Prva proslava „Prvog maja”
Međunarodni Kongres socijalističkih radničkih partija u Parizu 1889. doneo je odluku da se 1. maj proglasi za svetski praznik rada. Ova ideja je zagolicala maštu progresivnih radnika iz celog sveta. Rađanje proleća trebalo bi da označi ponovno buđenje masa u novim pokušajima za oslobođenje. Te godine, Kongres je rešio da zatraži širu podršku. Prvog maja radnici će odložiti alat, zaustaviti mašine, izaći iz fabrika i rudnika. U svečanoj odeći, demonstriraće svojim barjacima, marširajući na inspirativne zvuke revolucionarne muzike i pesme. Svuda će se organizovati mitinzi na kojima će se čuti radnički zahtevi.
Latinske zemlje su već otpočele pripreme. Socijalističke i anarhističke publikacije donosile su detaljne izveštaje o intenzivnim akcijama koje se planiraju za taj veliki dan. I u Americi se čuo poziv da se povodom 1. maja napravi impresivna demonstracija radničke snage i moći. Zakazivani su noćni sastanci kako bi se pripremio ovaj događaj. Moj zadatak ponovo je bio da za tu ideju pridobijem sindikate. Štampa u zemlji je otpočela klevetničku kampanju, optužujući radikale da spremaju revoluciju. Sindikati su bili pod pritiskom da očiste svoje redove od „inostranog šljama i zločinaca koji su došli u našu zemlju kako bi uništili njene demokratske institucije“. Kampanja je urodila plodom. Konzervativna radnička tela odbila su da polože oruđe i priključe se prvomajskim demonstracijama. Drugi su, pak, bili i suviše malobrojni, još uvek zastrašeni napadima na nemačke sindikate iz doba čikaškog Hejmarketa. Samo su se najradikalnije nemačke, jevrejske i ruske organizacije držale svoje prvobitne odluke. Demonstracija će biti.
Proslavu u Njujorku su organizovali socijalisti. Ugovorili su Junion skver i obećali da će dozvoliti anarhistima da nastupaju sa vlastite bine. No, u poslednjem trenutku socijalistički organizatori su nam zabranili da podignemo pozornicu na trgu. Most je kasnio, ali tamo smo bili ja i jedna grupa mladića, uključujući Sašu, Feđu i nekoliko italijanskih drugova. Bili smo odlučni u nameri da govorimo na ovaj veliki dan. Kada je postalo sasvim jasno da nam neće dozvoliti da postavimo svoju binu, momci su me popeli na jedno od zaprežnih kola socijalista. Počela sam da držim govor. Predsedavajući je otišao, da bi se nakon par minuta vratio sa vlasnikom tih kola. Ja sam i dalje pričala. Gazda je upregao konja u kola, pa smo krenuli kasom. Ja sam i dalje govorila. Masa nas je, ne uspevši da pohvata šta se dešava, pratila par blokova dok smo napuštali trg dok sam ja i dalje besedila.
Ubrzo se pojavila policija, koja je počela da batina i potiskuje masu. Vozač je stao. Momci su me brzo spustili iz kola i hitro me odveli. Jutarnji listovi bili su puni priča o tajanstvenoj devojci koja je sa zaprežnih kola mahala crvenom zastavom i pozivala na revoluciju, „ terajući svojim piskavim glasom konja u trk“.
Mostov povratak na Blekvel Ajlend
Par nedelja kasnije, stigle su vesti da je Vrhovni sud odbio Mostovu žalbu. Znali smo da to znači povratak na Blekvel. Saša je zaboravio na svoja neslaganja sa Mostom, a ja nisam više marila za to što me je odstranio iz svog srca i života. Ništa nam više nije bilo važno, osim surove činjenice da će Mosta vratiti u zatvor, da će ga opet obrijati, da će deformitet, koji mu je zadavao toliko muka, ponovo postati predmet ismevanja i ponižavanja.
Bili smo prvi na suđenju. Uveli su Mosta, u pratnji advokata i jemca, našeg starog saborca Džulijusa Hofmana. Ušla je gomila prijatelja, među njima i Helen Minkin. Most je delovao ravnodušno prema svojoj zloj kobi, držeći se uspravno i ponosno. Ponovo je bio stari ratnik i neustrašivi buntovnik.
Pretres je trajao svega par minuta. U hodniku sam jurnula ka Mostu, uzela ga za ruku i prošaptala:
- Hanes, dragi Hanes, sve bih dala da sam na tvom mestu!
- Znam da bi, moja Blondkopf. Piši mi na ostrvu.
Zatim su ga odveli.
Saša je ispratio Mosta do Blekvel Ajlenda. Vratio se sav zadivljen njegovim veličanstvenim držanjem: nikada ga nije video prkosnijeg, dostojanstvenijeg, veličanstvenijeg. Čak su i novinari bili zadivljeni.
- Moramo zakopati ratne sekire, moramo sarađivati s Mostom – reče Saša.
Dogovorili smo se da organizujemo veliki miting u znak protesta protiv odluke Vrhovnog suda kako bismo skupili sredstva da nastavimo borbu za Mosta i koliko-toliko mu olakšali boravak u zatvoru. U redovima radikala vladao je duh opšteg saosećanja sa našim zatočenim drugom. Za manje od četrdest osam sati uspeli smo da napunimo ogromnu salu, gde sam bila jedan od govornika. U svom obraćanju nisam samo kazivala o Johanu Mostu, simbolu univerzalne pobune i glasniku anarhizma, već i o čoveku koji je moja velika inspiracija, moj učitelj i prijatelj.
Prvo iskustvo sa američkim seljaštvom
Na zimu se Feđa preselio u Springfild, Masačusets, da radi kod nekog fotografa. Iza nekog vremena, javio je da bi se i za mene tu moglo naći posla, gde bi trebalo da se pobrinem za porudžbine. Ova me je prilika oraspoložila: ona će me izvući iz Njujorka i poštedeti me beskonačnog dirinčenja za šivaćom mašinom. Saša i ja smo se izdržavali od muških džempera, koje smo izrađivali na akord. Često smo znali da radimo i po osamnaest sati na dan, u jedinoj osvetljenoj sobi u našem stanu, a ja sam pride morala da se pozabavim i kuvanjem i kućnom poslovima. Springfild će značiti promenu i olakšanje.
Posao nije bio težak, a bilo je i prijatno provoditi vreme s Feđom, koji se razlikovao i od Mosta i od Saše. Imali smo brojne zajedničke teme i van pokreta: ljubav prema lepoti, cveću, pozorištu. Ovog poslednjeg je bilo jako malo u Springfildu; štaviše, američka drama i pozorište počeli su da mi se gade. Nakon Kenigzberga, Petrograda i nemačkog Irving plejsa iz Njujorka, obične američke predstave bile su mi dosadne i jeftine.
Feđi je posao išao toliko dobro, da je bilo glupo da i dalje bogatimo gazdu. Na pamet mi je palo da pokušamo da se otisnemo u samostalne preduzetnike i pozovemo Sašu da nam se pridruži. Iako se nikada nije žalio, osećalo se da mu nije drago što je u Njujorku. Feđa je predložio da otvorimo sopstveni atelje. Odlučili smo da odemo u Vorčester, Masačusets, i pozovemo Sašu.
Našli smo lokal, stavili reklamu i čekali mušterije. Međutim, njih nije bilo ni za lek, a ušteđevina nam se topila. Iznajmili smo konja sa jednoprežnim kočijama kako bismo mogli da obiđemo okolna mesta i pogodimo posao sa farmerimaa za uveličane replike porodičnih fotografija u uglju. Saša je vozio, a kad god bismo naleteli na drvo ili trotoar, počeo bi da raspreda o urođenoj tvrdoglavosti našeg konja. Često smo putovali satima pre nego što ugovorimo neki posao.
Iznenadila nas je velika razlika između stanovnika Nove Engleske i ruskih seljaka. Iako potonji često i sam gotovo gladuje, nikada se nije desilo da stranca ne ponudi hlebom i kvasom. I nemački seljak bi nas, koliko pamtim iz školskih dana, pozvao u svoju „najbolju sobu“, izneo mleko i puter na sto i terao nas da se poslužimo. A ovde, u slobodnoj Americi, gde su farmeri raspolagali jutrima zemlje i velikim brojem stočnih grla, imali smo sreću ako nas neko uopšte primi u kuću i dâ nam čašu vode. Saša je imao običaj da kaže kako američkom farmeru nedostaje saosećanje i ljubaznost zato što sâm nikada nije iskusio nemaštinu.
- On je zapravo sitan kapitalista – tvrdio je. – Ruski, pa čak i nemački farmeri su druga priča; oni su proleteri. Zato su dobrodušni i gostoprimljivi.
Nisam bila ubeđena. Radila sam sa proleterima po fabrikama – niti su uvek bili uslužni, niti darežljivi. Ipak, Sašina vera u narod bila je zarazna, pa su moje sumnje raspršene.
Kafe “Goldman & Berkman”
Mnogo puta smo bili na korak od odluke da dignemo ruke od svega. Gazde stana u kojem smo živeli često su nam savetovali da otvorimo restoran za lake obroke ili sladoledžijsku radnju. Ovaj predlog nam se u početku činio apsurdnim; nismo imali ni sredstava ni želje za takav poduhvat. Osim toga, protivno je našim principima da se upuštamo u biznis.
Nekako baš u to vreme, došlo je do novog komešanja u radikalnoj štampi povodom najnovijih zverstava u Rusiji. Obuzela nas je stara čežnja da se vratimo u domovinu. No, odakle nam novac za to? Privatni poziv koji je uputio Most nije doneo adekvatan odgovor. Onda nam je palo na pamet da bi posao sa sladoledom mogao da nam bude sredstvo da dođemo do svog cilja. Što smo više o tome mislili, bili smo ubeđeniji da nam je to jedini lek.
Ušteđevina nam se svodila na pedeset dolara. Naš stanodavac, koji nam je i dao ovu ideju, rekao je da će nam pozajmiti sto pedeset dolara. Našli smo nekakav lokal, te smo za par nedelja Sašinog majstorisanja čekićem i testerom, Feđinog bojom i četkom i same moje nemačke spreme za domaćicu uspeli da od napuštene straćare napravimo atraktivan restorančić. Bilo je proleće i još uvek nedovoljno toplo za groznicu za sladoledom, ali domaća kafa, sendviči i slatkiši polako su izlazili na dobar glas, pa smo uskoro već od ranog jutra imali pune ruke posla. Ubrzo smo gazdi vratili pozajmicu i još imali novac da uložimo u sifonsku točilicu i slatkiše u boji. Verovali smo da smo na putu da ostvarimo svoj davnašnji san.