Drama braće Maknamara, koja se odigravala pred sudovima Los Anđelesa, držala je čitavu zemlju u napetom iščekivanju, a onda je usledio iznenadan farsični kraj. Braća Maknamara su priznali! Neočekivano i na opšte čuđenje, priznali su krivicu za optužbe koje im se stavljaju na teret. Reakcionarna štampa je likovala; Udruženje trgovaca i proizvođača, Harison Grej Otis, Vilijam Dž. Berns i njihova špijunska družina, čiji je zadatak bio da ove ljude pošalju u smrt, sada su žestoko hvalili ovakav obrt situacije. Nisu li oni još od početka tvrdili da su braća Maknamara anarhisti i bombaši?
Sud i potkazivači imali su razloga da budu zahvalni okolnostima koje su iznedrile ovo priznanje krivice. Bio je to udarac za radništvo koji čak ni detektiv Berns nije mogao da sanja. Avaj, odgovorni za ovo priznanje nisu dolazili iz redova neprijatelja, već iz tabora samog radništva, iz kruga „dobronamernih“ prijatelja.
Ne bi bilo pošteno svu odgovornost za ovakav apsurdni kraj nečega što je počelo kao kultni događaj u istoriji industrijskog rata u SAD svaliti na samo jednu osobu. Neupoznatost Džona Dž. i Džejmsa B. Maknamare sa društvenim značajem njihovog slučaja mora podeliti krivicu za ovu nepopravljivu grešku. Da su braća Maknamara imali revolucionarni duh i intelektualnu snagu Saše i ostalih društvenih buntovnika, imali bismo ponosne i odlučne tvrdnje u prilog njihov delu i inteligentnu analizu uzroka koji su ih naterali da pribegnu nasilju. U tom slučaju, ne bi bilo ni osećaja, ni priznanja krivice. Kako god, braća Maknamara su bili obični sindikalci koji u svojoj borbi nisu videli ništa više od neslaganja između njihove organizacije i interesa čeličara.
Pa opet, ma koliko žalosna bila sputanost ove dve žrtve, snebivljivost njihove odbrane i lakovernost reformatora u redovima njihovih prijatelja snose daleko veću odgovornost. Takvi ljudi izgleda nikada ne uče na svojim greškama. Bez obzira na to koliko su često videli kako lav proždire jagnje, oni bi se i dalje nadali da će zver promeniti svoju ćud. Kada bi samo lav upoznao jagnje bolje, tvrdili su, ili makar popričao o problemu, sigurno bi naučio da ceni svog slabijeg brata, čime bi i sam omekšao. Stoga tužiocu i nije bilo teško da saborcima braće Maknamara kaže:
- A sada, gospodo, ubedite optužene da priznaju krivicu. Naterajte ih da priznaju i mi ćemo vam dati časnu reč da će im životi biti pošteđeni i da ćemo obustaviti lov na ljude, hapšenja ili proganjanja bilo koga iz radničkih redova ko je povezan sa njihovim činom. Gospodo, verujte nam. Možda ričemo kao lavovi, ali srca su nam mekana. Saosećamo sa sirotim jagnjadima u okružnom zatvoru u Los Anđelesu. Ubedite ih da priznaju i biće spaseni. Ovo je džentlmenski dogovor. A sad, evo ruke, hajde da svi budemo jagnjad.
I ovi naivčine su poverovale. Prihvatili su obećanje prepredene i lukave zveri. Izašli su van, pokrenuti velikim zadatkom koji im je sudbina donela – da pomire lava i jagnje. Međutim, ubrzo je ukus mlade jagnjetine samo otvorio apetit lava. Usledio je novi lov na ljudstvo, hapšenje za hapšenjem, masovne optužnice i zversko proganjanje žrtava uhvaćenih u mrežu.
Sada su Dž.Dž. i Dž.B. Maknamara sa svog pijadestala gurnuti u prašinu. Vukli su ih po blatu, ružili i prozivali upravo oni koji su im do skoro bacali ruže po putu. Bedni otpadnici sada su se udarali u prsa i vikali:
- Namagarčeni smo, nismo znali da su Maknamarovi krivi i da su koristili nasilje. Oni su zločinci.
Krah ovog suđenja razotkrio je jezivu lažnost radikalizma u, ali i van redova radništva, te kukavičluk mase onih koji su navodno na njegovoj strani.
Ostala je šačica bistrih umova i vernih duša, ali i suviše je to bilo malo u poređenju sa ruljom koja je bacala anateme na ove dve žrtve. Oni se nisu dali prepustiti panici koja je usledila neposredno nakon priznanja Maknamarovih. Među tom sitnom manjinom u SAD, većina anarhista stala je uz ostavljene radničke vođe, zato što su oni predstavljali žrtve sistema koji se oslanja na nasilje i koji ne dopušta nijedan drugi metod u industrijskoj borbi.
Grupa Majka Zemlja izrazila je u našem časopisu i na pozornici svoj protest protiv jeftinog opravdanja onih koji tvrde da su „na prevaru ubeđeni kako su Maknamarovi nevini“. Mi smo smatrali da su, ukoliko su takvi izgovori iskreni, sindikalci i reformatori, baš kao i politički socijalisti, obične budale koje nisu kadar da budu učitelji naroda. Istakli smo da čovek koji ostane nesvestan uzroka klasnog sukoba možda čak sam sebi nabacuje odgovornost za vlastiti život.
Svaki put kada bih držala predavanje o slučaju braće Maknamara, policija i detektivi bili su mi za petama, no ja za to nisam marila. Štaviše, pozdravila bih hapšenje. Zatvor se činio rajskim skloništem u ovom svetu kukavica i slabića. Međutim, ništa se nije desilo, pa sam nastavila sa našim poslom. Već me je čekala sledeća obaveza, štrajk u Lorensu.
Dvadeset pet hiljada tekstilaca – muškaraca, žena i dece, učestvovalo je u borbi za povećanje plata od petnaest posto. Godinama su dirinčili po pedeset šest sati nedeljno za prosečnu platu od osam dolara. Na znoju ovih ljudi fabrikanti su se nafatirali para kao pleve. Siromaštvo i beda napokon su naterali tekstilce iz Lorensa u štrajk. Borba tek što se zahuktavala kada su gazde fabrike počele da pokazuju zube. U tome su imali podršku države, pa čak i univerzitetskih vlasti. Guverner Masačusetsa, i sam fabrikant, poslao je miliciju da zaštiti vlastite, ali i interese svojih kolega industrijalaca. I rektor Harvarda, kao jedan od deoničara, bio je zainteresovan za dividende fabrika u Lorensu. Ovakvo jedinstvo države, kapitalizma i akademskih centara u Masačusetsu stvorilo je hordu policije, detektiva, vojske i siledžija sa fakulteta koja je puštena na goloruke štrajkače. Prve žrtve ovog vojnog terora bili su Ana Lapezo i Džon Ramo. Devojka je upucana prilikom jednog okršaja, dok je mladić izboden na smrt bajonetom od strane jednog vojnika. Umesto da gone počinioce ovog zločina, država i lokalne vlasti uhapsili su, između ostalih, Džozefa Etora i Artura Đovanitija, dvojicu najistaknutijih štrajkačkin vođa. Ovi su ljudi bili svesni buntovnici, a imali su podršku Industrijskih radnika sveta i drugih revolucionarnih elemenata u zemlji. Radništvo sa istoka organizovalo je naročito masovne skupove u znak podrške štrajkačima u Lorensu i ovoj dvojici. Upražnjeno mesto koje je nastalo hapšenjem Etora i Đovanitija odmah su popunili Bil Hejvud i Elizabet Garli Flin. Hejvudovo dugogodišnje iskustvo u radničkim borbama, njegova odlučnost i osećaj za meru, načinili su ga osobenom snagom u krizi u Lorensu. S druge strane, šarm i elokvencija mlade Elizabet lako su nalazili put do svačijeg srca. Njihova imena i reputacija doneli su štrajku publicitet i podršku cele zemlje.
Elizabet sam znala i divila joj se još otkad sam je pre mnogo godina čula prvi put, na jednom skupu na otvorenom. Tada joj nije moglo biti više od četrnaest godina, uz prelepo lice i stas, ali i glas koji je treperio od ozbiljnosti. Ostavila je jak utisak na mene. Kasnije sam je obično viđala u društvu oca na mojim predavanjima. Bila je fascinantna pojava, sa crnom kosom, krupnim plavim očima i divnim tenom. Često sam imala muke da skinem pogled s nje, dok sedi u prvom redu na nastupima.
Sjajna borba za slobodu govora koju je vojevala u Spokenu, uz ostale članove Industrijskih radnika sveta, i progoni koje je preturila preko glave jako su me zbližili sa Elizabet Garli Flin. A kada sam čula da se razbolela nakon porođaja, osetila sam veliko saosećanje prema ovoj mladoj buntovnici, jednoj od prvih američkih revolucionarki proleterskog porekla. Moje zanimanje za nju uticalo je na to da se još više potrudim oko skupljanja novca ne samo za borbu u Spokenu, već i da se pomogne Elizabeti lično, tokom prvih meseci njenog novopečenog materinstva.
Od njenog povratka u Njujork često smo se sretale, što po mitinzima, što na intimnijim skupovima. Elizabet nije bila anarhista, ali nije bila ni fanatik ili neprijatelj, za razliku od njenih saboraca iz Socijalradničke partije. U našim je kružocima primljena kao jedna od nas, i ja sam je volela kao prijateljicu.
Bil Hejvud je u Njujork prešao tek nedavno. Gotovo odmah smo se upoznali i jako sprijateljili. Iako ni Bil nije bio anarhista, ni on, poput Elizabet, nije patio od sektaške ograničenosti. Iskreno je priznao da se mnogo prijatnije oseća među anarhistima, a pogotovo u grupi Majka Zemlja, nego u društvu zilota iz vlastitih redova.
Bilova najupečatljivija osobina bilo je njegova prenaglašena osetljivost. Taj div, koji spolja izgleda tako čvrsto, znao je da se žacne na kakvu grubu reč i ustrese se kada vidi patnju. Jednom prilikom, kada je držao govor na komemoraciji povodom 11. novembra, ispričao mi je kakav je utisak zločin iz 1887. ostavio na njega. U to je vreme bio klinac, ali već je radio u rudniku.
- Otad su – kazao je – naši čikaški mučenici moja najveća inspiracija, a njihova hrabrost je moja zvezda vodilja.
Stan u Istočnoj 13. ulici br. 210 postao je Bilovo sklonište. Često je svoje slobodne večeri provodio kod nas. Tu je mogao da čita i odmara se do mile volje, ili da pije kafu „crnu kao noć, jaku kao revolucionarni ideal, slatku kao ljubav“.
Na vrhuncu štrajka u Lorensu, prišao mi je njujorški socijalista Sol Fildman i pozvao me da učestvujem u dve rasprave na temu teorijskih i praktičnih razlika između socijalizma i anarhizma. Sa socijalistima sam debatovala u celoj zemlji, ali nikad u svom gradu. Radovala sam se ovoj prilici, a predlog se dopao i Benu. To može da se održi jedino u Karnegi Holu, rekao je; bio je ubeđen da će ga rasprodati, pa je pohitao da ga zakupi. Međutim, vratio se tužna lica; sala je slobodna samo jedno veče. Za drugi datum je morao da se zadovolji Republičkim pozorištem.
Na pamet mi je palo da ove debate predstavljaju divnu priliku za prikupljanje novca za podršku štrajkačima u Lorensu; g. Fildman se složio. Iako nismo dogovorili ko će da sroči poziv, ja sam sebi uvrtela u glavu da to treba da učini Veliki Bil. On je, u samom jeku borbe, bio najpodesnija osoba za taj zadatak.
Fildman je želeo da predsedavajućeg obezbedi iz vlastitih redova. Nisam imala ništa protiv, jer me nije bilo briga ko će predsedavati skupom. Na dan zakazan za debate, protivnik mi je saopštio kako još uvek nema predsedavajućeg i kako su ga saborci socijalisti žestoko kritikovali zbog ovog predloga za debatu.
- U redu, telegrafom ćemo pozvati Bila Hejvuda – rekoh. – On će sa zadovoljstvom pristati da predsedava i upravo je on prava osoba za objavljivanje poziva.
Međutim, g. Fildman nije pristao. Više bi voleo da to bude makar i anarhista, reče, nego Hejvud. Ja sam insistirala kako upravo Bil treba da objavi poziv, ko god da predsedava. Uveče, kada sam došla u Karnegi Hol, Fildman je i dalje bio bez predsedavajućeg, ali svejedno nije prihvatao da to bude Bil.
- Dobro, onda ništa od debate – rekoh – ali lično ću publici reći razlog za to.
Ovakav kategorički imperativ ga je uplašio i naterao da se povinuje.
Publika je znala da Bil dolazi pravo sa lica mesta u Lorensu. Podrška štrajkačima sada je pokuljala u vidu ovacija za Bila. Njegov jednostavan poziv za pomoć junacima i junakinjama iz Lorensa dirnuo je sve i nagnao ih da ostave prilog. Za par minuta, pozornica je plivala u novcu, dok je g. Fildman jurcao na sve četiri i ubirao plodove Bilovog poziva. Skupljeno je petsto četrdeset dva dolara, što je prilično velika svota za publiku sačinjenu od radnika koji su već platili ulaz na debatu.
Zatim je počela borba bikova, ali – avaj, ispostavilo se da je naš bik jako krotka životinjka. G. Fildman je znao svoj katehizam. Deklamovao je svoju marksističku brojanicu tečno i precizno, što je bilo posledica čiste prakse, a da nije izneo nijednu originalnu ili nezavisnu misao. Roznjikavim je bojama slikao čudesna dostignuća nemačke socijaldemokratije, razglabajući o snazi njegove partije koja broji četiri miliona glasača i uživa još brojniju podršku u redovima sindikata, koji ima osam miliona članova.
- Zamislite samo šta tih dvanaest miliona socijalista može da učini – drao se u pobedničkom zanosu – da zaustavi ratove, prisvoji sredstva proizvodnje i raspodele. Ne silom, već svojom političkom snagom! Što se tiče države, ne reče li onomad Englels da će ona izumreti sama od sebe?
Bio je to veliki socijalistički govor, vešto izveden. Opet, to nije bila debata.
Istorijske podatke i aktuelne činjenice koje sam iznela kako bih dokazala izopačenje nemačkog socijalizma, izdaju većine socijalista koji su se dokopali vlasti, opšte naginjanje u njihovim redovima ka sitnim reformama – sve je to g. Fildman vešto ignorisao. Svaki put kada bi ustao da odgovori, do reči je ponavljao isto ono što je govorio u prvoj rundi.
Naša debata o političkoj i direktnoj akciji u Republičkim pozorištu bila je usijanija. Došlo je puno momaka iz Industrijskih radnika sveta, što je ovom događaju dalo na intenzitetu. Meni su štrajkači iz Lorensa poslužili kao svetao primer direktne akcije. Moj protivnik više nije bio tako samouveren i odlučan kao prilikom prethodnog deklamovanja svoje socijalističke teorije. Pogotovo su ga zbunjivala pitanja kojima ga je sa balkona zasipao jedan dečko iz Industrijskih radnika sveta: „Kakva je korist od političke akcije za masu radnika koji se stalno sele i nikada se ne zadržavaju dovoljno dugo na jednom mestu da bi mogli biti upisani u birački spisak, ili za milione maloletnih dečaka i devojčica koji nemaju pravo glasa? Nije li direktna masovna akcija njihovo jedino i najdelotvornije sredstvo za postizanje ekonomskog boljitka? Uzmimo za primer tekstilce iz Lorensa; je li trebalo da čekaju da svojim glasovima ubace socijalističke saborce u zakonodavnu vlast Masačusetsa?“
Moj se protivnik preznojavao u pokušaju da se iskobelja i izbegne nedvosmislen odgovor. Kada se napokon suočio sa ovim pitanjem, samo je rekao kako socijalisti istinski veruju u štrajkove, ali da jednom kada osvoje većinu i dođu na političku vlast više neće ni biti potrebe za takvim metodama. To je bilo previše za celu ovu brigadu. Počeli su da mu se smeju grohotom, udaraju nogama o pod i pevaju himne Industrijskih radnika sveta.
Naše aktivnosti nam nisu ostavljale mnogo slobodnog vremena za druženje ili intelektualnu razbibrigu. Povratak Pavela Orleneva i njegove nove pozorišne trupe u Ameriku bio je veliko iznenađenje i obradovao je sve nas koji smo ga upoznali prilikom prve posete. Pavel je izgledao starije; lice mu je bilo izbrazdanije, a u pogledu mu se jasnije spočitavao veltšmerc. Kako god, i dalje je bio isto ono naivno, duhovno stvorenje koje živi jedino u svetu svoje umetnosti.
Ljudi koji su mu mogli pomoći da se probije bili su novinari iz redakcija jidiških časopisa, prvenstveno Ejb Kahan i ostali jevrejski pisci. Orlenev nije hteo da me posluša i potraži ih. Nije u pitanju kivnost, kazao je, zbog negostoprimljivosti tokom drugog dela njegove turneje iz 1905. godine.
- Vidite, gđice Goldman – objasnio je – bezmalo godinu dana živim kao Ibzenov Brand. Znate koji je njegov moto: „Nema kompromisa – sve ili ništa.“ Možete li da zamislite Branda kako obija pragove kancelarija novinskih uredništava? Učinim li ono čega se Brand gnuša, uništiću svoju koncepciju tog lika.
Nedugo zatim, Orlenev je otišao iz Amerike. Nije se mogao aklimatizovati u ovoj zemlji, niti prihvatiti njen odnos prema umetnosti. Osim toga, shvatio je da je trajno pokidana veza koja ga je spajala sa Alom Nazimovom i to je isključivalo njegov dalji ostanak. Sada je između njih zjapio jaz koji se verovatno uvek javlja između jednog zbilja kreativnog umetnika i umetnika koji se mahom zanima za materijalni uspeh.
U Čikagu mi se ukazala prilika da upoznam čuvenog ruskog revolucionara Vladimira Burceva. Jako me je zanimao njegov spev o mukotrpnom zadatku koji je dobio, a u kojem je trebalo da razotkrije policijskog špijuna Azeva. Azev je nesumnjivo predstavljao nesvakidašnje veliki izuzetak u revolucionarnim analima. Nije baš da ni pre, ni posle njega nije bilo izdajica u revolucionarnim redovima. Ipak, Azev nije bio običan špijun, a čak i dan-danji psihologija ovog čoveka ostaje nerešena enigma. Godinama ne samo da je bio član Borbene organizacije Socijalrevolucionarne partije Rusije, već i neprikosnoveni vođa te terorističke organizacije. Isplanirao je i uspešno izveo brojne atentate na najviše zvaničnike carske vlade i uživao je neupitno poverenje svih svojih saradnika. Kada je Burcev optužio ultrateroristu Azeva da je agent ruske tajne službe, čak su i njegovi najprisniji prijatelji pomislili da je pomerio pameću. Sam predlog takve mogućnosti smatrao se izdajom revolucije, jer je Azev predstavljao oličenje iskonskog duha ruskog revolucionarnog pokreta. Burcev je, pak, bio neumoljiv i tvrdoglav kao konj, sa nepogrešivim predosećajem za takve stvari. Već je bio razotkrio nekoliko špijuna i ranije, a njegovi izvori informacija redovno su se ispostavljali kako potpuno pouzdani. Pa ipak, čak je i on prošao kroz dugu unutrašnju borbu pre nego što je sam sebe ubedio u krivicu ustoličenog vođe Borbene organizacije. Podaci do kojih je Burcev došao bili su nepobitni, a Azeva su optuživali da je čovek koji je u periodu od dvadeset godina uspevao da istovremeno vara i rusku tajnu službu i revolucionare. Burcev je uspeo da dokaže da je Azev dvostruki izdajnik, i obe strane su rešile da ga za tu epohalnu prevaru kazne smrću. Kako god, Azev je čak i u pet do dvanest uspeo da ih namagarči i utekne, ne ostavivši niti jedan trag za sobom.
Izuzmemo li prijateljstvo sa saborcima iz Denvera, ovaj grad je za mene oduvek predstavljao razočarenje. Tamo čak ni Benov entuzijazam nije mogao da izazove interesovanje za naš rad. Ovog puta, broj mojih prijatelja uvećan je za Lilijan Olf, Lenu i Frenka Monroa, Džona Spisa, Mej Kortni i ostale američke anarhiste, kao i za nove saborce među jevrejskim elementima. Opet, javnost se masovno klonila naših skupova. Onda se pogodilo da denverski „Post“ (Post) naruči niz članaka o rastućem društvenom nemiru. Istovremeno, nekoliko novinarki koje sam poznavala ponudile su se da mi organizuju posebno predavanje u hotelu Braun Palas. Tema je bio Rostanova „Šantekler“.
Odavno sam postala svesna da je savremena drama bogat rasadnik novih ideja. Prvo iskustvo takve vrste imala sam 1897, kada sam sa jednom grupom rudara razgovarala o dramama Džordža Bernarda Šoa. Bilo je to za vreme njihove pauze za ručak, a nalazili smo se četiristo stopa ispod zemlje. Publika se načičkala oko mene, dok su njihova garava lica povremeno osvetljavale lampe. Njihove upale oči isprva su izgledale tupo, no kako sam ja širila priču one su počele da sjaje razumevanjem za društveni značaj Šoovih dela. Moja nacifrana publika u raskošnoj balskoj dvorani hotela Braun Palas reagovala je isto kao i rudari. I oni su se prepoznali u tom dramskom ogledalu. Nekoliko fakultetskih i srednjoškolskih profesora nagovaralo me je da održim kurs iz drame. Među njima mi je za oko posebno zapala gđica Elen A. Kenan, jedna izuzetno učena glava. Ona se ponudila da drži časove dok se ja ne vratim. Tako se moje gostovanje u Denveru sa pet produžilo na četrnaest predavanja, a donelo je i pet članaka za „Post“.
U zanimljivosti mog boravka u tom gradu ubrajamo i premijeru „Šanteklera“, sa Mod Adams u glavnoj ulozi, kojoj sam prisustvovala jer su me zamolili da napišem recenziju ovog komada za novine. Gđica Adams mi se svidela u onim ozbiljnim delovima, ali stasom i glasom ona je po meni predstavljala loš izbor za ulogu Šantekler.
San Dijego u Kaliforniji je oduvek uživao priličnu slobodu govora. Anarhisti, socijalisti, članovi Industrijskih radnika sveta, ali i verske sekte imali su naviku da pod otvorenim nebom nastupaju pred velikim masama. A onda su gradski oci San Dijega usvojili jednu odluku koja je stavila tačku na ovaj stari običaj. Anarhisti i Industrijski radnici sveta otpočeli su borbu za slobodu govora, što je dovelo do toga da osamdeset četvoro muškaraca i žena završi u zatvoru. Među njima su se našli i E.E. Kirk, koji me je branio u San Francisku 1909. godine, gđa Lora Emerson, čuvena buntovnica, te Džek Vajt, jedan od najumnijih mladića iz kalifornijskog ogranka Industrijskih radnika sveta.
Kada sam sa Benom stigla u Los Anđeles u aprilu, u San Dijegu je bukvalno besneo građanski rat. Patriote poznate kao vigilanti pretvorile su ovaj grad u bojište. Tukli su, pendrečili i ubijali narod koji je još uvek verovao u svoja ustavna prava. Stotine njih iz cele Amerike pohrlilo je u San Dijego kako bi se priključili kampanji. Putovali su u zatvorenim teretnim vagonima, na odbojnicima i krovovima vozova, svakog trena izlažući svoje živote opasnosti, pa opet, snagu im je davala sveta potraga za slobodom govora, zbog koje su njjihovi saborci već punili zatvore.
Vigilanti su napali sedište Industrijskih radnika sveta, polomili inventar i uhapsili veliki broj ljudi koji su se tamo zatekli. Onda su ih odveli u Sorento, do mesta na kojem je podignut stub sa zastavom. Tamo su ih primorali da kleče, celivaju zastavu i pevaju državnu himnu. U nameri da malo ubrza akciju, jedan od vigilanata pljusnuo je jednog od njih po leđima, što je bio znak za opšte batinjanje. Nakon ove procedure, sirote ljude su potovarili u automobile i otpratili u San Onofr, na samoj granici okruga, gde su ih strpali u tor i okružili stražom koja ih je osamnaest sati držala bez hrane i vode. Sutradan ujutru, podelili su ih u grupe od petoro i naterali u špalir. Dok su oni trčali između dva reda vigilanata, mlatili su ih kako su stigli motkama i pendrecima. Onda su ponovili epizodu sa celivanjem zastave, nakon čega im je naređeno da se gube i da se nikad više ne vraćaju. U Los Anđeles su došli nakon višednevnog pešačenja, izubijani, gladni, bez dinara i u užasnom fizičkom stanju.
U ovoj borbi, u kojoj je lokalna policija stala na stranu vigilanata, stradalo je nekoliko pripadnika Industrijskih radnika sveta. Nasurovije je bilo ubistvo Džozefa Mikolaseka, koji je umro 7. maja. Bio je to jedan od mnogih buntovnika koji su nastojali da popune prazninu nastalu nakon hapšenja njihovih govornika. Čim se popeo na binu, zaskočila ga je policija. Uz poteškoće se nekako dovukao do socijalističkog sedišta, a odatle je otišao kući. Pratili su ga detektivi, koji su ga napali u rođenom domu. Jedan policajac je opalio i teško ga ranio. Mikolasek je u samoodbrani uzeo sekiru, ali telo su mu izrešetali mecima pre nego što je imao šansu da je podigne na svoje napadače.
Na svakoj turneji po Obali držala sam predavanja u San Dijegu. I ovog puta smo računali na mitinge u tom gradu, čim pozavršavamo poslove po Los Anđelesu. Vesti iz San Dijega i dolazak gomile prebijenih žrtava vigilanata nagnali su nas da tamo krenemo odmah. Pogotovo smo nakon Mikolasekovog ubistva smatrali nužnim da se priključimo tamošnjoj borbi za slobodu govora. Međutim, najpre je valjalo organizovati pomoć za uboge mladiće koji su umakli svojim mučiteljima i stigli do nas živi. Uz pomoć jedne grupe žena pokrenuli smo narodnu kuhinju u štabu Industrijskih radnika sveta. Na mojim mitinzima smo skupljali novčanu pomoć, odeću i prehrambene namirnice od vlasnika dućana koji su nas podržavali.
San Dijego se nije zadovoljavao ubistvom Mikolaseka; nisu mu čak dozvolili ni da bude sahranjen u gradu. Stoga smo njegovo telo brodom otpremili do Los Anđelesa, gde smo organizovali javne demonstracije u njegovu čast. Džozef Mikolasek je za života bio nepoznat, ali svojom smrću je postao ličnost za koju zna cela zemlja. Čak je i gradska policija bila zadivljena brojnošću i dostojanstvenošću ožalošćenih masa koje su ispratile njegove posmrtne ostatke do krematorijuma.
Neki prijatelji iz San Dijega su preuzeli obavezu organizacije mitinga, a ja sam izabrala temu koja je naizgled najbolje opisivala situaciju – Henrik Ibzenovog „Narodnog neprijatelja“.
Stižemo mi na stanicu, kad tamo – masa ljudi. Ni na kraj pameti mi nije bilo da je ovaj doček namenjen nama; računala sam da čekaju nekog državnog zvaničnika. Trebalo je da nas sačekaju prijatelji Kirkovi, ali pošto ih nigde nismo videli, Ben je predložio da odemo u Ju Es Grant Hotel. Prošli smo naopaženo i ukrcali se u hotelski autobus. S obzirom da je unutra bilo vruće i zagušljivo, izašli smo na sprat. Nismo čestito ni bili seli, kad neko povika:
- Evo je, evo Goldmanovke!
Masa je odmah prihvatila ovaj krik. Lepo doterane žene stajale su u svojim kolima i urlale:
- Želimo tu anarhističku ubicu!
Za tren oka autobus opkoli rulja, iz koje su štrčale ispružene ruke koje pokušavaju da me obore. Nesvakidašnjom smirenošću, šofer ubaci u najveću brzinu, terajući masu na sve strane.
U hotelu nismo imali problema. Nakon što smo se prijavili, odveli su nas do naših soba. Sve je izgledalo normalno. Svratili su gospodin i gospođa Kirk, pa smo na miru dogovarali poslednje detalje za naš miting. Popodne je šef osoblja došao da nas obavesti kako su vigilanti insistirali da pregledaju spisak gostiju ne bi li došli do broja naših soba; stoga je morao da nas premesti u drugi deo zgrade. Odveli su nas na poslednji sprat i dali nam ogroman apartman. Kasnije nas je posetio i g. Holms, upravnik hotela. Uveravao nas je kako smo pod krovom njegovog hotela savršeno bezbedni, ali kako ipak ne može da nas pusti da silazimo na ručak ili izlazimo iz soba. Moraće da nas drži pod ključem. Protestovala sam, govoreći kako Ju Es Grant nije zatvor. On je odgovorio kako ne može da nas zatoči protiv naše volje, ali da ćemo, dokle god smo gosti njegovog hotela, morati da se povinujemo njegovim uputstvima u pogledu naše sigurnosti.
- Vigilanti su razjareni – upozorio nas je. – Odlučni su u nameri da vam ne dopuste da govorite i da vas oboje najure iz grada.
Ubeđivao nas je da odemo sami i dobrovoljno se javio da nam isprati. Bio je ljubazan čovek i mi jesmo cenili tu njegovu ponudu, ali morali smo je odbiti.
Tek što je g. Holms otišao, primila sam telefonski poziv. Pozivalac se predstavio kao Edvard, upravnik Muzičkog konzervatorijuma, a onda je rekao kako je iz štampe upravo saznao da se vlasnik naše sale povukao. Ponudio nam je recitatorsku dvoranu svog konzervatorijuma.
- Izgleda da u San Dijegu još uvek ima hrabrih ljudi – rekoh tajanstvenom čoveku sa druge strane žice; zatim sam ga pozvala da svrati kako bismo porazgovarali o njegovom predlogu.
Ubrzo se na vratima pojavio jedan lepuškast čovek star recimo dvadeset sedam godina. Tokom našeg razgovora, skrenula sam mu pažnju da bih mu svojim nastupom mogla stvoriti nevolje. On je odgovorio kako mu to ne smeta; sebe smatra anarhistom u svetu umetnosti i veruje u slobodu govora. Ako sam ja voljna da pokušam, i on je. Odlučili smo da sačekamo razvoj događaja.
U suton je graja od automobilskih sirena i pištaljki ispunila ulicu.
- Vigilanti! – povika Ben.
Začulo se kucanje na vratima, a onda je u sobu ušao g. Holms sa još dvojicom muškaraca. Gradske vlasti me pozivaju da siđem u prizemlje, preneo je. Ben je predosetio nevolju i insistirao je da ih zamolim da posetioce pošalju gore kod nas. Meni se, pak, situacija činila bezazlenom. Predveče je, a mi smo u glavnom gradskom hotelu. Šta bi moglo da nam se desi? Pošla sam sa g. Holmsom, a krenuo je i Ben. Dole su nas uveli u neku sobu gde smo zatekli sedmoricu muškaraca koji stoje u polukrugu. Zamolili su nas da sednemo i sačekamo šefa policije, koji se ubrzo pojavio.
- Molim vas, pođite sa mnom – obrati mi se. – Gradonačelnik i ostali zvaničnici vas očekuju u susednoj prostoriji.
Ustali smo i pošli za njim, ali šef se okrenu ka Benu i reče:
- Vi ne morate, doktore. Bolje sačekajte ovde.
Ušla sam u sobu punu muškaraca. Zavese su bile delimično navučene, ali velika ulična sijalica ispred hotela je osvetljavala uzburkanu rulju ispod. Prišao mi je gradonačelnik.
- Čujete li tu svetinu? – pitao je, pokazujući na ulicu. – Ozbiljni su. Žele da vas i Rajtmana isteraju iz hotela, makar to morali da učine na silu. Ne možemo ništa da vam garantujemo. Ako pristanete da odete, pružićemo vam zaštitu i bezbedno ćemo vas izvući iz grada.
- Baš lepo s vaše strane – odgovorih – ali zašto ne rasterate masu? Zašto protiv ove rulje ne posegnete za istim onim merama kojima se služite protiv boraca za slobodu govora? Vašom naredbom je svako okupljanje u poslovnim četvrtima stavljeno van zakona. Stotine pripadnika Industrijskih radnika sveta, anarhista, socijalista i sindikalaca pendrečeno je i hapšeno, a pojedini su čak i ginuli zbog ovog prekršaja. Međutim, rulji vigilanata dozvoljavate da se skuplja u najprometnijem delu grada i koči saobraćaj. Sve što treba da učinite jeste da rasterate ove prekršioce zakona.
- Ne možemo to da učinimo – reče naglo. – Ovi ljudi su besni, a vaše prisustvo samo pogoršava situaciju.
- I redu, dozvolite mi onda da se obratim okupljenoj masi – predložih. – Mogu to da učinim sa ovog prozora. I ranije sam se sretala sa podivljalim ljudima, pa mi je uvek polazilo za rukom da ih pripitomim.
Gradonačelnik je odbio.
- Nikada nisam prihvatala zaštitu policije – rekoh tada. – Ni sada nemam nameru da to uradim. Optužujem sve vas koji ste ovde da šurujete sa vigilantima.
Onda su zvaničnici izjavili kako im ne preostaje ništa nego da se povuku i da ću, desili se nešto, jedino sebe moći da krivim.
Kada smo završili razgovor, otišla sam da pokupim Bena. Prostorija u kojoj sam ga ostavila bila je zaključana. Uspaničila sam se i počela da udaram po vratima. Nije bilo odgovora. Buka koju sam napravila dovela je jednog hotelskog radnika. On je otključao vrata, ali unutra nije bilo nikog. Otrčala sam u onu drugu prostoriju i tamo srela šefa, koji je upravo izlazio.
- Gde je Rajtman? – pitala sam. – Šta ste učinili sa njim? Ako mu zafali makar dlaka s glave, platićete za to, taman morala lično da to izvedem.
- Otkud ja znam? – odgovori on otresito.
Gospodin Holms nije bio u svojoj kancelariji, a niko nije znao da mi kaže šta se desilo sa Benom Rajtmanom. Sva zabrinuta, vratila sam se u svoju sobu. Ben se nije pojavljivao. Ja sam u očaju špartala gore-dole, ne znajući šta da činim, niti kome da se obratim za pomoć. Nije bilo nijedne osobe u gradu koju bih mogla da pozovem, a da je ne izlažem opasnosti, ponajmanje od svih g. Kirka; on je već bio optužen za učešće u borbi za slobodu govora. Bilo je hrabro s njihove strane što su nas posetili; to će im svakako otežati položaj. Činjenica da se Kirkovi nisu vratili kao što su obećali bila je dokaz da su negde zadržani.
Bila sam bespomoćna. Vreme se vuklo, a oko ponoći sam zadremala, mrtva umorna. Sanjala sam Bena, vezanih ruku i zapušenih usta, kako seže ka meni. Ja sam se upirala da ga dodirnem, a onda sam se probudila uz vrisak, oblivena znojem. Čuli su se glasovi i glasno kucanje na vratima. Čim sam otvorila, unutra su ušli hotelski detektiv i još jedan čovek. Rajtman je na sigurnom, kazali su. Ja sam ih gledala sva pospana, jedva uspevši da razaznam o čemu govore. Bena su izveli vigilanti, objasnili su, ali nisu ga povredili. Samo su ga strpali u voz za Los Anđeles. Iako nisam verovala detektivu, ovaj drugi čovek mi je delovao iskreno. Ponavljao je kako su mu čvrsto obećali da je Rajtman dobro.
Ušao je g. Holms. Potkrepio je tvrdnje ovog čoveka i počeo da me preklinje da odem. Nema više svrhe da se zadržavam u gradu, navaljivao je. Neću uspeti da održim predavanje, a samo otežavam njegovu situaciju. Nadao se da neću zloupotrebljavati to što sam žena. Ostanem li, vigilanti će me u svakom slučaju proterati iz grada.
Holms je delovao istinski zabrinuto. Znala sam da nema šanse da održim miting. Sada kada je Ben na sigurnom, nema smisla da više maltretiram g. Holmsa. Pristala sam da odem, računajući da ću stići za Aul (Owl), voz koji kreće za Los Anđeles u 2.45 iza ponoći. Pozvala sam taksi, koji me je odvezao do stanice. Grad je spavao, a ulice su bile puste.
Kupila sam kartu i pošla ka spavaćim kolima, kada sam čula zvuk iz automobila koji se približava – jezivi zvuk koji sam prvi put čula na stanici, a potom u hotelu. Naravno, vigilanti.
- Žuri! Žuri! – neko povika. – Brzo uskači!
Pre nego što sam stigla da pustim još jedan korak, neko me podiže, uvuče u voz i bukvalno baci u kupe. Zavese su bile navučene do kraja, a mene su zaključali unutra. Stigli su i vigilanti, koji su jurili gore-dole po stanici, vičući i pokušavajući da uđu u voz. Osoblje je bilo na oprezu, pa su odbili da ih puste. Nastala je divljačka graja i psovanje – gnusni i užasni trenuci koji su potrajali sve dok voz napokon nije krenuo.
Zaustavljali smo se na skoro svakoj stanici. Svaki put bih željno navirila van, nadajući se da Ben možda negde čeka da mi se pridruži. Međutim, od njega ni traga ni glasa. Kada sam stigla u svoj stan u Los Anđelesu, njega tamo nije bilo. Ljudi iz Ju Es Granta su me slagali kako bi me udaljili iz grada!
- Mrtav je! Mrtav je! – plakala sam od bola. – Ubili su mog voljenog!
Uzalud sam se upirala da odagnam ovu strašnu pomisao. Pozvala sam „Herald“ iz Los Anđelesa i „Buletin“ iz San Franciska kako bih im javila za Benov nestanak. Oba ova lista bila su složna u osudi vigilantske vladavine terora. Pokretački duh „Buletina“ bio je g. Fremont Older, možda jedina osoba iz kapitalističke štampe koja je dovoljno hrabra da brani radništvo. Vodio je lavovsku borbu na strani braće Maknamara. Prosvećenost i humanost g. Oldera donela je na zapadnu obalu novi stav prema društvenim prestupima. Još od borbe u San Dijegu neustrašivo je napadao vigilante. I g. Older i urednik „Heralda“ obećali su da će dati sve od sebe da pronađu Bena.
U deset su mi javili da imam telefonski poziv iz drugog grada. Neki nepoznati glas me je obavestio da se dr Rajtman upravo ukrcava na voz za Los Anđeles, te da stiže predveče.
- Prijatelji bi trebalo da dođu sa nosilima na stanicu.
- Je li on živ? – vikala sam u slušalicu. – Govorite li istinu? Je li živ?
Slušala sam bez daha, ali odgovora niotkuda.
Sati su se vukli kao da dan nikada neće proći. Čekanje na stanici je bilo još i mučnije. Napokon, eto voza. Ben je ležao u jednom stražnjem kupeu, sav šćućuren. Nosio je plavi kombinezon, a lice mu je bilo mrtvački bledo, dok mu se u očima videla prestravljenost. Ostao je bez šešira, a kosa mu je bila ulepljena od katrana. Čim me je video, povika:
- O, mami, najzad sam kod tebe! Vodi me, vodi me kući!
Novinari su ga opkolili i zasuli pitanjima, ali on je bio i suviše iscrpljen da bi govorio. Zamolila sam ih da ga ostave na miru i da kasnije navrate u moj stan.
Dok sam mu pomagala da se svuče, sa zaprepašćenjem sam primetila da mu je celo telo u modricama koje su bile umrljane katranom. U meso su mu bila utisnuta slova IWW. Ben nije mogao da govori, samo je pogledom pokušavao da prenese ono kroz šta je prošao. Nakon što je uzeo da nešto pregrize i odspavao par sati, malo je povratio svoju snagu. U prisustvu nekoliko prijatelja i novinara, ispričao nam je šta mu se dogodilo.
- Kada je Ema sa upravnikom hotela izašla iz kancelarije i otišla u drugu prostoriju – pripovedao je Ben – ja sam ostao sâm sa sedmoricom njih. Kako su se vrata zatvorila, tako su oni isukali svoje revolvere. „Zucneš li ili makar mrdneš, ubićemo te“, zapretili su mi. Onda su se načičkali oko mene. Jedan me je ščepao za desnu ruku, drugi za levu; treći je uhvatio prednji deo mog kaputa, četvrti zadnji, pa su me tako izneli u hodnik, a onda smo liftom sišli u prizemlje hotela, odakle smo izašli na ulicu, prošavši pored jednog policajca u uniformi, da bi me onda ubacili u automobil. Kada me je rulja spazila, počelo je zavijanje. Auto je vozio polako duž glavne ulice, da bi mu se onda pridružio još jedan, u kojem je sedelo nekoliko ljudi nalik na biznismene. Bilo je oko pola jedanaest uveče. Vožnja od dvadeset milja bila je živi užas. Čim smo izašli iz grada, počeli su da me šutiraju i biju. Onda su me na smenu vukli za kosu i zabadali mi prste u oči i nos. „Prosuli bismo ti creva“, rekli su, „ali šefu policije smo dali reč da te nećemo ubiti. Mi smo ti odgovoran svet, vlasnici imovine, i policija je na našoj strani.“ Kada smo stigli do granice okruga, auto se zaustavio na nekoj čistini. Ljudi su se poređali u krug i naredili mi da se skinem. Poderali su mi odeću. Tukli su me sve dok me nisu oborili, a kada sam se tako go ispružio na tlo, šutirali su me i udarali dok nisam gotovo izgubio svest. Užarenom cigarom utisnuli su mi slova IWW na zadnjicu; zatim su mi na glavu sručili kantu katrana, a onda su me, u nedostatku perja, uvaljali u komoniku. Jedan je pokušao da mi ugura motku u analni otvor. Drugi mi je zavrtao testise. Primorali su me da ljubim zastavu i pevam „Barjak iskićen zvezdama“. Kada im je ovo igranje dojadilo, vratili su mi donji veš, u strahu da slučajno ne naiđemo na neku ženu. Takođe su mi vratili prsluk, da bih imao gde da stavim novac, voznu kartu i sat. Ostatak moje odeće su zadržali. Naredili su mi da održim govor, a onda me ubacili u špalir. Vigilanti su se postrojili u dva reda, a dok sam ja trčao između njih, svako mi je zadao po udarac ili me šutnuo. Onda su me pustili.
Iako je to bio samo jedan u moru takvih primera nakon što je otpočeta borba u San Dijegu, Benov slučaj nam je pomogao da veću pažnju posvetimo ovom pozorištu divljaštva. Jedan broj radničkih i radikalnih novinara pohitao je u grad da iz prve ruke prikupi materijal. Kalifornijski guverner je postavio pukovnika H. Vajnstoka za specijalnog komesara koji treba da ispita slučaj. Uzdržan i oprezan koliko i njegov naknadni izveštaj, on je ipak potvrdio svaku optužbu žrtava vigilantskog režima. To je razbesnelo čak i one konzervativne elemente u zemlji.
U Los Anđelesu je plima saosećanja bila itekako nadošla, pa smo uspevali da skupimo nesvakidašnje brojnu publiku. Na veče protestnog okupljanja, publici smo morali da se obraćamo u dve sale. Mogli smo napuniti bar još toliko da su nam stajale na raspolaganju i da smo imali dovoljan broj govornika koji bi se smucali sa jedne bine na drugu.
San Francisko, koji je godinama važio za plodonosno područje, ovog puta je iznedrio neopisivu gomilu ljudi u publici. Naši saborci bili su pošteđeni truda i troškova reklamiranja – vigilanti su to učinili umesto nas. Njihovo ponašanje je podstaklo vlasti San Franciska da nam prirede topao doček. Gradonačelnik, šef policije i horde detektiva došli su da nas sačekaju na stanici, ali se nisu mešali. Naše sale, inače veće od onih u Los Anđelesu, ipak su se ispostavile kao pretesne da prime mase koje su dolazile na predavanja, dok je pomama za našom literaturom zbunila čak i Bena, koji je retko kad bio zadovoljan prodajom.
Vrhunac je bio na našem skupu u Trejd Kansil Holu. Prijatelj Anton Johansen, čuveni radnički borac, uzeo je ulogu predsedavajućeg. Pozivao je na bojkot predstojećeg sajma u San Dijegu, „dok im se žitelji ne izleče od besnila“. Ben je ponovo izneo pojedinosti vigilantskog napada na njega. Ja sam ukratko ispripovedala svoje iskustvo, a onda održala izdajničko predavanje „Narodni neprijatelj“.
Do odlaska u Portland, pošlo nam je za rukom da skupimo dovoljnu svotu novca za borbu za slobodu govora u San Dijegu, pošaljemo novac za Etor-Đovanitijevu odbranu, a i da na izvesno vreme poštedimo „Majku Zemlju“ materijalnih briga.
Ludilo u San Dijegu mahom je bilo zasluga dva časopisa. Oni su prvi pozvali na „opasnosti od anarhista i Industrijskih radnika sveta!“ Stanovnici su živeli u stalnom strahu od dinamita i bombi, za koje se govorilo da se baržama krijumčare u grad kako bi ga digli u vazduh. Zli duh vigilantskih aktivnosti bio je izvesni novinar jednog od ovih listova. Njegova slava i reputacija mora da su izazvali zavist u srcima drugih kapitalističkih listova. Jedan časopis iz Sijetla bacio se na posao oponašanja svojih kolega iz San Dijega. Znatno pre našeg dolaska, on je otpočeo kampanju u kojoj je pozivao sve dobre američke patriote da zaštite zastavu i spasu Sijetl od anarhije. Neki senilni veterani Španskog rata odjednom su otkrili svoju izgubljenu muškost i ponudili se da obave svoju dužnost. „Pet stotina hrabrih vojnika sačekaće Emu Goldman na stanici“, javljao je list, „i oterati je.“
Ova priča, bila istinita ili izmišljena, svakoga je uznemirila. Prijatelji iz Portlanda su nas preklinjali da ne produžavamo do Sijetla, dok su se prijatelji iz Sijetla, zabrinuti za našu bezbednost, ponudili da otkažu mitinge. Međutim, ja sam insistirala da nastavimo po našem programu.
Po dolasku u Sijetl, saznali smo da je gradonačelnik Koteril zakleti jednoporeždžija. On je izjavio kako nema nameru da sputava slobodu govora, te da će poslati policiju da obezbeđuje naše mitinge. Neustrašivi teturavi veterani očigledno su ustukli u poslednjem trenutku; nisu se pojavili da nam prirede obećani doček, ali policija je svejedno bila pri ruci. Napunili su salu i rasporedili se po krovovima. Čak su pretresali ljude koji bi došli na moja predavanja u potrazi za oružjem. Grozni članci iz „Tajmsa“ i odred plavaca je naravno itekako zaplašio gomilu ljudi. Morala sam da zamolim gradonačelnika da bude malo manje uviđavan po pitanju naše bezbednosti i povuče čuvare. Kada je to i učinio, publika je ponovo smogla snagu i počela da pohađa skupove.
U nedelju, na dan mog prvog predavanja, u hotelu me je čekalo zapečaćeno pismo. Anonimni pošiljalac me je upozorio da mi se sprema atentat: upucaće me na ulazu u salu, uveravao me je. Iz nekog razloga, nikako nisam mogla da poverujem u ovu priču. Ipak, u želji da svoje prijatelje poštedim sekiracije, ništa nisam pominjala svom prijatelju Kasijusu V. Kuku, koji je došao da me isprati do sale. Rekla sam mu da ću radije poći sama.
Nikada nisam bila pribranija nego tom prilikom, dok sam lagano hodala od hotela do mesta održavanja našeg skupa. Kada sam se našla na pola bloka udaljenosti od njega, instinktivno sam lice pokrila glomaznom torbom koju sam inače redovno nosila. Lagano sam ušla u salu i popela se na binu, i dalje štiteći lice ovom torbetinom. Sve vreme trajanja predavanja, u glavi mi se motala misao: „Kada bih samo mogla da zaštitim lice!“ Uveče sam ponovila isti ovaj performans, držeći torbu preko lica celim putem do sale. Mitinzi su prošli dobro, bez traga od zaverenika.
Danima posle toga pokušavala sam da nađem neko uverljivo objašnjenje za ovo moje izmotavanje sa torbom. Zašto bi mi do lica bila stalo više nego do prsiju ili do bilo kog drugog dela tela? Niko sigurno neće misliti na lice u takvim okolnostima! A ja sam se, suočena sa mogućnošću smrti, plašila da mi ne unakaze lice! Bilo je šokantno otkriti da u sebi čuvam tako tipičnu žensku sujetu.
Dokumentarac o Industrijskim radnicima sveta:
https://www.youtube.com/watch?v=F4DCbOXOimY