Prva predavačka turneja (Ročester, Bufalo, Klivlend)
Zamolila sam Mosta da ne javlja vreme mog dolaska Nemačkom savezu iz Ročestera, pred kojim je trebalo da nastupim. Htela sam da se najpre vidim sa svojom voljenom sestrom Helenom. Obavestila sam je da dolazim, ali ne i zašto. Sačekala me je na stanici, gde smo se pripile jedna uz drugu kao da se nismo videle decenijama.
Objasnila sam Heleni svoju misiju u Ročesteru. Zurila je u mene otvorenih usta. Kako sam mogla da se prihvatim takvog zadatka, da izađem pred publiku? Nije me bilo svega šest meseci, šta sam mogla da naučim za tako kratko vreme? Odakle mi hrabrost? I to ni manje ni više nego u Ročesteru, od svih gradova! Roditelji nikada neće moći da se oporave od tog šoka.
Nikada se pre nisam ljutila na Helenu; nije bilo razloga za to. Štaviše, uvek sam ja bila ta koja je kušala njeno strpljenje i dovodila je do tačke pucanja. No, pominjanje roditelja me je razgnevilo. U misli mi se vratio Popelan, Helenina neuspešna ljubavna veza sa Sašom i ostale gnusne slike. Planula sam, gorko optužujući naše, pogotovo oca, čija je grubost bila noćna mora mog detinjstva i čija me je tiranija progonila čak i nakon braka. Prebacila sam Heleni što je dopustila da joj roditelji ukradu mladost.
- Gotovo da su i meni to uradili! – povikah.
Sa njima sam završila priču onog dana kada su se pridružili ročesterskim bigotima i odbacili me. Moj život je sada samo moj, a put koji sam izabrala za mene je dragoceniji čak i od života! Ništa me ne može otrgnuti od njega, a ponajmanje briga za roditelje.
Bol na licu moje voljene me zauzda. Uzela sam je u naručje, tešeći je kako nema razloga za brigu i kako naša porodica ne mora ni da zna za moje planove. Nastup je trebalo da bude samo za Nemački savez; niko neće ni čuti za njega. Osim toga, Jevreje iz Sent Džozefove ne zanimaju napredni Nemci, zapravo ništa drugo van njihovih dosadnih, sitnih života. Helena se razvedri. Kazala je da ću se proslaviti budem li za govornicom tako ubedljiva kao što sam u iznošenju ovih argumenata pred njom.
Kada sam se sutradan uveče našla oči u oči s publikom, um mi se ispaznio. Nisam se mogla setiti niti jedne reči iz beleški. Na tren sam zatvorila oči; onda se desilo nešto neobično. U sekundi sam videla svaku nezgodu tokom mog trogodišnjeg boravka u Ročesteru: Garsonovu fabriku, tamošnje rintanje i ponižavanje, propali brak, čikaški zločin. U ušima su mi odzvanjale poslednje reči Augusta Spisa:
- Naša će ćutnja nadjačati glasove koje danas gušite!
Počela sam govor. Reči koje nikada ranije nisam čula da izgovaram pljuštale su sve brže i brže. Hrupile su strasnom jačinom; slikale su junake na vešalima, njihovu vatrenu viziju idealnog života, punog udobnosti i lepote: muškarce i žene ozarene u slobodi, a decu preobraženu radošću i svakom vrstom ljubavi. Publika se izgubila, sama sala je nestala – bila sam svesna jedino svojih reči i svoje ekstatične poeme.
Stala sam. Nada mnom se prolomi buran aplauz, uz žamor glasova i ljude koji mi govore nešto nerazumljivo. U to sam čula nekog sasvim blizu mene:
- Bio je to nadahnut govor, ali šta je sa osmočasovnim radnim danom? Nisi ga ni spomenula.
Stropoštala sam se sa svojih veličanstvenih visina, bila sam slomljena. Rekla sam predsedavajućem da sam i suviše umorna da odgovaram na pitanja i otišla kući, iznurena i fizički i psihički. Tiho sam ušla u Helenin stan i bacila se na krevet ne skinuvšu odeću.
Ogorčenost na Mosta što mi je nametnuo turneju, ljutnja prema sebi što sam tako lako pala pod njegov uticaj, ubeđenost da sam izneverila publiku – sve je to kipelo u meni, uz jedno novo otkriće. Mogla sam rečima upravljati ljudima! Neobičnim i čarobnim rečima koje su navirale iz mene, iz nekih neznanih dubina. Plakala sam, radosna zbog ove spoznaje.
Otišla sam u Bufalo, rešena da još jednom pokušam. U iščekivanju mitinga, osetila sam istu nervnu napetost, no kada sam izašla pred publiku, nije bilo vizije koja bi mi raspalila maštu. Uz beskonačna ponavljanja, održala sam govor o traćenju energije i vremena na borbu za osmočasovni radni dan, rugajući se naivnosti radnika koji se bore za te tričarije. Na kraju govora, koji za mene kao da je trajao satima, pohvalili su moje jasno i logično izlaganje. Na par postavljenih pitanja odgovorila sam ubeđenošću koja se nije mogla poreći. No, na putu do kuće nakon mitinga, srce mi je bilo teško kao kamen. Nisu mi se javile nikakve uzvišene poruke: kako čovek može da očekuje da dopre do tuđih srca ako sâm ostaje hladan? Odlučila sam da sutra ujutru Mostu pošaljem telegram i zamolim ga da me poštedi obaveze gostovanja u Klivlendu. Ne mogu da izdržim još jedno ponavljanje onih besmislica.
Nakon prospavane noći, ova odluka mi je izgledala detinjasto i slabo. Kako mogu da odustanem tako lako? Bi li Most postupio tako? Ili Saša? Dakle, idem dalje. Sela sam na voz za Klivlend.
Skup je bio masovan i živ. Bila je subota uveče, pa su radnici došli sa ženama i decom. Svi su pili. Okružila me je grupa ljudi, koji su mi nudili osveženje i postavljali pitanja. Otkud ja u pokretu? Jesam li Nemica? Čime se bavim u životu? Sitničava radoznalost ljudi koje navodno zanimaju najnaprednije ideje podsetila me je na ročesterski pakao na dan mog dolaska u Ameriku. To me je silno razgnevilo.
Suština mog govora ostala je ista kao u Bufalu, ali forma je bila drugačija. Bila je to sarkastična optužba, ali ne na račun sistema ili kapitalista, već na račun samih radnika i njihove spremnosti da se odreknu velike budućnosti zarad par sitnih pobeda. Činilo mi se da publika uživa što se prema njoj neko odnosi tako otvoreno. Nekad bi grmeli, a nekad jako aplaudirali. To nije bio miting, već cirkus, a ja sam bila klovn!
Jedan čovek iz prvog reda, koji mi je zapao za oko zbog sede kose i mršavog, ispijenog lica, javio se za reč. Kazao je kako razume što me nerviraju tako sitni zahtevi kao što su par sati rada manje dnevno ili par dolara više nedeljno. Legitimno je da mladi ljudi uzimaju vreme olako. No, šta da rade ljudi njegovih godina? Oni teško da će dočekati konačni krah kapitalističkog sistema. Treba li onda da se odreknu dva sata kraćeg boravka na omraženom radnom mestu? To je jedina stvar čijem se ostvarenju mogu nadati za života. Treba li onda da sebi uskrate čak i to malo postignuće? Treba li da zauvek ostanu bez makar malo vremena za čitanje ili boravak na otvorenom? Zašto ne bismo bili fer prema ljudima koji vuku bukagije?
Iskrenost u nastupu ovog čoveka i njegova jasna analiza principa koji čine borbu za osmočasovno vreme učinila je da bolje razumem neodrživost Mostove pozicije. Shvatila sam da činim zločin protiv sebe i radnika time što glumim papagaja koji ponavlja Mostove ideje. Uvidela sam zašto mi ne polazi za rukom da doprem do svoje publike. Našla sam utočište u jeftinim šalama i žustrim napadima na radnike kako bih prikrila sopstveni nedostatak ubeđenja. Moje prvo iskustvo sa javnim nastupima nije donelo rezultate kojima se nadao Most, ali mi jeste očitalo važnu bukvicu. Malo me je odučilo od detinjaste vere u nepogrešivost mog učitelja i utisnulo mi potrebu za nezavisnim mišljenjem.
Doček u Njujorku i utisci sa prve turneje
U Njujorku su mi prijatelji priredili veliki doček: stan nam je bio besprekorno čist i pun cveća. Bili su radi da čuju utiske sa turneje, ali i zabrinuti kako će Most primiti moj novi stav.
Sutradan uveče sam izašla sa Mostom, ponovo do Teras Gardena. Podmladio se tokom ove moje dvonedeljne turneje; njegova razbarušena brada bila je uredno štucovana, a nosio je elegantno novo sivo odelo, sa sve zadenutim crvenim karanfilom. Pridružio mi se u veselom raspoloženju, poklonivši mi ogroman buket ljubičica. Dve nedelje mog odsustva bile su neizdrživo mnogo, rekao je, a sebi je prebacivao što me je pustio u trenutku kada tek što smo se zbližili. Sada me, pak, nikada više neće pustiti da odem – u svakom slučaju, ne sama.
U par navrata sam pokušala da mu prenesem utiske sa putovanja, dirnuta u živac što me uopšte i ne pita za to. Poslao me je protiv moje volje, toliko je žudeo da od mene načini velikog govornika; zar ga ne zanima da li sam se ispostavila doraslim učenikom?
„Ma da, naravno“, odgovorio je. Međutim, već je primio izveštaje da sam u Ročesteru bila rečita, da sam u Bufalu svojim nastupom ućutkala sve protivnike, a u Klivlendu upropastila tupadžije svojim zajedljivim sarkazmom.
- A moji lični utisci? – upitah ga. – Zar te ne zanima da čuješ njih?
- Da, ali neki drugi put.
Sada je samo želeo da bude kraj svoje Blondkopf, svog devojčurka-žene.
Planula sam, izjavivši kako neću dozvoliti da me uzima samo kao žensko. Izlanula sam se kako nikad više neću nikoga slepo pratiti, kako sam napravila budalu od sebe, te kako mi je petominutni govor starog radnika bio uverljiviji od svih Mostovih zvučnih fraza. Govorila sam bez prekida, dok je moj slušalac ćutao kao zaliven. Kada sam završila, pozvao je konobara i platio račun. Izašli smo van – on, pa ja.
Na ulici je podivljao, uz salve psovki. Odgajio je guju, bezdušnu namigušu koja se sa njim poigrava kao mačka s mišem. Poslao me je da zagovaram njegove ideje, a ja sam ga izneverila. Ista sam kao i svi drugi, no on to neće trpeti. Radije će me odmah odstraniti iz svog srca, nego me imati za ravnodušnog prijatelja.
- Ko nije uz mene, protiv mene je! – drao se na sav glas. – Tako i nikako drugačije!
Obuzela me je velika tuga, kao da sam upravo doživela nenadoknadiv gubitak.
Vrativši se u stan, srušila sam se. Moji prijatelji su bili zabrinuti i činili su sve da me uteše. Ispričala sam im priču od početka do kraja, pomenuvši čak i ljubičice koje sam nesvesno donela kući. Saša pobesne.
- Ljubičice usred zime, dok hiljade nemaju posao i hleb! – povika.
Oduvek je govorio da je Most raspikuća i da živi na račun pokreta. A i kakav sam ja to uopšte revolucionar kada prihvatam Mostovu naklonost? Zar ne znam da njega žene zanimaju jedino fizički? Većina Nemaca je takva. Moraću da jednom za svagda izaberem između Mosta i njega. Most više nije revolucionar; pogazio je Cilj.
Ljutito je izjurio iz kuće, ostavljajući me u šoku i bolu, dok mi je novooktriveni svet u ruševinama ležao pred nogama. Jedna nežna ruka uzela me je za ruku, tiho me uvela u sobu i tamo ostavila. Bio je to Feđa.
Džozef Barondes i štrajk časovničara/ „Ako ne mogu da igram, to nije moja revolucija”
Ubrzo je stigao novi poziv, ovaj put od radnika u štrajku. Rado sam se odazvala. Uputio ga je Džozef Barondes, koga sam upoznala ranije; pripadao je grupi jevrejskih socijalista i anarhista koji su organizovali časovničare i druge jevrejske sindikate. Ova skupina je imala i informisanije ljude i veštije govornike od Barondesa, no on se izdvajao svojom naglašenom jednostavnošću. Taj zgodni, vižljasti dugajlija nije se razbacivao šupljim zvučnim frazama. Nije razmišljao kao neki učenjak, već je pre bio praktičnog kova. Bio je to čovek čija je pomoć potrebna radnicima u svakodnevnoj borbi. Barondes je sada stajao na čelu sindikata i predvodio štrajk časovničara.
Svako sa Ist Sajda ko ume da kaže par reči u javnosti bio je uvučen u borbu. Gotovo bez izuzetka, bili su to muškarci, izuzev Eni Neter, devojke koja se već bila afirmisala svojim neumornim radom u redovima anarhista i radnika. Bila je jedna od najinteligentijih i najmarljivijih učesnica raznih štrajkova, uključujući i štrajk Radničkih vitezova, organizacije koja je godinama slovila za središte intenzivne kampanje iz osamdesetih. Svoj vrhunac ova grupa je dosegla u borbi za osmočasovni radni dan, koju su predvodili Parsons, Spis, Filden i ostale čikaške žrtve. Sunovrat je počeo kada je Terens V. Pauderli, Veliki majstor lože Radnički vitezovi, udružio snage sa protivnicima svojih saboraca, koje su polako terali u propast. Znalo se da je Pauderli, uz naknadu od trideset srebrnjaka, pomogao da se povuku konci kojima su zadavljeni ljudi iz Čikaga. Borbeni radnici su se povukli iz Radničkih vitezova, koji su postali obično smetlište za beskrupulozne lovce na posao.
Eni Neter je među prvima napustila redove ove jevrejske organizacije. Sada je članica Pionira slobode, kojima pripada veći deo njujorških jevrejskih anarhista. Kao neumornna radnica, neštedimice je davala i sebe i svoje skromne prihode. U svom angažmanu je uživala podršku svoga oca, koji je prešao put od ortodoksnog vernika do ateiste i socijaliste. Posedovao je nesvakidašnji kvalitet, bio je veliki učenjak, mio i human čovek, ljubitelj života i mladosti. Dom Neterovih, iza male bakalnice, postao je oaza za radikale, intelektualni centar. Gđa Neter je držala kuću otvorenom; samovara i pregršt slatkiša nikada nije nedostajalo na stolu. Mi, mladi buntovnici, bili smo zahvalne, ako ne i isplative mušterije prodavnice Neterovih.
Nikada nisam znala šta je pravi dom. Kod Neterovih me je grejalo sunce divnog razumevanja između roditelja i dece. Tamošnja okupljanja bila su jako zanimljiva, a večeri smo provodili u raspravama, koje je svojim zabavnim pošalicama ulepšavao naš ljubazni domaćin. Među čestim posetiocima našli su se i neki izuzetno daroviti mladići čija su imena bila dobro poznata u njujorškom getu; između ostalih, Dejvid Edelstad, fina idealistička duša, vesnik nemira čije su buntovne pesme voleli svi radikali koji govore jidiš. Bio je tu i Bovšover, koji je pisao pod pseudonimom Bazil Dal, razdražljivi i impulsivni mladić nesvakidašnjeg poetskog dara. Mlađani Majkl Kon, M. Kac, Girždanski, Luis i drugi talentovani i sposobni mladići okupljali bi se kod Neterovih, čineći od ovih večeri prave intelektualne gozbe. Džozef Barondes bi često svraćao, a upravo sam od njega dobila poziv da pomognem u organizaciji štrajka.
Bacila sam se na ovaj posao svim žarom svoga bića i toliko se uživela u njega da sam sve drugo ostavila po strani. Moj zadatak je bio da privolim devojke iz struke da se priključe štrajku. U tu svrhu, organizovani su mitinzi, koncerti, druženja i plesne večeri. Na ovim dešavanjima nije bilo teško uveriti devojke u neophodnost solidarnosti sa njihovom braćom u štrajku. Morala sam često da nastupam, ali sam sve manje paničila na pozornici. Moja vera u ispravnost štrajka pomogla mi je da dramatizujem svoje govore i budem uverljiva. Za par nedelja, moj rad je u redove štrajkača doveo pregršt devojaka.
Ponovo sam oživela. Na plesnim večerima sam bila jedna od najneumornijih i najveselijih. Jedne večeri, neki mladi Sašin rođak odveo me je u stranu. Uz ozbiljan izraz lica, kao da treba da mi saopšti da je neki blizak saborac upravo umro, šapnuo mi je kako jednom agitatoru ne priliči da pleše. Bar ne tako razuzdano, u svakom slučaju. To nije na nivou nekoga ko je na putu da postane ime u anarhističkom pokretu. Moja lakomislenost će samo naškoditi Cilju.
Ovaj drski prigovor me je potpuno izbacio iz takta. Poručila sam mu da gleda svoja posla i da sam umorna od toga da mi taj Cilj stalno natrljavaju na nos. Smatrala sam da Cilj, koji predstavlja jedan divan ideal, anarhizam, oslobođenje i slobodu od svih konvencija i predrasuda, ne treba da podrazumeva odricanje od života i uživanja. Bila sam uporna u tvrdnji da naš Cilj ne može očekivati od mene da postanem kaluđerica, niti da se pokret pretvori u manastir. Ispostavi li se da je tako, ne želim ga. „Želim slobodu, pravo na samoizražavanje, opšte pravo na lepotu i sreću.“ Za mene je to anarhizam, i živeću ga u inat celom svetu – zatvorima, progonima, svemu. Da, živeću svoj divni ideal pa makar me osuđivali moji najbliži prijatelji.
Strasno sam se zanela, a glas mi je odjekivao. Zatekla sam se usred gomile ljudi. Prolomio se aplauz, pomešan sa pokličima protesta da nisam u pravu i da čoveku Cilj mora biti na prvom mestu. Svi ruski revolucionari ponašali su se tako, nikada nisu imali izgrađenu svest o sebi. U pitanju je uskogruda sebičnost ako čovek želi da uživa u bilo čemu što ga odvlači od pokreta. U tom opštem metežu, Sašin glas čuo se najjače.
Okrenula sam se u njegovom pravcu. Stajao je kraj Ane Minkin. Primetila sam da se sve više zanimaju jedno za drugo i mnogo pre naše poslednje svađe. Saša se onda iselio iz našeg stana, u koji je Ana gotovo svakodnevno navraćala. Sada sam po prvi put nakon nekoliko nedelja videla jedno od njih. Srce mi se skupilo od tuge za mojim plahovitim, tvrdoglavim ljubavnikom. Žudela sam da ga pozovem po imenu koje je najviše voleo – dušenka, da ispružim ruke ka njemu – no njegovo je lice bilo ozbiljno, a pogled pun prekora, pa sam se uzdržala. To veče više nisam plesala.
U to su me pozvali u prostoriju za održavanje sastanaka komiteta, gde sam zatekla Džozefa Barondesa i ostale vođe štrajka kako u najveće rade. Kraj Barondesa sam spazila profesora T. H. Garsajda, Škota koji je nekada bio predavač Radničkih vitezova, a danas je predvodnik štrajka. Garsajd je imao oko trideset i pet godina, bio je visokog rasta, a bled i malaksao u licu. U ophođenju je bio nežan i umilan, pomalo nalik na Hrista. Pokušavao je da umiri sukobljene strane i izgladi situaciju.
Garsajd je poručio kako će štrajk propasti ukoliko ne postignemo neki kompromis. Nisam se složila s njim i usprotivila sam se tom predlogu. Nekoliko članova komiteta me je u tome podržalo, ali Garsajdov uticaj je odneo prevagu. Štrajk je sproveden u skladu njegovim primedbama.
Iscrpljujuće nedelje pripreme i organizacije štrajka sada su ustupile mesto nešto lakšim aktivnostima; predavanjima, okupljanjima u našem ili stanu Neterovih, i u pokušajima da ponovo nađem posao. Feđa je počeo da radi crteže u uglju, uvećavajući fotografije; izjavio je da više neće uludo trošiti naš, to jest Helenin i moj novac, na boje. Ionako zna da nikad neće postati veliki slikar. Posumnjala sam da je u pitanju nešto drugo; sigurno je rešio da počne da zarađuje kako bi mene poštedeo rintanja.
Zdravstveni problemi/ „Tajna i čudo materinstva“/Neprijateljstvo sa ocem
Nisam se osećala najbolje, pogotovo u vreme menstruacije, kada bih redovno ležala u krevetu, provodeći dane u strahovitim bolovima. Tako je bilo još od onog velikog šoka kada me je majka ošamarila. Stanje se samo pogoršalo kada sam zapatila prehladu na putu iz Kenigzberga u Petrograd. Morali smo da se prošvercujemo preko granice – majka, dva brata i ja. Bilo je to krajem 1881. i zima je bila naročito oštra. Šverceri su rekli majci da ćemo morati da gacamo po dubokom snegu, pa čak i preko poluzaleđenog potoka. Majka je bila zabrinuta za mene zato što sam pošla bolesna, par dana ranije nego što je bilo predviđeno, usled uzbuđenja što odlazimo iz Kenigzberga. U pet ujutru, drhteći od hladnoće i straha, krenuli smo. Ubrzo smo stigli do potoka koji je delio nemačku i rusku granicu. Od samog iščekivanja ledene vode noge su nam se oduzimale, ali nije bilo druge; ili ćemo zagaziti, ili će nas pokupiti, a možda i streljati vojnici koji patroliraju granicom. Par rubalja ih je konačno umilostivilo da okrenu leđa, ali upozorili su nas da budemo brzi.
Zagazili smo, moja majka natovarena zavežljajima, dok sam ja nosila brata. Od iznenadne jeze sledila mi se krv; onda sam osetila probadanje u leđima, stomaku i nogama, kao da me neko buši usijanim gvožđem. Htela sam da zaurlam, ali strah od vojnika me je presekao. Ubrzo smo se našli na drugoj strani i probadanje je prestalo. Kako god, vilice su mi cvokotale i bila sam oblivena vrelim znojem. Trčali smo koliko nas noge nose ka krčmi na ruskoj strani. Poslužili su me toplim čajem sa malinama, stavili mi nagrejane cigle i pokrili me ogromnim perjanim jorganom. Bila sam u groznici sve vreme puta do Petrograda, uz bol u kičmi i nogama. Nedeljama nisam ustajala iz kreveta, a kičma mi nije davala mira i godinama nakon toga.
U Americi sam se oko ovog problema posavetovala sa Solotarovim, a on me je odveo kod specijaliste koji je naložio hitnu operaciju. Čudio se što sam toliko dugo izdržala u takvom stanju i što sam uopšte uspela da imam seksualni odnos. Prijatelji su mi preneli kako je doktor rekao da se nikad neću osloboditi bola ili iskusiti puno seksualno zadovoljstvo ukoliko se ne podvrgnem operaciji.
Solotarov me je pitao jesam li ikad poželela da rodim dete.
- Ako odeš na operaciju – objasnio je – moći ćeš da rodiš. Dosad je to zbog tvog stanja bilo nemoguće.
Dete! Bila sam luda za dečurlijom otkad znam za sebe. Kao devojčica, imala sam običaj da sa zavišću posmatram kako se ćerka naših komšija igra sa nekim čudnim malim lutkama, kako ih oblači ili uspavljuje. Rekli su mi da to nisu prave bebe, već obične lutke, iako su za mene one bile toliko lepe da sam ih smatrala živim bićima. Čeznula sam za lutkama, ali nikada nisam imala nijednu.
Bilo mi je samo četiri godine kada se rodio moj brat Herman. On je zamenio moju potrebu za lutkama u životu. Rođenje malenog Libejla dve godine potom ispunilo me je ekstatičnom radošću. Stalno sam se motala oko njega, ljuljala ga ili mu pevala uspavanke. Jednom prilikom, kada je imao oko godinu dana, majka ga je položila u krevetac. Nakon što je izašla, počeo je da plače. Mora da je gladan, pomislih. Setila sam se kako bi mu majka stavljala dojku, pa sam i ja rešila da to učinim. Uzela sam ga u ruke i pritisla njegova ustašca uza se, ljuljajući ga, pevušeći i terajući ga da pije. On je, umesto toga, počeo da se guši, pomodreo je u licu i borio se da dođe do daha. Utrčala je majka, zahtevajući da joj kažem šta sam uradila bebi. Objasnila sam joj. Ona je prsnula u smeh, a onda me ošamarila i izgrdila me. Plakala sam, ali ne od bola, već zato što u mojim dojkama nije bilo mleka za Libejla.
Moje saosećanje sa našom služavkom Amalijom svakako je bilo posledica toga što je čekala ein kindchen. Strasno sam volela decu, a sada – sada bih mogla da rodim svoje dete i da po prvi put otkrijem tajnu i čudo materinstva! Sklopila sam oči, blaženo sanjareći.
Surova ručerda ščepa me za srce. Ukaza mi se užasno detinjstvo, glad za ljubavlju koju majka nije umela da zadovolji. Očeva okrutnost prema deci, njegovi napadi besa, premlaćivanje mojih sestara i mene. Dva užasna iskustva sam pogotovo dobro pamtila: jednom me je otac toliko šibao svojim kaišem da sam plačem probudila svog mlađeg brata Hermana, koji je utrčao u sobu i ugrizao oca za nogu. Batine su prestale. Helena me je sklonila u svoju sobu, oprala moja izranjavana leđa, donela mi mleko i priljubila me uz svoje srce. Suze su nam se mešale, dok je otac ispred besneo:
- Ubiću je! Ubiću to derište! Naučiću ja nju da sluša!
Jednom drugom prilikom, u Kenigzbergu, moji su se, nakon što su ostali bez ičega u Popelanu, našli u nemogućnosti da Hermanu i meni priušte pristojno školovanje. Gradski rabin, neki naš dalji rođak, obećao je da će urediti stvar, ali insistirao je na mesečnim izveštajima o našem vladanju i uspehu u školi. Iako sam to smatrala poniženjem koje me je izvodilo iz takta, morala sam da nosim te izveštaje. Jednog dana, dobila sam slabu ocenu iz vladanja. Otišla sam kući drhteći od straha. Nisam smela ocu na oči, pa sam papir pokazala majci. Ona je briznula u plač, govoreći kako ću ih dovesti do prosjačkog štapa, kako sam nezahvalno i tvrdoglavo derište, te kako će morati da pokaže taj papir ocu. Ipak, premda to nisam zaslužila, založiće se za mene. Otišla sam od nje teška srca. Kroz izbočeni prozor naše kuće, pogledom sam prelazila preko polja u daljini. Na njima su se igrala deca, koja kao da pripadaju nekom drugom svetu – u mom životu nikada nije bilo nešto mnogo igre. Na um mi pade čudna pomisao: kako bi divno bilo da me zadesi neka teška bolest! To bi sigurno umilostivilo očevo srce. Ne pamtim da je ikad bio blag, osim o Sukotu, jesenjem prazniku radosti. Otac nije pio, osim po koju čašu na pojedinim jevrejskim svetkovinama, pogotovo na ovaj dan. Onda bi se odobrovoljio, okupio decu oko sebe i počeo da nam obećava nove haljine i igračke. Bila je to jedina svetla tačka u našim životima i uvek smo željno iščekivali da dođe. To je bilo samo jednom godišnje. Otkad znam za sebe, govorio je kako me ne želi. Želeo je dečaka, ali gatara ga je prevarila. Ako se zaista teško razbolim i budem na rubu smrti, možda će postati dobar i nikad više neće podići ruku na mene ili me slati u ćoše, niti me terati da se šetkam tamo-amo sa čašom vode u ruci.
- Prospeš li vodu, išibaću te! – pretio bi.
Bič i stoličica su mu uvek bili pri ruci, kao simboli moje sramote i tragedije. Nakon brojnih pokušaja i dobrih batina, naučila sam da nosim čašu, a da pritom ne prolijem ni kap. Ovaj me je postupak rastrojavao i činio da mi bude muka i satima nakon toga.
Moj otac je bio zgodan, poletan i jako vitalan. Volela sam ga čak i kada sam ga se plašila. Želela sam da i on voli mene, ali nikad nisam umela da mu doprem do srca. Njegova strogost uspela je jedino da od mene načini još ljućeg protivnika. „Zašto je tako strog?“, pitala sam se zagledana kroz prozor, zagubljena po svojim sećanjima.
Odjednom, osetih strašan bol u glavi, kao da me je neko zviznuo metalnom šipkom. Bila je to očeva pesnica, kojom se razbio rajf koji sam nosila u pokušaju da se izborim sa neposlušnom kosom. Tukao me je i vucarao po sobi, režeći:
- Bruko jedna! Uvek ćeš to i biti! Ti nisi moje dete; nit’ ličiš na mene ili majku, nit’ se ponašaš kao mi!
Sestra Helena se rvala sa njim ne bi li mi spasla život. Pokušala je da me otrgne iz njegovog stiska, pa su je stigli udarci koji su bili namenjeni meni. Najzad, otac se umorio, počelo je da mu se vrti u glavi, a onda se stropoštao na pod. Helena je doviknula majci da se otac onesvestio, a onda me je odvukla u svoju sobu i zaključala vrata.
Sva moja ljubav i čežnja prema ocu pretvorile su se u mržnju. Od ovog incidenta sam ga izbegavala i prestala da govorim s njim, osim kada je trebalo da odgovorim na pitanje. Mehanički sam radila ono što mi narede: jaz između nas sa godinama se samo proširavao. Moja kuća je postala zatvor. Svaki put kada bih pokušala da pobegnem, uhvatili bi me i vratili u lance koje je za mene iskovao otac. Od Petrograda do Amerike, od Ročestera do mog braka, stalno sam pokušavala da pobegnem. Poslednji i konačni pokušaj desio se pre nego da iz Ročestera pređem u Njujork.
Majci nije bilo dobro, pa sam ja sam otišla da pospremim kuću. Ribala sam pod dok mi je otac zvocao zbog toga što sam se udala za Keršnera, onda ga ostavila, da bih mu se najzad opet vratila. „Labilna si ličnost“, stalno je govorio, „uvek si se sramotila u porodici“. Nije prestajao da mi popuje, dok sam ja i dalje klečala na podu.
Tek – nešto kvrcnu u meni; moje usamljeno i nesrećno detinjstvo, napaćene tinejdžerske godine i mladost bez trunke radosti – sve sam ih sasula ocu pravo u lice. Stajao je tako zabezeknut dok sam ga ja napadala, naglašavajući optužbu za svako pretrpljeno iživljavanje u životu udarcem ribaće četke o pod. Naša ogromna štala od kuće, očev ljutit glas koji odzvanja njome, njegovo maltretiranje posluge, gvozdeni okov u kojem je držao majku – sve što me je proganjalo danima i plašilo noćima sada mi se s ogorčenjem vraćalo u sećanje. Rekla sam mu da to što nisam postala bludnica, kako me je stalno nazivao, nije njegova zasluga. U nekoliko navrata sam bila na ivici odluke da čak izađem i na ulicu. Samo su me Helenina ljubav i pažnja poštedele toga.
Reči su pljuštale kao bujica, dok sam četkom tukla o pod svom silinom mržnje i prezira prema ocu. Ovu užasnu scenu okončala sam histeričnim vrištanjem. Braća su me odnela na sprat i smestila u krevet. Sutradan ujutru sam napustila kuću. Do odlaska u Njujork više nijednom nisam videla oca.
Otad sam saznala da moje tragično detinjstvo uopšte nije izuzetak, da ima na hiljade neželjene dece koja su poremećena i osakaćena siromaštvom, a više i od toga nerazumevanjem iz neznanja. Moje dete se nipošto neće pridružiti tim nesrećnim žrtvama.
Oporavak/ „Cilj”
Postojao je još jedan razlog: moja sve veća zaokupljenost novootkrivenim idealom. Odlučila sam da mu služim u potpunosti. Da bih obavila tu misiju, moram ostati nesputana i slobodna. Godine bola i potisnute čežnje za detetom – šta je to u poređenju sa cenom koju su mnogi mučenici već platili? I ja ću je platiti, izdržaću muku i naći neki ispust za svoju želju za materinstvom u ljubavi prema svoj deci. Nisam otišla na operaciju.
Nekoliko nedelja odmora i nežne brige mojih prijatelja – Saše, koji se vratio kući, sestara Minkin, Mosta, koji je često zvao i slao cveće, i iznad svega mladog umetnika – učinili su da se oporavim. Ustala sam iz svoje bolesničke postelje uz obnovljenu veru u sopstvenu snagu. Kao Saša, sada sam bila spremna da savladam svaku poteškoću i suočim se sa svakim iskušenjem za ideal. Nisam li upravo prebrodila najjaču i najprimitivniju žudnju jedne žene – želju za detetom?
Tokom ovih nedelja, između Feđe i mene buknula je ljubav. Postalo mi je jasno da se moja osećanja prema Feđi nipošto ne odražavaju na moju ljubav prema Saši. Svako od njih je dozivao različito osećanje u mom biću i odvodio me u drugačiji svet. Ti svetovi nisu bili protivrečni, već su mi samo donosili osećaj ispunjenosti.
Rekla sam Saši za ljubav koju osećam prema Feđi. Njegov odgovor je bio veći i lepši nego što sam to očekivala. „Verujem u tvoju slobodu da voliš“, kazao je. Bio je svestan svojih posesivnih težnji, koje je mrzeo kao i sve drugo što mu je dalo njegovo buržujsko poreklo. Možda bi, da mu Feđa nije prijatelj, bio ljubomoran; znao je da u naravi ima ogromnu žicu ljubomore. No, Feđa mu nije samo prijatelj, već i saborac, dok ja za njega nisam tek obična žena. Njegova ljubav prema meni je jaka, ali draži mu je revolucionar i borac.
Kada se tog dana naš prijatelj umetnik vratio kući, momci su se zagrlili. Do kasno u noć kovali smo planove za buduće aktivnosti. Na rastanku smo napravili dogovor – sebe ćemo posvetiti Cilju kroz neki najviši čin, zajedno umreti ako treba, ili nastaviti da živimo i radimo za ideal za koji jedan od nas možda bude morao da položi život.
Dani i nedelje koji su usledili bili su ozareni veličanstvenim novim svetlom u nama. Počeli smo da ispoljavamo više strpljenja i razumevanja između sebe.