijatelj novinar je u propratnom pismu objasnio kako je gazda slučajno video ispravljenu verziju rukopisa na urednikovom stolu.
- Pošaljite toj ženi ček i vratite joj njenu prokletu anarhističku deklaraciju – naredio je. – Ne želim je u „Gloubu“.
Novi broj „Majke Zemlje“ tek što nije bio otpremljen u štampariju, pa smo taman imali vremena da ubacimo moj članak, umesto jednog manje bitnog teksta. Četvrtog jula, novu Deklaraciju je čitalo na hiljade ljudi, pošto smo prodali mnoštvo primeraka, a puno njih smo podelili i besplatno.
U septembru sam sa Benom pošla na kratku turneju kroz Masačusets i Vermont. Zaustavljali su nas iznova i iznova, bilo direktnom policijskom intervencijom, bilo zastrašivanjem vlasnika prostora. U Vusteru, država Masačusets, održala sam govor na otvorenom, zahvaljujući prečasnom dr Eliotu Vajtu i njegovoj ženi Mejbl A. Vajt. Oni su sledili primer našeg prijatelja Oldena Frimana i na raspolaganje su nam stavili svoje prostrano dvorište. Anarhizam se tamo nije čuo samo pod „Zvezdama i prugama”, već i pod mnogo prikladnijim baldahinom – beskrajnim nebom i gomilom sijavih zvezda, dok nas je drveće krilo od radoznalaca koji su došli da špijuniraju skup.
Najvažniji događaj tokom naše posete Vusteru bio je govor Sigmunda Frojda povodom dvadesetogodišnjice Univerziteta Klark. Zadivila me je njegova razboritost i jednostavnost u izlaganju. Među gomilom uštogljenih profesora koji su se trudili da izgledaju ozbiljno u svojim univerzitetskim kapama i odorama, Sigmund Frojd, obučen u svakodnevno odelo, skroman i gotovo snebivljiv, isticao se kao div među patuljcima. Znatno je ostario otkad sam ga onomad, 1896, slušala u Beču. Onda su ga napadali kao neodgovornog jevrejskog izumitelja; sada je bio poznat u celom svetu, ali ovaj velikan nije mario ni za napade, ni za pohvale.
Po povratku u Njujork, bacila sam se u nove borbe. U toku je bio štrajk tekstilaca iz fabrike ženskih košulja, u kojem je učestvovalo petnaest hiljada zaposlenih, kao i štrajk čeličara iz Makizporta, u Pensilvaniji. Valjalo je skupiti novac za obe ove bitke. Kako anarhisti uvek među prvima odgovaraju na svaki poziv za pomoć, morala sam učestvovati na brojnim mitinzima i obilaziti radnička tela ne bih li odbranila akciju njihovih kolega sindikalaca.
Zatim je izbio ustanak u Španiji. U znak protesta protiv masakra u Maroku, španski radnici su proglasili opšti štrajk. Kao i obično, američka štampa je prenela iskrivljeni prikaz situacije. Bila je neophodna hitna kampanja sa naše strane ne bi li se ova dešavanja prikazala u pravom svetlu i značaju. Naši prijatelji Španci u Americi obratili su mi se za pomoć i ja sam se rado odazvala.
Ubrzo su stigle vesti da je u Barseloni uhapšen Fransisko Ferer, anarhistički slobodarski pedagog, koji je optužen za organizovanje opšteg štrajka. Uvideli smo neizbežnu opasnost koja preti našem saborcu, kao i nužnost upoznavanja američke inteligencije sa njegovim slučajem.
Mnogi istaknuti Evropljani i Evropljanke naprednih shvatanja već su bili pokrenuli intenzivnu kampanju u odbranu Fransiska Ferera. Kako je u Americi nedostajalo ljudi za sličan pokušaj, situacija je zahtevala veću angažovanost s naše strane. Skupovi, konferencije, „Majka Zemlja“ i nepresušna reka ljudi zaokupljivali su nas od ranog jutra do sitnih noćnih sati.
U Filadelfiji me je čekao ugovoren nastup, pa je Ben tamo otišao par dana ranije. Po njegovom dolasku, prijatelji su ga obavestili kako su svi radikalni skupovi u Gradu bratske ljubavi zabranjeni. Ben je, još uvek prožet američkim poverenjem u policijske službenike, izrazio želju da poseti tamošnjeg direktora za javnu bezbednost, koji je slovio za cara Filadelfije. Taj glavešina ne samo da ga je drsko dočekao, nego je izjavio kako nikad neće dopustiti da Ema Goldman govori u „njegovom“ gradu. Lokalne jednoporeždžije su doneli rezolucije u kojima osuđuju takvu despotsku odluku, a onda su u gradsku kuću poslali komitet koji će tražiti da mi omoguće pravo da održim predavanje. Shvativši da imam podršku Amerikanaca, ovaj diktator iz policijske službe uvukao je svoje rogove.
- Ema Goldman može da nastupi – kazao je – ukoliko pristane na sitnu formalnost: da mi dopusti da probistrim njene beleške za predavanje.
Razume se da za to nisam htela ni da čujem, pošto svakako ne verujem u cenzuru. Stoga je direktor odlučio da ne mogu da se obratim.
- Možete da održite miting – izjavio je – ali Ema Goldman neće nastupati u Old Felouz Templu, taman morao da pozovem celu policiju da je u tome spreči.
Održao je svoju reč. Na netraženo raspolaganje mi je stavio šest muškaraca u civilu, koji su raspoređeni oko ulaza hotelčića u kojem sam odsedala. Uveče sam pošla do sale Old Felouz u pratnji advokata iz filadelfijske Lige za slobodu govora, a detektivi su nas pratili u stopu. U krugu od nekoliko blokova oko sale sve je vrvelo od policije – što pešadije, što konjice, što motorizovane. Ne samo da mi nisu dozvolili da uđem, već su me naterali da se vratim u hotel putem koji su oni odredili, ne ispuštajući me iz vida sve dok se ponovo nisam našla u svojoj sobi. Miting je održan, a na njemu su nastupili anarhisti, socijalisti i jednoporeždžije, ali ne i Ema Goldman, te je tako Filadelfija spašena.
Jednoporeždžije i članovi Lige za slobodu govora insistirali su da zakonitost postupanja vlasti u ovom slučaju proverimo na sudu. Iako nisam verovala u pravosuđe, prijatelji su mi saopštili da će, ukoliko odbijem, policija nesumnjivo nastaviti sa svojom taktikom, dok bi pravna bitka skrenula pažnju javnosti na njihove ruske metode ućutkavanja. I Volterin de Kler je bila za to da probamo, pa sam pristala.
U međuvremenu, štampa je iznosila neverovatne priče o ovoj situaciji, dok su detektivi i dalje dreždali u hotelu. Vlasnik, koji je donekle delio liberalna uverenja, izuzetno se lepo ophodio prema meni, ali loš publicitet mu je ugrožavao poslovanje. Stoga smo prešli u jedan od većih hotela. Taman sam počela da raspakujem svoje stvari u novoj sobi kada su me pozvali telefonom i obavestili me kako je došlo do greške: sobe koje su nam dodelili su već rezervisane, a druge nemaju. Isti se slučaj zbio u nekoliko drugih hotela. Protiv Bena nisu imali ništa, ali mene nisu želeli da prime.
Utočište sam na kraju našla kod izvesnih prijatelja Amerikanaca. Tri nedelje je njihova kuća bila pod budnim okom, dok su mene pratili od trenutka kada bih izašla iz kuće, pa sve do povratka. Povrh toga, policija je pokušala do podmiti sluškinju mojih domaćina i ubedi je da motri na moju sobu i izveštava o tome šta se u njoj dešava. Ipak, ova mila duša je to odbila. Čak mi je pomogla i da ceo jedan dan provedem van vidokruga detektiva.
Bila sam prekopotrebna u Njujorku. U nedelju ujutro, 13. oktobra, služavka je izvela Bena i mene na stražnja vrata, sprovela nas kroz nekoliko dvorišta i na kraju izvela na neki sokak. Neopaženo smo stigli do železničke stanice i uskoro smo jezdili ka istoku.
U Njujorku se spremao veliki miting u spomen na Fransiska Ferera, žrtvu španskog papstva i militarizma. Osam je godina Rimska crkva neumorno vodila rat protiv Ferera, koji se usudio da je udari tamo gde je najranjivija. U periodu između 1901. i 1909. osnovao je 109 modernih škola, a svojim primerom i uticajem nagnao je liberalne elemente da organizuju tri stotine svetovnih obrazovnih ustanova. Katolička crkva nikada pre nije videla takvu hrabrost, ali mahom je Fererova Moderna škola bila ta koja je crkvenih ocima zadavala najviše glavobolja. Besneli su zbog pokušaja da se dete oslobodi sujeverja i netrpeljivosti, da se izvede iz tmine dogme i vlasti. Crkva i država su shvatile opasnost po svoju viševekovnu vlast, pa su pokušale da slome Ferera. Gotovo da su u tome i uspele 1906. Tih su dana izdejstvovale njegovo hapšenje, dovevši ga u vezu sa atentatom na španskog kralja.
Mladi anarhista Mateo Moral prepisao je svoje lično bogatstvo biblioteci Moderne škole, a kod Ferera je radio kao bibliotekar. Nakon neuspelog atentata, oduzeo je sebi život. Tek su tada španske vlasti otkrile vezu između Matea Morala i Moderne škole. Fransisko Ferer je lišen slobode. Cela Španija je znala da je Ferer protivnik političkog nasilja, te da čvrsto veruje i zagovara oslanjanje na moderno obrazovanje protiv sile. To ga, ipak, nije poštedelo glavešina. Iako su ga 1906. spasili protesti po celom svetu, sada su crkva i država insistirale na svom pravu na funtu mesa.
Dok su vlasti tražile Fransiska Ferera, on je boravio kod jednog svog prijatelja, na deset milja od Barselone. Tamo je bio savršeno bezbedan i mogao je da izbegne gnev crkvenih i vojnih klika koje traže njegovu glavu. Zatim je pročitao zvanično obaveštenje da će svako ko ga skriva biti streljan. Odlučio je da se preda. Prijatelji anarhisti u čijoj je kući boravio bili su uboga porodica sa petoro dece; iako svesni opasnosti, molili su Ferera da ostane kod njih. U želji da odagna strahove po pitanju lične bezbednosti, dao im je reč. Kako god, po noći, dok su svi spavali, Ferer se iskrao kroz prozor svoje sobe i peške otišao u Barselonu. Prepoznali su ga nedaleko od grada, pa je uhapšen.
Nakon farse od procesa, Fransisko Ferer je osuđen i streljan unutar zidova zatvora Monžuik. Umro je tačno onako kako je i živeo, izgovorivši na samrti: „Živela Moderna škola!“
Nakon komemorativnog skupa u čast Fransiska Ferera u Njujorku, vratila sam se u Filadelfiju kako bih nastavila našu borbu za slobodu govora. Dok smo čekali odluku suda u našem probnom procesu, u mojoj sobi smo organizovali sastanak sa članovima komiteta koji je podržavao našu kampanju. Tiho smo razgovarali uz kafu kada se začula glasna lupnjava na vratima. U sobu je uletelo nekoliko policajaca.
- Držite tajni skup – reče njihov vođa, terajući ljude napolje.
- Kako se usuđujete da mi upadate na rođendansku zabavu? – odgovorih. – Ovo su zvanice koje su došle da proslavimo rođendan. Je li to zločin u Filadelfiji?
- Rođendan, a? –podrugljivo reče policajac. – Nisam znao da anarhisti slave rođendane. Sačekaćemo ispred da vidimo do kad ćete bančiti.
Pojedine jednoporeždžije koji su se tu zatekli bili su ogorčeni, ali ne zbog nasilnog upada policije u naš kružok prijatelja, već zbog narušavanja svetosti privatnog vlasništva. Gosti su se brzo posle toga razišli, a ja sam ostala da se čudim da li za nas anarhiste veću prepreku predstavlja čovekova vera u svetost vlasništva ili njegova vera u državu.
Kampanju smo završili velikim mitingom pod pokroviteljstvom Lige za slobodu govora. Skupom je predsedavao Lenard D. Abot, dok su među govornicima bili nekadašnji kongresmen Robert Bejker, Frenk Stivens, Teodor Šreder, Džordž Braun („filozof obućar“), Volterin de Kler i Ben Rajtman. Pročitana su protestna pisma povodom otkazivanja mog nastupa poslata od strane Horasa Trobela, Čarlsa Edvarda Rasela, Rouz Pastor Stouks, Oldena Frimana, Vilijama Mariona Ridija i ostalih.
Iza nekog vremena, filadelfijski načelnik javne bezbednosti razrešen je dužnosti pod optužbom za ucenu i mito.