Osamnaesti maj, dan Sašinog vaskrsnuća, ostao mi je duboko urezan u srcu, iako su me godišnje turneje redovno sprečavale da budem sa njim na godišnjicu njegovog oslobođenja. Opet, u duhovnom smislu, ni prostor ni vreme nisu me mogli odvojiti od Saše, niti mi iz sećanja izbrisati dan koji sam čekala i za koji sam radila sve vreme njegovog boravka u zatvoru. Osamnaestog maja ove godine telegram od njega me je zatekao u Los Anđelesu. To me je izuzetno obradovalo, jer je u njemu javljao kako je odlučio da počne da piše svoje zatvorske memoare. Često sam ga nagovarala da to uradi, verujući da bi eventualna rekonstrukcija zatvorskih dana na papiru mogla da mu pomogne da se reši utvara koje mu prave toliko problema u ponovnom prilagođavanju na život. Sada se napokon rešio, na Naš dan, dan koji predstavlja najznačajniji trenutak u našim životima. Odmah sam ga obavestila da ću se brzo vratiti da ga odmenim u kancelariji „Majke Zemlje“, te da ću ostatak leta sebe posvetiti njemu.
I sama sam imala štošta da pišem, da ispravim svoja predavanja i spremim ih za objavljivanje. Ben je to sebi utuvio u glavu, pa je o tome pričao tokom cele naše turneje. Računala sam da nemam vremena za to; povrh toga, moju knjigu neće prihvatiti nijedan izdavač. Ben je moje eseje već video kao najprodavanije štivo na našim skupovima; njegov optimizam i upornost bili su i suviše zarazni da bi čovek mogao da im se dugo opire.
Ranije bi, po završetku naših turneja, Ben uvek ostajao u Čikagu kod majke, za koju je bio jako vezan. Ovaj put sam želela da dođe u Njujork da mi pomaže, kako bih imala više vremena za Sašu, ali i za sopstveno pisanije. Ipak, venama mu je tekla želja za putovanjima, jednako snažna kao u njegovim starim skitalačkim danima. Ne želi da bude na teretu „Majci Zemlji“, pa će se negde zaposliti kako bi otišao u Evropu, kazao je. S obzirom da smo jedan deo leta uvek provodili odvojeno, biće svejedno je li u Čikagu ili Londonu, tvrdio je.
Nedugo po Benovom odlasku, Saša i ja smo otišli na našu malu farmu. Dopadala nam se lepota i spokoj ovog mesta. On je postavio šator na jednom od najvećih brda, odakle je imao divan pogled na Hadson. Ja sam se zanimala dovođenjem kuće u red. U međuvremenu, Saša se bacio na pisanje.
Uprkos brojnim policijskim racijama koje sam preturila preko glave nakon Sašinog odlaska u Pitsburg 1892, uspela sam da sačuvam par primeraka „Zatvorskog cveća“, lista koji je ilegalno objavljivao u zatvoru. Karl Nold, Henri Bauer i još par prijatelja takođe su imali neke brojeve. Iako su mu mogla koristiti, ova dokumenta su bila beznačajna u poređenju sa Sašinim sećanjem na ono što je iskusio u toj kući živih mrtvaca. Svi užasi koje je doživeo, agonija tela i duše, muke njegovih sapatnika – sve je to morao da iskopa iz dubina svog bića i oživi. Mračna četrnaestogodišnja sablast ponovo je počela da ga proganja i na javi i u snu.
Dan za danom, on bi provodio za svojim radnim stolom zureći u prazno, ili bi pak pisao kao da ga ganjaju same furije. Ono što bi napisao redovno je hteo da pocepa, pa sam često morala da se rvem s njim ne bih li spasla materijal, baš kao što sam se svih ovih godina borila da ga spasem iz groba. Onda bi usledili dani kada je Saša znao da nestane u šumi ne bi li pobegao od svakog kontakta sa ljudima, od mene i, iznad svega, od sebe i sablasti koje je oživeo svojim pisanjem. Ja sam se upirala da pronađem pravi način i reč kojom bi umirila njegovu napaćenu dušu. Nije me samo ljubav prema njemu terala da vodim ovu svakodnevnu borbu, već i saznanje da već sa prvim poglavljem svoje knjige Saša proživljava porođajne muke jednog velikog dela. Po svaku cenu ću pomoći da ova knjiga jednog dana ugleda svetlost dana.
Jedno veče, dok smo bili na farmi, pala sam i povredila se. Prijatelj, mladi lekar koji nam je bio u gostima, povredu je okarakterisao kao prelom čašice kolena, no ja nisam htela da odustanem od pisanja koje sam planirala da obavim te noći. Uz hladnu oblogu na kolenu i nogu podignutu na stolicu, radila sam do šest ujutru. Nakon par sati sna više nisam osećala bol, a kako je trebalo da tog dana budem u Njujorku, bacila sam se na spremanje hrane. Ispekla sam hleb, skuvala svoj specijalitet „Bostonski“ pasulj i kompot, a onda potegla tri i po milje do železničke stanice. Kada sam pokušala da uđem u voz, shvatila sam da mi se sa kolenom dešava nešto grozno. Ta noć je bila izuzetno bolna, pa sam ujutru pozvala doktora. On je potvrdio prethodnu dijagnozu slomljene kolenske čašice i predložio operaciju. Dvojica drugih prijatelja bolničara su se složili sa njim, preporučivši bolnicu Sent Frensis.
- Tamo je doktor Stjuart, čuveni hirurg – reče jedan od mojih prijatelja. – On će to da uradi kako valja.
- Doktor Stjuart! – povikah. – Ne valjda onaj koga su zvali da leči Makinlija?
- Baš taj! – odgovori on.
- Kakva čudna podudarnost! – primetih. – Mislite li da će pristati kada bude čuo ko sam?
- Naravno – uveravao me je prijatelj. – Na kraju krajeva, možeš da se prijaviš kao Keršnerova.
Nakon pregleda rendgenom, dr Stjuart je došao kako bi mi saopštio da mi je koleno naprslo sa strane.
- Kako ste uopšte uspeli da istegnete ligamente? – upita on.
Kada sam mu rekla da sam ceo dan provela na nogama, u očaju je digao ruke u vis. Ipak, kazao je, nema nameru da me operiše.
- Kolena nikad nisu ista nakon operacije – reče. – Prepisaću vam sporu terapiju, jednu konzervativnu metodu. Biće potrebno više vremena i strpljenja, ali krajnji rezultat je bolji – dodade on uz svetlucanje u očima.
- Prozreo me je – pomislih. – Ta konzervativna metoda je posebno meni namenjena.
Bila je to gorka pilula koju jedan anarhista treba da popije, ali ženska taština je odnela prevagu nad ukočenim kolenom, pa sam pristala na „konzervativnu metodu“. Vratili su me u stan, gde sam nedeljama ležala u gipsu i sa longetom. U međuvremenu, Saša je prestao da piše, a ja sam morala da odložim izdavanje knjige, što mi je palo teže od bola u kolenu. Saznavši sa moju nezgodu, Ben je prekinuo boravak u inostranstvu i vratio se u Njujork. Velika je bila uteha i spokoj imati ga kraj sebe, pa mi je gotovo bilo drago što ležim bolesna.
Kroz nedelju dana eto mene opet na farmi, gde skakućem na štakama i glumim veselu domaćicu za pet ljudi, provodeći večeri sa Sašom, a noći nad svojom knjigom, koju sam uspela da završim za dva meseca. Kao što sam i predvidela, nijedan izdavač nije hteo da prihvati moj rukopis. Ben je insistirao da sami izdamo knjigu. Naš štampar je bio voljan da nam dâ veresiju, ali gde da pronađemo ostatak novca?
- Pozajmićemo – setio se moj optimistični menadžer. – Prodaćemo dovoljno prilikom sledeće turneje i vratiti ceo dug.
Ben se pobrinuo za „Majku Zemlju“ i objavljivanje moje knjige, dok sam se ja ponovo vratila na našu farmu u Osiningu, gde je Saša i dalje radio na svojim memoarima. Nameravali smo da se tamo zadržimo koliko nam vreme dopusti, ali neočekivana zbivanja ubrzo su nam pomrsila konce. Stigle su vesti o eksploziji u zgradi „Los Ejndželes Tajmsa“ (Los Angeles Times), te o nadolazećoj pretnji po jednu grupu anarhista u Japanu. Oba ova pitanja zahtevala su hitan i snažan odgovor s naše strane, pa smo početkom oktobra pohitali u Njujork.
Udruženje trgovaca i proizvođača iz Los Anđelesa, na čelu sa Harisonom Grejem Otisom, vlasnikom „Los Ejndželes Tajmsa“, godinama je vodilo neumorni rat na obali Pacifika protiv organizovanog radništva. Njihovo oštro protivljenje gušilo je svaki pokušaj udruživanja radnika iz Los Anđelesa s ciljem da poprave svoj položaj. Kao rezultat toga, Otis i njegov list bili su prezreni od strane kalifornijskih radničkih elemenata.
Prvog oktobra noću, u zgradi „Tajmsa“ došlo je do eksplozije, uz dvadeset dvoje stradalih. Otis je povikao „Anarhija!“ Štampa, država i crkva počele su da se utrkuju u napadu na sve one za koje se zna da podržavaju radnike, a mnogi propovednici bili su najistaknutiji u svojoj žeđi za osvetom. Čak i pre nego što je utvrđen uzrok eksplozije u „Tajmsu“, za odgovornost su optuženi anarhisti. Prihvatili smo ovaj izazov neprijatelja i upozorili radnike kako to nije samo pretnja po anarhizam, već i po organizovano radništvo. Smatrali smo da u tom trenutku ovo pitanje ima prioritet, i da mu valja podrediti sve druge obaveze. Saša više nije imao šanse da nastavi rad na svojim memoarima.
U isto vreme, iz Japana su stigle vesti o hapšenju izvesnog broja anarhista zbog navodnog planiranja atentata na Mikada. U toj grupi se isticao Denđiro Kotoku. On je svoju zemlju poznavao bolje od evropskih pisaca kao što su Lafkadio Hirn, Pjer Loti ili madam Gotije, koji su Japan prikazivali u ružičastom svetlu. Kotoku je lično iskusio užasne uslove u kojima radnici robuju, kao i zversku prirodu tamošnjeg političkog režima. Godinama je bio posvećen osvešćivanju japanske inteligencije i masa. Bio je čovek oštrog uma i vešt pisac, ali i prevodilac pojedinih dela Karla Marksa, Lava Tolstoja i Petra Kropotkina. U saradnji sa Lijanom Sun Soom i gđom Ho Šin širio je uticaj anarhizma na Univerzitetu u Tokiju, među japanskim i kineskim studentima. Vlada ga je stalno zatvarala zbog njegovog delovanja, ali nije uspevala da mu ugasi žar. Na kraju je vlast odlučila da ga „eliminiše“, dovodeći ga u vezu sa urotom protiv cara.
Desetog novembra, „Asošijeted pres“ (Associated Press) je preneo vest da je „poseban sud koji je osnovan za učesnike urote protiv Mikada proglasio krivim dvadeset šest osoba, uključujući kolovođe Kotokua i njegovu suprugu Sugano Kano. Sud je predložio najstrožu kaznu po odredbi 73, kojom se za zavernike protiv carske porodice predviđa smrtna kazna.“
Nije bilo vremena za gubljenje ukoliko smo uopšte želeli da nekako pokušamo da zaustavimo ruku japanskog dželata. Uz pomoć prijatelja Lenarda D. Abota, predsednika Lige za slobodu govora, pokrenuli smo kampanju koja je ubrzo poprimila nacionalne razmere. Prosleđena su pisma i telegrami japanskom ambasadoru u Vašingtonu, generalnom konzulu u Njujorku, te američkoj štampi. Komitet sačinjen od uglednih javnih ličnosti razgovarao je sa japanskim predstavnicima u SAD. Masovni američki protest očigledno nije bio po volji Mikadovih satrapa. Iz petnih žila su se upirali da ocrne osuđenike i da svoju moć ubeđivanja iskoriste ne bi li ubedili komitet da digne ruke od svojih pokušaja. Kao odgovor, pojačali smo svoje aktivnosti: držali smo privatne i javne skupove, bombardovali štampu i vredno činili sve što smo mogli da skrenemo pažnju javnog mnjenja na pravosudni zločin koji samo što se nije odigrao u Japanu.
Među brojnim prijateljima koji su uzeli učešće u kampanji bio je i Sadakiči Hartman – pesnik, pisac, slikar i čudesni narator Vitmanovih i Poovih pesama i priča. Upoznala sam ga 1894; kasnije je postao redovni saradnik našeg časopisa. Poreklom delimično i sam Japanac, Sadakiči je bio upoznat sa situacijom u Japanu i Kotokuovim slučajem. Na našu molbu, sročio je upečatljiv manifest koji je deljen na sve strane u znak podrške našim osuđenim drugovima.
U januaru 1911, Ben i ja smo ponovo krenuli na godišnju turneju. Pre polaska, iz štampe je izašla knjiga mojih izabranih predavanja „Anarhizam i drugi eseji“. U njoj se našao i kratak biografski prikaz koji je o meni napisao Hipolit Havel, saževši one najznačajnije događaje iz moje javne karijere. Pojedina predavanja iz knjige stalno su sprečavana od strane policije. Ako bih nekako i uspela da ih održim, to je redovno bilo praćeno stresom i besomučnim rintanjem. Sve u svemu, bila je to slika dvadesetogodišnje borbe razuma i duha, zaključci koji su usledili nakon mnogo razmišljanja i rasta. Za inspiraciju da napišem ovu knjigu dugovala sam Benu, ali glavna podrška, uključujući lekturu i korekturu rukopisa, došla je od Saše. Teško je reći ko je od nas bio srećniji kada nam se u rukama našao moj književni prvenac.
Pre nego da pođem na turneju, uspela sam da prisustvujem otvaranju Centra Fransisko Ferer u njujorškom Sent Mark Plejsu, koji su predstavljao krunu zalaganja Lenarda D. Abota, Harija Kelija, Saše i ostalih prijatelja. Tamo je Društvo Ferer počelo da drži predavanja nedeljom i večernju školu, kao pripremu za Modernu školu, za koju smo očekivali da se razvije iz naših skromnih početaka. Veliko zadovoljstvo na ovom događaju nije mi pričinio samo novac koji sam pomogla da se skupi, već i to što sam za predavača i sekretara naše škole ugovorila Bajarda Bojesena.
Bojesen je bio član studijske grupe za englesku i uporednu književnost na Univerzitetu Kolumbija. Duboko potresen mučeničkom smrću Fransiska Ferera, uzeo je ulogu predsedavajućeg na našem drugom memorijalu u Fererovu čast. Pošto je zbog toga cenzurisan od strane kolumbijskog predsednika, Bojesen je dao ostavku na univerzitetu. Uspeli smo da ga ubedimo da priđe Fererovom Društvu i prihvati ulogu sekretara Moderne škole. Na tom položaju nije mogao da se nada ni parama ni slavi, ali njegovo zanimanje za planirani obrazovni poduhvat prevagnulo je nad svim drugim argumentima.
Ništa se posebno zanimljivo nije dešavalo na našoj turneji sve dok nismo stigli u Kolambus, država Ohajo. Tamo su nam zabranili da nastupamo, pa smo morali da otpočnemo borbu za slobodu govora. Igrom slučaja, Udruženje rudara je u to vreme držalo konvenciju u gradu. Militantni elementi su bili gnevni zbog ovakvog poteza policije. Organizovali su demonstracije u našoj sali u znak protesta protiv šikaniranja, ali i protiv vlastitih vođa, koji su odbacili predlog da me pozovu za gostujućeg govornika na konvenciji. Kao rezultat toga, poslali su mi „pozivnicu“. U ovom zanimljivom dokumentu stajalo je:
Draga madam,
U skladu sa odlukom koja je usvojena na našoj konvenciji, ovim putem Vas srdačno pozivamo da se obratite delegatima Udruženja rudarskih radnika u Americi, sutra, 19. januara u jedan sat iza podneva, na sednici koja će se održati u Memorijal Holu.
Nakon ove odluke naše konvencije, stiglo nam je obaveštenje domara da će pre Vašeg obraćanja neophodno biti pribaviti dozvolu okružnog komesarijata, inače Vam neće biti dozvoljen nastup. Predložio bih da g. Rajtman sredi ovu začkoljicu sa komesarijatom kako bismo izbegli bilo kakve komplikacije ili neprijatnosti do kojih bi moglo da dođe ukoliko odlučite da svoj govor održite bez pribavljene dozvole.
U svakom slučaju, ovim putem Vas uveravam da, barem kada je naša konvencija u pitanju, neće biti nikakvih problema.
Srdačno Vaš
Edvin Peri,
Sekretar-blagajnik URRA
P.S. Domar mi upravo javlja kako komesarijat odbija da Vam izda dozvolu za nastup pod bilo kojim uslovima sutra ujutru u Memorijal Holu.
Kada su naši prijatelji iz redova običnog radništva saznali za lukavi plan da se E.G. ućutka, jednoglasno su odlučili da maršem pođu do prostora koji smo bili iznajmili za skup; ipak, najpre će otići do Memorijal Hola, gde se održavala konvencija. A onda se desilo nešto neočekivano: domari Memorijal Hola zatvorili su vrata ne samo meni, već i svim delegatima. Čak su i protivnici mog nastupa bili ogorčeni, pa su se priključili povorci koja se kretala ka našoj sali.
Upoznali su me sa delegatom E.S. Makalokom, izuzetno rečitim čovekom, dok su me prisutni dočekali ovacijama. Najbolji aspekt cele ove situacije bilo je istinsko razumevanje delegata za neophodnost proglašavanja opšteg štrajka, kao najubojitijeg oružja kojim radnici raspolažu.
U Detroitu su nas sačekale užasne vesti o pogubljenju naših prijatelja u Japanu. Nad Denđirom Kotokuom i njegovom ženom Sugano Kano, dr S. Ojšijem, lekarem koji se školovao u Americi, A. Moričikijem, poljoprivrednim inženjerom, i njihovim kolegama izvršeno je pravosudno ubistvo. Njihov zločin, kao i u slučaju čikaških mučenika, bila je ljubav prema sunarodnicima i posvećenost jednom idealu.
- Živela anarhija! – povikao je Denđiro Kotoku na samrti.
- Banzai![1] – uzvratiše njegovi drugovi u smrti.
- Za slobodu sam živela, za slobodu ću i umreti, jer sloboda je moj život – viknu Sugano Kano.
Spojili su se istok i zapad, ujedinjeni u krvnoj vezi.
Zalaganje Vilijama Mariona Ridija ove godine mi je donelo još bolje rezultate nego pri ranijim gostovanjima u Sent Luisu. Zahvaljujući njemu i njegovoj prijateljici Elis Martin, direktorki plesne škole, omogućeno mi je da nastupim u koncertnoj sali Odeon. Moja predavanja „Kotoku“ i „Žrtve morala“ privukla su veliki broj ljudi koji se ranije nisu usuđivali ni da primirišu blizu kakvog anarhističkog skupa. Predavanja u klubu „Ženska sreda” (Women’s Wednesday Club) o Tolstoju i Golsvortijevoj drami „Pravda“ ispostavila su se kao prilično teška hrana za osetljiva nepca uglednih dama sentluiskih.
Prilikom ove posete, upoznala sam Rodžera Boldvina, Roberta Majnora i Zoi Akins. Boldvin je bio jedna od domaćina ručka u jednom od velikih hotela, gde sam upoznala grupu društvenih radnika i reformatora. On je takođe imao ključnu ulogu prilikom ugovaranja dva moja predavanja u „Ženskoj sredi”. Bio je jako fin, premda ne naročito vitalan čovek, pre društveni lav okružen uglednim damama čije je zanimanje za ovog zgodnog mladića očigledno bilo veće nego za njegov plemeniti posao.
Daroviti karikaturista Robert Majnor na mene je ostavio utisak kao efikasniji i zanimljiviji sagovornik, i kao umetnik i kao socijalista.
Zoi Atkins, sva egzotična i živahna, pokazala se kao čudna američka sorta. Poreklom iz ultrakonzervativne familije u kojoj je bila okružena žestokim reakcionarnim uticajima, ona se ipak trudila da pokida svoje veze i nađe nesputan izraz za svoj život. Kao čest gost mog hotela, zabavljala me je anegdotama o pokušajima da doskoči svojoj uglednoj rodbini ne bi li se mogla malo podružiti sa svojim prijateljima meraklijama.
Po povratku u Medison, država Viskonsin, profesora Rosa i ostale predavače zatekla sam u nešto ozbiljnijem izdanju nego prilikom prethodnog gostovanja. Razlog tome nesumnjivo je bio predloženi Zakon o finansiranju univerziteta. Ma koliko da se gnušaju te pomisli, i profesori su proleteri; intelektualni proleteri, razume se, ali kao takvi možda čak i zavisniji od svojih gazdi u odnosu na obične mehaničare. Državni univerziteti ne mogu da funkcionišu bez finansijske podrške; otud i potreba za oprezom od strane fakulteta. Kako god, studenti se nisu dali zastrašiti. Došli su u daleko većem broju nego prethodne godine.
Država Kanzas, kao i Masačusets, živi od nekadašnje slave. Nije li ona dala Džona Brauna iz borbe za oslobođenje robova? Nije li tamo grmeo glas buntovnika Moziza Harmana? Nije li ona bila uporište slobodne misli? Kakvo god istorijsko pravo na napredak polagao, u Kanzasu sada nema ni traga od njega. Crkva i prohibicija očigledno su održali pričest na pogrebu liberalizma. Nedostatak zanimanja za ideje, uskogrudost i samozadovoljstvo krasili su većinu gradova u državi Kanzas.
Izuzetak je bio univerzitetski centar Lorens. Ovde je, mahom zalaganjem grupice naprednih studenata, udahnut život jednom inače usnulom gradu. Najaktivniji među njima bio je Hari Kemp. On je ubedio klub „Dobra vlada” (Good Government), organ studenata Pravnog fakulteta, da pozove opasnu anarhistkinju da im održi predavanje „Zašto zakoni ne funkcionišu?“ Moje tumačenje se ispostavilo kao novo iskustvo za njih. Pojedinci su se raspravljali i napadali moje gledište, uz svu mladalačku aroganciju. Drugi su priznali da sam im pomogla da uvide nedostatke sistema kojeg su dotad smatrali savršenim.
Na naše vlastite nastupe dolazili su i profesori i studenti. Moje predavanje „Žrtve morala“ imalo je urnebesan kraj. U svom govoru sam istakla da muškarci, ma koliko da su slobodni u sopstvenom seksualnom ponašanju, uvek insistiraju da žene koje uzimaju moraju da budu „čiste“ i nevine. Prilikom rasprave, jedan čovek iz publike je ustao da protestuje.
- Meni je četrdeset – kazao je – a i dalje sam nevin.
Izgledao je slabašno i bio očigledno emocionalno neispunjen.
- Preporučujem lekarski pregled – odgovorih.
Za tren oka, prostoriju ispuni komešanje. Uzrok ovog burnog veselja saznala sam tek nakon skupa. Hari Kemp mi je rekao kako je moj vrli protivnik zapravo profesor botanike, koji je redovno jako otvoren na svojim predavanjima o životu biljnog sveta, ali izuzetno strog po pitanju seksa među ljudskim bićima. Volela bih da sam znala da ovaj sirotan radi na fakultetu, onda možda ne bih bila toliko drska u odgovoru. Iako sam mrzela ograničenost, bilo mi je žao što sam od ovog profesora puritanca načinila metu za adolescentske smicalice.
Kaliforniju sam zatekla u grotlu nezadovoljstva. Meksička revolucija i hapšenje dvojice braće Maknamara doveli su radnike sa pacifičke obale do tačke ključanja. Dijazov despotski režim i bezobzirnu eksploataciju meksičkog naroda od strane domaćih i američkih interesnih grupa raskrinkali su Rikardo Flores Magon i njegov brat Enrike, predstavnici Saveta Meksičke liberalne partije. Njihove tvrdnje je u potpunosti potkrepio Karlo de Fornaro u svojoj knjizi „Dijaz, car Meksika“. Poznati njujorški umetnik Fornaro je zbog ovih otkrića uhapšen za zločinačko klevetanje i osuđen na godinu dana, čime se vlada SAD stavila u ulogu lakeja američkih naftnih interesenata u Meksiku. Jedna druga knjiga, „Varvarski Meksiko“, autora Džona Keneta Tarnera, takođe je iznela ozbiljne kritike na račun ozakonjene pljačke bespomoćnih nadničara – peona, i oštro napala gnusnu rolu Amerike u njihovom porobljavanju.
Meksička revolucija je predstavljala izraz probuđenog naroda koji je postao svestan velikih ekonomskih i političkih nepravdi u njihovoj zemlji. Njihova je borba nagnala veliki broj borbenih radnika iz Amerike, između ostalih mnoge anarhiste i članove udruženja Industrijski radnici sveta (IWW – Industrial Workers of the World), da priskoče u pomoć svojoj meksičkoj braći preko granice. Razumni ljudi sa Obale, kako intelektualci tako i proleteri, bili su prožeti duhom koji je stajao iza Meksičke revolucije.
Još jedan činilac koji je uticao na zategnutost atmosfere bio je novi pokušaj slamanja radničkog pokreta. Nakon eksplozije u zgradi „Tajmsa“ iz prethodne godine (oktobar 1910), privatna detektivska agencija Vilijama Dž. Bernsa bukvalno je otpočela lov na ljude, a sve po nalogu kalifornijskih gazdi. Džon Dž. Maknamara, sekretar-blagajnik Međunarodnog udruženja radnika na mostovima i čeličnim konstrukcijama, bio je kidnapovan i vraćen u Kaliforniju. Optužen je za izazivanje eksplozije u „Los Ejndželes Tajmsu“ i druge bombaške akcije. Istovremeno, uhapšeni su i njegov brat Dž. B. Maknamara i čovek poznat kao Orti Makmanigal.
Premda ih je štampa optuživala da su anarhisti, braća Maknamara su zapravo bili dobri rimokatolici i članovi konzervativne Radničke federacije SAD. Možda bi se upravo prvi pobunili protiv ovakvih optužbi, pošto nisu imali pojma o našim idejama, niti su uviđali njihovu povezanost sa radničkom borbom. Kao prosti sindikalci, braća Maknamara nisu shvatali da je sukob između kapitalista i radnika društveno pitanje koje obuhvata ceo život, te da se njegovo rešenje ne svodi na puko pitanje većih plata i kraćeg radnog vremena; oni nisu bili svesni da taj problem podrazumeva ukidanje sistema nadnica, kompletnog monopola i posebnih povlastica. No, iako nisu anarhisti, braća Maknamara jesu pripadnici izrabljivane klase, i zato smo stali na njihovu stranu. U njihovom smo progonu videli još jedan plutokratski pokušaj da se slomi organizovani radnički pokret. Za nas je njihov slučaj predstavljao reprizu zavera iz Čikaga 1887. i Ajdaha 1906. Bila je to jedna te ista politika bogatih i moćnih u celom svetu – u Španiji, Italiji, Rusiji, Japanu i SAD. Maknamare su naša braća, a njihova borba je naša borba. Sa ovakvim gledištem, anarhisti iz cele Amerike skupili su se kako bi iskazali podršku ovim ljudima koji čekaju svoj sudnji dan u okružnom zatvoru u Los Anđelesu.
Napetost povodom ovih dešavanja na zapadnoj obali je u jednoj meri našla ispust na mojim skupovima, koji su bili jako dobro posećeni. Održala sam jedanaest predavanja u Los Anđelesu, dva u San Dijegu, dva u Freznu i osam u San Francisku, uz jedno učešće u debati. Jednako je uspešno bilo i u Pjudžit Saundu. Portland, Sijetl i Spoken doneli su nam brojnu publiku.
Još od suđenja Hejvudu, Mojeru i Petibounu, imala sam želju da posetim Bojsi, ali nismo imali priliku da to i učinimo. Na ovoj turneji smo bili manje od četiristo milja od njega, što svakako nije blizu. No, šta je četiristo milja za staru skitnicu kao što je Ben i jevrejsku lutalicu kao što sam ja? Nije nas omela ni činjenica da u gradu ne poznajemo nikog ko bi nam mogao pomoći oko organizovanja skupova. Moj uspešni menadžer je i ranije znao da probija led; pokušaće ponovo. Kada sam i sama stigla u Bojsi, dvadeset četiri sata posle Bena, sve je bilo spremno za dva predavanja u nedelju. Uprkos policijskom nalogu da na šabat nije dozvoljeno naplaćivanje ulaza, meštani Bojsija znali su kako da izigraju zakon.
- Jednostavno svakome date po jednu knjigu u vrednosti ulaznice, shvatate? – posavetovala je vlasnica sale Bena.
Sutradan smo se odvezli do zatvora u Ajdahu, u kojem su čamili Hejvud, Mojer i Petiboun. Nakon njihovog utamničenja, tamo se pojavila još jedna zvezda, špijunčina Hari Orčard. Bilo je izvesne pravde u tome da on, detektivski sluga koji je učestvovao u pripremanju zamke za svoje saborce, i sam bude uhvaćen u nju. Slovio je za samoproglašenog desperada u osamnaest slučajeva ubistva. Država je njegovo priznanje iskoristila u svom pokušaju da likvidira radničke vođe, pa mu je u znak zahvalnosti poštedela život. Nema sumnje da bi ga pustili i na slobodu, da je samo smeo da sa suoči sa opštom ogorčenošću. Nisam mogla, a da ne primetim veliku podudarnost sa novim zločinom koji država Kalifornija sprema uz pomoć špijuna Ortija Makanigala kako bi likvidirala braću Maknamara.
Hari Orčard, zdepast čovek volovskog vrata, bledog lica i podmuklog pogleda, bio je zatvorenik „za primer“, kako su nam rekli, „religiozan i pobožan“. Znao je šta je dobro za njega, tog svojevrsnog Judu. Ja sam imala utisak kao da nešto odvratno gmiže oko mene; nisam mogla da se zadržavam u zatvoru i dišem isti vazduh sa njim. Za mene su potkazivači i špijuni oduvek bili najogavniji ljudski ološ.
Najzanimljiviji detalj sa naše turneje bilo je policijsko nemešanje. Bilo je to prvi put u mojoj javnoj karijeri da mogu slobodno da širim svoju poruku. Uživala sam u ovom novom iskustvu i maksimalno ga koristila, znajući da neću dugo uživati u tom miru.
Po povratku u Njujork suočila sam se sa žestokim napadima, ali ovaj put ne u režiji vlasti, već od strane jednog socijalističkog časopisa. Optuživali su me da radim za ruskog cara! Ova šokantna vest pojavila se na stranicama londonskog lista „Džastis“ (Justice) 13. maja 1911, zvaničnog glasila Socijaldemokratske partije Engleske.
„Zloglasna Ema Goldman u zadnje vreme se okomila na socijaliste iz Milvokija. Veli ona da je reč o politikantima bez ikakvog revolucionarnog cilja – manje-više isto ono što engleski „imposibilisti“ kažu za nas! Emi Goldman se u SAD već duži niz godina dopušta mnogo štošta, a neki se i pitaju kako ovoj huškačici uspeva da toliko dugo nekažnjeno propagira nasilje. No, ono što svet ne zna jeste da je Ema Goldman na platnom spisku policije, iako je ovaj podatak nedavno procurio. Jedno vreme, radila je za g. A. E. Olarovskog, agenta ruske tajne službe u San Francisku, kao agent i špijun. Isto važi, možemo biti sigurni, u devet od deset slučajeva i kada su u pitanju oni „istaknuti“ anarhisti koji ljude jedino ubijaju verbalno, koji kao da u zemlju propadnu kada dođe do kakvog izliva narodnog besa i kojima uspeva da misteriozno nestanu dok im hapse drugove.”
Isprva mi je bilo muka od ove sulude optužbe. Onda sam se, međutim, setila kako su jednako prljave optužbe snašle i jednog većeg čoveka od mene – Mihaila Bakunjina, oca anarhizma. Bakunjina su proganjali Fridrih Engels i Karl Marks. Od tada, kada su ovi socijalistički prvaci svojim štetnim metodama rasturili Prvi internacionalu, socijalisti po celom svetu služe se sličnom taktikom. Premda polaskana što doživljavam sudbinu mog slavnog druga, bilo mi je ispod časti da odgovaram na takve prostačke klevete. Isto tako, dala bih sve da mogu da uđem u trag izvoru ove gnusne priče.
Niko normalan ne bi ni pomislio da sam kadra za takvu izdaju. Prijatelji iz Engleske i Amerike žustro su protestovali. Članovi radničkih organizacija su to učinili preko svojih sindikata, u formi rezolucija. U Engleskoj su tražili da urednik „Džastisa“ iznese dokaze, ali od dokaza ni traga ni glasa. Na večeri povodom godišnjice njujorškog centra Fransisko Ferer, stari socijalista Moziz Openhajm i prijatelji Hari Keli i Lenard D. Abot odužili su se čoveku koji je odgovoran za ovu prizemnu izmišljotinu. Za tim je usledilo pismo sa potpisima velikog broja muškaraca i žena od ugleda u svetu radnika, umetnosti i književnosti.
Uredniku časopisa „Džastis“
London, Engleska
U izdanju Vašeg lista od 13. maja primetili smo članak „Anarhistički agenti“, i u njemu sledeće:
„Ono što svet ne zna jeste da je Ema Goldman na platnom spisku policije, iako je ovaj podatak nedavno procurio. Jedno vreme, radila je za A. E. Olarovskog, agenta ruske tajne službe u San Francisku, kao agent i špijun.“
Pišemo kako bismo izrazili svoj kategorički protest protiv ove nečuvene klevete. Nikako nam ne ide u glavu zašto ste svoje stupce umrljali štampanjem jedne takve apsolutno neosnovane optužbe protiv jedne od najpožrtvovanijih i najvoljenijih predstavnica američkog radikalnog pokreta. Ema Goldman je anarhizmu ostavila najbolje godine svog života. Njen je integritet van svake sumnje. U ovoj optužbi nema ni trunke istine.
Ovo protestno pismo se dosta proširilo po socijalističkoj i liberalnoj štampi, ali od demantija urednika „Džastisa“ ni traga ni glasa.
Prijateljica Rouz Strunski, koja je u to vreme boravila u Engleskoj, preuzela je na sebe obavezu da se vidi sa tim čovekom, ali nekako se nigde nije dao naći. Ovaj zadatak je ostavila g. H.H. Hajndmanu, predsedniku britanske Socijaldemokratske partije. Zatraženo mu je da od urednika Harija Kvelča potraži dokaze za svoje optužbe. G. Hajndman je dao svoju reč, ali nikada nije ispunio obećanje.
Kao verni podanik koji poštuje britansko pravo, g. Kvelč je poznavao zakone vlastite zemlje o kleveti. Meni bi bilo lako da ga tužim za zlonamerno klevetanje. Onda bi morao ili da iznese dokaze ili da plati odštetu, a možda i ode zatvor. No, ja sam se držala svog anarhističkog stanovišta i stava da odbijam da se protiv bilo koga pozivam na zakon, ma koliko velika njegova poganija bila. Kvelč je očigledno računao na to, a ja nisam imala drugi način da ga primoram da porekne ono što je izneo. Međutim, protesti koji su organizovani u moju odbranu ipak jesu postigli nešto – ućutkali su ga, pa se nikada više nije usuđivao da mi pominje ime, bilo u novinama, bilo na mitinzima.
Ubrzo je stigla još jedna optužba na moj račun, ovog puta od strane detektiva Vilijama Dž. Bernsa. U jednom intervjuu je izjavio kako „Ema Goldman huška radnike da pomognu odbranu zločinaca Maknamara“. Ja sam onda uzvratila izjavom kako ne samo da sam nagovarala radnike da pomognu, već sam ih pozivala i da zadaju smrtni udarac „pravdi“ koju podržavaju špijuni i vlada, a koja se održava zarad i od strane policije. To što običan američki detektiv bolje poznaje Emu Goldman od londonskih sledbenika Marksa dovoljno je govorilo o potonjima.
Na leto smo se Saša i ja ponovo povukli u sklonište na Hadsonu, gde je on nastavio rad na svojoj knjizi. Srećom, ja nisam imala ništa da pišem, niti su mi više smetale štake. Mogla sam da posvetim svoje vreme Saši i postaram se da mu bude lepo. Htela sam da ga ohrabrim u poslu: sa njim sam proživela agoniju njegovih zatvorskih godina, pa je sada njegov duhovni metež ponovo odzvanjao u mom srcu.
Kraj leta je doneo i završetak njegovih „Zatvorskih memoara“. Bio je to izuzetno dirljiv dokument, izvanredna studija kriminalne psihologije. Nisam se mogla načuditi kako Saša uspeva da se podigne iz svoje golgote kao umetnik sa retkim darom za muzikalnost svojih reči.
- A sad, pravac Njujork, kod izdavača! – povikah. – Zasigurno ima mnogo njih koji će prepoznati dramatičnu privlačnost tvog dela, kao i razumevanje i saosećanje sa onima koje si ostavio za sobom.
Odjurili smo natrag u grad i počeli da obilazimo izdavače. One konzervativnije kuće odbile su čak i da pročitaju rukopis čim su saznale piščevo ime.
- Aleksandar Berkman, čovek koji je pucao na Frika! – viknu predstavnik jedne velike kompanije. – Ne, za njega nema mesta na našim policama!
- Ali u pitanju je kapitalno književno delo – navaljivala sam. – Zar vas ne zanima njegovo viđenje zatvora i zločina?
Upravo takvu knjigu i traže, kazao je, ali ne smeju da rizikuju zbog imena autora.
Pojedini izdavači su pitali da li je Aleksandar Berkman možda rad da uzme pseudonim. Mene je taj predlog uvredio, pa sam istakla kako su „Zatvorski memoari“ lična priča, plod višegodišnjeg mučenja i patnje. Može li se od takvog pisca očekivati da krije vlastiti identitet povodom nečega što predstavlja telo njegovog tela i krv njegove krvi?
Obratila sam se nekim „naprednim“ izdavačima, koji su obećali da će pročitati rukopis. Nedeljama sam nestrpljivo čekala, a kada bi me najzad pozvali da dođem, bili su oduševljeni.
- Pravo remek-delo – rekao je jedan – ali bi li g. Berkman bio voljan da izostavi deo o anarhizmu?
Drugi je insistirao da se izbace poglavlja koja se bave temom homoseksualizma u zatvoru. Treći bi predložio neke druge izmene, i to je trajalo mesecima. Ja sam se uzdala u to da će neko ko poseduje književni i ljudski sud prihvatiti rukopis. Još uvek sam verovala da u Americi možemo pronaći ono što je Dostojevski pronašao u carskoj Rusiji – izdavača koji je dovoljno hrabar da objavi prvu veliku američku studiju o „Kući mrtvih“. Uzalud.
Na kraju smo odlučili da knjigu objavimo sami. Pošto smo bili u finansijskom škripcu, obratila sam se prijatelju Gilbertu E. Rou, koji je po zanimanju advokat, a po stavovima anarhista, jednom od najplemenitijih ljudi koje sam imala sreću da poznajem.
Svih ovih godina našeg poznanstva, Gilbert i njegova supruga ostali su među mojim najvernijim prijateljima i najdarežljivijim priložnicima u našim akcijama. Još od premijernog broja „Majke Zemlje“, Rouovi su bili među prvima koji se odazivaju svakom pozivu za pomoć. Kada sam se Gilbertu požalila kako su mnogi izdavači odbili Sašin rukopis i kako imamo želju da Izdavačkom društvu Majka Zemlja dodelimo čast darivanja ove knjige američkoj javnosti, moj dobri prijatelj samo je rekao:
- U redu. Organizovaćemo jednu večernju sedeljku kod nas i pozvati par ljudi da te čuju dok čitaš delove iz rukopisa. Zatim ćemo napisati poziv za numerante.
- Da čitam Sašinu knjigu? – uspaničeno viknuh. – Nikada to ne bih mogla da uradim. Ona predstavlja i suviše bitan deo mog vlastitog života. Sigurna sam da bih doživela slom.
Gilbert se rugao ovoj pretpostavci o tremi na malom privatnom okupljanju, s obzirom na to da sam u svom javnom poslu toliko često izlazila pred hiljade ljudi.
Kada sam se pojavila sa rukopisom, gosti su već bili stigli u stan Rouovih. U glavi mi se vrtelo, dok mi je telo oblivao hladan znoj. Gilbert me je odveo u trpezariju i dao mi neko žestoko piće.
- Da ti dâ snagu tim klecavim kolenima – zadirkivao me je.
Vratili smo se u zamračenu sobu, u kojoj je ostalo upaljeno samo svetlo za mojim stolom. Počela sam da čitam. Ubrzo, okupljeni ljudi kao da su iščilili, a pojavio se Saša. Saša na stanici za Baltimor i Ohajo, Saša koga vidim u zatvorskoj uniformi, a onda vaskrsli Saša na železničkoj u Detroitu. Sva agonija, sva nada i očaj koje sam delila s njim grcali su mi u grlu dok sam čitala.
- Ne znam je li do rukopisa ili tvog čitanja – odmah primeti Gilbert – ali u pitanju je neverovatno književno delo.
Isto veče, skupljeno je petsto dolara za pokrivanje troškova izdavanja knjige. Par dana nakon toga, Gilbert me je odveo kod Linkolna Stefensa, koji je priložio još dvesta. Sada smo imali dovoljno novca da počnemo sa sređivanjem knjige, ali posavetovali su nas da se manemo ideje o objavljivanju takvog jednog dela na proleće. Povrh toga, Saša je želeo da još jednom pregleda rukopis. Stan nam se pretvorio u košnicu, a ljudi su po ceo dan dolazili i odlazili. Ni u prostorijama „Majke Zemlje“ nije bilo ništa mirnije. Dešavanja vezana za pokret stalno su nas zaokupljivala. Tek je na leto Saša uspeo da se skloni u našu kolibicu na Hadsonu ne bi li uradio konačnu redakciju svojih „Zatvorskih memoara“.
[1] Zauvek! (prim. E.G.)