Poglavlje 8

Krik „Houmsteda”

Bio je maj 1892. Iz Pitsburga su stigle vesti da je došlo do čarki između kompanije „Karnegi stil” i njenih radnika organizovanih u Mešovito udruženje metalaca i čeličara. Bila je to jedna od najvećih i najaktivnijih radničkih organizacija u zemlji, čiji su članovi mahom Amerikanci, odlučni i odvažni ljudi koji će stati u odbranu svojih prava. „Karnegi” je, s druge strane, bila moćna korporacija, poznata kao strog gospodar. Od naročitog je značaja bila činjenica da je njen predsednik Endru Karnegi sav posao upravljanja kompanijom privremeno prepustio direktoru Henriju Kleju Friku, ozloglašenom zbog neprijateljstva prema radnicima. Frik je istovremeno bio i vlasnik ogromnih nalazišta koksa, gde su sindikati bili zabranjeni, a radnicima se vladalo čvrstom rukom.

Visoki nameti na uvoz čelika dali su neviđeni podstrek američkoj industriji čelika. Kompanija „Karnegi” imala je praktično monopol nad njim i prihodovala je kao nikad pre. Njene najveće fabrike bile su u Houmstedu, nedaleko od Pitsburga, gde je radilo na hiljade radnika čiji je posao zahtevao dugu obuku i izuzetnu spretnost. Plate su ugovorene između kompanije i sindikata, prema kliznoj skali koja se oslanjala na preovladavajuću tržišnu cenu proizvoda od čelika. Važeći dogovor je bio pred istekom, pa su radnici predstavili novi platni raspored, tražeći povišicu na osnovu viših tržišnh cena i uvećanog proizvodnog učinka.

Filantrop Endru Karnegi bio se udobno povukao u svoj zamak u Škotskoj, pa je Frik preuzeo punu nadležnost nad situacijom. Izjavio je da se klizna skala ubuduće ukida. Kompanija više neće ništa dogovarati sa Mešovitim udruženjem, već će sama odlučivati o visini nadnica. Štaviše, on uopšte neće priznavati sindikat. Sa radnicima neće pregovarati kolektivno, kao ranije. Zatvoriće fabrike, a radnici mogu da se smatraju otpuštenim. Onda će morati da se pojedinačno prijave za posao, pa će se plata utvrđivati sa svakim ponaosob. Frik je učtivo odbio mirovne ponude radničke organizacije, izjavivši kako „nema o čemu da se pregovara“. Ubrzo su fabrike zatvorene. „Ne štrajk, već lokaut[1]“, najavio je Frik. Bila je to otvorena objava rata.

Situacija u Houmstedu i okolini se zakuvavala. Simpatije cele zemlje bile su na strani radnika. Čak je i najkonzervativniji deo štampe osuđivao Frika zbog hirovitosti i preterivanja. Optuživli su ga da smišljeno izaziva krizu koja bi mogla da poprimi nacionalne razmere, imajući u vidu veliki broj ljudi koji su isključeni s posla ovim Frikovim potezom, te očekivani efekat na povezane sindikate i srodne industrije.

Ustalo je radništvo iz cele zemlje. Čeličari su izjavili kako su spremni da prihvate Frikov izazov: insistiraće na svom pravu da se organizuju i kolektivno pregovaraju sa poslodavcima. Ton im je bio odvažan i odzvanjao je duhom njihovih buntovnih predaka iz Revolucionarnog rata.

Daleko od pozornice nadolazećeg sukoba, mi smo iz svoje sladoledžijske radnje u Vorčesteru budno pratili razvoj situacije. Nama je to ličilo na buđenje američkog radnika i dugoočekivani dan njegovog vaskrsnuća. Domaći radnik je ustao, postao svestan svoje snage, bio je rešen da pokida lance koji su ga toliko drugo držali u okovu, mislili smo. Srca su nam bila zapaljena osećajem divljenja prema ljudima u Houmstedu.

Nastavili smo svoj svakodnevni posao, u iščekivanju gostiju, spremanju palačinki i posluživanju čaja i sladoleda; ipak, mislima smo bili u Houmstedu, uz hrabre čeličare. Toliko smo postali zaokupljeni vestima da sebi nismo čak davali dovoljno vremena ni da se naspavamo. U zoru bi neko od momaka otrčao da kupi prvo izdanje novina. S toliko žara smo pratili vesti o dešavanjima u Houmstedu da smo gotovo sve drugo zapostavili. Znali smo da po čitavu noć sedimo i raspravljamo o različitim fazama tamošnje situacije, gotovo preplavljeni mogućnostima divovske borbe.

Jednog popodneva, dok sam bila sama u radnji, ušla je jedna mušterija da kupi sladoled. Dok sam ga usluživala, spazila sam ogroman naslov u novinama koje je nosio sa sobom: NAJNOVIJA DEŠAVANJA U HOUMSTEDU – PORODICE ŠTRAJKAČA IZBAČENE IZ FIRMINIH STANOVA – ŠERIFI IZNELI PORODILJU NA ULICU. Pročitala sam s leđa ovom čoveku Frikov ultimatum radnicima: pre će ih ostaviti da umru nego što će prihvatiti njihove zahteve, a pretio je i angažovanjem detektiva iz agencije Pinkerton. Rasrdila me je surova otvorenost ove reportaže i Frikova nehumanost prema isteranoj majci. Ogorčenje mi je preplavilo celo telo. Čula sam kako čovek za stolom pita:

• Je li vam dobro, mlada damo? Mogu li vam nekako pomoći?
• Možete da mi date novine – lupih. – Ne morate da platite sladoled. No, moraću da vas zamolim da odete. Zatvaram radnju.

Čovek me je pogledao kao da sam sišla s uma.

Zaključala sam radnju, a onda punim trkom prešla tri bloka do našeg stančića. Bio je to Houmsted, a ne Rusija, sada to znam. Naše mesto je u Houmstedu. Momci, koji su odmarali do večernje smene, trgli su se kada sam ujurila u sobu, sve sa stisnutim novinama u ruci.

• Šta je bilo, Ema? Izgledaš užasno!

Nisam mogla da govorim. Bacila sam im novine.

Saša je prvi skočio na noge.

• Houmsted! – povika. – Moram u Houmsted!

Obesila sam mu se oko vrata, vičući njegovo ime. Idem i ja.

• Moramo krenuti doveče – reče. – Najzad je kucnuo veliki čas!

S obzirom da smo internacionalisti, dodade, nije nam važno gde radnici zadaju udarac; moramo biti uz njih. Moramo im preneti našu veliku poruku i pomoći im da shvate kako ne treba da stupe u štrajk samo u tom trenutku, već zauvek, za slobodan život, za anarhizam. Rusija je imala mnogo hrabrih žena i muškaraca, ali gde su oni u Americi? Da, moramo poći za Houmsted, koliko večeras!

Propaganda delom

Nikada nisam čula Sašu da govori tako rečito. Kao da se razvio. Bio je snažan i prkosan, neka unutrašnja svetlost na licu činila ga je lepšim no što je ikad bio.

Odmah smo otišli kod gazde i saopštili mu kako smo rešili da odemo. Odgovorio je da smo ludi: jako dobro nam ide i na putu smo da zgrnemo bogatstvo. Kada bismo izdržali do kraja leta, inkasirali bismo najmanje hiljadu dolara. No, džaba se raspravljao – nije nas mogao ubediti. Izmislili smo priču kako nam je jedan jako blizak rođak na samrti i da stoga moramo da pođemo. Prepustićemo mu radnju; sve što tražimo jeste dnevni pazar. Ostaćemo do zatvaranja, sve dovesti u red i ostaviti mu ključeve.

To veče smo bili u naročitoj gužvi. Nikada pre nismo imali toliko mušterija. Do jedan smo sve prodali, zaradivši sedamdeset pet dolara. Otišli smo vozom rano ujutru.

Usput smo razrađivali prve planove. Najpre ćemo odštampati manifest čeličarima. Moraćemo da nađemo nekoga ko će ga prevesti na engleski, s obzirom da se još uvek slabo služimo tim jezikom. Daćemo da se nemačka i engleska verzija teksta odštampaju u Njujorku, a onda ih poneti u Pitsburg. Uz pomoć tamošnjih prijatelja Nemaca, možemo organizovati mitinge na kojima bih govorila. Feđa će do daljnjeg ostati u Njujorku.

Sa stanice smo otišli pravo do stana Moloka, prijatelja Austrijanca koga smo upoznali u Grupi Autonomi. Bio je pekar i radio je noću, ali njegova žena Pepi i dvoje njihove dece sedeli su kod kuće. Bili smo sigurni da će nas primiti na konak.

Bila je iznenađena kada je videla kako sve troje upadamo unutra sa onolikim torbetinama, no poželela nam je dobrodošlicu, nahranila nas i predložila da prilegnemo. Mi smo, pak, imali druge obaveze.

Saša i ja smo se dali u potragu za Klausom Timermanom, strastvenim nemačkim anarhistom i poznanikom. Imao je veliki pesnički talenat i pisao je uverljive propagandne materijale. Štaviše, radio je kao urednik jednog anarhističkog glasila u Sent Luisu pre nego što se preselio u Njujork. Bio je simpatičan dečko i čovek od potpunog poverenja, iako je mnogo pio. Računali smo da je Klaus jedina osoba koju možemo bezbedno uključiti u naš plan. Odmah smo se sporazumeli. Manifest je sročen istog podneva. Bio je to vatreni poziv radništvu Houmsteda da zbaci kapitalistički jaram, da svoju trenutnu borbu iskoristi kao odskočnicu za rušenje nadničarskog sistema i da nastavi angažman u pravcu socijalne revolucije i anarhizma.

Par dana po našem povratku u Njujork, zemljom su prostrujale vesti o pokolju čeličara od strane pinkertonaca. Frik je utvrdio postrojenja u Houmstedu, podigavši visoku ogradu oko njih. Onda se, u gluvo doba noći, barža krcata štrajkbreherima, uz podršku do zuba naoružanih siledžija iz agencije Pinkerton, tiho prikrala uzvodno rekom Monongahila. Čeličari su saznali za ovaj Frikov potez. Rasporedili su se duž obale, rešeni da odbiju napad Frikovih plaćenika. Kada se barža već našla u vidokrugu, pinkertonci su bez upozorenja otvorili vatru, ubivši jedan broj ljudi na obali, među njima i jednog dečaka, a ranivši desetine drugih.

Nemilosrdne ubice su razgnevile čak i dnevnu štampu. Nekoliko listova objavilo je uvodnike u kojima snažno i oštro kritikuju Frika. Prevršio je meru; dolio je ulje na vatru u radničkim redovima i snosiće ličnu odgovornost za svaki potencijalni očajnički potez.

Bili smo preneraženi. Odmah nam je bilo jasno da smo zakasnili sa manifestom. Reči su izgubile značenje sada kada je na obalama Monongahile prolivena krv nevinih. Svako je intuitivno osećao šta ključa u srcu ostalih. Tišinu je prekinuo Saša.

• Frik je odgovorna strana u ovom zločinu – reče. – Neko mora da ga natera da se suoči sa posledicama.

Priprema atentata/„Za ideal, za veliko stradanje naroda”

Bio je to pravi psihološki trenutak za atentat: cela zemlja je na nogama i svi Frika smatraju vinovnikom hladnokrvnog pokolja. Udarac namenjen Friku našao bi odjek u najbednijem ćumezu i privukao pažnju celog sveta na pravi uzrok borbe u Houmstedu. Istovremeno bi uneo strah u redove neprijatelja, nateravši ih da shvate da američki proletarijat ima ko da osveti.

Saša nikada ranije nije pravio bombe, no Mostova Nauka revolucionarnog ratovanja bila je dobar priručnik. Dinamit će nabaviti preko jednog prijatelja sa Stejten Ajlenda. Čekao je ovaj svečani trenutak da se stavi u službu ideala, da žrtvuje svoj život za narod. Poći će u Pitsburg.

• Idemo s tobom! – povikasmo uglas Feđa i ja.

No, Saša nije hteo ni da čuje. Uporno je govorio kako je uništiti tri života zbog jednog čoveka nepotreban zločin.

Seli smo, Saša u sredini, držeći se za ruke. Tihim i ujednačenim glasom počeo je da nam kazuje svoj plan. Podesiće vremenski regulator tako da bomba ubije Frika, a da se on izvuče. Ne zato što želi da pobegne. Ne; želi je da poživi kako bi imao dovoljno vremena da svoj čin opravda pred sudom, kako bi Amerikancima pokazao da nije zločinac, već idealista.

• Ubiću Frika – reče Saša – i svakako će me osuditi na smrt. Umreću ponosan, uveren da život dajem za narod. Ipak, umreću od sopstvene ruke, poput Linga. Nikad neću dopustiti neprijateljima da mi presude.

Slušala sam ga pažljivo, napeta kao struna. Njegova jasnoća, smirenost, silina i sveta vatra njegovog ideala opčinili su me. Okrećući se ka meni, nastavio je da govori svojim dubokim glasom. Ja sam rođena za govornika i propagandistu, kazao je. Mogla bih učiniti puno za njegov čin. Mogla bih preneti njegovu poruku radnicima i objasniti im da nije imao ništa lično protiv Frika, da mu je do njega kao čoveka stalo kao i do svakog drugog. Frik je simbol bogatstva i moći, nepravde i zla kapitalističke klase, a uz to je i lično odgovoran za prolivanje radničke krvi. Sašin čin neće biti usmeren protiv Frika kao čoveka, već kao radničkog neprijatelja. Svakako uviđam koliko je važno da ostanem i širim značenje njegovog dela i njegovu poruku zemljom.

Svaka njegova reč tukla me je po mozgu kao maljem. Što je on više govorio, bila sam svesnija užasne činjenice da mu nisam potrebna u njegovom poslednjem velikom času. Ovo otkriće zbrisalo je sve drugo – poruku, Cilj, dužnost, propagandu. Koliko bi sve to moglo da znači u poređenju sa silom koja je Sašu načinila telom moga tela i krvlju moje krvi još onog trena kada sam mu čula glas i osetila stisak ruke prilikom upoznavanja? Zar sam mu za tri godine zajedničkog života otkrila malo svoje duše da može mirno da mi kaže da nastavim da živim nakon što njega raznesu u paramparčad ili uguše na smrt? Nije li prava ljubav – ne uobičajena, već ona koja čezne da se sa voljenim bićem deli sve – nije li ona jača od bilo čega drugog? One Ruskinje su to znale, Gesja Geljfman i Sofija Perovskaja; one su svoje muškarce pratile u životu i u smrti. Ni meni nema druge.

• Poći ću s tobom, Saša – povikah – moram s tobom poći! Znam da kao žena mogu biti od pomoći. Lakše bih mogla da priđem Friku. Mogu da utrem put za tvoj čin. Osim toga, jednostavno moram poći s tobom. Razumeš li, Saša?

Imali smo grozničavu nedelju. Saša je probe izvodio noću, kada su svi spavali. Dok je on radio, ja sam čuvala stražu. Neprestano sam strepela za Sašu, naše prijatelje u stanu, decu i ostale stanare. Šta ako sve pođe po zlu – no, opet, zar cilj ne opravdava sredstva? Naš cilj je sveti ideal potlačenog i iskorišćavanog naroda. Zbog njega se spremamo da položimo živote. Šta i ako manjina mora da strada? Većina će biti oslobođena i moći će da živi u svetu lagodnosti i lepote. Da, u ovom slučaju cilj zaista opravdava sredstva.

Nakon što smo platili put od Vorčestera do Njujorka, ostalo nam je šezdesetak dolara. Od dolaska smo već bili potrošili dvadeset. Materijal koji je Saša kupio za bombu bio je skup, a trebalo je provesti još nedelju dana u Njujorku. Povrh toga, meni su bile potrebne cipele i haljina, što bi, uz karte do Pitsburga, izašlo gotovo pedeset dolara. Iznenada sam shvatila da je to velika svota novca. Nisam poznavala nikog ko bi nam mogao dati toliko: osim toga, nikad ne bih mogla da mu otkrijem svrhu pozajmice. Nakon silnih dana provedenih u agitaciji po paklenoj julskoj vrućini, pošlo mi je za rukom da napibirčim dvadeset pet dolara. Saša je pripreme priveo kraju i otišao na Stejten Ajlend da isproba bombu. Vratio se, ali mi je po izrazu njegovog lica bilo jasno da se dogodilo nešto strašno. Uskoro sam saznala i šta: bomba nije eksplodirala.

Saša je kazao da su razlog tome bila ili netačna hemijska uputstva ili vlažan dinamit. I druga bomba, načinjena od istog materijala, po svoj prilici bi izdala. Nedelju dana posla i strepnje i četrdeset zlatnih dolara otišlo je u nepovrat! Šta sad? Nema vremena za kuknjavu i kajanje: moramo brzo da reagujemo.

Johan Most, naravno. Bilo je logično da se njemu obratimo. Neumorno je širio učenje o pojedinačnim akcijama; svaki njegov članak i govor bio je neposredan poziv na atentat. Biće mu drago da čuje kako se u Americi napokon našao neko kadar da izvrši junačko delo. Most je svakako bio upoznat sa Frikovim gnusnim zločinima; „Frajhajt“ ga je žigosao kao krivca. Most će pomoći.

Sašu je ovaj predlog uvredio. Rekao je kako je Most svojim ponašanjem po izlasku iz zatvora na Blekvel Ajlendu jasno stavio do znanja da više ne želi da ima bilo šta sa nama. Bio je i suviše ogorčen zbog naše saradnje sa Grupom Autonomi. Znala sam da je Saša u pravu. Dok je Most bio u zatvoru, neprestano sam mu pisala, ali odgovora ni za lek. Nije mi se javljao od svog izlaska. Znao sam da živi sa Helen, koja je bila u drugom stanju, a nisam smela da im se mešam u život. Da, Saša je imao pravo – jaz je postao prevelik.

Palo mi je na pamet kako je Pojkertu i jednom njegovom prijatelju jedan drug nedavno ostavio neznatno nasleđe. Među vrednosnim hartijama potonjeg pronađen je dokument kojim ovaj ovlašćuje Pojkerta da novac i jedan pištolj upotrebi u propagandne svrhe. Poznavala sam pokojnika i bila sigurna da bi prihvatio naš plan. A Pojkert? On, za razliku od Mosta, nije bio otvoren zagovornik pojedinačnih revolucionarnih akcija, no morao bi da uvidi značaj jednog čina uperenog protiv Frika. Svakako će želeti da pomogne. Biće to sjajna prilika da jednom zasvagda opovrgne sumnje i nedoumice koje se trenutno vezuju za njegovo ime.

Potražila sam ga sutradan uveče. Otvoreno je odbio da mi pomogne. Ne može da mi dâ novac, a još manje pištolj, kazao je, osim ako ne zna kome je i čemu namenjen. Davala sam sve od sebe da ne odam tajnu, ali, u strahu da sve može da propadne ukoliko ne uspem da nabavim novac, na kraju sam mu rekla da su mi potrebni za atentat na Frika, iako sam izostavila ime osobe koja je trebalo da ga izvede. On se složio da bi takav potez bio značajan u propagandnom smislu, premda je rekao kako mora da se posavetuje sa ostalim članovima svoje grupe pre nego mi dâ ono što tražim. Nisam mogla pristati da toliko ljudi čuje za naš plan. Oni bi svakako razglasili vest, pa bi i štampa načula za to. Važnija od ovih dilema bila je jasna poruka da Pojkert s time ne želi da ima ništa. To je potvrdilo moj prvi utisak o njemu: nije taj od junačkog ili mučeničkog štofa.

Momcima nisam ni morala da ispričam za svoj neuspeh. Pisalo mi je nasred čela. Saša je rekao da akcija mora da se izvede, ma kako skupili novac. Sada je jasno da nećemo moći oboje da pođemo. Moraću da uslišim njegovu molbu i pustim ga da ode sam. Stalno je isticao svoju veru u mene i moju snagu, uveravajući me koliko mu je bilo drago što sam navaljivala da sa njim pođem u Pitsburg.

• Ali – rekao je – odveć smo siromašni. Siromaštvo je uvek odlučujući činilac u našim akcijama. Osim toga, samo delimo posao i svako radi ono što najbolje zna.

On nije agitator – to je moj teren, pa će moj zadatak biti i da svetu objasnim njegov potez. Bunila sam se na sav glas protiv njegovih argumenata, premda sam osetila njihovu snagu. Bili smo bez prebijene pare. Znala sam da će on poći po svaku cenu; ništa ga ne može zaustaviti, u to sam sigurna.

Čitav naš imetak svodio se na petnaest dolara. Za taj novac Saša će otputovati u Pitsburg, kupiti neke potrepštine, a još će mu ostati i dolar za hranu i smeštaj prvog dana. Naši drugovi iz Alegenija, Nold i Bauer, koje je Saša nameravao da potraži, ugostiće ga na par dana dok ja ne skupim još para. Saša je odlučio da im se ne poveri u vezi svoje misije; za to nema potrebe, mislio je, a i nikada nije poželjno da zaverenički planovi uključuju previše ljudi. Biće mu potrebno još najmanje dvadeset dolara za pištolj i odelo. Možda će moći da u nekoj od zalagaonica nađe jeftinije oružje. Nisam imala predstavu gde bih mogla da potražim novac, ali znala sam da ću ga nekako naći.

Našim domaćinima smo najavili da će se Saša iseliti isto veče, ali motiv njegovog odlaska smo prećutali. Priredili smo skromnu oproštajnu večeru, svi su se šalili i smejali, a ja sam se priključila razdraganoj atmosferi. Trudila sam se da budem vesela kako bih obodrila Sašu, ali bio je to smeh koji prikriva potisnute jecaje. Zatim smo ispratili Sašu do stanice za Baltimor i Ohajo. Prijatelji su ostali na odstojanju, dok smo Saša i ja hodali tamo-amo peronom, i suviše punog srca da bismo govorili.

Kondukter otegnuto povika:

• Svi u voz!

Priljubila sam se uz Sašu. On je stajao u vozu, dok sam ja stala na stepenik niže. Lica spuštenog do mog lica, držeći me svojom rukom, prošaptao je:

• Moje mornarče (tako mi je tepao), drugarice, ti ćeš sa mnom ostati do kraja. Reći ćeš svetu da sam ono najdraže dao za ideal, za veliko stradanje naroda.

Voz krenu. Saša olabavi moj stisak, nežno mi pomogavši da skočim sa stepenika. Potrčala sam za vozom koji se gubio u daljini, mašući mu i dozivajući ga:

• Saša! Sašenjka!

Čudovište u oblaku dima skrenu iza okuke i izgubi se, dok sam ja stajala prikovana za tlo, naprežući oči za njim, ruku ispruženih ka dragocenom životu koji su otrzali od mene.

Ema kao „prijateljica noći“

Probudila sam se sa vrlo jasnom idejom kako da nađem novac za Sašu. Izaći ću na ulicu. Ležala sam čudeći se kako mi je to palo na pamet. Setila sam se knjige Zločin i kazna od Dostojevskog, koja je na mene ostavila jak utisak, pogotovo lik Sonje, Marmeladovljeve kćeri. Ona se odala prostituciji kako bi mogla da izdržava svoju mlađu braću i sestre, a da svoju maćehu koja boluje od tuberkuloze poštedi briga. Zamišljala sam Sonju kako leži na svom krevetu na rasklapanje, licem okrenutim prema zidu, dok joj se ramena trzaju. Gotovo da sam se osećala isto tako. Ako je nežna Sonja mogla da prodaje svoje telo, zašto ne bih mogla i ja? Moj je cilj važniji od njenog – Saša i njegov veliki ideal, narod. Opet, hoću li biti sposobna za to, da pođem sa strancem –  za novac? Ova me je misao iznervirala. Zarila sam lice u jastuk da istisnem svetlost. „Slabiću, kukavice“, začu se unutrašnji glas. „Dok Saša daje svoj život, ti se nećkaš da daš svoje telo, kukavice bedna!“ Bilo mi je potrebno nekoliko sati da se saberem. Kada sam napokon ustala iz kreveta, odluka je bila doneta.

Sada mi je glavna briga bilo pitanje hoću li se moći dovoljno ulepšati da budem privlačna muškarcima koji jure devojke na ulici. Prišla sam ogledalu kako bih proverila stanje svog tela. Izgledala sam umorno, ali ten mi je bio dobar. Neće mi biti potrebna šminka. Kovrdžava plava kosa mi se lepo slagala sa plavim očima. „Preširoka sam u struku za svoje godine“, pomislih; „tek mi je dvadeset treća.“ Dobro, potičem iz jevrejske porodice. Osim toga, obući ću steznik i izgledaću viša na potpeticama (nijedno ni drugo nisam nikad pre toga nosila).

Steznici, cipele sa visokim potpeticama, elegantno donje rublje – odakle mi novac za sve to? Imala sam belu lanenu haljinu, ukrašenu kavkaskim vezom. Mogu da nađen neki mekani, beli materijal i sama skrojim veš. Znala sam da se u prodavnicama u ulici Grand moglo naći jeftinih stvari.

Obukla sam se na brzinu i pošla da potražim služavku kojoj sam se dopadala; bespogovorno mi je posudila pet dolara. Otisnula sam se u kupovinu. Po povratku sam se zaključala u sobu. Ne želim nikog da vidim. Bila sam zaokupljena doterivanjem i mislima o Saši. Šta bi on rekao? Da li bi odobrio ovaj potez? Da, sigurna sam da bi. Uvek je uporno isticao kako cilj opravdava sredstva i kako pravi revolucionar neće ni od čega ustuknuti kako bi služio Cilju.

U subotu uveče 16. jula 1892, špartala sam 14. ulicom, u dugačkoj povorci devojaka koje sam tako često viđala kako saleću svoje žrtve. Spočetka nisam bila nervozna, ali kada sam pogledala ljude koji prolaze i videla njihove nepristojne poglede i način na koji prilaze ženama, srce mi je obamrlo. Poželela sam da se izgubim odatle, da pobegnem u svoju sobu, poderam svoje jeftino ruho i okupam se. Ipak, u ušima mi je sve vreme odzvanjao jedan glas: „Izdrži. Saša – njegov čin – omaneš li, ode sve dođavola!”

Nastavila sam da se smucam, ali nešto jače od razuma nateralo bi me da ubrzam korak svaki put kad bi mi se neki muškarac približio. Jedan je bio baš napadan, pa sam pobegla. Do jedanest sati sam već bila potpuno iscrpljena. Noge su me bolele od visokih potpetica, a u glavi mi je brujalo. Bila sam na ivici suza od umora i svoje nesposobnosti da obavim ono zarad čega sam došla.

Pokušala sam još jednom. Stala sam na ugao 14. ulice i Četvrte avenije, nedaleko od banke. Odlučila sam da krenem sa prvim koji me pozove. Prišla mi je jedna visoka, markantna i pristojno odevena osoba.

• Devojčice, ajmo na piće.

Kosa mu je bila seda, rekla bih da je imao šezdesetak godina, ali u licu je bio rumen.

• Može – odgovorih.

Uzeo me je pod ruku i poveo u vinariju na Junion skveru koju sam često posećivala sa Mostom.

• Ne ovde – umalo zaurlah – molim te, samo ne ovde.

Odvela sam ga na stražnji ulaz krčme na uglu 13. ulice i Treće avenije. Jedno popodne sam svratila ovde na kriglu piva. Tada je bilo čisto i tiho.

Te večeri je bilo puno kao oko, pa smo jedva našli sto. Čovek je naručio piće. Grlo mi je bilo suvo, pa sam naručila veliku kriglu piva. Oboje smo ćutali. Znala sam da mi čovek pažljivo zagleda lice i telo. Osetila sam kako sam sve kivnija. Onda me je upitao:

• Početnica u ovom poslu, zar ne?
• Jeste, ovo mi je prvi put. Kako ste znali?
• Spazio sam te dok si prolazila pored mene – odgovori.

Kazao je kako je primetio moj nespokoj i užurbani korak kad god bi mi se neki muškarac približio. Tada je shvatio da sam neiskusna; šta god da me je dovelo na ulicu, to nije puka raspuštenost ili ljubav prema uzbuđenju.

• Ali, hiljade devojaka je na to primorano zbog siromaštva – rekoh.

Pogledao me je začuđeno.

• Odakle ti to?

Imala sam želju da mu ispričam sve o društvenom pitanju i mojim idejama, o tome ko sam i šta sam, ali obuzdala sam se. Ne smem da otkrijem svoj identitet: bilo bi gnusno da sazna kako je Emu Goldman, anarhistkinju, zatekao kako se prostituiše po 14. ulici. Kako bi to samo sočna priča bila za novine!

Rekao je da ga ne zanimaju ekonomski problemi, niti ga je briga za razlog ovog mog koraka. Samo je želeo da mi kaže kako od prostitucije nema ništa ako nemaš šlifa za to.

• Ti ga definitivno nemaš, to je sve – uveravao me je.

Izvadio je novčanicu od deset dolara i stavio je ispred mene.

• Uzmi ovo i pravac kući – reče.
• Ali zašto bi mi davao novac ako ne želiš da pođem s tobom? – upitah.
• Pa, tek da pokriješ troškove koje si svakako imala da bi se tako skockala – odgovori. – Haljina ti je prekrasna, iako ne ide na te jeftine cipele i čarape.

Bila sam i suviše zabezeknuta da bih nešto kazala.

Upoznala sam dva tipa muškaraca: prostake i idealiste. Ovi prvi nikad neće propustiti priliku da poseduju ženu i gledaju je kroz prizmu seksualne požude. Idealisti su uporno branili jednakost polova, barem teoretski, no jedini koji su u praksi primenjivali to što su propovedali bili su ruski i jevrejski radikali. Ovaj čovek koji me je pokupio sa ulice i sada sedeo sa mnom u stražnjem delu krčme bio je potpuno novi tip. Zaintrigirao me je. Mora da je bogat. Međutim, da li bi bogataš dao nešto za džabe? Setila sam se fabrikanta Garsona; taj nije hteo da mi dâ ni sitnu povišicu.

Možda je ovo jedan od onih spasilaca duša o kojima sam čitala, ljudi koji stalno čiste Njujork od poroka. Pitala sam ga. On se nasmejao, rekavši kako nije profesionalno njuškalo. Da veruje da stvarno želim da budem na ulici, ne bi ga bilo briga.

• Naravno, možda sasvim grešim – dodade – ali ne marim za to. Trenutno sam ubeđen da ti nisi za uličarku, a čak i da ti to pođe za rukom, posle ćeš se kajati.

Da u to nije ubeđen, uzeo bi me za svoju ljubavnicu.

• Zauvek? – povikah.
• Eto! – odgovori on. – Plašiš se samog ovakvog predloga, a opet se nadaš da ćeš uspeti na ulici. Jako si lepa klinka, ali si smešna, neiskusna, detinjasta.
• Prošlog meseca sam napunila dvadeset i tri – pobunih se, uvređena što se prema meni ophodi kao prema detetu.
• Stara si ti dama – reče, nacerivši se – ali čak se i matorcima može desiti da zalutaju kao dečica u šumi. Pogledaj me: imam šezdeset jednu godinu, a često se glupiram.
• Recimo, time što ste poverovali u moju naivnost – uzvratih.

Jednostavnost njegovog ophođenja mi je godila. Pitala sam ga za ime i adresu kako bih jednog dana mogla da mu vratim deset dolara. Nije hteo da mi kaže. Obožava misterije, rekao je. Na ulici me je kratko držao za ruku, a onda je svako krenuo svojim putem.

Te noći sam se satima valjala po krevetu. Loše sam spavala: sanjala sam Sašu, Frika, Houmsted, 14. ulicu i ljubaznog stranca. Još dugo nakon što sam se sutradan ujutru probudila, slike iz snova bile su mi u glavi. Onda spazih tašnicu na stolu. Skočila sam i drhtavim je rukama otvorila – u njoj je bilo deset dolara! Znači, ipak je sve bilo stvarno!

U ponedeljak je stigla kratka poruka od Saše. Našao se sa Karlom Noldom i Henrijem Bauerom, javljao je. Svoj je čin isplanirao za iduću subotu, pod uslovom da mu pošaljem nešto novca koji mu je hitno potreban. Bio je siguran da ga neću izneveriti. Malčice me je razočaralo ovo pismo. Ton mu je bio hladan i bezvoljan; zapitala sam se kako bi onaj stranac pisao voljenoj ženi. Iznenada se trgoh i oslobodih ove pomisli. Suludo je misliti o tome dok se Saša sprema da jednom čoveku uzme život, a svoj izgubi u atentatu. Kako sam istovremeno mogla da pomislim na tog stranca i Sašu? Moram da nađem još novca za svog momka.

Pisaću Heleni da mi pozajmi petnaest dolara. Svojoj dragoj sestri se nisam javljala nedeljama i nije mi bilo milo što joj tražim novac, znajući koliko je siromašna. Bio je to gotovo greh. Najzad, telegrafom sam joj javila kako sam se razbolela i kako mi je potrebno petnaest dolara. Znala sam da je ništa neće sprečiti da nabavi novac ako čuje da sam bolesna. Ipak, tištio me je osećaj srama, kao kada sam je jednom prilikom prevarila u Petrogradu.

Helena mi je poslala novac putem telegrafa. Saši sam poslala dvadeset dolara, a sa pet sam vratila pozajmicu koju sam bila uzela za garderobu.

[1] Isključenje s rada, prekid rada od strane poslodavca zbog neslaganja sa radničkim zahtevima. (prim.prev.)